Era đubreta: “Garb Age”

Strast svih nas da izgledamo dobro može biti izuzetno loša po našu planetu: Globalna proizvodnja odeće se između 2000. i 2014. godine udvostručila. Da li ste znali da svaki Amerikanac u proseku baci 32 kilograma odeće i tekstila godišnje?

Stil je, kako kažu, bezvremen i ne potpada pod trendove. Ali, odevni predmeti potrebni da bi se dočarao večiti šik nikada nisu kraće ležali na policama prodavnica i naših domova. Globalna proizvodnja odeće se između 2000. i 2014. godine udvostručila, a poslovne operacije firmi za proizvodnju odeće postale daleko efikasnije, njihovi proizvodni ciklusi postali su brži, a oni koji prate trendove dobili su više odeće za svoj novac. Od samo nekoliko kolekcija godišnje, obično četiri, za svako godišnje doba po jednu – „brzometni“ modni brendovi kao što su Zara, u vlasništvu španske kompanije Inditex sada nude više od 20, dok švedski H&M uspeva da izbaci na tržište čak 16 kolekcija godišnje.

Oblačenje kao ultimativno oružje za dopadljivost koju u našem društvu želimo da postignemo ima veliku finansijsku cenu a ceh takvog razmišljanja plaća naša životna sredina. Od pesticida kojima se zasipaju polja pamuka do procesa ispiranja teksas platna koje se koristi za šivenje odeće od džinsa – jedan kilogram tkanine u proseku stvara 23kg gasova staklene bašte, prema procenama konsultantske kuće Mekinsi. Zbog toga što potrošači svoju odeću čuvaju tek upola onoliko dugo koliko su to činili do pre 15 godina, input, odnosno ono što je potrebno da bi se proizveo određeni proizvod danas brzo propada. Najnoviju brigu predstavljaju kupci u zemljama u razvoju koji tek treba da se upuste u kupoholičarske čari – one koje potrošači iz sveta bogatih već odavno upražnjavaju – mada ih brzo sustižu (vidi tabelu desno).

Većina kompanija za proizvodnju odeće shvata činjenicu da će pre ili kasnije svest potrošača o ovoj temi porasti. A to je razlog za zabrinutost. Razni skandali tokom 1990-ih a potom i saznanje koje je procurilo u svetsku javnost o uslovima rada onih koji u zemljama Trećeg sveta proizvode robu za firme kao što su Nike, Walmart i Primark, teško su oštetili reputaciju tih brendova. Industrija odećé sebi više ne može priuštiti da se ponovo pojavi u tako ružnom izdanju.

Jedan očigledan način na koji firme mogu da odgovore na postojeće ekološke probleme bio bi korišćenje obnovljivih izvora energije za napajanje svojih proizvodnih objekata. Firme, osim toga, mogu da drastično umanje upotrebu vode i hemijskih sredstava koja se koriste tokom procesa obrade tkanine; one, takođe, mogu da razvijaju nove materijale i proizvodne procese kojima bi smanjili svoj input odnosno količinu sredstava i materijala potrebnih za izradu svoje robe.

Rekordi su u tom smislu “mešovite prirode”. Švedska kompanija H&M je prošle godine bila najveći kupac u svetu odeće proizvedene od tzv. “boljeg pamuka”, odnosno pamuka uzgajanog po pravilima koja eliminišu najgore pesticide i podstiču strogu kontrolu upotrebe vodnih resursa u proizvodnji. Ovakav pamuk proizvodi se u 24 zemlje i predstavlja oko 12% od ukupno 25 miliona tona pamuka koliko se godišnje proizvede u svetu. Kirsten Brodde iz Grinpisa takođe napominje da je H&M iz svojih proizvodnih linija uklonio toksične perfluorisane i polifluorisane hemikalije (koje se koriste za pravljenje vodootporne odeće). Flyknit način tkanja odeće koji je razvila kompanija Nike, uključujući sportsku obuću, smanjuje otpad za 60% u poređenju sa klasičnim metodama sečenja i šivenja materijala. Flyknit proizvodi imaju veliki broj sledbenika, a prihodi od ove linije su u poslednjoj fiskalnoj godini premašili milijardu dolara.

Brojnim firmama, međutim, istraživanje i razvoj novih materijala i metoda nije prioritet. Mnoge od njih, zapravo, nemaju svest niti želju da shvate koliki je njihov ukupni uticaj na životnu sredinu. A uvođenje „zelenih kolekcija“ sašivenih po najboljim metodama reciklaže i samoodrživosti čak nose i rizik po profit brendova, misli Stiven Svorc (Steven Swartz) iz Mekinsija. Moguće je da će kupac koji svesno nosi „zelenu majicu“ preći na druge vrste odeće, namamljen u zamke uništenja planete prljavom industrijom.

Postoje i brendovi koji svoje kupce podstiču da recikliraju staru odeću tako što je vraćaju u prodavnice. Ali, gotovo sva današnja odeća proizvedena je od mešavine materijala – često uključujući i poliester. Razdvojiti ih je teško, a mehaničkim metodama recikliranja razgrađuju se prirodna vlakna. Hemijske metode su preskupe da bi opstale na duži rok. Isporučivanje polovne odeće u zemlje Afrike i Azije je takođe neslavno propalo. Čak i u slučaju da su lokalna tržišta dovoljno velika da ovu odeću apsorbuju, siromašniji kvalitet odeće s vlaknima koja sadrže poliester znači da ne opstaju zadugo.

Ovde bi nam od pomoći bilo pravljenje odeće koja je trajnija. Britanski dizajner Tom Kridlend kreira mušku odeću koja je koncipirana da traje tri decenije, zahvaljujući jakim šavovima i specijalnim tretmanima za sprečavanje skupljanja odeće prilikom pranja. On očekuje da ove godine ima prihod od milion dolara, ali priznaje da će njegov model proizvodnje i poslovanja biti teško egzaktno premeriti. Patagonija, proizvođač opreme za penjanje i planinarenje, šalje svoje kombije u kampuse kako bi pomogli studentima da zakrpe jakne i pantalone. Ovakva praksa takođe pomaže ostalim „zelenim“ proizvođačima. Pošto je otkrio vrstu materijala za mokra ronilačka odela koja, za razliku od neoprena, ne zahtevaju upotrebu ulja da bi bila napravljena, Patagonija je ovo svoje otkriće podelila sa poznatim surferskim brendom Quicksilver. Ovakvi patenti i inovacije su preko potrebni. Stil može biti večan, ali današnji model proizvodnje odeće to ne sme biti.

The Economist