Član IX Američkog zakona o građanskim pravima: Seks bez međusobne obostrane saglasnosti

Slučaj zvani „Član IX Američkog zakona o građanskim pravima“ (ili, kraće, Član 9, „Title IX“) koji se dogodio na Univerzitetu u Sinsinatiju – i koji obiluje pravnim, anatomskim i emocionalnim neusklađenostima – na veoma jedinstven način ilustruje potencijalne probleme i kontradiktornosti vezane za seks među američkim studentima u univerzitetskim kampusima. Ovu egzotičnu i veoma neugodnu temu je za Atlantik istražila Kejtlin Flenegan.

Je li moguće da dvoje istovremeno i međusobno seksualno napastvuje onog drugog?

Na ovo pitanje  je Univerzitet u Sinsinatiju sa hitnošću usmerio svoju trenutnu pažnju, s obzirom da je troje zaposlenih u ovoj instituciji optuženo za seksualni „susret“, ali je isto tako brzo zabasalo u carstvo večitog vraćanja na iste stare stvari. Jedna važna stvar koju treba da znate o ovom slučaju jeste da je, prema tužbi, jedna žena suspendovana sa koledža na neodređeno jer je dozvolila jednoj osobi  da joj dodirne polni organ. Kakva je to posebna vrsta seksualno represivnog ludila mogla dozvoliti da se ovo desi? Odgovorite na to pitanje i onda ćete dugo tražiti odgovor na pitanje: “Šta se to, dođavola, dešava na američkim koledžima?”

Sasvim konkretne činjenice o slučaju dopiru do nas samo kroz zvaničnu tužbu, koja je do sada implicirala sva pravna i običajna sredstva – od Člana 9, preko procesa pred Šestim okružnim apelacionim sudom i Ustava Sjedinjenih Država, sve do “razapinjanja drolje na stub srama” i dobre, stare napaljenosti. Ali ne i super napaljenosti, jer – kao i kod mnogih slučajeva visokog profila koji uključuju beskrajno rasprostranjeni koncept “seksualnog napastvovanja na koledžima” – stvarni susret postoji kao najbolji uvod u dalji i neslućeni razvoj ideja i predstava koje su ovaj slučaj pratile.

U čemu je specifičnost ovog događaja koju je novinar Robi Suave (Robby Suave)sumirao u svom članku za magazin „Reason“:

“Student i studentkinja su se, pod uticajem alkohola, kresnuli. Ujutro, on se budi i, uplašivši se da će ona podneti žalbu protiv seksualnog zlostavljanja, besomučno juri do kancelarije kampusa za studentska, pravna i građanska pitanja (Title IX Office), optuživši je na najgori mogući način. Ona je proglašena krivom i suspendovana.”

Slika koja prikriva čitav događaj – par koji se budi u krevetu nakon seksa u pijanom stanju – nameće i jednu prilično odvratnu predstavu o onome što se dogodilo: upuštanje u ludu trku kroz kampus, sve do „devetke“ – ne samo što je zabavno, već je u stanju i da svim američkim studentima koledža ponudi potencijalno koristan presedan i ishod dosad bez premca u pravnoj istoriji slučajeva koji su poput ovoga. Jer, pobeda ne pripada uvek onome ko je brži, već sudijama koji mogu da odluče o pobedniku; u ovom slučaju, o ishodima „seksualne panike“ presudili su nadležni iz Sinsinati koledža koji imaju tu neobičnu naviku da utvrđuju da je žrtva ljubavnog susreta osoba koja se odluči da ovakav susret prijavi, prekidajući sve veze s onim ko je susret prvi prijavio.

Međutim, tužba koju je podnela mlada žena uvodi u čitav slučaj i jednu priču što leži ispod zvanično ubeleženog događaja. Oboje studenata su, prema navodima, članovi kampusa ROTC, a mlada žena je u prošlosti već optužila trojicu ROTC-ovih studenata za seksualno zlostavljanje. Tužbom se tvrdi da je ovo proizvelo pritužbu iz Člana 9, čime je osoblje kampusa bilo prisiljeno da izbaci njenog navodnog napadača iz ROTC programa. Tu su, naravno, tvrdnje koje je izneo mladi čovek optužen za najnovije („četvrto“) zlostavljanje dotične studentkinje, koji ju je prijavio ne u sklopu samoodbrane već kao – osvetu za ono što se dogodilo njegovom prijatelju. Nijedan od optuženih studenata nije identifikovan po imenu u ovim podnescima, tako da nije moglo doći do reagovanja na ove tvrdnje. Univerzitetska kancelarija za studentska pitanja odbila je da se izjasni da li osporava ove pojedinosti, isto tako ne želeći ni da komentariše svoja postupanja u ovom slučaju.

Sa tako postavljenom pozornicom, dopustite nam da otputujemo do čedne Verone, i to one u  Ohaju kako bismo čuli nešto o romeovskom zapletu u kojem glavnu ulogu igra jedan zaljubljeni par osujećen od okoline, po rečima potencijalno nepouzdanog pripovedača o sudskom predmetu broj 1-18-cv-312 Okružnog suda Sjedinjenih Država za Južni okrug Ohaja, Zapadna divizija. Septembarska noć, zabava u kampusu, i dva učenika – u daljem tekstu „Jane Roe“ i „John Doe“ – susreću se na žurki. Oboje je pod uticajem alkohola (vodka i pivo za nju, žestina i pivo za njega), ali je Džon očigledno bio malko pripitiji, jer mu Džejn nudi da ga otprati do njegovog studentskog stančića, a on se složi s njenom idejom. Stižu do njegovog stana, a Džejn se proteže nad njim nudeći mu vodu i ibuprofen za povređeno stopalo. Jedno od njih – ili oboje – zaspu, ali se nakratko bude. Ova scena završava se uljudnim pitanjem koje Džejn upućuje svom domaćinu: “Ima li još nešto što bi želeo da radimo?”, i Džon prihvata ponudu. Dva dana kasnije, Džon piše svoju žalbenu prijavu, a istražilac ovog slučaja upada u privatni život dvoje mladih ali ipak dovoljno odraslih studenata, zbog čega je Džejn suspendovana sa univerziteta “na neodređeno vreme” – što znači sve dok Džon eventualno ne diplomira – i zbog toga mu je pružena puna zaštita koja se preporučuje žrtvama seksualnog nasilja na koledžima… uključujući i meru da napastvovana osoba ne mora da deli kampus sa svojim napadačem.

Trebalo bi primeniti kombinovane talente ljudi kao što su Judd Apatow, Margaret Atwood ali i, recimo, jednog parohijskog sveštenika koji bi ovu istinitu životnu epizodu  i njenu kaznu pretočili u dramu-film, pozorišnu predstavu, ali mi ćemo krenuti isklučivo sa činjenicama, kao što ih je „Jane Roe“ predstavila u svom podnesku sudu. (Razgovarao sam sa portparolom Univerziteta u Sinsinatiju Gregorijem Verom, koji me je pozvao da svratim do kampusa kada sledećom prilikom budem dolazio u Ohajo i vidim kakvi su se sve veliki pomaci desili u kampusu, poslavši mi zvaničnu izjavu: “Univerzitet u Sinsinatiju se fokusira na dobrobit čitave naše univerzitetske zajednice, ulažući sve napore kako bi obezbedio ravnopravne procese kojima se poštuju prava svih (studenata) i koji odgovaraju na njihove potrebe. Zbog zahteva federalne vlade o poverljivosti, ne možemo se baviti specifičnostima svakog pojedinačnog slučaja. Naš cilj, kao obrazovne institucije, jeste ono što je najbolje za sve naše učenike u smislu sigurnosti, jednakosti i podrške.”)

Nekom vrstom čudne alhemije koja uključuje zbir njenih delova, ovaj „mali čudni događaj“ uspeo je da pogodi gotovo svaki uznemirujući aspekt načina na koji se ovi slučajevi tumače i kažnjavaju u savremenom kampusu. On proističe iz pretpostavke da, ukoliko se dvoje učenika (dvojica, ili dve učenice, kako god, prim. prev.) nađu na ljubavnom sastanku u četiri zida, samo jedna od njih – i samo jedna – može biti žrtva tog događaja. Ova pravna pretpostavka je izazivala uobičajene i prilično česte – ali u svakom slučaju izuzetno ozbiljne – posledice po studente koji su proglašeni krivima za veoma mala krivična dela: usledilo bi proterivanje napadača s univerziteta sve dok napastvovani studenti ne okončaju svoje školovanje i odu dalje. A to sugeriše koliko lako sistemom može manipulisati student  koji navodno ne pristaje na seks.

Sreća prava što je advokat Džejn Rou upravo „majstor“ za ovakve zaplete: to je advokat Džoš Engel (Josh Engel), čija je pravnička praksa u velikoj meri usredsređena na tužbe koje potiču s univerziteta – uključujući tu i rad na slučajevima s Univerziteta u Sinsinatiju u pet navrata – ovde u ime i zarad podnosioca žalbe, to jest u ime oštećene koja se suočava sa disciplinskom merom udaljavanja iz kampusa. Dosad su svi optuženi bili  muškarci. Žalilac, to jest Jane Roe – i u njeno ime Džoš Engel – navodi nedavnu i za sada u američkom pravnom sistemu nedovoljno prihvaćenu presudu donetu u Šestom okružnom sudu Ohaja – odluku koja može imati značajne posledice po veliki broj kampusa, kao i slučajeve seksualnog napastvovanja nastalih između dva pijana učenika. U slučaju „Doe protiv Univerziteta u Majamiju“, utvrđeno je da je ova školska ustanova delovala na diskriminatoran način jer – iako je utvrdila da su alkoholom opijeni student i studentkinja rešili da se konsenzualno “angažuju u seksualnoj aktivnosti“ – univerzitetska disciplinska komisija odlučila da disciplinske mere izrekne samo jednom od učenika. Kako sam Engel kaže: “Sa stanovišta ustava i zakona, javna škola krši pravo na obezbeđivanje jednake zaštite svojim učenicima u slučajevima kada nema racionalne osnove za pravljenje razlike između ženskih i muških studenata. Sud je zaključio da čak i ukoliko samo jedan učenik podnese prijavu, ako škola poseduje saznanja da su oba učenika/studenta bili u intoksikaciji “škola ima afirmativnu obavezu da istraži oba učenika zbog mogućeg nedoličnog ponašanja, a ne da čeka na ,izveštaj’ “, rekao je Engel.

Drugim rečima, studenti i administratori već primećuju: odbrojani su dani optužbama za krivično gonjenje samo jedne osobe (skoro po pravilu muškarca) zbog bezazlenog, zakonom nekažnjivog „zabavljanja“ tokom kojeg su obe strane pristale da se spoje u pijanom stanju. Sve ove decenije – bio je to smešan standard! – infantilizovane su žene koledža a demonizovana muška seksualnost; ovakvo stanje doveo je do toga da sami univerziteti postanu generator odgovornosti za izricanje strogih kazni nepoznatom broju studenata, od kojih su skoro svi muškarci. A to je, s druge strane, trivijalizovalo nešto ozbiljno: seksualni zločin. Zbog toga što su sva ova iskustva provučena kroz sistem tumačenja koji je primoravao žene na ulogu pasivnih žrtava a muškarce na agresivne predatore, ovaj slučaj doprineo bi boljem razumevanju razloga za mušku ozlojeđenost, osećaj nepravednosti i resentiman koji postoji među mladićima u kampusima širom Amerike.

Ostavili smo jedno centralno pitanje: zašto, je, zapravo, tačno, John Doe podneo prijavu protiv svoje koleginice iz kampusa? Moguće je, naravno, da se legitimno osećao žrtvom seksualne predatorke. Alternativno, možda je bio motivisan ili samo-očuvanjem ili pak osvetom. Šta god da ga je inspirisalo, jedna stvar je sasvim jasna: sistem, kakav trenutno postoji, toliko se duboko usprotivio privatnom seksualnom ponašanju odraslih učenika da se postavio kao „treća osoba“ – ona koja lebdi nad svakim intimnim činom, kao prateća, besprizorna, osvetnička sila.

Pre pola veka, jedan broj studenata američkih koledža shvatio je da je američki univerzitet preuzeo važnu ulogu u njihovim životima, ulogu koja je u osnovi bila u suprotnosti sa njihovim ustavnim pravom da žive u slobodi. Oni su želeli lične slobode, političke slobode, seksualne slobode. Želeli su da iskoriste svoje šanse u životu i da budu odgovorni samo zakonu i sopstvenoj savesti, a ne politički uskim i seksualno represivnim standardima birokratskih odbora kampusa. Ti studenti želeli su da univerziteti izađu iz njihovih privatnih života. Ovo se posebno odnosilo na mlade žene – njihova nevinost je beskrajno zaštićena i fetišizovana institucionalnim protokolima koji uključuju policijske časove, studente zatvorene unutar kampusa, šaperone, kod i prepoznatljivost oblačenja ali i „pisma Majci“ koja njihovim roditeljima šalju dekani zabrinuti za žene – seksualne slobode, uz sva uzbuđenja i opasnosti, zadovoljstva i ozbiljne rizike koji idu uz to – sve bi se to moglo dešavati samo ako bi univerzitet izašao iz njihovih spavaćih soba, dopuštajući im da ostvare seksualni život koji žele.

Sada, kako mnogi gledaju na stvar, univerziteti se više mešaju u seksualnost svojih studenata nego što je to bio slučaj u 1950-im. Na američkim univerzitetima postoje oni koji su zaposleni puno radno vreme da bi sedeli i slušali mlade ljude koji im se ispovedaju kad, gde i kako su se seksualno dodirnuli i kako su se osećali, koji su znaci, zvukovi, reči i gestovi učinili da poveruju da imaju pristanak druge strane. Ovako su homoseksualci bili izbačeni iz škola i sportskih timova, kao i iz vojske; Ovako su mlade žene bile kažnjavane zbog toga što su u prošlosti fingirale svoje seksualne impulse od strane raznih američkih institucija. Ovo je izvan dosadašnjeg savremenog univerziteta; ovo je uvreda za najosnovniju i najneupitniju od svih američkih ideja: ideju o ličnoj slobodi pojedinca.

Davno je to bilo kada je Mario Savio stajao na stepeništu Spraul Hola u Berkliju, pred publikom sačinjenom od dece koja su u mnogim pogledima bila konzervativna; neki su imali umanjenje osoblja i policijski čas, dok su mnogi drugi gajili neupitnu veru u politička obećanja Berija Goldvotera. Ali, svi su oni imali nešto zajedničko: svest o ulozi koju su univerziteti zauzeli u njihovim životima, ulogu koja je bila represivna i fundamentalno antidemokratska. Poznate reči Savija su čista ulična poezija: “Postoji trenutak kada rad mašine postaje tako odvratan da vam se od toga srce razboli, toliko da više ne možete biti njen deo! Ne možete ni pasivno učestvovati! Morate svoja tela staviti na zupčanike te mašine, na njene ručice i na sve uređaje – morate je zaustaviti!”

To vreme ponovo dolazi u američke kampuse, pošto najjači, najpametniji i najhrabriji među učenicima počinju da shvataju da su verovanja i prakse koje dominiraju ovim mestima iracionalni i politički izuzetno obojeni. Ovi novi mladi – učenici, studenti – oni se bude, pružajući otpor u svim oblastima života u koledžu. I mada njihovi administratori žele da ih razbiju, vetar duva studentima u leđa. Progresivna levica ima svu moć u kampusu, ali svest o kontra-revolucionarima ima svoju neospornu moć: istinu, logiku i razum.

Kejtlin Flenegan, Atlantik