Trivia kao nadasve koristan izvor znanja

“Široka baza znanja pomaže da razaznamo šta je šta u ovim vremenima kad se saplićemo o sopstvene skromne domete”, piše Tim Harford za londonski Fajnenšel tajms.

U ranim jutarnjim satima 20. aprila 1995. godine, policija je zakucala na vrata McArthura Vilera i uhapsila ga zbog pljačke dve pitsburške banke prethodnog dana. Viler jedva da je bio iznenađen što ga je policija posetila: ne noseći ni masku niti se prerušavajući, on je upao u banke u toku radnog vremena, potegavši pištolj naočigled bezbednosnih kamera. Ipak, on je bio zapanjen što ga je policija otkrila: „Ali natrljao sam limunov sok na lice“, rekao je protestujući. Viler je, naime, pogrešno verovao da sok od limuna čini ljude nevidljivim na videu.

Viler je sada legenda u psihologiji, jer je njegova žaljenja vredna ludorija inspirisala dva psihologa, Davida Dunninga i Justina Krugera, da ispitaju da li imamo dobar osećaj za sopstvene snage i slabosti. Dunning i Kruger su sačinili set testova iz gramatike, logike, ispitujući kakav smisao za humor ima jedna grupa studenata. Onda su ih pitali kako misle da su uradili test u odnosu na druge u grupi. Jesu li njihove logičke sposobnosti i vladanje gramatikom bolji ili lošiji od proseka? Da li su oni sposobniji od drugih učenika da razlikuju ono što je smešno od glupih viceva?

Većina studenata mislila je da su natprosečni logičari, gramatičari i vickasti ljudi, ali Daning-Krugerov efekat nije pokazivao samo prekomerno samopouzdanje. Kompetentni ljudi koji su učestvovali u studiji imali su razumne procene o tome gde su stajali u hijerarhiji. Nesposobni su bili u blaženom neznanju njihovih nesposobnosti. Dobri učenici su znali da su bili dobri; loši studenti nisu imali pojma da su bili loši.

Možda zbog činjenice da su Dunning i Kruger svoj istraživački rad iz 1999 započeli pričom o McArthuru Wheeleru, Daning-Krugerov efekat je danas popularna uvreda u nekim uglovima interneta. Smejemo se ljudima koji su suviše glupi da bi znali da su glupi. Na žalost, takvom ismevanju nedostaje razumevanje suptilnosti i univerzalnost efekta. Svi smo nesposobni u nekim oblastima. Kada u njih odlutamo, odnegde nas možda vreba Daning-Krugerov efekat.

Osnovni problem je u tome što osobi koja pokušava da dijagnostikuje i prepozna svoju nesposobnost – skoro nužno – vrlo verovatno nedostaju sposobnosti da bi mogli da postave tu dijagnozu. Ako ne znate dobro gramatiku, nemate puno sposobnosti da ocenite svoje neznanje gramatike.

Postoji, naravno, lek za kletvu Dunning-Kruger: pitaj za savet ili kritiku. U odgovoru na pitanje da li je sok od limuna napitak nevidljivosti, kao nevidljivo mastilo, MakArtur Viler je mogao imati koristi od traženja tuđeg mišljenja. Ali da bi to učinio, to bi od njega zahtevalo da sumnja u svoje rasuđivanje; to bi od njega takođe tražilo napor da nađe nekog bistrog savetnika. Svi mi – a naročito ljudi sa visokim statusom – suočavamo se sa problemom da kada je naše uverenje krajnje pogrešno, naši prijatelji i kolege su često suviše ljubazni da bi nam to rekli. Ipak: dve glave bolje misle od jedne.

U novoj knjizi, Na sedmom nebu, Vilijam Poundstone predlaže novi način odbrane od Dunning-Krugerove katastrofe: kviz. Poundstone smatra da nam široka baza znanja pomaže da se snađemo u ovim vremenima kada često nalećemo na ono što ne znamo; ako pomalo znamo o svemu, imamo više šanse da se nađemo negde pri sredini kada je reč o Dunning-Krugerovom trenutku.

Pounderstonovo originalno istraživanje sugeriše da postoji korelacija između prihoda i opšteg znanja, iznad i preko onoga što bi smo mogli očekivati od nivoa obrazovanja. Jedno od mnogih mogućih objašnjenja: ljudi sa dobrim poznavanjem kviz pitanja jesu ljudi koji s pažnjom osmatraju svet.

To je veoma spekulativna stvar, ali provokativna. Poundstone ide protiv plime: moda u obrazovanju, kao i zdrav razum, ukazuje na to da se u doba smart telefona bolje fokusirati na kritičko razmišljanje nego na učenje napamet. Ali Pounderstone možda ima pravo; svaku konkretnu činjenicu možemo pretražiti i pronaći, ali – bez baze opštih znanja – kako da znam odakle treba da počnem?

Nedavno su psiholog Sara Tauber i njenih četvoro kolega-istraživača, postavili dugi niz trivijalnih pitanja stotinama mladih ljudi (njihova prosečna starost bila 20). Primer: “Kako se zove veliki dlakavi pauk koji živi u blizini banana?” Uprkos velikodušnom sistemu prihvatanja tačnih odgovora (na primer, “teranchula” je smatrano ispravnim), njihovo znanje nije bilo nimalo impresivno. Manje od polovine ispitanika znalo  je koja je to zemlja čiji je glavni grad Bagdad, ili koji je ono šiljati objekat koji se baca na atletskim takmičenjima. Samo 43 odsto zna da je dlakavi pauk tarantula, bez obzira na speling.

Što se tiče izazovnijih pitanja na kvizu, studenti su bili dramatično loši. Kako se zvala devojka Flasha Gordona, ili ko je autor romana Braća Karamazovi, ili ko je prvi čovek koji je pretrčao jednu milju za manje od četiri minute Ili kako se zove planinski venac koji razdvaja Evropu od Azije? Od stotina učesnika, niko nije znao. Niko. Bilo je 50 takvih pitanja, na koje niko od anketiranih nije smeo da se usudi da da bilo kakav odgovor. A ovi 20-godišnjaci su studenti, tako da su verovatno razumno pametni i prividno dobro obrazovani.

To ne znači da su današnji mladi ljudi glupi. Oni su najobrazovanija generacija u istoriji, a njihova inteligencija je veća, barem mereno testovima inteligencije. Ovaj tekst samo pokazuje da ima mnogo toga u svemiru za šta ovi mladi ljudi ne znaju i  (po Dunning-Kruger) mnogi i ne znaju da ne znaju. Nisam siguran da li je to problem, ali bi mogao biti. Kao što Poundstone ističe, ona stvar koju ne možeš nikada da izguglaš je šta je to što bi trebalo da guglaš. (As Poundstone points out, one thing you cannot google is what you should be googling.)

FT

(Tim Harford je autor “Ekonomista na tajnom zadatku ponovo udara “)