Tag Archives: Svetska trgovinska organizacija

Slobodna trgovina i porez

Zanimljivo je da i Donald Tramp i Berni Sanders tvrde da ugovori o slobodnoj trgovini sa Meksikom i Kinom štete Americi (prvi je trilateralni jer uključuje i Kanadu, dok je drugi multilateralni i zapravo je reč o pristupanju Kine Svetskoj trgovinskoj organizaciji).

Zašto? Jer se američkim korporacijama više isplati da ulažu u ove dve zemlje zbog toga što su troškovi rada manji, pa onda da Amerika uvozi njihove proizvode. Trošak je, navodno, dvostruk – američki radnici gube posao, a Kina i Meksiko zarađuju, što se vidi iz njihovih trgovačkih suficita sa Amerikom. Ovo ne bi bilo zanimljivo samo po sebi, ali u Srbiji se tvrdi obrnuto – da razvijenije zemlje ulaganjem u Srbiji, naravno kada ulažu, zarađuju, što se vidi na srpskom trgovačkom deficitu, jer ovde prodaju svoju robu. Koliko sve to ima smisla? Nimalo. Svejedno, zapazimo samo da su Amerikanci navodno manje konkurentni od nerazvijenih zemalja – siromašni Meksikanci i Kinezi oduzimaju poslove bogatijim Amerikancima – dok u srpskoj verziji bogati, kapitalisti i radnici zarađuju na siromašnim radnicima u Srbiji i sličnim novim kolonijama. Zajedno uzevši, svi gube od trgovine.

Uzmimo, najpre, američki slučaj. Spoljnotrgovinski deficit je negde oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Od toga je zanemarljiv deo u razmeni sa Meksikom, dok je značajan udeo deficita u razmeni sa Kinom. Uzmimo da je sličan deficit i na tekućem računu bilansa plaćanja, dakle u ukupnoj tekućoj razmeni dobara, usluga i dohodaka. To znači da su za toliko Kina i Meksiko (pored Nemačke, od važnijih trgovačkih partnera) zaradili na izvozu u Ameriku, nasuprot čemu stoji manje-više ista tolika količina ulaganja u Ameriku. Jer, u meri u kojoj je Amerika u trgovačkom deficitu, u toj meri je to izravnato ulaganjima (svih vrsta) u Ameriku. Bilansi moraju da se izravnaju.

Iz toga sledi da ne može biti tačno i da Amerika uvozi više robe nego što izvozi i da izvozi više kapitala nego što uvozi. Meksiko i Kina su neto finansijeri Amerike ili njeni neto investitori. Šta to znači? Ono što zapravo nije nepoznato i ne od juče. SAD uvoze industrijske proizvode, pre svega, i izvoze finansijska sredstva. Američki potrošač dobija jeftiniju robu, a kineski investitor sigurniji finansijski instrument. Isto, mada u mnogo manjoj meri, važi i za Meksiko. U velikoj meri to jeste američki strani dug, ali ako bi poverioci tražili novac natrag, izgubili bi taj suficit u razmeni sa Amerikom. S vremenom će tako i biti, što znači da će se spoljnotrgovinska razmena uravnotežiti. Šta će ko kome prodavati zavisi od toga za šta će se koja zemlja specijalizovati. Tako da ono što je Amerika danas uvezla od Meksika i Kine, vratiće sutra izvozom neke svoje robe.

Ko dobija i ko gubi? U dužem roku obe bi strane trebalo da prođu bolje jer će obe biti efikasnije, proizvodiće ono za šta imaju komparativnu prednost, kako se to kaže. Do tada će manje razvijene zemlje plaćati finansijske usluge, a razvijenije će imati manji, ali produktivniji industrijski sektor i veći broj zaposlenih u sektoru usluga. Neki će ljudi proći gore, a neki bolje, delimično usled sopstvenih odluka, a delimično zbog promenjenih okolnosti. Tu nema ničeg novog. Bilo bi dobro da postoji način da se obezbedi osiguranje od tih rizika, kako eventualno izrabljivanih u nerazvijenim zemljama, tako i onih koji moraju da promene posao bilo gde. Odustajanje od slobode trgovine nije taj vid osiguranja.

Pogledajmo to, uostalom, iz primera Srbije. Taj veliki deficit u razmeni sa inostranstvom, recimo sa razvijenijim evropskim zemljama, da Rusiju ostavimo po strani, jeste istovremeno i toliko veliko ulaganje tih zemalja u Srbiju. To znači da će biti potrebno imati proizvode kako bi se izvozom u te zemlje poverioce izravnala ta dugovanja i isplatila ulaganja. I to je ono što se sada i događa – povećava se izvoz i smanjuje deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Trenutno kroz krizu, jer su mnoga ulaganja bila neisplativa, ali u dužem vremenskom periodu, taj bi proces izravnavanja u trgovačkim i finansijskim bilansima trebalo da teče postepeno. Nešto što sada proizvode drugi proizvodiće se u Srbiji i obratno. Na duži rok dobijaju i jedni i drugi, za nadati se je manje-više isto, što znači da će standard u Srbiji rasti brže (kao što je slučaj u Kini ili u Meksiku u odnosu na SAD).

Vratimo se ulaganjima u Ameriku. Zašto Kina i Rusija drže svoje pare u dolarskim obveznicama (i u obveznicama drugog rezervnog novca)? Zato što je usluga koju za to dobijaju, uz sigurnost, vredna nižih prinosa, a kada se uzme u obzir i kretanje kurseva, ta ulaganja verovatno nose gubitak. No, sigurnost i efikasnost finansijskog sistema, koji nisu nezavisni od regulatornog i sistema privredne politike, nisu besplatna dobra. I tu je sada taj problem s poreskim rajevima. Da bi SAD imale svetski konkurentan finansijski sistem, to mora da se nadoknadi porezima koje korisnici tih usluga od njih imaju. Tako da neko ko koristi američki finansijski i regulatorni sistem, a plaća ili ne plaća porez na nekom ostrvu, taj ne plaća svoje troškove i stiče nezasluženu dobit. To jeste problem, slobodna trgovina je naprotiv pogodnost, čak i za siromašnije i nerazvijenije.

Novi Magazin

Nova rekordna ulaganja Kine u Evropi

Illustration by Sébastien Thibault

• Kineska stopa stranih direktnih investicija (SDI, Foreign Direct Investment, FDI) nastavila je da raste u 2015. godini, a kinesko rukovodstvo postavilo je agresivno investiranje u inostranstvu kao novi stub kineskih pozitivnih doprinosa globalnoj ekonomiji.

16• Kineski OFDI (OFDI, Outward Foreign Direct Investment, spoljne direktne investicije u inostranstvu) u Evropi ponovo postavljaju rekord i u 2015., čime se ističe potencijal Kine kao izvora oplođujućeg kapitala, ali istovremeno podstičući i već postojeće probleme.

• Nova realnost sporijeg privrednog rasta i tranzicije ka novom ekonomskom modelu objašnjavaju razlog što su se kineski investitori fokusirali na tehnološki razvijena industrijska sredstva, kao i na sektor savremenih usluga i poslovanje nekretninama.

• Kineski investitori sa državnim kapitalom nastavlju da dominiraju u strukturi kineskih direktnih investicija u inostranstvu, a novi finansijski subjekti mogli bi da dodatno uvećaju ulogu državnog kapitala.

• Kineske investicije sve više prevazilaze nivo ulaganja ekonomske “Velike trojke” (Nemačka, Francuska, Britanija), podstičući  time unutarevropsko nadmetanje za naklonost Pekinga.

10• Nemačka je i dalje među najprivlačnijim destinacijama za kineske investitore koji su u neprekidnoj potrazi za naprednim tehnologijama, tržištima i sigurnim utočištima za svoja ulaganja.

• Malo je verovatno da će se u skorije vreme kineski globalni investicioni bum okončati, mada borba Kine protiv odliva svog kapitala i lošeg duga (velikog nivoa loših kredita u sopstvenom bankarskom sistemu) predstavljaju kratkoročne rizike za taj trend u 2016.

Kineski globalni SDI nastavio je da u 2015. raste, a kinesko rukovodstvo je agresivno investiranje postavilo kao novi stub kineskih pozitivnih doprinosa globalnoj ekonomiji.

Tokom poslednje decenije, kineski globalni SDI je na impresivnoj putanji rasta, a tok njihovih novčanih investicija popeo se prošle godine na novi rekordno visoki nivo. U očekivanju zvaničnih podataka za celu proteklu godinu, koji još uvek nisu dostupni, procenjuje se da je spoljašnji SDI dostigao 130-140 milijardi dolara u 2015, u odnosu na 123 milijardi dolara u 2014. Deonice kineskog globalnog SDI-ja sada premašuju billion dolara, što je trostruko više u odnosu na samo pre pet godina. Ovaj impresivni rast transformisao je Kinu od malog igrača u jednog od najvećih svetskih izvoznika SDI – njihova direktna ulaganja širom sveta čine skoro 10% ukupnog globalnog protoka SDI novca.

Brz uspon Kine kao možda najznačajnijeg izvoznika u sebi krije ogroman potencijal za zemlju domaćina u kojoj se kineski novac “usidri”, a kineska vlada je obznanila da su strane direktne investicije novi reprezentativni poslovni model kojim Kina daje pozitivan doprinos globalnoj ekonomiji. Kineska ulaganja sada zauzimaju vodeće mesto na dnevnom redu velikih diplomatskih misija – ulaganja koja Kina želi kao protivtežu rastućem negativizmu, podstaknutom padom kineske potražnje za stranom robom, kao i finansijskim mehurom kineskih trgovinskih suficita. Kineske diplomate, takođe, sve intenzivnije najavljuju  i obećavaju  sveže investicije i druge forme finansijskog dotoka novca kao diplomatski instrument za osvajanje politički povoljnih rezultata u pregovorima sa EU i njenim članicama.

Nova rekordna godina za kineske strane direktne investicije u EU

Slika 1:

Fig01

Kineski globalni rast SDI se nastavlja.

Kineski SDI u Evropi je 2015. dostigao novi rekord, čime je prepoznat potencijal Kine kao izvora obrtnog kapitala, ali, ujedno, i jačajući postojeće probleme koje Evropa ima kao glavno ishodište za kineske direktne investicije – sve to u skladu sa širim strateškim potezima: kineske investicije se odskora pomeraju iz zemalja u razvoju kako bi se “nastanile” u ekonomijama sa visokim prihodima. U 2015. godini, kineske kompanije su u EU uložile 20 milijardi evra, što je skok od 44%, u odnosu na 2014,  kada je uložila 14 milijardi evra. Veći deo tolikog povećanja ulaganja može se pripisati kompaniji ChemChina koja je prošle godine za 7.7 milijardi dolara preuzela italijanskog proizvođača guma Pirelli – ovo je ujedno i najveće kinesko preuzimanje u EU do danas.

Fig05

U proteklih pet godina (2010-2015), godišnji kineski SDI u EU je u proseku iznosio više od 10 milijardi evra, u poređenju sa po oko 1 milijardu evra godišnje u prethodnom petogodištu (2005-2010).

Novi rekord kineskih SDI u 2015. dodatno potvrđuje stav da skok kineskih investicija nije bio samo tek privremena epizoda oportunističke kupovine nakon krize iz 2008., već se mora posmatrati kao strukturna priča izazvana promenama u kineskoj ekonomiji i pozicijom Evrope kao sigurnog ekonomskog utočišta sa atraktivnom bazom za aktivu. U isto vreme, 2015., investicioni obrasci su dodatno pogoršali već postojeću zabrinutost zbog ekonomskih rizika vezanih za ove investicije. Ono što je najvažnije, nove rekordne cifre za kineske SDI u Evropi su u potpunoj suprotnosti sa stagnacijom ili čak opadanjem investicija evropskih kompanija u Kini, što dodatno povećava rizik od SDI neravnoteže. Ovo ukazuje na hitnost smanjenja formalnih i neformalnih barijera za evropske SDI investicije u kinesku privredu, korišćenjem Bilateralnog porazuma o investicijama (Bilateral Investment Agreement) kao efikasnog instrumenta u fazi pregovora.

Fig07

Kineska distribucija SDI u Evropi u 2015. je potvrda da je promena ekonomske realnosti u samoj Kini bila pokretač njenih globalnih direktnih ulaganja. Započinjanje faze strukturnog prilagođavanja i rastuća nestabilnost povećali su pritisak na kineske kompanije da diversifikuju svoj portfolio i pripreme se za još oštriju konkurentsku trku kod kuće, na svom terenu – ovaj trend je podstakao porast apetita za međunarodnom ekspanzijom i preuzimanjem investicionih rizika. U 2015. godini, kineski interes se još dalje pomerio ka još raznovrsnijoj kombinaciji imovinskih sredstava, uključujući tehnologije, napredni uslužni sektor, razvijanje sopstvenih brendova kao i razvoj potrošačkih (neopipljivih) sredstava. Tu je na prvom mestu automobilski sektor (Pireli), zatim sektor nekretnina kao i ugostiteljstva (Louvres hoteli, Club Med), informacionih i komunikacionih tehnologija (NXP Semiconductors RF business) i finansijskih usluga (holandska osiguravajuća kompanija SNS REAAL, kao i portugalska investiciono-bankarska jedinica Banco Espirito Santo).

Fig08

Ono što je važno je to da kineski interes raste naročito brzo u sektorima koji i dalje ostaju ograničeni i u restriktivnom modu za strane investitore koji žele da ulažu u Kinu, pojačavajući političku izloženost neravnopravnom pristupu tržištima. Jedan od primera su finansijske usluge, gde su kompanije iz EU već dugo frustrirane svojim neuspešnim pokušajima da se ravnopravno nose sa lokalnim akterima na kineskom tržištu. Nedavni rast kineskih spoljašnjih investicija u ovim oblastima trebalo bi da pruže Evropi veću moć ispostavljanja zahteva za jednakim uslovima i mogućnostima prilikom sklapanja bilateralnih pregovora.

Još jedan politički relevantan trend je to da je Kina nedavno postala uspešnija u pridobijanju ugovora za poslove u sektoru uslužne industrije, a u kombinaciji sa investicijama u infrastrukturu. Primeri za ove nove ambicije su  Hinkley Point nuklearna elektrana, plimska laguna u zalivu Svonsi, izgradnja železničke pruge i infrastrukture u Mađarskoj i elektrana u Rumuniji. Potencijalne političke implikacije uključuju transnacionalne bezbednosne probleme kao i prostor za moguću integraciju Kine u postojeće relevantne međunarodne sporazume, uključujući tu i pravila OECD-a o izvoznom finansiranju i Sporazum o javnim nabavkama koji je u nadležnosti Svetske trgovinske organizacije (WTO).

Slika 2:

Fig02

Kineske strane direktne investicije (SDI) u Evropi su se u 2015. našle na novom rekordno visokom nivou

Slika 3:

Fig03

Kineski investitori imaju za cilj što raznovrsniji investicioni portfolio u Evropi

Slika 4 :

Fig04

Državne kompanije i dalje predstavljaju najveći izvor kineskog SDI u Evropi

Slika 5:

Fig06

Južna Evropa trenutno dobija značajan udeo kineskog SDI.

Thilo Hanemann and Mikko Huotari, MERICS (Mercator Institute for China studies)

McKinsey Institut: Kako rešiti evropsku ekonomsku zagonetku?

06

Na koji bi način kreatori politika mogli da preduzmu neophodne reforme u ekonomskom oživljavanju Starog kontinenta i povratku poverenja svojih birača? Institut McKinsey Global širi dobre ideje i prakse, predstavljajući moguća rešenja i putokaze. Sa tim ciljem pred sobom, ovaj tekst izradili su Paskal Lami (Pascal Lamy), počasni predsednik Instituta Žak Delor i nekadašnji direktor Svetske trgovinska organizacije, i Erik Labaj (Eric Labaye), direktor Mekinsijeve pariske kancelarije i predsedavajući Mekinsi Globalnog Instituta.

03Evropski lideri u rukama drže dugačku listu kriznih mera i kratkoročnih problema s kojima su se uhvatili u koštac: od tekuće izbegličke krize, do opasnosti da predstojećim glasanjem Britanija istupi iz Evropske unije. I, dok je fokus na dnevne probleme sasvim razumljiv, važno je da evropski lideri ne izgube iz vida i dugoročne prioritete za evropsku ekonomiju. Obnova jačeg privrednog rasta krajnje je neophodna kako bi se ispunile aspiracije evropskih građana, a time i povratilo poverenje u zajedničku budućnost evropskih naroda.

U vreme kada je privredni rast Kine i nekih brzorastućih tržišta u fazi usporavanja, Evropa bi trebalo da je u poziciji da iskoristi prednosti ovog “zatišja” u globalnoj ekonomiji. Nakon dugog niza godina trome ekonomije, nastale 2008. godine, uz oštar pad cena nafte počev od 2014. godine – u kombinaciji sa povoljnim kursom evra i programom kvantitativnog popuštanja kojim je Evropska centralna banka obezbedila Evropi retku priliku za nove ekonomske mogućnosti – stekao se utisak da se EU pomerila s mrtve tačke rešavanja velikih izazova. Korporativna ulaganja, u velikoj meri ugušena finansijskom krizom od 2008. godine, konačno su odskora doprla do nekog svog profita i pozitivnih bilansa.

02Još uvek, međutim, nedostaje sinhronizovana zajednička akcija kojom bi kreatori politika morali da iskoriste ovaj “lansirni prozor” i povoljnu situaciju za osnaživanje sopstvene konkurentnosti na svetskim tržištima – kako bi stvorili uslove za održivi i brži privredni rast. Evropska javnost odavno je željna izlaska iz ovog začaranog kruga loših ekonomskih performansi koje frustriraju građane. Istraživanje i kombinovana analiza McKinsey globalnog instituta (MGI), koji je 2014. anketirao 16.000 Evropljana u osam zemalja pokazala je jasnu spremnost na teške kompromise, uključujući duže radne nedelje i veći broj radnih sati ili prihvatanje nekih promena u sistemu socijalne zaštite, a u zamenu za poboljšanje prihoda i bolje javne usluge kao što su zdravstvo i obrazovanje.

Nije nikakva tajna šta treba učiniti da bi se ovo postiglo. Ukoliko Evropa želi da obnovi svoju privredu, to će zahtevati kombinaciju pan-evropskih koraka fokusiranih na podsticanje investicija i otvaranje novih radnih mesta kao i, na nacionalnom nivou, sprovođenje ključnih strukturalnih reformskih mera. U njih su uključene mere koje je Mekinsi naveo u junu 2015. U svom izveštaju pod nazivom “Prilika za iskorišćavanje evropskih mogućnosti” (A window of opportunity for Europe): sveobuhvatno mobilisanje radne snage, uključujući kreiranje fleksibilnog tržišta rada; povećanje produktivnosti, uključujući i stimulisanje konkurencije na jedinstvenom tržištu; investiranje u privredni rast, uključujući obrazovanje i inovacije; i, konačno, poboljšanje konkurentnosti EU. Ova kombinacija mogla bi da stvori održiv godišnji rast BDP-a od čak tri odsto – što je više nego dvostruko od trenutnog učinka u evrozoni (videti graf ispod).

01

Evropa mora da deluje sada, a ne samo da igra njoj pripadajuću nominalnu ulogu u današnjoj globalnoj ekonomiji, ali i zato što će starenje njenog stanovništva biti značajna kočnica za dalji ekonomski rast. Do 2050. godine, evropska radna snaga mogla bi da se smanji za 42 miliona, odnosno za 12 odsto, obarajući time i njen rast a i prosperitet, osim ukoliko se ne bi dogodio nagli porast produktivnosti koji bi taj nedostatak nadoknadio, ili ako se nastavi značajnije povećanje kvota za useljavanje imigranata.

11Već se godinama diskutuje i staje u odbranu onih politika koje bi mogle da dovedu do revitalizacije evropskog kontinenta – a u više navrata ovo je pitanje bilo pokretano od strane različitih evropskih institucija, uključujući Evropsku centralnu banku i Evropsku komisiju – kao i na sastancima ministara i šefova država svih 28 članica EU. Pa ipak, prelazak sa teorijske diskusije na praktičnu primenu i dalje u pojedinim zemljama ide veoma teško. Neke zemlje su napravile značajne reformske poteze, uključujući Španiju. Međutim, političke prepreke za sprovođenje dubokih reformi nastavljaju da opterećuju kontinent; mnogi lideri strahuju da bi sprovođenje korenitih ekonomskih promena, koje bi se pokazale uspešnim na duži rok, oslabilo njihove svoje kratkoročne izglede, interese i šanse na izborima.

I dok su naslovi u medijima često sumorni, Evropa je, u stvari, daleko od toga da postane istrošena sila. Evropska unija generiše 25 odsto globalnog BDP-a, dok su neke njene članice svetski priznati lideri u sprovođenju ključnih socijalnih i ekonomskih mera – takve performanse poseduje nemačka trgovinska konkurentnost, britanska snaga u sektoru uslužnih delatnosti, francuska saobraćajno–transportna infrastruktura, ili danska energetska efikasnost. Posmatrano iz korporativne perspektive Evropa je, takođe, živa i zdrava: na listi Fortune Global 500 prisutno je više evropskih kompanija (142) od američkih (128).

10Potreba za novim idejama i svežim ulagačkim sredstvima kao neizostavnim uslovima u prevazilaženju ovog fundamentalnog izazova s kojim se nosi evropska politička ekonomija predstavlja iskru koja je pokrenula ideju za zasnivanje Mekinsijeve nagrade za najbolju ekonomsku studiju (MGI Essay Prize). U Mekinsi Institutu izražavaju nadu da ovakva vrsta priznanja može generisati podsticaj i inspiraciju za neke sasvim nove, originalne pristupe u rešavanju zagonetki sprovođenja evropskih ekonomskih reformi, koje ne samo da će biti prihvatljive glasačima već će takođe povratiti poverenje u evropske integracije. To je posebno važno i iz razloga što se Evropa bori kako bi održala jedinstvo i oduprla se rastućem javnom nezadovoljstvu, kao i političkoj fragmentaciji. Ova će se nagrada fokusirati na tu vrlo realnu – i često potcenjenu – snagu Evrope, kao i na mogućnosti za održavanje i jačanje njene globalne uloge. Iznaći i dopreti do tih mogućnosti  i potencijala koje EU ima biće od suštinskog značaja, ukoliko Stari kontinent želi da obnovi veru svojih građana u više evropske ideale.

Za više informacija o Mekinsijevoj nagradi  “Prilika za Evropu” posetite vebsajt: essayforeurope.com.

Eric Labaye, Pascal Lamy, Mckinsey.com

Kraj globalizacije?

Kina je upravo objavila da je prošle godine, po prvi put otkad je krajem 1970-tih počela da svoju ekonomiju otvara ka svetu, njen godišnji izvoz opao. I to nije sve; u smislu vrednosti, globalna trgovina je tokom prošle 2015. opala. Očigledno pitanje je – zašto? Za Project Syndicate ovo pitanje postavlja Daniel Gros, rukovodilac Centra za evropske političke studije sa sedištem u Briselu.

02

I dok je 2009. globalna trgovina takođe pala, objašnjenje je pre sedam godina bilo očigledno: Svet je u to vreme doživljavao oštro smanjenje BDP–a. Prošle godine je, međutim, svetska ekonomija porasla za pristojnih 3%. Štaviše, trgovinske barijere nisu nigde značajno porasle a troškovi transporta padaju, zbog – naravno – naglog pada cena nafte.

Upečatljiv pokazatelj “usporavanja zupčanika” svetske privrede je tzv. Baltik draj indeks (Baltic Dry Index). Njim se mere troškovi velikih čarter-brodova koji su glavni prevoznik u globalnoj trgovini na velike udaljenosti; ovaj je indeks pao na svoj istorijski minimum. Baltički indeks pomorskog teretnog saobraćaja je indikator koji vrlo dobro ukazuje da tržišta ne treba da očekuju oporavak: to znači da su podaci iz 2015. godine vesnik novog doba, u kojem globalna trgovina usporava i gubi na zamajcu. To upućuje na zaključak da nekada nezadržive snage globalizacije gube na svojoj snazi.

Situacija u Kini nam takođe kazuje o tom trendu. U poslednjih nekoliko decenija, kako je ova zemlja prerastala u vodeću trgovinsku ekonomiju sveta, Kina je ujedno transformisala i globalni trgovinski sistem. Sada je vrednost kineskog uvoza i izvoza pala – iako je izvoz opao više nego uvoz – a usled globalnog kolapsa cena.

Cene roba su, u stvari ključ za razumevanje trgovinskih tokova u poslednjih nekoliko decenija. Kada su bile visoke, one su “gurale” povećanje trgovine – do te mere da je učešće trgovine u kineskom BDP porasla – podstičući intenzivnu promociju i publicitet o neizbežnom napretku globalizacije  (možda često i preuveličavajući njenu važnost ili korist). Ali, u 2012. godini, cene roba počele su da padaju, da bi, nedugo zatim, doprineli i padu globalne trgovine.

Pretpostavimo da je za proizvodnju jednog automobila potrebna jedna tona čelika i deset barela nafte. U periodu 2002-2003, obe su sirovine vredele oko $800 (po komadu automobila), ili oko 5% od vrednosti automobila čija je cena 16.000 dolara. Ovo podrazumeva da su, tokom ranih 2000-ih, industrijske zemlje morale da izvezu pet automobila na svakih stotinu “paketa” ovih sirovina koje je auto-industrija uvozila.

Do 2012-2013, vrednost sirovina potrebnih za jedno vozilo povećana je na oko 2.000 dolara, što je oko 10% cene istog auta (cene automobila su porasle mnogo manje). Industrijske zemlje su, tako morale da izvoze duplo više, naime: deset automobila za istu količinu uvoza sirovina.

Jasno je kako postoji direktna veza između trendova u trgovini i cena roba (videti donji grafikon). S obzirom da ova povezanost utiče na sve proizvedene robe koje zahtevaju uvozne sirovine, ne bi trebalo da bude iznenađenje da – kako su cene roba opadale – tako opadala i globalna trgovina.

Moglo bi se tvrditi da se ovaj primer odnosi samo na vrednost trgovine, i da je, u poslednjih nekoliko decenija, rast trgovine po zapremini takođe premašio realni rast BDP-a. Ali, cene robe takođe utiču na obim trgovinske razmene, jer veće cene roba primoravaju industrijske zemlje da povećaju obim svog izvoza (deset automobila, umesto pet, u primeru tržišta), kako bi pokrile troškove istog obima uvoza sirovina.

Iz razloga što hrana, goriva i sirovine čine oko četvrtinu globalne trgovine, onda kada njihove cene variraju – i to naročito snažno kao što su to činile u poslednjih nekoliko decenija – brojke i podaci očigledno pokazuju da to variranje ima uticaja na agregatnu trgovinu. S obzirom na opšti pad cena sirovina koji se u poslednje vreme dešava, nije previše potrebno tražiti neko drugo objašnjenje za nedavno usporavanje globalne trgovine.

Ovo ne znači da su globalizacija i trgovina jedno te isto. Globalizacija podrazumeva mnoge druge uloge i funkcije, uključujući i skok prekograničnih finansijskih transakcija kao i turizma, razmenu podataka i drugih privrednih aktivnosti. U stvari, ove druge međusobne veze su se povratno odrazile na trgovinu, kao što su omogućili i nastanak globalnih lanaca učesnika u proizvodnji, pri čemu se različiti koraci u proizvodnom procesu javljaju u različitim zemljama.

Ipak, ova pojava je precenjena. Prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), inostrana dodata vrednost sadržana u izvozu je samo oko 15% za većinu velikih ekonomija, kao što su američka ili evropska. Drugim rečima, globalni lanac proizvođača ima malog uticaja na ove velike trgovinske ekonomije.

Kina je jedini izuzetak. Njena uloga platforme za sklapanje svetskih proizvoda podrazumevala je da je uvozila većinu komponenti s visoko dodatom vrednošću tih proizvoda. Ali, kako je vremenom industrijska struktura ove zemlje sazrevala – današnji iPhone koji se montira u Kini sadrži daleko više delova koji su kineske proizvodnje nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina – to ju je približavalo Sjedinjenim Državama i EU u pogledu dodate vrednosti, a ne obrnuto. A to je još jedan razlog zašto bi mogao biti umanjen značaj globalne trgovine.

Kada je nešto široko “izvikano” tu je skoro uvek i realan razlog za takvo šta. Većina ekonomija je danas otvorenija nego što je to bila do pre samo jedne generacije. Sada, međutim, postaje jasno da je percepcija globalizacije kao neke “ogromne i neumoljive sile” u velikoj meri odražavala propratne efekte u robnoj ekspanziji tokom poslednje decenije. Ukoliko cene ostanu niske kao sada, a kao što izgleda verovatno, u narednoj deceniji mogli bismo doživeti stagnaciju globalne trgovine, s obzirom da trgovinski obrazac “ponovo uspostavlja ravnotežu” – i to kako na nivou tranzicionih ekonomija, tako i na nivou industrijski razvijenih zemalja.

Project Syndicate