Španska generacija mileurista, deset godina posle (I/II)

“Strah nije uminuo, a oni koji su izgubili posao tokom ove krize i dalje strahuju da će izgubiti i druge poslove” (Luis Garrido)

Španska kriza traje već deceniju – dovoljno dugo da bi nezaposleni mladi već skovali termin kojim sebe označavaju kao “mileuristi”. To su mladi čija primanja ne idu preko 1000 evra mesečno. Takozvani “mileuristi” navikli su da vode živote s niskim primanjima, i tako je ovaj termin i nastao.

U leto 2005. godine, 27-godišnja Karolina Alguasil (Carolina Alguacil) napisala je pismo španskom dnevniku El Pais, u kojem je opisivala nastajanje generacije mladih sa niskim platama. Počevši ga sa “Ja sam mileurista”, u njemu se obrušila na špansko tržište rada koje karakterišu kratkoročni ugovori i niske plate (“mil euros” je španski izraz za hiljadu evra). Alguasilova je napisala: “Mileuristi su ti mladi ljudi starosti između 25 i 34 godine, visoko obrazovani, dobro obrazovani, koji govore strane jezike, imaju postdiplomske kvalifikacije, mastere, diplome. Svoj radni vek oni obično započinju u sektoru ugostiteljstva, u kuhinji, za šankom ili među stolovima, provodeći duge periode vremena radeći kao neplaćena lica – ili, kako se eufemistički nazivaju, “pripravnici”. “Nakon nekoliko godina, konačno im se ponudi ugovor s punim radnim vremenom, napisala je ona, ali “loša stvar je da nikada ne zarađuju više od 1.000 evra mesečno, bez bonusa. A i bolje da se ne žale…”

Termin mileurista najbolje definiše stradanje najbolje obrazovane generacije Španaca u istoriji ove zemlje. Pre deset godina, kada je Alguasilova napisala pismo, španska privreda je već usporavala, dok su stotine hiljada fakultetski obrazovanih poput nje “otkrili” da nije bilo dovoljno radnih mesta za sve. Evro je učinio da cene naglo porastu, plate su padale, a balon nekretnina tek što je trebalo da prsne. Čak i na vrhuncu ekonomskog buma, kupovna moć građana je brzo padala. Danas je u toku recesija koja je već ugasila 3,7 miliona radnih mesta, pokrenuvši najgoru krizu još od Španskog građanskog rata.

Za to vreme, generacija mileurista je odrasla. Deceniju kasnije, Karolina je u braku, izgubila je jedan posao našavši drugi, ponekad zarađujući i više od 1.000€, ponekad manje, a sada ima i bebu: Noru.

Iz Barselone se 2008. godine preselila u Kordobu, gde je njen partner, inženjer, pronašao posao u sektoru obnovljivih energija. U početku je nastavila da radi od kuće. Ali, 2012, kompanija u kojoj je on radio zapala je u nevolje, platu nije dobio godinu dana, da bi konačno postao “višak u radnom procesu”. Zatim je i njena kompanija zapala u nevolje, a ona bila primorana morala da dalje traži posao, da bi ga napokon pronašla u kompaniji za digitalni sadržaj u Madridu, gde par preselio martu 2013. Potom je on ponovo pronašao posao.

Novinarka El Paisa Amanda Mars se s njom susrela jednog prohladnog prolećnog dana u novom madridskom parku na reci Manzanares. Karolina je dovela i svog psa: pronašla ga je na ulicama Kordobe.

Dakle, da li je i dalje mileurista? “Oboje, na sreću, zarađujemo po više od 1.000 evra, ali njegov ugovor ističe u septembru tako da ne znamo šta će se posle dogoditi.”

Živi li dobro, bilo je sledeće pitanje “Neko vreme živeli smo s mojom platom, i izvesno da je to bio udarac. Ne trošimo puno, štedimo koliko god možemo jer znamo šta se sve može desiti. Kada smo se doselili ovde, iznajmili smo stan za €650. Živimo okej, još uvek izlazimo, s vremena na vreme vikendom izađemo da jedemo s prijateljima, ali nema nikakvog luksuza. Mislim da je ovo prilično rasprostranjena pojava. Jer, sada su ljudi svesniji da treba da troše manje.”

Karolina je na teži način učila o životnim usponima i padovima: “Stvari ne moraju obavezno da se kreću od manjeg ka većem prihodu: od pripravnika do privremenog radnika, a potom do ugovora s punim radnim vremenom. Sada to znamo, ali pre deset ili sedam godina naša generacija toga nije bila svesna. I zbog toga su ljudi bili veoma frustrirani. Nisu se u glavi pomirili da životna putanja može veoma lako ići i od većeg novca ka manjem… Jer, za krizu morate biti spremni.”

Recesija je možda zvanično okončana – iako se u Španiji, u kojoj je oko 5.4 miliona ljudi bez posla, što je četvrtina španske radne snage – ljudi i dalje plaše za sosptvenu budućnost. “Strah nije uminuo, a oni koji su izgubili posao u ovoj krizi sada strahuju da će izgubiti druge poslove, čak i ako stvari idu nabolje” kaže Luis Garido (Luis Garrido), sociolog na UNED univerzitetu za učenje na daljinu. Osećaj nesigurnosti, neizvesnosti, da će se nešto loše dogoditi, zadržava se dugi niz godina u glavama Španaca, kaže on.

Fedea, ekonomski think tank, izneo je podatak da su u poslednjih pet godina plate muškaraca u proseku pale za oko 17 odsto, a ženske za 14 odsto. Većinu novih radnih mesta ne predstavljaju poslovi na puno radno vreme, dok je promet osnovnih ugovora od 2001. porastao za 23 odsto. To znači da je špansku radnu snagu lakše i jeftinije otpustiti nego ikada pre – zahvaljujući reformama Zakona o radu.

Prihodi od jednog posla često nisu dovoljni za život mnogih Španaca. Monserat Himenez (Montserrat Jiménez), 40-godišnja učiteljica, ima dva posla. “Pre deset godina, moj pre-doktorantski grant iznosio je €1.500 mesečno, a tokom studijskih putovanja u inostranstvo dostizao je €1.800. Moja situacija se pogoršala.” Danas, naoružana doktoratom eksperta za latinski jezik radi kao docent za kastiljanski španski jezik pri madridskom Univerzitetu Complutense. Tri sata nastave nedeljno i još tri za konsultacije sa studentima donosi joj €270 neto. Istovremeno, ona predaje i italijanski u državnoj Službenoj školi jezika, što joj donosi još €800. Nema, međutim, nikakvih prihoda tokom letnjeg perioda. Živi u zajedničkom stanu koji je košta €500 mesečno, uključujući i račune.

“Mladi ljudi danas znaju da će se stanje pogoršati, i stoga napornije rade. Zato se svakog dana ubijaju od posla” (Karolina Alguasil)

“Ja sam mileurista, i gotovo da se osećam privilegovanom. Ali, imam dva posla. Radim kao docent jer nisam mogla da nađem drugi posao”, kaže ona. Monserat je takođe svesna teškoća s kojima se suočavaju njeni učenici s Univerziteta Komplutens (Complutense). Kao odgovor na probleme, mnogi studenti rešili su da zajedno s nastavnim osobljem organizuju demonstracije, uključujući i nastavu pod vedrim nebom, na trgovima i u parkovima – sve to u znak protesta.

Fernando Anhel Moreno (Fernando Ángel Moreno), profesor filologije i književne teorije takođe je bio među njima. Nakon završetka školovanja niko od njegovih najsjajnijih učenika neće ostati u Španiji, kaže on. “Mladi ljudi danas moraju da ispune izuzetno visoke standarde koji važe u školstvu a onda im se, nakon što steknu diplomu, zauzvrat nudi vrlo malo. Dobri, oni zaista dobri, napuštaju zemlju. A sa ovim rezovima u obrazovanju, stvari će se samo još više pogoršati.”

Na sigurnost radnog mesta i zaposlenja, ono što su nekada uživali njihovi roditelji i stariji, ljudi poput Karoline Alguasil više ne mogu da računaju. “Ako se osvrnem i pogledam svoje prijatelje, mnogi su već zasnovali porodice, ali gaje način razmišljanja uveliko različit od njihovih roditelja: svesni su da su primorani na život od danas do sutra, nemajući izvesnost i finansijsku bezbednost za koju smo u nekim prošlim vremenima znali.”

Kao rezultat toga, Španci zasnivaju porodicu sve kasnije i kasnije. Prosečna starost žene za njeno prvo dete je 30 godina. Kriza je srozala i španski natalitet, i sada je među najnižim u svetu, kaže Tereza Kastro (Teresa Castro), demograf u CSIC španskom Nacionalnom istraživačkom savetžu. Tokom 2008. godine, Španci su u proseku imali 1,46 dece; do 2013. godine, ta cifra je pala na 1.27. “Kao zemlja, mi ne rastemo već se smanjujemo”, kaže ona.

U svojoj izuzetno uticajnoj knjizi iz 2011. godine, “Povelja prekarijata: Od stanovnika do građana”, britanski akademik Gaj Stending (Guy Standing) kaže da je nesigurnost definišuća karakteristika koja današnje radnike izdvaja od njihovih predaka. “Moje tri prijateljice sa malom decom rade, iako su njihova radna mesta tek privremena, ili su honorarci. Ti su poslovi dovoljno stabilni u smislu da će se nastaviti, premda ne sa takvom izvesnošću kao što je to bio slučaj pre 15 godina”, kaže Karolina. “Kupiti stan? Nema šanse, osim ako imate veoma puno ušteđenog novca, tako da to nije opcija i tome se ne možete posvetiti… Svesni ste da je to izvan vaših mogućnosti.”

“Kada se pre deset godina ‘koncept’ mileurista prvi put pojavio, bilo je tendencija da mladi ovaj trend okončaju, međutim sada su ljudi postali fatalisti”, kaže Hoze Luiz Nuenjo (José Luis Nueno ) iz Poslovne škole IESE, dodajući kako Španija postaje sve jeftinija ekonomija. “Nema ničeg lošeg u jeftinoći po sebi: nuditi nekome nešto što je prilično u*rano jer je vaša privreda u prelaznom preriodu je okej, ali je već nešto sasvim drugo kada ovaj trend zaposedne porodice, koji veruju da će ovakva sadašnja situacija stalno trajati.”

Karolina Alguasil je rođena i odrasla u Kolmenar Vijehu, gradu u planinama Gvadarama oko 50 kilometara severno od Madrida. Ima petoro braće i sestara, ali je plata njenog oca, građevinskog nadzornika, bila dovoljna da ih sve fakultetski odškoluje. “Nasledili smo stav svojih roditelja: ‘Stekni dobro obrazovanje, jer ćeš tako pronaći dobar posao’, ali stvari na kraju nisu ispale baš tako”, kaže ona.

Upitana da kaže šta misli njena generacija i po čemu se ona razlikuje od današnjih dvadesetogodišnjaka, Karolina kaže: “Nismo imali pojma šta nam se sprema, dok današnji mladi ljudi znaju da je situacija sve teža pa rade sve napornije, više su usredsređeni na ovaj problem. Ubijaju se od posla – i za posao su spremni da ubiju.”