Zašto nemačke kompanije podbacuju u digitalnim inovacijama?

“Mi Nemci imamo veliki problem. Takoreći smo izmislili auto. Imamo neke od najboljih inženjera na svetu, a od sto najtraženijih svetskih brendova jedanaest je naše. Ekonomski smo centar Evropske unije. Ali, propustili smo voz, i to izuzetno važan. A on se brzo udaljava od nas dok se mi još uvek zaglupljujemo našim vozilima na dizel. Ovaj voz koji se gubi u daljini zove se – digitalna inovacija”, tvrdi Semih Aridogan, IT preduzetnik i konsultant za digitalni biznis. Njegov osvrt na nemačku (ne)razvijenost informatičkih inovacija i infrastrukture prenosi nemački dnevnik Handelsblatt.

Većina nas još uvek živi u poricanju. Uporno ponavljamo mantru da brend „Made in Germany“ i dalje predstavlja simbol kvaliteta. Ipak, trebalo bi i da se iskreno zamislimo nad nekim pitanjima: zašto prelomne inovacije u automobilskoj industriji potiču pre svega iz SAD i Kine ali ne i iz Nemačke? Zašto brend „Made in Germany“ ne sadrži vodeće digitalne proizvode? Zašto ne postoji barem jedna nemačka veb-stranica koja je među 100 najposećenijih na svetu? I zašto smo tek na devetom mestu Indeksa globalnih Inovacija?

Kao osnivač agencije za digitalne inovacije, nekada i sam zaposlen u velikoj nemačkoj korporaciji a danas start-up preduzetnik, imao sam priliku da čujem dosta toga ispotiha izrečenog u hodnicima ključnih nemačkih kompanija. Bila mala ili velika, sva ona pate od istih problema: oklevajući menadžeri, nedostajući alati i politika koja ne doprinosi boljem ambijentu.

Problem 1: upravljanje

Krenimo s menadžmentom. Problemi prisutni ovde počinju sa rigidnom nemačkom hijerarhijom. Većina nemačkih organizacija strukturisana je piramidalno. Zaposleni izveštavaju svog nadzornika, a supervizor potom izveštava nadređenog. Radni vek nemačkog zaposlenika je beskrajna priča o delegiranju, planiranju i krivici. Inovativne ideje u ovoj kulturi nemaju skoro nikakvih šansi. Zaposleniku, u principu, ne bi trebalo eksplicitno odobrenje da izvrši eksperiment ili proveri svoju inovaciju; jer, inovacija podrazumeva barem neku kreativnu spontanost i autonomiju.

Uzmite primer kompanije Spotify, kompanije sa sedištem u Švedskoj koja je najveća platforma za prenos muzike. Spotify ima male, autonomne timove. Ova takozvana odeljenja ili „posade“ mogu da odluče šta je to što žele da grade i kako žele da troše svoj budžet. Ne moraju da traže bilo čiju dozvolu.

Nemačke kompanije rade na suprotan način. Nemački menadžeri suzbijaju autonomiju i, umesto toga, gledaju na “konsenzus”. Suočeni s trenutkom donošenja definitivne odluke, oni svoje grupe zaposlenika „seckaju“ na toliko sitne delove dok se svi oni, napokon, ne slože sa idejom jednog jedinog čoveka, a to je – menadžer. Međutim, traženje konsenzusa ne podstiče ona najbitnije, fundamentalne promene, a samim tim ni inovacije. Stvaranje novih digitalnih poslovnih modela zahteva odlučnost individualista. Čekati da se svi slože sa jednim čovekom izaziva odbojnost među izvornim individualcima i kreativcima.

Problem 2: nedostajući alati

Kod skoro svakog klijenta sa kojim sam radio susretao bih se sa alatima iz „kamenog doba“. Nemački timovi koje sam upoznao na terenu još uvek koriste e-mail za komunikaciju. Čet-aplikacije, video-konferencije, aplikacije od Slack-a do Trello-a često čak nisu ni dozvoljeni. U nastojanju da prate projekte i poslovne brojke, Nemci i dalje koriste Excel i MS Projects. A ukoliko se usude da zatraže obične bele zidne table kako bi na njih bacali svoje ideje i zamisli, čeka ih duga vožnja kroz odeljenje za nabavke.

Zašto ne možemo pronaći najsavremenije alate u našim kancelarijama? Nemačka je ozbiljno stroga kada je reč o privatnosti podataka. Kompanije koje posluju u Nemačkoj moraju se osigurati da se njihovi podaci anonimizuju i skladište u skladu sa zakonom. Ova pravila o čuvanju i primeni podataka ključni su razlog zbog kojeg su nemačke kompanije prinuđene da se drže svojih starih alata. Ali, dok smo mi Nemci svakodnevno obuzeti podacima, hiljade biznisa na nekim drugim mestima živahno i kreativno napreduje bez nas.

Kao posledica toga, nemački kancelarijski službenik u proseku svakodnevno pošalje ili primi 122 kompanijska e-maila. Ako pretpostavimo da jedna prosečna smena traje od devet ujutro do pet popodne, to jest osam sati, to je jedna dolazna ili odlazna pošta na svaka četiri minuta. A mi Nemci pišemo ih na najsavršeniji i najformalniji mogući način. Mi ne kažemo: “Hvala, Bobe, ukačen sam na to”, već nešto tipa: “Najcenjeniji prof. Dr. Schmidt, ovim putem bismo vas obavestili…”.

Novi softver u stanju je da smanji neke od ovih užasnih „repova“, tj gubitaka energije i vremena. Novi alati, takođe, stvaraju ambijent koji je daleko manje „ukačen na dugmiće“ i rutinu već postojećih proizvodnih procesa od tipičnog nemačkog korporativnog okruženja. Ovde se ne radi samo o internoj komunikaciji već i o komunikaciji sa klijentima i praćenju veb-kampanja.

Savremeni alati su temelj sazrevanja ideja i inovacija. Kako, onda, da od vaših zaposlenih očekujete da spretno i okretno iznedre svoje ideje kada je infrastruktura na kojoj rade zastarela? Ako već zaposlenima nije dozvoljeno da na radnom mestu koriste vrhunske digitalne proizvode, na koji bi onda način, zaboga, trebalo da steknu pojam o tome kako da ih sami stvaraju?

Problem 3: zastarela infrastruktura

Još jedan problem je i to što nemački političari, izvinite na izrazu, jednostavno ne shvataju u čemu je stvar. Uzmite samo lidere naših najvećih stranaka, koji su se složili da zajedno rukovode zemljom. Andrea Nahles, liderka socijal-demokratske partije sa levog centra (SDP) koja stupa na dužnost u novoj garnituri proglasila je digitalni kapitalizam neprijateljem “društveno“ prihvatljivih tržišta, dok je Angela Merkel, nemačka kancelarka i liderka partije desnog centra, Hrišćansko-demokratske unije (CDU), u svojoj poznatoj izjavi nazvala internet „neistraženom teritorijom” (Neuland).

Kao rezultat toga, naši kreatori politika dugo su zanemarivali našu digitalnu infrastrukturu. Imamo najbrže auto-puteve na svetu, na kojima nema ograničenja brzine. Ali, takođe, za naše binarne veze koristimo seoske puteljke i improvizaciju, a ne ozbiljno koncipiranu infrastrukturu. Krajem 2016. godine je samo oko dva odsto nemačkih širokopojasnih veza išlo preko optičkih kablova, u poređenju sa više od 50% koliko ih ima u Letoniji ili Švedskoj. Prema podacima Evropske komisije, Nemačka je na 28. mestu na listi od 32 po pokrivenosti širokopojasnim internetom.

Kao rezultat toga, skoro svi moji mali i srednji klijenti u ruralnim sredinama imaju prosečan ili spor pristup internetu. Jedan od mojih klijenata se muči da komunicira sa kupcima u drugim delovima sveta. Drugom nedostaje infrastruktura da bi pokrenuo aplikacije koje operišu velikom količinom podataka. Kako možemo očekivati da prednjačimo u digitalnim inovacijama kada čak nismu u stanju ni da izgradimo dobre temelje za ovu digitalnu revoluciju?

Problem 4: manjak talenata

Trebalo bi, napokon, primetiti i da Nemačka nema dovoljno ljudi sa odgovarajućim odnosno „pravim“ veštinama. Prema nedavnoj studiji, nemačke kompanije imaju 1.6 miliona radnih mesta, koja je za sada nemoguće popuniti. Deutsche Telekom ne može da angažuje željeni broj stručnjaka za sajber-bezbednost. Čak, neki od mojih klijenata nisu doslovce našli ni jednog jedinog aplikanta za pozicije iz oblasti veštačke inteligencije.

Jedno od logičnijih objašnjenja ima veze sa nemačkim školama. Neke od njih mogu se smatrati sretnicima ako u učionicama postoji makar po jedan računar. Prema ovoj studiji, ukoliko želi da ostane konkurentna na globalnom nivou, Nemačka mora da ulaže skoro tri milijarde evra godišnje u tehnologiju kojom bi se osavremenile današnje škole. Mnogi učenici već dolaze u školu s poznavanjem najnovijih tehnologija koje su na nivou višem od onog koje imaju njihovi učitelji.

Kompanije danas imaju dva glavna zadatka: 1. pouzdano i dobro plasiranje svojih postojećih proizvoda, kao i 2. otkrivanje novih proizvoda za budućnost. Mi Nemci smo svetski šampioni u ovoj prvoj kategoriji, ali nažalost zaostajemo u drugoj. Tako je sada krajnje vreme da digitalne inovacije postanu naš glavni prioritet. Sada je trenutak kada moramo da ulažemo u našu infrastrukturu i obrazovanje. Moramo ponovo razmisliti o našim stilovima upravljanja poslovanjem i proizvodnim procesima, kao i o organizacionoj kulturi. Trebalo bi, takođe, da budemo opušteniji oko usvajanja novih alata. Nije sav novi softver toliko rizičan po našu privatnost da bismo ga se toliko pribojavali. A ukoliko i postoji određena doza rizika, obično su tu neka zaobilazna ali jako efikasna rešenja: Ako već softverski oblak ne dolazi u obzir, na primer, obično postoje alternative kao što su open-source cloud ili privatni cloud.

Došao je trenutak kada inovacije više ne smeju biti prepuštene slobodnom izboru i „opuštenom“ zanemarivanju. Digitalna revolucija će se dogoditi – sa ili bez nemačkog učešća.

Što se mene tiče – radije bih da učestvujemo u njoj.

Semih Aridogan je osnivač agencije za digitalne inovacije sa sedištem u Štutgartu. Pre toga je bio strateški konsultant u IBM-u i osnivač brojnih startup kompanija.

Handelsblatt