Not.com

„WeWork” izdaje poslovni prostor tehnološkim startapovima i bankarima

Danas se odvija prava “kalvarija” startup jednoroga, naročito u Silicijumskoj dolini, koja je epicentar IT startapera. Ovaj proces neki su već nazvali “not.com” finansijskim mehurom, po svojoj prirodi sasvim drukčijeg od onog iz 2000. godine, kada je nakon procvata „dot.com“ biznisa došlo do pucanja ovog precenjenog miljenika ondašnjih investitora.

Lako je pogledati današnje mnoštvo Inicijalnih javnih ponuda (izlazaka na berzu) firmi koje su, nakon optimističnog „uklizavanja“ na tržište počele da tonu – firme poput Ubera, Lyfta i Pelotona – ili pak „haotičnu raskupusanost“ koju je doživela kompanija WeWork uoči svog zvaničnog izlaska na berzu – lako je uočiti tu jezivu sličnost sa onim finansijskim mehurovima koji su prsli 2000. godine.

I tada, a i sada, kompanije za proizvodnju kućne elektronike i tehnologije su raskošno trošile na oglašavanje, boreći se kako bi iznašle svoj put do profita.

I tada, baš kao i sada, kompanije koje su se hvalile svojom „sposobnošću da promene svet“ odjednom bi priznale kako im je ponestalo novca.

I tada, kao i sada, procene vrednosti nekadašnjih tehnoloških preduzeća su u roku od nekoliko nedelja prepolovljene.

I tada, baš kao i sada, bio je rasprostranjen osećaj opšte euforije, nakon kojeg bi došlo do naglog otrežnjenja, spoznajom da hiljade radnika u nekad obećavajućim firmama spremno čeka da izgubi posao.

Ipak, ako se pogleda samo malo izbliže, današnja korekcija nije ni nalik dot-com balonu. Zapravo, možda bi bilo tačnije reći da je ono što se događa danas potpuno suprotno od situacije od pre dve decenije. Današnja situacija već je nazvana “not.com” (Amerikanci luduju za skraćenicama).

Startup “Peloton” je ponovo popularizovao trenažne bicikle

Hajde da prvo pokušamo da proniknemo šta je to tačno bio ovaj mehur: manija špekulisanja deonicama, tokom koje su obični investitori – od taksista i vlasnika perionica veša, pa do čistača cipela – podizali cene kompanijama koje imaju iole neke veze s internetom, i to bez ikakvog valjanog razloga osim „pa, zato što je to nešto vezano za internet“. Kompanije su shvatile da mogu da povećaju cenu akcija jednostavnim dodavanjem prefiksa „e-„ (npr. „e-Bay“) ili sufiksa „.com“ (kao na Amazon.com) u njihova korporativna imena kako bi privukli – i izvesno zavarali – one koji su neprofesionalci. „Amerikanci teško mogu da krenu u neku finansijsku akciju bez prethodnog konsultovanja sa “berzanskim insajderima“, koji su ih tada savetovali da polažu svoj novac u akcije dot-kom firmi, pisao je svojevremeno Njujork tajms, u svom „posthumnom“ članku posvećenom „smrti“ dotkom buma.

Kako su cene „odlepile“ od stvarnosti i realnog „stanja stvari na terenu“, tako se dogodilo i da je, recimo, Nasdaq indeks udvostručio svoju vrednost između 1999. i 2000. godine, i to „bez bilo kog verodostojnog aspiranta koji bi imao solidnu faktografsku potku za bilo kakvu značajniju revalorizaciju“ (kraće: podizanje sopstvene vrednosti), odnosno drastično uvećanje svoje tržišne cene, kako su svojevremeno pisali ekonomisti Džej Bredford DeLong i Konstantin Magin u svom radu o dotkom mehuru. Pucanje je bilo koliko brzo toliko i proizvoljno: Između februara 2000. i februara 2002, Nasdaq je izgubio tri četvrtine vrednosti „opet bez suštinski ključnih informacija (o istinskoj vrednosti firme)“, pisali su DeLong i Magin. Krajem 2000. godine je javljeno kako je „slupano“ više od pet triliona dolara (pet hilj milijardi). Ovaj nagli rast i nagli pad cena imovine – bez većih promena u ključnim informacijama o osnovnoj imovini – predstavlja samu definiciju finansijskog mehura.

Trenutna situacija je unekoliko drukčija, i to iz najmanje dva važna razloga.

Prvo, u dot-kom eri, oni koji su uložili u deonice internet-firmi bivali su slomljeni. Danas, upravo su investitori ti koji prave slom.

Kada je 9. avgusta 1995. veb-pregledač Netscape izašao u javnost tj. na berzu – dan koji mnogi nazivaju početkom „dot-com“ balona – njegove deonice su u roku od nekoliko sati skočile sa 28 na 75 dolara, iako kompanija nije bila profitabilna. Na današnjem tržištu, događa se nešto sasvim suprotno: startup jednorozi padaju kao pokošeni već u samom startu. Vrednost kompanije WeWork, specijalizovane za izdavanje nekretnina tehnološkim kompanijama pala je za više od 80 procenata uoči izlaska na berzu, kada su investitori sprečili njegove sve veće gubitke.

Peloton, Lyft i Uber takođe su vodili bitku kako bi ubedili berzanska tržišta da ih „rangiraju po berzanskoj krivulji“; svi su uočili da cene akcija padaju na sam dan javne ponude. Institucije i investitori u maloprodajne lance odbijaju da odreše kesu za cene startap jednoroga koje su privatni investitori očekivali – posebno Softbanka, koja je glavni garant za kompanije Uber, Lyft i WeWork.

Ovo nije slika koja odražava neku vrstu masovne manije. To je slika javne trezvenosti, gde je veći broj ljudi dalo dijagnozu postojanja „akutne groznice“ na privatnim tržištima.

Drugo, malo je naznaka bilo kakve krize za one kompanije čiji je glavni proizvod čisti softver.

Sudeći po vestima, mogli biste pomisliti da je ovo bila užasna godina za tehnološke kompanije. Međutim, izlazak tehnoloških kompanija na berzu je u poslednje dve godine pokazivao zdravu snagu, „sve dotle dok je ono što kupujete zapravo istinski tehnološka kompanija“, napisao je Majkl Sembalest, predsedavajući tržišno-investicionih strategija u JP Morganu. Kada pominje “istinske teh-firme”, Sembalest  misli na kompanije čiji je glavni proizvod softver, i pritom ne misli na kompanije kao što je WeWork koja je, zapravo, kompanija za prodaju nekretnina uhvaćena „preobučena“ u kostim „istinske tehnološke kompanije“ pre Noći veštica.

Možda niste ni čuli za one „prave tehnološke“ kompanije – one koje se zovu Zscaler, Anaplan ili Smartsheet – zato što uglavnom prodaju softver za poslovanje ili cloud usluge. Pa ipak, sve one trguju više od 100% iznad svoje IPO cene. Sembalest je pisao o tome da su problematične one firme koje nisu čisto tehnološke, bilo da prodaju hardver plus softver (poput kompanije za bicikle Peloton) ili poseduju digitalno tržište namenjeno onima koji mogu vršiti promet roba i usluga u fizičkom svetu – poput Ubera, Fiverra ili Lyfta. Sve te kompanije trguju ispod svoje IPO cene.

Ovo podvlači jedan od tihih ali verodostojnih prikaza pravog stanja stvari u prodaji tehnologije u ovoj 2019. godini: Potrošačka tehnologija dominira većinom tržišta. Ali, tehnološkim preduzetnicima, kojima su glavni klijenti druga preduzeća, ubiru najveći deo profita. Primera radi, svi znaju da je Amazon dominantan trgovac na malo. Ono što možda ne znaju je da dve trećine Amazonovih prihoda sada pritiče iz usluge „Amazon Web Services“, platforme za korišćenje računara u oblaku (Sa stanovišta zarade, nije preterano reći da je Amazon danas prvenstveno provajder za pohranjivanje klaud-podataka, imajući uz sebe sekundarno odeljenje koje se bavi e-trgovinom). U međuvremenu, Guglovo poslovanje u oblasti klaud-usluga doživljava brz rast, dok je Majkrosoftova klaud-platforma „Azure“ učinila ovu kompaniju najvrednijom na svetu.

Problem sa tehnologijom danas nije toliko što softver nije uspeo da obradi podatke „svega postojećeg na svetu“, već što najslavniji „startup jednorozi“ zapravo nisu softverske kompanije. Borili su se da „uzlete“ jer su im „stopala zaglavljena u ovozemaljsko blato“ – bilo da su to cene radne snage za Uber i Lyft ili troškovi nekretnina za WeWork. Ovi skorojevići postaju sve manji pred okom javnosti, dok kompanije koje se bave proizvodnjom i prometom softvera grade profitabilne kompanije koje „u doba zlatne groznice ne kopaju zlato već prodaju ašove“. Spremne su da svoje klaud-usluge utrže na nekom sajmu potrošačke elektronike i tehnologije.

Ono čemu danas prisustvujemo nije dot-kom mehur. Ako je nešto, onda je to „not-com“, neobuzdani finansijski balon – doba prenaduvanih očekivanja od kompanija koje nisu imale biznise vrednovane poput čisto tehnoloških kompanija (kraće rečeno: prepoznate su kao tehnološke kompanije i shodno tome visoko vrednovane, iako u suštini to nisu striktno tehnološke firme).

 

Derek Tompson (Atlantik)