Etika, estetika i održivost modne industrije

“Želeo bih da svako nosi ono što želi, i da to kombinuje na svoj način. To je ono što je, po meni, suština modernog.” Karl Lagerfeld

Na fotografijii Dorotee Lange “Majka migrantkinja” je Florens Ovens Tompson (1903-1983), majka sedmoro dece. Ovo je jedan od prizora koji su obeležili 20 vek. Slika je nastala je 6. marta 1936, u jeku Velike depresije u SAD.

Finansijska kriza iz 2008. pokazala je da se dobar deo kreatora u industriji mode poneo koliko časno toliko i angažovano: širom sveta uveli su pocepanu odeću kao nešto sasvim uobičajeno. Stavljanjem pocepanih farmerica u izloge svojih radnji i na modne piste poslali su poruku upravo onima od kojih žive i dobro zarađuju – svojoj superbogatoj klijenteli. Na ulicama ćete nas gledati pocepane i u ritama. Jer, naravno – ne želimo da imitiramo luksuz onih 1% koji su napravili ovaj haos iz kojeg mi moramo da ih vadimo. Nećemo oponašati njihovu skupu odeću. Nećemo nositi fina odela. Nećemo se upinjati da izgledamo poput njih. Nećemo juriti skupe stvari. Jer, za njih ionako nemamo para. Pare su kod njih – a mi ćemo se od njih uvek razlikovati.

Nositi pocepane stvari nije sramota, naročito ako čitav svet odenemo u rite. Napravićemo od superbogatih budale – pa makar na tren. 

Svojom “lumpen-modom” kreatori su od početka krize neumorno slali uvek istu poruku, onu koja se tiče pre svega njihovih bogatih kupaca: tako je bedno u krizi nositi preskupu odeću, to najraširenije a najupadljivije obeležje statusnog simbola; onog statusa koji je iznedrio krizu iz koje se, po mnogima, još uvek nismo do kraja izvukli. Dizajn je odigrao važnu ulogu u percepciji krize, kao i situacije sve bržeg raslojavanja.

A onda je industrija odeće otpočela superjeftinu proizvodnju, odeće i obuće koja se kupuje za smešno male pare. Ono što sreću kvari u ovom poslovnom modelu koji je danas najzastupljeniji jeste – ekološka i sirovinska neodrživost.

Konsultantska kuća McKinsey ocenjuje da je današnja industrija odeće zahvaćena talasom popularnosti nekoliko sasvim novih poslovnih modela. Modna industrija ide u korak sa zahtevima održivosti proizvodnje i očuvanja prirodne sredine, kao i resursa. Sve je više renomiranih modnih brendova koji u svojim radnjama ili u svojim e-buticima plasiraju „polovnu“ odeću, nošenu od strane prethodnog vlasnika; takođe, veliku popularnost dostigla je prodaja „prepravljene” i “doterane“ odeće, prekrojene i „stilski preoblikovane“ (koja je ili vaša ili je prethodno bila nečija); treći „modni krik“ u poslovanju modne industrije je model rentiranja – veoma jeftinog iznajmljivanja odeće uz mogućnost njenog vraćanja. Industrija odeće sada treba da povede računa o dugoročnoj održivosti ovih zanimljivih alternativa, jer se ovi modeli i dalje razvijaju.

Životni vek modnih proizvoda se produžava kada su u second-hand lancima, kada se prekrajaju, preprodaju ili iznajmljuju. Ovo je ozbiljan poslovni model za koji su potrošači u mnogim kategorijama pokazali apetit: kupci, jednostavno, žele da pređu sa tradicionalnog vlasništva na novije načine pristupa proizvodima. Treba napomenuti da nipošto nije u pitanju oskudica u novcu (iako su ovi modeli i te kako „nežni“ i „prijateljski nastrojeni“ prema svačijem kućnom budžetu), već se radi o brizi za prirodne resurse.

U modi i industriji odeće je ovo „prestrojavanje“ potrošača  na nove modele poslovanja podstaknuto rastućom željom klijenata za raznolikošću, održivošću i pristupačnošću, a raspoloživi izvori sugerišu da bi u roku od 10 godina „resale“ tržište (preprodaja nošene odeće), na primer, moglo nadmašiti danas aktuelnu, zahuktalu „brzu modu“ koja se pojavljuje i nestaje na kvartalnom ili čak mesečnom nivou. Široko prepoznavši ovaj trend, kao i promenu potrošačkog ukusa i stavova, startup kompanije neće biti jedini igrači koji će utisnuti svoj poslovni pečat  u ovim segmentima – u igri su i etablirani modni brendovi. Oni će takođe ubrzati tempo kojim prihvataju nove modele vlasništva odeće, ne bi li na taj način povećali svoju relevantnost u očima (i novčanicima) potrošača.

U sve većem broju kategorija potrošači se odlučuju da odeću iznajme, a ne da je kupuju kako bi je imali u posedu. Ovde se nameću paralele, naime, razvoj ideje i ovakvih “ekoloških” modela poslovanja koje idu u korak s vremenom: Spotify, koji je prodaju kompakt-diskova istisnuo da bi je zamenio preuzimanjem audio-sadržaja sa interneta; Netflix, koji je istisnuo video-klubove; Zipcar, koji se zalaže za deljenje vlasništva nad vozilom između više vlasnika (uglavnom onih koji pripadaju mlađim generacijama i to pretežno iz urbanih sredina). Ovo je potpuna evolucija u ponašanju potrošača, pa se narednih godina može očekivati da će ovakav duh vremena i dalje snažno uticati na modni biznis (Izveštaj o stanju modnog biznisa, napisan u saradnji sa Business of Fashion, BoF).

Ovaj trend je delimično vođen glađu mladih za novinama, uz istovremeno prihvatanje postulata održivosti. Istraživanja pokazuju da danas prosečni potrošači kupuju 60 odsto više odevnih predmeta nego pre 15 godina. Potrošači, međutim zadržavaju tu odeću samo polovinu vremena u odnosu na to koliko su je nekada koristili. Na primer, istraživanje obavljeno u Britaniji pokazalo je da jedna od tri mlade žene smatra odeću starom nakon što bi je nosila tek jednom ili dva puta. Svaki sedmi ispitanik smatra da je “faux pas” modni promašaj dvaput se fotografisati u istoj odeći.

Jednostavno rečeno, mlada populacija danas žudi za novim kreativnim stvarima (pristupačnijim i jeftinijim no ikada pre), a ukoliko ste u grupi vaših prijatelja – onda je i veća verovatnoća da ćete prihvatiti svo to “šarenilo” koje i vi, za male pare, možete lako imati u svojim ormarima. Istovremeno, mlađe generacije pokazuju veće interesovanje za održivu odeću od starijih potrošača. Modeli iznajmljivanja, preprodaje i preuređenja odeće produžuju životni ciklus proizvoda, izlazeći tako u susret savremenim potrošačima i njihovoj želji za novinama.

U međuvremenu, luksuzni brendovi povećavaju cene, i to znatno. Cene finih satova i nakita su se od 2005. gotovo udvostručile. Primera radi, praćenje globalnih cena jedne istinske modne ikone među ženama – torbe Louis Vuitton, model Speedy 30 – sugeriše na povećanje od oko 19 odsto na godišnjem nivou, počev od 2016. godine. Dakle, čak su i potrošači sa šestocifrenim primanjima u potrazi za popustima i alternativnim modelima akvizicija kako bi (barem donekle, i barem ponekad) umanjili  nepotrebno rasipništvo.

Ankete pokazuju da su prodaja polovne i prepravljene odeće kao i njeno iznajmljivanje postali visoko relevantan poslovni model u 2019. Graf pokazuje rast apetita kupaca za iznošenu kao i odeću koja se može iznajmiti.

Ovi zahtevi ubrzavaju uspešnost modela „rent-a-krpica“, kao i preprodaje onih odevnih predmeta koja su nekada imali drugog vlasnika. Na osnovu svojih procena, analitička agencija Mekinsi očekuje da će sposobnost ovih “igrača” ići ka udovoljenju sve izraženije želje kupaca za novitetima, kao i da će, usled sve zastupljenijeg a neodrživog industrijskog rasta, dovesti ove modele poslovanja u središte pažnje upravo tokom ove 2019. godine. Ovaj trend je oličen u rezultatima Mekinsijevog istraživanja koji su se našli u Izveštaju o modnoj industriji (State of Fashion research).

Klijenti koji kupuju luksuznu odeću mogu, recimo, zaobići povećanje cena torbe Speedy 30, na primer putem kompanije RealReal, koja je osnovana 2011. godine i čija je vrednost maja 2018. godine bila 450 miliona dolara. Tu je i prodaja luksuznih brendova „u blago korišćenom obliku“, putem prodaje pouzećem. Glavni mamac koji je uticao na popularnost firme RealReal može se sažeti u par reči: vrhunski modni brendovi, sniženi i do 90 odsto. Nedavno je ova kompanija prikupila 115 miliona dolara u krugu finansiranja serije G, i sada planira da u Sjedinjenim Državama proširi svoje prisustvo otvaranjem fizičkih radnji.

Kineski Y-Ormar“ (YCloset) koristi jedan drukčiji pristup, naime model iznajmljivanja kroz pretplatu, kako bi kupcima omogućio pristup čitavom „okeanu“ odeće, propratne opreme i modnih detalja, i to bez dodatnih troškova. Kupci koji vole određeni komad imaju mogućnost i da ga odmah kupe.

Iako su etablirani brendovi tradicionalno slepi (ili zatvaraju oči) na prodaju polovne odeće, oni se upravo sada agresivno probijaju na tržište polovne odeće za iznajmljivanje. Stella McCartney je 2017. godine, recimo, pokrenula partnerstvo sa firmom RealReal, nudeći potrošačima kredit od 100 dolara ukoliko se „ukače“ na kompanijsku e-platformu. Ovo može proizvesti „kružno cirkulisanje finansija“ koje je u stanju da podstakne ulazak novih klijenata u radnje Stele Mekartni, istovremeno gradeći poverenje u kvalitet i dugovečnost njenih proizvoda. Uz to, zbog „kružne prirode finansijskog protoka“ u ovom partnerstvu, osnažuje se korporativna i društvena odgovornost modnog brenda (Model kružnog toka ekonomije je kretanje novca između tri sektora – biznisa, domaćinstava i države – i tri tržišta – faktora proizvodnje, proizvoda i finansijskog tržišta. Kružni tok je kontinuirani protok novca između ovih sektora i tržišta, što garantuje razmenu proizvoda i usluga između potrošača i proizvođača, omogućavajući da oba sektora – i biznisi a i domaćinstva  plaćaju poreze koje im je država propisala).

Ostali igrači u sektoru proizvodnje luksuzne odeće, poput Rišmona (Richemont), vlasnika brojnih kompanija koje proizvode isključivo luksuznu robu, kupili su kompaniju za preprodaju i iznajmljivanje odeće RealReal, kako bi preuzeli kontrolu nad prodajom svojih proizvoda i brendova na sekundarnom tržištu.

Neki igrači u ovom biznisu su se upustili u prepravku odeće, koristeći svoje prednosti usmerena na održivu proizvodnju. Ajlin Fišer (Eileen Fisher) kroz svoj program „Obnove“ (Renew) vraća u prodaju tek blago istrošene proizvode, ili ih prepravlja, ili pak koristi materijale iz stare odeće kako bi od nje sašila novu. Kompanija „Patagonia“ je pokrenula model prepravke i preprodaje uz – kupovinu sopstvenih proizvoda i prodaju korišćene odeće po diskontnim cenama. Patagonija na svojoj veb-stranici iznosi stav da je „Najbolja stvar koja se može učiniti za planetu produžavanje veka upotrebe svojoj opremi (odeći), uz smanjivanje potrošnje (hrane, energije materijala, sirovina).“

Kompanija Express je svoja poslovna stremljenja usmerila na tržišnu nišu iznajmljivanja odeće. Ona je lansirala “Express Style Trial”, koji potrošačima omogućava da u bilo kom trenutku iznajme do tri artikla mesečno. U intervjuu za CNBC, Džim Hilt, šef sektora za odnose sa potrošačima kaže da „Kupac koji je više zainteresovan za pristup i stav prema proizvodu nego za vlasništvo nad njim ulazi na velika vrata u mnoge biznise. Gledali smo ovu evoluciju i pitali se: ‘Kako možemo učestvovati u ovome‘?“. U Njujorku, francuski brend za iznajmljivanje odeće Ba & sh nudi tokom vikenda odevne artikle potpuno besplatno, što je deo njihove strategije širenja u Severnoj Americi.

Što se tiče predstojećih meseci, Mekinsi očekuje da će u ovoj 2019. biti posebno uočljiva tri trenda. Prvo, broj brendova koji se bave iznajmljivanjem, preprodajom i preuređivanjem znatno će se povećati; etablirani igrači će posebno pomno posmatrati alternativne oblike vlasništva kao „tržišnu silu“ koja im je potrebna da bi ovaj trend prihvatili (startup firme) ili u najmanju ruku testiraju kroz nove modele saradnje sa trgovcima ili startap firmama koje posluju u ovom sektoru. Ovo će iziskivati pažljiva razmatranja poslovnih modela i jasnih izbora između partnerstva, internog razvoja ili M&A (Mergers and acquisitions, spajanja i kupovine drugih firmi). Drugo, prognoziramo značajan porast brendova čiji se isključivi poslovni model ogleda u iznajmljivanju odeće ili pretplati na njeno korišćenje. Takođe, ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako bismo u ovoj poslovnoj niši uskoro videli i „jednoroge“, startup firme čija će vrednost na tržištu biti najmanje milijardu dolara. Konačno, sve više potrošača će u svojim ormarima imati iznajmljenu odeću ili onu koja je „pozajmljena“ na pretplatu, što se posebno odnosi na inače veoma skupe odevne predmete i modne detalje [ali “modni detalj” možda ne zvuči dovoljno fensi i urbano, pa se umesto njega koristi termin “asesoar“, a ponekad i aksesoar].

Iako ova kretanja još uvek nisu „zvono za uzbunu“ koje bi trebalo da zabrine tradicionalne igrače u svetu mode, od ključnog je značaja imati potpuno razumevanje novih signala i promene u stavovima kupca: šta je to što će potrošači više voleti da imaju, a ne da iznajmljuju – ovo je pitanje za ljude koji stvaraju veoma skupe komade odeće u oblasti visoke mode.

Više o svih deset poslovnih trendova koji će definisati modnu agendu u 2019. godini, Stanje mode 2019: Godina buđenja (The State of Fashion 2019: A year of awakening).

Anita Balchandani je partnerka u londonskoj kancelariji Mekinsija, gde je Marco Beltrami konsultant; Achim Berg je stariji partner u frankfurtskoj kancelariji pomenute firme, Saskia Heidrich je viši stručnjak u minhenskoj kancelariji Mekinsija, a Felix Rölkens je pridruženi partner u kancelariji u Berlinu. Imran Amed je osnivač, glavni urednik i izvršni direktor konsultatske kuće specijalizovane za globalnu industriju odeće, Business of Fashion.

 

McKinsey