Nazovimo to amerikanizam

Kako su američki pisci zamišljali fašističku budućnost

„Porobiti Ameriku takvim hokus-pokusom! Zarobiti duhove najveće nacije na svetu ne izustivši nijednu istinitu reč! O, kakvo smo zadovoljstvo pružili najzlobnijem čoveku na zemlji!“ To su reči s kraja romana Philipa Rotha Zavera protiv Amerike iz 2004, ali mogle su biti napisane i danas – izbor Donalda J. Trumpa za predsednika SAD je toliko neverovatan.

Godine 1944. u New York Timesu se pojavio članak tadašnjeg potpredsednika Henryja Wallaca pod naslovom „Američki fašizam“. „Fašista je onaj“, pisao je Wallace, „čija je žudnja za novcem i moći udružena s vrlo snažnom netrpeljivošću prema ljudima drugih rasa, stranaka, klasa, vera, kultura, regiona ili nacija, koja ga čini bezobzirnim u pribegavanju prevari i nasilju kao sredstvima postizanja sopstvenih ciljeva“. Wallace je predviđao da će američki fašizam postati „zaista opasan“ tek ako se formira „namenska koalicija“ između uortačenih kapitalista, „trovača javnog informisanja“ i „demagogije po uzoru na KKK“. Oni koji brane Trumpovu administraciju insistiraju na tome da nije posredi fašizam već amerikanizam. I to je bilo predviđeno: godine 1938. izveštač New York Timesa je upozorio: „Ako i kada fašizam dođe u Ameriku on neće nositi etiketu ‘Made in Germany’; njegov simbol neće biti kukasti krst; čak se neće ni zvati fašizam; zvaće se, naravno, ‘amerikanizam’“.

Danas je roman Georga Orwella 1984 prvi na listi Amazona, dok se Izvori totalitarizma Hanne Arendt od decembra 2016. prodaju 16 puta više nego obično. Način na koji Trumpova administracija koristi novogovor (Orwellovim rečima, „smišljen da umanji raspon mišljenja“), njena sklonost „alternativnim činjenicama“, izazvali su kod čitalaca želju da ponovo zarone u istoriju i u njoj potraže ne samo objašnjenja već i rešenja.

Fikcija može da nam ponudi ne samo alternativne činjenice već i alternativne budućnosti. Takve priče nazivamo „protivčinjeničnim“; one nam govore o tome šta bi bilo da je istorija krenula drugim pravcima. Roman 1984 bio je Orwellova vizija poratnog fašizma, dok je Vrli novi svet Aldousa Huxleyja, napisan 1932, u vreme kada je evropski fašizam počeo da se konsoliduje, pružio jednu distopijsku viziju u kojoj se građani „Svetske države“ mole davno umrlim bogovima tehnologije („S verom u Forda“), a zabavljaju se taktiloskopom (feelies po analogiji sa talkies – govornim filmovima). Knjige su ukinute, ali ionako više niko nije želeo da ih čita.

Knjige su neprijatelji totalitarnih režima, zato oni vole da ih spaljuju. A izvesno se može mnogo šta naučiti od Orwella, Hanne Arendt, Elija Wiesela, Aleksandra Solženjicina i mnogih drugih pisaca prošlog veka koji su se pojavili u doba modernog totalitarizma. Utešne priče o porazu nacizma su uvek dobrodošle, ali pogledajmo one mračnije. Roman Lena Deightona SS-VB iz 1978. godine, prikaz alternativne istorije u kojoj se Bitka za Britanju završila porazom i Nemačka je okupirala Veliku Britaniju, adaptira se za BBC, a snimaju se i novi nastavci Amazonove verzije romana Philipa Dicka Čovek u visokom dvorcu (1962), u kome se zamišlja svet posle pobede sila osovine. Zaplet tog romana počiva na propagandnim filmovima punim „alternativnih činjenica“.

Uprkos američkom insistiranju da se „kod nas to ne može dogoditi“, mnogi pisci su jasno pokazali da može. Sluškinjina priča (1985) Margaret Atwood, gde se govori o teokratskim ženomrscima koji preuzimaju kontrolu nad Amerikom, jedna je od najsnažnijih opomena u modernoj prozi. Često se citira njena formulacija argumenta kome pribegavaju autoritaristi širom sveta: „Ne postoji samo jedna sloboda… postoje sloboda za i sloboda od. U danima anarhije postojala je sloboda za. Sada vam je data sloboda od“. Parabola Margaret Atwood je objavljena godinu dana nakon što je Ronald Reagan doneo „Global gag Rule“, kojim je ograničeno finansiranje reproduktivnih prava i koji je Trump, okružen grupom muškaraca – kao što vidimo na fotografiji – nedavno svojim potpisom ponovo pretvorio u zakon.

Američki autoritarizam uvek je bio prepleten ne samo sa patriotizmom već i sa dva najveća sistema verovanja u toj zemlji: religijom i biznisom. „Kad fašizam dođe u Ameriku, biće umotan u zastavu i nosiće krst“, neko je jednom rekao, a mogao je dodati i to da će mahati dolarskom novčanicom. Taj neko nije, kao što se često navodi, Sinclair Lewis u svom romanu To se ovde ne može dogoditi iz 1935. godine, žestokoj satiri usmerenoj na ideju da američka izuzetnost Ameriku čini imunom na fašizam. Ali u Lewisovom romanu nalazimo slično (mada manje jezgrovito) zapažanje; u Americi bi, kaže on, najopasnije pristalice fašizma bili oni „koji su odbacili reč ‘fašizam’ i propovedaju robovanje kapitalizmu u formi ustavne i tradicionalne autentične američke slobode“. Američki fašizam nužno će biti oblikovan kapitalizmom – ili, kao što to Lewis ubedljivo kaže „vladavinom profita, pomoću profita, za profit“.

To se ovde ne može dogoditi ruga se „smešnim terapeutima“ koji pokušavaju da „izleče zla demokratije demonima fašizma“. Tu senator Buzz Windrip, kandidat za predsednika, vodi populističku kampanju zasnovanu na tradicionalnim vrednostima i olakim obećanjima da će vratiti prosperitet („svako će biti bogat samo ako glasa za to da bude bogat“). Urednik jednog lista zalud upozorava: „Ljudi će misliti da ga biraju radi veće ekonomske sigurnosti. A onda će gledati Teror!“ Po dolasku na vlast Windrip ostvaruje svoje autoritarne pretnje, formira privatne snage bezbednosti nazvane Građani dobrovoljci i zatvara političke neprijatelje u „koncentracione logore“. Pošto Srednji zapad gunđa o otcepljenju, administracija odlučuje da podstakne „korisni patriotizam koji uvek nastaje kao reakcija na napad spolja“ tako što inscenira „uvrede i pretnje u obliku vešto planiranih mučnih ‘incidenata’ na meksičkoj granici i objavljuje rat Meksiku“. Windropov model je bio Huey Long, harizmatični populista iz Luizijane koji je ubijen 1935. i sa kojim često porede Trumpa. Roman Roberta Pena Warrena Svi kraljevi ljudi (1946) priča priču inspirisanu Longovim usponom i padom: „Samo im reci da ćeš potopiti debele momke“, ciničan je savet političaru Williju Starku. „Rasplači ih, nasmej ih, razbesni ih, čak i protiv sebe. Razdrmaj ih, to će im se svideti i tražiće još“.

U novije vreme imamo Rothovu Zaveru protiv Amerike, smeštenu na početak Drugog svetskog rata, gde se zamišlja da je Charles Lindbergh pobedio u trci za Belu kuću zahvaljujući sloganu „Amerika pre svega“ (koji se prvobitno nije dovodio u vezu s Lindberghom, već sa kampanjom Woodrowa Wilsona). Isti slogan je četiri godine kasnije imao i Waren G. Harding, prvi biznismen na čelu Bele kuće kada je u svojoj kampanji rekao da „patriotska posvećenost“ znači „najpre unaprediti Ameriku, najpre misliti o Americi, najpre uzdizati Ameriku, najpre voleti Ameriku i za nju živeti“. Hardingova verzija postavljanja Amerike na prvo mesto omogućila je uspon Ku Klux Klana i formiranje korumpirane vlade odgovorne za skandal Teapot Dome iz 1823. godine, najveći korupcijski skandal u dosadašnjoj američkoj istoriji.

Zavera protiv Amerike počinje Lindberghovom pobedom na izborima, ostvarenom pomoću „karnevalskih lakrdija“, dok republikanske vođe „čupaju kose nad tvrdoglavim odbijanjem kandidata da mu se iko meša u strategiju kampanje“. Novoizabrani predsednik odmah odlazi u Evropu na „srdačne razgovore“ s Hitlerom i dogovara se o miroljubivim odnosima. To izaziva proteste u zemlji, ali uspostavlja „novi poredak u Evropi“. Amerikanci i dalje insistiraju na tome da „Amerika nije fašistička zemlja i da to neće ni biti“ zato što predsednik i kongres „moraju da poštuju zakon ovaploćen u ustavu. Oni jesu republikanci, jesu izolacionisti i da, među njima ima antisemita… ali daleko od toga da su nacisti“. Priča govori o postepenoj eroziji normi i prihvatanju ugnjetavanja: „Oni misle da sve može da im prođe. To je sramno. I to počinje u Beloj kući“. Koliko god bila sjajna, Rothova Zavera izbegava sopstvenu središnju dilemu, koja je istorijska: šta je rešenje? Roth se opredeljuje za olaki optimizam, jedan od američkih znakova prepoznavanja: pobeđuju američke vrline i Lindbergh doslovno nestaje.

Ovakva laka rešenja s dobrim razlogom nazivamo „holivudski kraj“, ali istina je i to da su iz fabrike snova potekle neke od najsnažnijih američkih priča o domaćem fašizmu, između ostalog i omiljeni Trumpov film, Građanin Kane Orsona Wellsa (1941). Kad se Trump pojavio na republikanskoj Nacionalnoj konvenciji prošlog jula pred džinovskom slikom svog lica, mnoge je zapanjilo to oživljavanje fašističke ikonogafije. Čini se verovatnijim da je Trump vizuelno citirao aluziju na fašizam u Građaninu Kaneu, čuvenu scenu kad Kane drži govor tokom kampanje sa sopstvenim džinovskim portretom iza sebe; izgleda da je Wellsova satira izgubljena u prevodu. Kad Kane izgubi na izborima za guvernera zbog seksualnog skandala, saznajemo da je njegov list pripremio dva naslova za dva moguća ishoda: ili „Kane izabran“ ili „Pokradeni izbori“. Trump je rekao da se identifikuje s Kaneom previdevši činjenicu da ovaj uništava samog sebe u potrazi za veličinom. Kaneov jedini prijatelj kaže posle njegove smrti: „Nikad nije verovao ni u šta osim u Charlija Kanea. Njegovo jedino ubeđenje u životu bio je Charlie Kane“. I to nije izrečeno kao pohvala.

Građanin Kane više govori o megalomaniji nego o autokratiji. (Kao i Lindbergh, koji ga je iskoristio da bi oživeo frazu „Amerika na prvom mestu“, William Randolph Hearst – osnova za Kaneov lik – sa odobravanjem je govorio o Hitleru, a jedna rana skica filma pokazuje da je Kaneov sin postao zakleti nacista.) Ali tokom Drugog svetskog rata Holivud je proizveo mnoge priče o porazu totalitarizma u Americi i van nje. John Dou Franka Capre, takođe iz 1941, nudi sentimentalniju verziju slične priče. Tajkun Norton pokušava da upregne populistički pokret u sopstvene ciljeve, ali ljudi ga odbacuju u ime demokratskih ideala. „Ljut sam ne samo za sebe već i za momke koji se zovu Washington, Jefferson, i Lincoln“, izjavljuje slobodoljubivi urednik novina. Norton veruje da je „američkom narodu potrebna gvozdena ruka“ i pokušava da manipulacijama navede mase da mrze Johna Doua, njihovog populističkog junaka. Ali Doua na kraju spasava šačica Amerikanaca koji u njega veruju, što je propraćeno novinskim naslovom: „Eto ti, Nortone, naroda! Pa sad kusaj!“

U ovim pričama neprekidno srećemo ljude koji ustaju da bi potvrdili svoje dostojanstvo, a njihovi glasnogovornici su novinari. Slobodna štampa uvek spasava Ameriku od fašizma, kao u skoro zaboravljenom filmu Čuvar plamena (1942), najmanje poznatom od filmova u kojima su Katherine Hepburn i Spencer Tracy bili partneri. Na početku filma uspešni biznismen koji je postao popularni demagog umire pod misterioznim okolnostima. Na kraju njegova udovica otkriva da je on zapravo bio potajni fašista i da ga je podržavalo „nekoliko privatnih pojedinaca kojima novac više ništa nije značio. Želeli su političku moć, ali su znali da je nikad neće osvojiti demokratskim sredstvima“. Dok filmovi kao što je John Doe dopuštaju mogućnost da se povremeno pojave autoritarni pojedinci, Čuvar plamena je jedan od retkih holivudskih filmova koji eksplicitno zamišljaju razvijeni fašistički pokret u Americi. Kampanju demagoga vodi medijski manipulator koji podstiče mržnju objavljujući lažne priče – između ostalog „antisemitski članak u kome napada Jevreje“, divljački napad na „stanovnike gradova“ u magazinu Farmer’s Gazette, „Južni poziv Ku Klux Klanu“. Uz to, on pravi planove da stvori prve američke „jurišne odrede“. „Naravno“, objašnjava udovica, „oni to nisu nazivali fašizam. Sve su premazali crvenom, belom i plavom bojom i to nazvali amerikanizmom“.

Mediji obezbeđuju oružje za obe strane: u Čuvaru plamena fašisti bivaju poraženi kad novinar koji se zalaže za demokratiju otkrije istinu. Moć štampe je glavni motiv još jednog političkog filma u kome igraju Hepburn i Tracy, snimljenog nekoliko godina kasnije; to je film Stanje unije (1948), koji počinje neuspelim pokušajem autoritarnog, republikanskog novinskog tajkuna da postane predsednik. Kao što su novinari bili glas naroda, tako su američki fašisti često zamišljani kao novinski tajkuni proistekli iz otrovne mešavine kapitalizma, medija i politike, iz izopačenosti američkog kulta biznisa na koju su upozoravali ljudi poput Henryja Wallaca.

Makartizam je urodio novom vrstom opomena protiv autoritarizma, sa specifično ideološkom podelom uloga. Godine 1959. to je nadahnulo roman Mandžurijski kandidat, koji je prenet na filmsko platno 1962; taj roman često pominju oni koji Trumpa vide kao marionetu ruske države. Teško da su te strahove umanjili njegovi povici tokom predsedničke debate „nisam marioneta“, možda zato što su podsetili na savet iz Mandžurijskog kandidata: „Ti samo viči ‘Prigovor, prigovor’ u televizijske kamere, a ja ću uraditi sve ostalo“. Kao što primećuje mračni stručnjak za ispiranje mozgova: „Njegov mozak nije samo opran, već je prošao i hemijsko čišćenje“.

Makartizam se prerušio u priču o spoljnim neprijateljima koji se infiltriraju u mirno američko društvo kako bi „amerikanizam“ mogao sam sebe definisati naspram „ne-amerikanizma“ i tvrditi da je reč o hladnom, a ne o građanskom ratu. Ali uporedo s produbljivanjem rascepa izazvanih Vijetnamskim ratom raslo je i osećanje da Amerika vodi unutrašnju a ne spoljašnju bitku, egzistencijalnu borbu za dušu nacije, što je mnoge ljude odvuklo u sirovi nacionalizam. To je pouka zaboravljenog popularnog romana koji je nastao kao reakcija na Votergejt, još jedan istorijski udarac demokratskom duhu Amerike.

U Dokumentu R Irvinga Wallaca, objavljenom 1976. godine, direktor FBI planira da potre Povelju o pravima novim ustavnim amandmanom: „Nijedno pravo ili sloboda koji su garantovani ustavom ne mogu biti pretvoreni u dozvolu da se ugrozi nacionalna bezbednost“. On pokušava da ućutka protivljenje štampe i krivotvori statistiku da bi dokazao svoje tvrdnje. Sledi još jedan holivudski završetak: borbeni okružni tužilac otkriva istinu i zaprepašćeni kongresmeni odbacuju amandman, ali tek posle Wallacove opomene čitaocima: „Ako fašizam ikada dođe u Sjedinjene Države, doći će zato što su ga ljudi izglasali“. Ili, rečima Benjamina Franklina koje Wallace uzima za svoj moto, osnivački očevi su nam dali „republiku, ako ste u stanju da je sačuvate“.

Paralele između fikcionalne prošlosti i naše političke sadašnjosti mogu se činiti bizarne, ali nisu. Nema ničeg čudnog u tome što ljudi nastoje da kopiraju najstarije modele moći. Wallace navodi i zapažanje pisca Charlesa Péguyja, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, da je tiranija po pravilu bolje organizovana od slobode. Tome se može dodati da je tiranija uvek jednostavnija od slobode, zato što sama odlučuje o sopstvenim pravilima ili o tome da li će uopšte biti pravila.

Sve te priče pokazuju da demokratija počiva na poštenju. Pojedinci koji se ponašaju nepošteno nisu ništa novo, ali u osnovi pomenutih priča je vera da je većina poštena i da će ona prevagnuti. Samo u Velikom McGintyju Prestona Sturgesa (objavljenom 1940) ceo sistem je prožet nepoštenjem, pa korumpirani političar koji je rešio da postane pošten mora da pobegne iz zemlje. U krajnjoj liniji, kriza s kojom se danas Amerika suočava nema veze s političkim, već sa etičkim razlikama. Vera u biznis, religija ili nacija ne znače ništa ako se upregnu u cinične ili neljudske ciljeve; pokazuje se da je naš idealizam štitio naše ideale. „Opšte poštenje“ ne znači samo elementarno poštenje, već ono do kog zajednički držimo. Američka istorija nije na Trumpovoj strani; čak ni njegov omiljeni film nije na njegovoj strani.

Može se učiti na dva načina: iz neposrednog iskustva, što je poznato kao teži put; lakši put je čitati i obraćati pažnju. Fahrenheit 451 Raya Bradburyja objavljen je 1953, u jeku makartizma. U distopijskoj bliskoj budućnosti koju roman opisuje knjige su zanemarivane kako se smanjivao obim ljudske pažnje, a na kraju su i zabranjene („knjiga je zapeta puška u susednoj kući“). Vatrogasac koji pali knjige postepeno shvata da one možda sadrže pouke koje bi mogle spasiti društvo od ponavljanja grešaka iz prošlosti: „Knjige su tu da nas podsete kakve smo budale… kad nas budu pitali šta radimo, možete da kažete ‘Sećamo se’. Zato ćemo mi na kraju pobediti“.

U vreme kad je pisao To se ovde ne može dogoditi Sinclair Lewis je bio u braku sa Dorothy Thompson, jednom od najuticajnijih američkih novinarki s kraja 30-ih godina prošlog veka, nadahnućem za lik Katherine Hepburn u njenom prvom filmu sa Spencerom Tracyjem, Žena godine (1942). Godine 1931. Dorothy Thompson je intervjuisala Hitlera i opisala ga kao „sušti prototip malog čoveka“; 1939. magazine Time je novinarku proglasio drugom najpopularnijom ženom u Americi, odmah iza Eleanor Roosevelt. Godine 1941. ona je napisala članak za magazin Harper’s, naslovljen „Ko postaje nacista?“, u kome preporučuje „pomalo morbidnu društvenu igru pogađanja ko će na kraju postati nacista“.

Popisavši razne podgrupe (rođeni nacista, ubeđeni nacista, nikad nacista), novinarka napominje da nacizam nema veze s nacionalnošću već sa određenim „mentalnim sklopom“. Ona opisuje osobu A, osobu B. i tako dalje i predviđa njihov potencijal za nacizam pre nego što stigne do „mladog D“, koji je, kaže ona, „jedini rođeni nacista u sobi. Mladi D je razmaženi jedinac previše popustljive majke. Nikad ga niko nije izgrdio. Provodi vreme otkrivajući šta sve može nekažnjeno da uradi. Neprestano ga hapse zbog prekoračenja brzine i majka plaća kazne. Ružno se ponašao prema dve žene i njegova majka plaća alimentaciju. Život mu prolazi u traženju senzacija i teatralnosti. Krajnje je bezobziran prema svima. Zgodan je na praznjikav, arogantan način i neobično je tašt. Izvesno sebe zamišlja u uniformi koja bi mu dala priliku da paradira i dominira nad drugima“.

Tu je i mladi imigrant: „Ljudi u sobi misle da on nije Amerikanac, ali on je više Amerikanac nego većina njih“. Zajedno sa Amerikancima koji razumeju sopstvene vrednosti, među njima i ljubaznost, imigrant je najveći protivnik nacizma u sobi. Samo zajedno, sugeriše Dorothy Thompson, oni mogu da prepoznaju i poraze mladog D.

Sarah Churchwell, The Guardian, 03.02.2017.

Prevela Slavica Miletić, Peščanik.net, 09.02.2017.