Tag Archives: klimatske promene

Globalni građani, lokalni zabušanti

Britanska premijerka Tereza Mej je oktobra prošle godine šokirala mnoge kada je kritikovala ideju globalnog građanstva. “Ukoliko ste ubeđeni da ste građanin sveta”, rekla je ona, “onda nigde niste građanin.”

11

Njena izjava naišla je na podsmeh ali i uznemirenost u finansijskim medijima i među liberalnim komentatorima. “Najkorisniji oblik državljanstva ovih dana”, poučno je komentarisao jedan analitičar, “posvećen je ne samo dobrobiti jedne, recimo, berkširske parohije već čitave planete.” Magazin The Economist ovu njenu izjavu deklarisao  je kao „neliberalni preokret“. Jedan ekspert ju je optužio za odricanje od ideja prosvetiteljstva, upozorivši je da se u njenom govoru mogu čuti “odjeci 1933”.

07Znam kako izgleda “globalni građanin”, piše ugledni američki ekonomista turskog porekla Deni Rodrik na sajtu „Udruženi poduhvat“ (Project Syndicate) i dodaje: „njegov savršen primerak vidim svaki put kad prođem kraj ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živeo u drugoj, a nosim pasoš obe. Pišem o globalnoj ekonomiji a moj rad me, sticajem okolnosti, odveo do mnogih udaljenih mesta planete. Provodim više vremena putujući po drugim zemljama nego što ga provodim u obe zemlje čiji sam državljanin.“

Većina mojih bliskih kolega na poslu su, poput mene, na sličan način, rođeni u inostranstvu. Prosto proždirem vesti iz sveta, dok, s druge strane, skoro svake nedelje i dalje uporno ne otvaram lokalne novine na koje sam pretplaćen. U sportu, nemam pojma kako stoje moji domaći američki (i turski) timovi, ali sam zato pasionirani obožavalac fudbalskih timova s druge strane Atlantika, u Evropi.

13

Pa ipak, i pored sve okrenutosti ka spoljnom svetu, ka „globalnom građanstvu“, izjava premijerke Mej ipak pogađa u žicu. Ona sadrži jednu suštinsku istinu: zanemarivanje o kojem govori mnogo kazuje o tome kako smo – kako se svetska finansijska, politička i tehnokratska elita – distancirala od naših sunarodnika i tako među njima izgubila poverenje.

17Počnimo prvo sa stvarnim smislom „građanina“, i to onakvog kakvim ga definiše Oksfordski rečnik engleskog jezika: “Građanin je pravno priznati subjekat ili državljanin neke zemlje ili Zajednice” (“a legally recognized subject or national of a state or commonwealth”). Stoga, državljanstvo pretpostavlja oblik vladavine (tj. državno uređenje) “države ili državne zajednice (komonvelta) čije je on član”. Zemlje imaju takve oblike vladavine, takve državne i političke zajednce – ali ne i svet.

Zagovornici globalnog građanstva brzo i spremno priznaju da, kada razmišljaju o globalnom građanstvu nemaju na umu nikakvo doslovno i striktno značenje ovog pojma. Oni, uglavnom, razmišljaju figurativno. Tehnološka revolucija u telekomunikacijama i ekonomska globalizacija, kako oni tvrde, povezala je građane svih zemalja do jednog zajedničkog nivoa. Svet se smanjio, a moramo delovati imajući na umu globalne implikacije. I pored toga, svi u sebi nosimo veći broj „preklapajućih“ identiteta. Globalno građanstvo ne istiskuje – a i ne treba da istiskuje – odgovornost u lokalnim ili nacionalnim okvirima, „kod svoje kuće“.

Sve je ovo lepo i dobro. Ali, šta su zaista globalni građani?27

Pravo državljanstvo podrazumeva interakciju i razmatranje problema sa ostalim građanima s kojima se deli zajednička politička zajednica. To znači da pravi građani drže odgovornim donosioce odluka na lokalnom ili nacionalnom nivou, uzimajući pritom učešća u politici oblikovanja političkih ishoda. U tom procesu, moje ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima suočavaju se i bivaju iskušavane u odnosu na one koji su moji sugrađani.

09Globalni građani nemaju ista prava i odgovornosti. Njima niko ne treba da bude odgovoran, a i ne postoji niko kome oni moraju da se (o)pravdaju. Oni, u najboljem slučaju, formiraju zajednice sa svojim istomišljenicima-pojedincima iz drugih zemalja. Njihove kolege nisu građani zemalja iz kojih potiču a koji komuniciraju s ostalima na globalnom planu; oni su, po sopstvenom opredeljenju, “globalni građani” – u svim drugim zemljama čiji građani oni nisu.

Globalni građani, naravno, imaju pristup (i) svojim domaćim političkim sistemima, kako bi kroz njih gurali svoje ideje. Politički predstavnici se, međutim, biraju kako bi zastupali interese onih građana koji su ih izglasali da bi ovi uspešno radili u tim državnim kancelarijama koje su im upravo ti birači obezbedili – i to u njihovo ime, u ime onih koji su ih izglasali. Nacionalne vlade imaju za cilj da se brinu o nacionalnim interesima, i to s pravom. Ovo ne isključuje mogućnost da konstituenti mogu delovati čak i sa prosvećenih pozicija ličnog interesa, ali da pritom uzmu u obzir posledice koje će njihove odluke i delovanje imati po druge, naravno – u domaćim okvirima.

Ali, šta se dešava kada ono što bi trebalo da predstavlja dobrobit po lokalno stanovništvo dođe u sukob sa dobrobiti stranaca – što je čest slučaj?14Nije li, u takvim situacijama, ovo svojevrsno nepoštovanje njihovih sunarodnika upravo ono što toj tzv. kosmopolitskoj eliti daje njihov negativan predznak?

24Globalni građani brinu da će interesi globalnih dobara biti ugroženi onda kada svaka vlada bude sledila isključivo svoje uske interese. Ovo je svakako problem sa pitanjima koja se zaista tiču globalnih dobara i resursa, kao što su klimatske promene ili pandemija. Ali u većini privrednih oblasti – poreza, trgovinske politike, finansijske stabilnosti, fiskalnog i monetarnog upravljanja – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz domaće perspektive. Ekonomija uči da zemlje treba da svoje ekonomske granice održavaju otvorenima – da svaka zemlja treba da je platno sposobna, sigurna po pitanju potraživanja, sposobna za plaćanja i davanja kredita, solidna i pouzdana u poslovanju, da ima dobru bonitetnu regulativu i zaštitu od  sistemskih rizika na globalnom finansijskom tržištu, uz politiku pune zaposlenosti: ne zato što su dobri za druge zemlje, već zato što služe za povećanje domaćeg privredno-ekonomskog učešća na globalnom planu.

Naravno, neuspesi nekih politika – kao što je, na primer, protekcionizam – nisu prisutni u svim ovim oblastima. Ovo je, međutim, odraz slabog domaćeg upravljanja a ne nedostatak kosmopolitizma. Oni su rezultat ili nesposobnosti politicke elite da ubede domaće biračko telo u prednosti alternativa, ili od njihove nespremnosti da se usklađuju, kako bi se osiguralo da svi građani i zaista u realnosti imaju koristi od političara i njihovog upravljanja privredom i ekonomijom.

Skrivanje iza kosmopolitizma u takvim slučajevima – onda kada se, recimo, zalažu za trgovinske sporazume – predstavlja slabu zamenu za uspešne političke borbe prema sopstvenim zaslugama. Ovo, takođe, i unekoliko obezvređuje valutu kosmopolitizma onda kada nam je ovaj zaista potreban, kao što to činimo u borbi protiv globalnog zagrevanja.

16

Malo je njih tako uspešno i pronicljivo tumačilo tenzije koje postoje između naših različitih identiteta – lokalnom, nacionalnom, globalnom – kao što je to činio filozof Kvame Entoni Apija (Kwame Anthony Appiah). U ovom dobu “planetarnih izazova i međupovezanosti zemalja”, napisao je u on reagujući na  stavove britanske premijerke, “nikada nije bio potrebniji osećaj za zajedničku ljudsku sudbinu.” Teško je ne složiti se s ovim.

29Pa ipak, jedan kosmopolita često će naići na lik iz „Braće Karamazov“ Fjodora Dostojevskog: onaj koji otkriva da što više voli čovečanstvo u celini, manje voli ljude pojedinačno. Globalni građani treba da se čuvaju kako se njihovi visoki ciljevi ne  bi pretvorili u izgovor za izbegavanje svojih dužnosti koje imaju prema sunarodnicima.

Primorani smo da živimo u svetu kakav imamo, sa svim svojim političkim podelama, a ne u svetu kojeg želimo da imamo. Najbolji način rada u cilju sprovođenja globalnih interesa jeste živeti shodno svojim odgovornostima i to u okviru političkih institucija koje su važne: onih koje i u stvarnosti zaista postoje.

Dani Rodrik, Project Syndicate

 

318 reči za sneg (2/2)

Jedan je razlog zbog kojeg dijalekti Sami jezika imaju 318 reči za sneg.

33

“Svi domorodački narodi Arktika koje poznajem osećaju da su na udaru klimatskih promena, ali da nisu njihovi uzročnici”, Kaže linvističarka Lenor Grenobl. “Sve dok nad jezikom kojeg i dalje osećaju i koji je deo njihovih života mogu ponovo preuzeti kontrolu – a ovo je samo moje tumačenje – oni čine nešto što je potrebno i ispravno: njihov jezik oteli su kolonizatori, a oni ga sada vraćaju k sebi.“

Nesumnjivo je to da povratak maternjeg jezika u govor i svakodnevni život predstavlja način povezivanja sa sopstvenim nasleđem, istorijom, kulturom i tradicijom; Grenobl u tome vidi snažne emocije usmerene ka borbi za očuvanje ugroženih jezika. Ako je neki od izvornih nordijskih jezika urođenika i bio potisnut od strane kolonizatorskih sila, povratak i njegovo oživljavanje takođe su i čin sa jasnom i snažnom političkom konotacijom. Ali ukoliko je jezik u velikoj meri izgubljen za čitav svet, jer je na ivici potpunog odumiranja i neprepoznat bilo gde osim u uskom krugu domorodaca koji ga govore, onda odgovor na njegovu „revitalizaciju“ ima daleko mračniji ishod.

“U ovu priču utisnuto je daleko više nijansi i slojeva od dramatične smrti jezika. Postoji statistika koja kazuje da na svake dve nedelje nestaje po jedan jezik. Niko ne razmišlja kako je to, u stvari, relevantna tvrdnja; jer, kako kažu, ’nema podataka za to’ “, kaže Lenore Grenoble.

Teškoća pri definisanju vrednosti jezika za one koji se njim ne sporazumevaju se zahvaćena je Sapir-Vorfovom (Sapir-Whorf) hipotezom. Ovo je pretpostavka kojom se tvrdi da konkretne misli izražene u jednom jeziku ne mogu biti korektno shvaćene od strane ljudi koji govore druge jezike. Poznata po definisanju jezičke relativnosti, ova hipoteza tvrdi da struktura i leksika jezika direktno utiču na svet onih koji se njim sporazumevaju, kao i da oni kojima jedan jezik nije maternji. Drugim rečima, vaš jezik oblikuje vašu realnost. U filozofiji modernog doba, tzv jezički strukturalizam i hermeneutika bili su izuzetno popularni u Francuskoj, a danas su ideje francuskih strukturalista uspostavljene kao relevantne u istraživanjima: svet je onakav kakvim ga doživljavamo kroz naš jezik. Ukoliko naš jezik predstavlja preko 300 vrsta opažaja snega, onda takvi kvaliteti realno postoje, jer su zapaženi; za razliku od laponskog, engleski jezik nema takvu iznijansiranost jer oni koji ga govore ne žive u prirodnom ambijentu Polarnog kruga. Dakle, ono što jezik ne zahvati – to i „ne postoji“. I u tome leži sav tragizam umiranja „malih“ jezika: sa njima se gubi čitav spektar bogatstva značenja, a samim tim i bogatstvo našeg zapažanja i razmišljanja o svetu.

Naučnici su decenijama raspravljali o ovoj hipotezi. Neki kažu da to što se neka reč ne može lako prevesti s jednog jezika na drugi ne znači da taj pojam ne postoji u drugoj jeziku u drugačijem obliku. Drugi tvrde da su jezici daleko više od jednostavnog sredstva komunikacije. Kao što je jedan lingvista napisao, “Jezici su (obilje raznolikih) perspektiva… a perspektive utiču na nečiji način i ugao gledanja i, što je još važnije, na nečiji način kojim objašnjava svet i sebe.”

Jezici arktičkih naroda pokazuju svu jedinstvenost veze koju ljudi Polarnog kruga imaju sa prirodom, svetom i okruženjem. Kao što Gunn-Britt Retter kaže, „jedan je specifičan razlog zbog kojeg dijalekti Sami jezika imaju 318 reči za sneg. Sve te sićušne varijacije nužno su vam potrebne kako biste opstali u okruženju negostoljubivom poput Arktika. Takođe, sav taj „Osećaj gospođice Smile za sneg“ nužno je potreban i u svakodnevnom životu i radu, ukoliko želite da izmerite i razumete svoje okruženje, da se orijentišete na trenutne uslove i situaciju, a takođe se i prilagodite dramatično zahuktalim klimatskim promenama.“

“Mnogo je dragocenih slojeva u tradicionalnim znanjima”, kaže Reterova u intervjuu za Daily JStore. “Posmatranje i aktivno učešće na lokalu potrebno je kako biste blagovremeno i pravilno doznali kakvi su uslovi u kojima se nalazite; a tu je i ona druga stvar koja se tiče  dubljeg sloja saznanja – to saznanje nalazi skriveno je u terminologiji jezika arktičkih domorodaca.”

Jezik i dijalekti Samija nude jedan primer uspešne saradnje između domorodaca i naučnika Zapada. Radeći s američkom svemirskom agencijom NASA, Samiji koji se bave stočarstvom tj uzgajanjem irvasa bili su u stanju da naučnicima obezbede podatke sa terena – osmatrajući promene osobina snega i klimatskih uslova.

15Ono što je posebno važno u ovim zapažanjima jeste stratigrafija snega (tj. kvalitet i izgled slojeva snega), koja se izdaleka ne može tako lako izmeriti, čak i sa najnaprednijom tehnologijom. Samiji su sneg pratili generacijama, jer upravo sneg utiče na pristup irvasa vegetaciji kojom se hrane. Druge studije obezbeđuju podatke koji izvorno potiču od Samija stočara i starosedelaca. Naučnici su vremenom zaključili da njihove informacije na osnovu posmatranja skoro uvek odgovaraju instrumentalnim zapažanjima koje im domoroci pružaju „direktno sa terena“.

Samiji (tj. Laponci) nisu jedini autohtoni narod koji danas sarađuje sa naučnicima radi što boljeg praćenja i dokumentovanja posledica klimatskih promena. Jedan broj urođenika-lovaca na Aljasci duž severnog oboda Beringovog mora i Čukči mora redovno pruža veoma korisne informacije o promeni debljine morskog leda i ponašanju polarnih medveda. Na osnovu ovih podataka, naučnici zaključuju da „Lovci s Aljaske, takođe, pružaju informacije o lokalnom prirodnom izobilju i resursima, pružajući nam informacije koje su komplementarne istraživanjima velikog obima, ali koja nisu mogla biti sprovedena ni na koji drugi način izuzev na osnovu iskustava i kazivanja lokalnih naroda.” U osnovi, upravo zbog svoje povezanosti sa svojim okruženjem, lovci viđaju i znaju stvari koje naučnici nisu u stanju.

“Ne radi se o tome da su stvari neprevodive”, kaže Geri Holton dokumentarni lingvista na temu izgubljenih jezika. On, zajedno s urođeničkim zajednicama Aljaske, radi na zapisivanju imena lokalnih imena i uzorcima njihovih jezika u nadi da oni neće odumreti ili biti bačeni zaboravi. “Radi se o tome što gubitkom ovakvih jezika upravo gubite i svu onu suptilnost za to kako vidite i osećate svet. Ničim ne možete nadomestiti taj i takav osećaj intimnosti, sposobnosti da se stvari izraze jedino na određeni način – na način koji, naprosto, ne može biti obuhvaćen drugim jezicima.”

29I upravo ovo može biti razlog koji je presudno uticao na odluku šest stalnih članica Arktičkog saveta da svoje napore fokusiraju upravo na revitalizaciju i ponovnu inkluziju domorodačkih dijalekata. Severni narodi će tako biti u stanju da zaštite svoje domove i način života ili da, u najmanju ruku, pokažu otpornost prilikom suočavanja s ogromnim klimatskim, ekološkim, industrijskim i društvenim promenama.

“Ni priroda a ni jezik nije moguće trajno konzervirati; oni samo mogu biti svojevrsni zapis o nekom vremenu. Životi jezika i prirodne sredine uvek će biti u stanju neprekidne promene”, kaže Gun-Brit Reter. “Izazov s kojim se suočavamo danas je pitanje: kojom se brzinom stvari menjaju? Kada se ne služite vašim maternjim jezikom – u okruženju koje je ne samo vaša već i „kolevka“ vašeg jezika – vokabular jezika domorodaca polagano zamire. A kada se priroda ubrzano menja, kao u današnje vreme, možda je najbolje posedovati vokabular jezika koji poseduje ’umiruće’ reči”.

Daily JStore

Volim i ja vas

00

CETA, Sporazum o slobodnoj trgovini između EU i Kanade nije potpisan jer se tome usprotivila Valonija, jedna od tri belgijske pokrajine. Niko ne zna šta je CETA, ali smo zato svi saznali za Valoniju. Stručnjaci kažu da je ovo odličan sporazum, ali ljudi više ne veruju stručnjacima. U međuvremenu je Belgija odlučila da će ipak glasati za CETA. Privremena pobuna Valonije je ipak bila veliki udarac, ne samo za Evropu već i za zapadni način vođenja politike – gde se lobisti i političari dogovaraju iza zatvorenih vrata. Kada će shvatiti da takva politika nema budućnost?

Valonija je mala, a Evropa velika. Mala zajednica koja naseljava par šumovitih brežuljaka ne bi trebalo da ima moć da ometa poslove čitavog kontinenta. Tako govore ljudi koji još uvek nisu shvatili da je Evropsku uniju zahvatio ubrzani proces političke delegitimizacije. Trump, Alterantiva za Nemačku, brexit i Valonija: u toku je erozija, razgradnja zapadne demokratije. Pustite Valoniju – u krizi je čitav sistem zapadne politike.

Mnogi se prave da se ništa ne događa, ali i to je znak posrnulog sistema. Liderka Zelenih Katrin Göring-Eckardt nam je u susretu sa liderkom Die Linkea Sahrom Wagenknecht pružila primer ovakvog razmišljanja kada je rekla: „Wagenknecht kritikuje mejnstrim medije jer građani gube poverenje u njih. Ona insistira na neuspesima države i sistema. Ona ne kritikuje, već sumnja u nemačku demokratiju.“

Bankarska kriza, evrokriza, izbeglička kriza – svi uviđamo da smo u poslednjih nekoliko godina doživeli višestruke neuspehe države i sistema. Zašto o tome ne bi smelo da se govori i zašto stvari ne smeju da se nazovu svojim pravim imenom? Zašto je pojam demokratije nedodiriv? Tako je nekada bilo i u socijalizmu, kada je ta reč davno pre sloma sistema bila obesmišljena do praznih slova bez sadržaja. Demokratiji preti slična sudbina prazne floskule.

000

Ko želi da zaštiti demokratiju treba da se suprotstavi sporazumima o slobodnoj trgovini koji uspostavljaju sudove posebne nadležnosti za kompanije i investitore. CETA predviđa takve stvari. I slobodna trgovina su takođe samo reči. One bude prijatne asocijacije na otvoreno more i duga putovanja sa hrabrim kapetanima. Ali u stvarnosti je slobodna trgovina odavno postala sinonim za tajne dogovore kompanija i političara. Ne treba biti stručnjak za slobodnu trgovinu da bi se razumelo da ona ukida takozvane „necarinske prepreke“, kao što su socijalni, ekološki i pravni standardi na kojima počivaju naša društva. Ti standardi štite interese građana. Ako budu bili žrtvovani zbog slobodne trgovine, sloboda će pripasti kompanijama, a ne ljudima.

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Schulz, Evropljanin i demokrata, vajkao se posle valonskog odbijanja: „Dvadeset sedam zemalja je pristalo, a sve koči neka pokrajina koja iz unutrašnje-političkih razloga odbija sporazum. Rešenje je zajedništvo, a ne partikularni interesi“. Schulz je u pravu, ali zapadna politika je u velikoj krizi ako smo stigli dotle da se ideja Evrope koristi za sitna ucenjivanja umesto za rešavanje ozbiljnih problema.

Već u vrtićima učimo našu decu da je super kada zemlje sarađuju – zbog poreza, terorizma, klimatskih promena. Tu počinje začarani krug: što ljudi više gube poverenje u demokratiju u unutrašnjim pitanjima, to će teže odustajati od nje u spoljnoj politici. Šteta je što u Nemačkoj više nikoga ne zanima istorija Istočne Nemačke, iz koje bismo mogli mnogo toga da naučimo o gubitku nade, obesmišljavanju pojmova, lažima, samozavaravanju i odumiranju ideja. I ideja demokratije može odumreti. Kada je propala Istočna Nemačka, šef Štazija Erich Mielke je doviknuo: „Volim i ja vas“. Šta će reći poslednji demokrata?

Peščanik 29. 10. 2016.
Spiegel, 27.10.2016.

Teroristi i ekonomisti

Šumi ekonomske literature o povezanosti siromaštva, nivoa obrazovanja i sklonosti ka učešću u terorističkim napadima, koja sugeriše oprečne rezultate, novija praksa Al Qaeda i ISIS dodala je još jednu zagonetku – open source terorizam.

16

U dokumentarcu o legendarnom automobilu DeLorean DMC-12 proizvedenom 1976. godine, koji se ovih dana „vrti“ na kanalu History, važno mesto zauzima podatak da je britanska vlada koja je subvencionisala otvaranje fabrike insistirala da ona bude izgrađena na samoj granici dva zaraćena fronta – katoličkog i protestantskog – u predgrađu Belfasta. Kako u filmu svedoče neki od tadašnjih radnika, „politika je ostajala iza fabričkih vrata“, a otvaranje značajnog broja radnih mesta doprinelo je smanjenju tenzija i posredno naklonjenosti stanovništva Irskoj Republikanskoj armiji. Dok fanovi ovog ikoničkog automobila čekaju da iz fabrike u Teksasu iduće godine izađe njegova nova verzija, političari, pre nego ekonomisti, ovaj severnoirski primer citiraju kao još jedan dokaz u prilog uverenju da ekonomski prosperitet predstavlja dugoročno rešenje za suzbijanje terorizma.

Nosioci javnih politika imaju snažne razloge da podstiču studiranje uzroka terorizma uključujući i njegove potencijalne ekonomske korene.

Broj smrtnih slučajeva u svetu kao posledica terorističkih napada porastao je sa 3.329 u 2000 na 32.685 u 2014, objavio je Institut za ekonomiju i mir u novembru prošle godine. Najveći gubici u ljudskim životima u 2014, 78% nastali su u pet zemalja: Iraku, Nigeriji, Avganistanu, Pakistanu i Siriji.  Za oko 50% ovih smrtnih ishoda odgovornim se smatraju Boko Haram i ISIS. Teroristički napadi zabeleženi su u 93 zemlje od Francuske do Austrije i Australije, a izveštaji za 2015. i 2016. godinu verovatno će biti  i daleko nepovoljniji.

Istraživanje povezanosti socio ekonomskog okruženja i predispozicija grupacija ili individua unutar jednog društva ka terorizmu,  nije nova oblast, ali je, posebno u angloameričkoj literaturi, kulminirala posle serije terorističkih napada u SAD, 11. septembra 2001. Uporedo sa rastom broja studija na ovu temu, snažno je ustoličena i politička doktrina od Buša do Kolina Pauela, od Obame do Džona Kerija, da će se SAD boriti protiv siromaštva u zemljama iz kojih se regrutuju teroristi, jer veruje da nada u bolju budućnost trijumfuje nad sklonosti ka nasilju. Ukratko ljudi koji svoje vreme i resurse mogu da posvete lagodnijim i po njihov društveni status unosnijim zanimanjima, biće manje skloni da tako nešto stave na kocku. Ili, kako je to još 2002, godine rekao tadašnji američki predsednik Bil Klinton „Morate da imate pozitivnu strategiju da biste imali više partnera i manje terorista. Hari Truman i Džordž Maršal (George Marshall) su iskoristili malo našeg novca kako bi izgradili svet koji je imao više prijatelja i bolje neprijatelje. Strana pomoć je nacionalna bezbednost – ne milostinja. Maršalov plan je to razumeo na ovaj način, i mi moramo da uradimo isto to i danas.“000

Maršalov plan za Bliski istok je mantra koja se od tada konstantno ponavlja, i, kad se pogledaju razorene zemlje u kojima teroristi regrutuju svoje sledbenike, deluje samorazumljivo. Ogorčeni siromašni ljudi koji nemaju nikakve mogućnosti za normalan život i ne mogu da obezbede sigurnu budućnost svojoj deci, bivaju radikalizovani i, posebno, ako su uz to i loše obrazovani, spremni su da postanu bombaši samoubice. Mučenici vere, imaju i snažan ekonomski motiv za to, jer svojoj porodici osiguravaju istaknuto mesto u društvu, koje im inače po njihovom položaju na dnu lestvice ne bi pripadalo, i doživotnu finansijsku potporu zajednice.

11Veliki deo ekonomske literature, protivreči svakom od podsegmenata ove linije razmišljanja.  Alan B. Krueger i Jitka Malecková profesori sa Prinstona i Karlovog univerziteta u Pragu nisu prvi ali su svakako jedni od najuticajnijih autora koji su 2002. izneli tvrdnju da pomaganje siromašnim i ratom razorenim zemljama predstavlja hvale vredan napor sam po sebi, ali da između siromaštva, nivoa obrazovanja i terorizma nema značajnije povezanosti. Do tog zaključka došli su između ostalog proučavanjem biografija bombaša samoubica u redovima Hezbolaha u Libanu, i Hamasa u Palestini, njihovih porodica i onih koji su ih podržavali: i jedni i drugi dolazili su iz manje siromašnih i bolje obrazovanih slojeva društva. Do sličnih rezultata došli su i istraživači Rand korporacije: „Lideri terorističkih organizacija ne dolaze ni iz siromašnih slojeva niti su manje obrazovani niti imaju mentalne probleme“. Štaviše, u nekim istraživanjima posebno se insistira na gotovo bizarnom podatku da se oko 40%  terorista regrutuje iz redova inženjera. Dobro je poznato da neki od najistaknutijih terorističkih vođa dolaze iz izuzetno bogatih porodica i obrazovali su se na zapadnim univerzitetima.

Ekonomisti prave i razliku između toga da li se teroristi regrutuju da izvrše terorističke akte unutar njima poznate zajednice ili nepoznate. Oni prvi, posledično mogu posedovati niže obrazovanje i životni standard, dok bavljenje međunarodnim terorizmom i više košta i traži daleko širi dijapazon različitih znanja i veština. Ipak, i kada se gotovo sve ove ekonomske komponente uzmu u obzir, i dalje nivo političkih sloboda i mikrospecifičnosti zemlje, kao na primer snažne etničke podele,  prema gore citiranim autorima predstavljaju znatno važnije faktore koji određuju sklonost ka terorizmu.

Paletta InterviewOva i slična istraživanja ispitivala su direktnu vezu rasta BDP i BDP per capita i sklonosti ka učešću u terorističkim akcijama, a zatim su uvodila različite varijable, kao što je odnos ekonomskih faktora prema učestalosti terorizma u zemljama iz kojih dolaze teroristi, iz kojih vrše operacije ili onih u kojima sprovode svoje akcije. Potom je ispitivana veza ekonomskih faktora i međunarodnog i domicilnog terorizma i nelinearne relacije prema BDP. Karakteristike ljudi koji su učestvovali u terorističkim napadima poređene su sa prosekom ostatka stanovništva – po socio ekonomskom položaju i nivou obrazovanja i tipu obrazovanja i sadržaju (obrazovanje u sekularnim školama versus medresama na primer), a potom i unutar različitih grupacija – ljudi koji učestvuju u nenasilnim protestima, pristalicama nasilnih akcija i unutar samih terorističkih grupa, između rukovodstva i neposrednih izvršilaca napada. Takođe ispitivani su i ekonomski motivi pojedinaca, odnosno oportunitetni troškovi bavljenja terorizmom za ljude različitog imovnog i obrazovnog stanja unutar različitih širih društvenih konstelacija – odnosno života u zemljama koje pružaju više ili manje mogućnosti za društveni i ekonomski prosperitet.

Konačno, i ne na kraju, ispitivan je i odnos ekonomskih faktora i političke orijentacije terorista – levičarskih i desno orijentisanih nacionalističkih grupacija i njihova evolucija.

00

Tako je na primer jedna studija iz 1977. godine pokazala da, uprkos činjenici da se teroristi najčešće regrutuju iz srednjih i viših slojeva društva, Irska republikanska partija predstavlja izuzetak i u smislu klasne pripadnosti i u smislu obrazovanja dok je baskijska ETA evoluirala od organizacije koju su prvenstveno podržavale više klase, ka tome da je prigrle radnici. Istovremeno, teroristi leve orijentacije bili su skloniji da minimizuju broj nasumičnih žrtava što delom objašnjava i manji broj mrtvih u terorističkim napadima u nekim ranijim periodima, suprotno sadašnjem rastućem trendu broja slučajnih žrtava.

0000Sekularne levičarske terorističke grupe iz 70 tih i 80 tih godina prošlog veka uglavnom su bile negativno nastrojene prema bogatim zemljama koje su po njihovom  mišljenju vodile neprihvatljivu spoljnu politiku (rat u Vijetnamu, podrška Izraelcima u borbama sa Palestincima), ili su, ako je bila reč o anarhistima i komunistima bili specijalizovani za terorizam u sopstvenim zemljama, i sa padom Berlinskog zida uglavnom  su nestali ili bili trajno potisnuti.

Mnogi današnji komentatori sa desnice pak smatraju da nasilni Islam nije reakcija na siromaštvo pa čak ni na zapadne politike na Bliskom istoku, već ideološki izazov zapadnoj civilizaciji i principima koji se zasnivaju na slobodnoj štampi i slobodi veroispovesti. Ekonomisti pak ideološke motive smatraju uglavnom naivnim ili bar malim delom ukupne slike.

18Walter Enders i Gary A. Hoover profesori sa univerziteta u Alabami i Teksasu, su u American Economic Review 2012. godine izneli hipotezu da nivo siromaštva ima snažan uticaj na terorizam u domicilnoj zemlji i mali ali značajan efekat na međunarodni terorizam. Tako na primer Somalijci koji žive u SAD, a od kojih 82% živi na ivici ili ispod nivoa siromaštva, prema popisu iz 2008, predstavljaju najbrojniju grupu američkih građana koja odlazi da bi se borila sa grupama džihadista. Prema podacima Njujork Tajmsa, građani Minesote, od kojih su mnogi Somalijci koji se priključuju Al Šababu, predstavljaju najveću grupu američkih građana koji se priključuje ekstremističkom pokretu tesno povezanim sa Al Kaidom. Od objavljivanja ovog izveštaja, smatra se da se iste zajednice pridružuju i ratu u Siriji.

Al Kaida je dovela u pitanje još jedan obrazac koji je prethodno ustanovljen ekonomskim istraživanjima. Naime, neki ekonomisti smatrali su da terorističke organizacije imaju unutrašnju podelu u kojoj su oni obrazovaniji i bogatiji, lideri pokreta dok su relativno siromašniji unutar same organizacije viđeni za terenski rad. Razlog zbog koga su i terenci odskakali od proseka stanovništva bio je u tome što su terorističke organizacije mogle da biraju svoje sledbenike iz velikog pula ljudi koji je želeo da im se pridruži. Al Kaida i naročito ISIS su međutim postavili niske standarde za one koji žele da im se pridruže. Kako primećuje Peter Neumann, direktor Međunarodnog centra za proučavanje političkog nasilja, Islamska država je znatno manje selektivna od drugih grupa. „I ako dolazite sa zapada, ne govorite arapski, niste naročito dobar borac i nemate nekih naročitih veština, ISIS će vas vrlo verovatno, prihvatiti“.22

Ukratko, različiti ekonomski faktori, predstavljaju neke od determinanti koje mogu delimično da pomognu u razumevanju prirode terorizma. Priroda terorizma, počevši od toga da ni analitičari ni međunarodne organizacije i dalje ne mogu da se dogovore oko same definicije pojma,  i okolnosti u kojima živimo se konstantno menjaju, i uvode nove faktore konflikta, na primer, klimatske promene koje se smatraju važnim faktorom koji će u budućnosti određivati prirodu terorizma. Otuda i ustanovljene ekonomske zakonitosti uglavnom opisuju pređašnje forme terorizma i zakone koji su ih na grupnom ili individualnom planu vodili.

Poslednji primeri terorističkih napada u kojima su glavni akteri bili pojedinci koji nisu institucionalno povezani sa islamističkim terorističkim organizacijama, već deluju samostalno, predstavljaju još jednu novu fazu – open source terorizam.

Al Kaida je inicirala ovaj trend objavljujući uputstva za pravljenje bombi, i metode napada, podstičući tako potencijalne „mučenike“ da deluju u sredinama u kojima imaju teškoća da ubace borce čvršće povezane sa njihovom organizacijom, a pridružio im se i ISIS.

Ovaj najnoviji obrt u regrutaciji terorista stavlja, ne samo ekonomiste, pred još teži izazov da među nasumičnim teroristima pronađu obrazac koji bi mogao da ukaže ima li uopšte ekonomskih politika koje bi mogle proaktivno da deluju na suzbijanje terorizma.

Globalna elita i opasnosti od populističkog nezadovoljstva

Najduži period stagnacije realnih prihoda od Drugog svetskog rata naovamo, stagnacije kojoj smo danas na udaru, predstavlja fundamentalnu političku činjenicu.

“Za svaki kompleksan problem postoji odgovor koji je jasan, jednostavan i – pogrešan.” Henry Louis Mencken je ova svoja razmišljanja mogao da uputi na račun današnje politike. Zapadni svet se nesumnjivo suočava sa složenim problemima, pre svega sa nezadovoljstvom mnogih svojih građana. Isto tako, kandidati za glavne u piramidi moći, kao što je Donald Tramp u Sjedinjenim Državama i Marin Le Pen u Francuskoj, nude jasna, jednostavna i – pogrešna rešenja – a to su, pre svega, nacionalizam, protekcionizam i izolacionizam.

Pravni i politički lekovi koje oni nude su lažni. Ali, bolesti su stvarne. Ukoliko vladajuće elite i dalje ne nude ubedljive i prave lekove, one veoma skoro mogu biti zbrisani, a uz njih i napor da se demokratska samouprava spoji sa otvorenim i kooperativnim svetskim poretkom.

Kakvo je objašnjenje za ovu reakciju? Veliki deo odgovora mora da je ekonomske prirode. Rast prosperiteta je već po sebi dobra stvar. Ali, takođe, on stvara i mogućnost pozitivnog zbira politika, u kojoj sve strane imaju koristi (čak i one koje ne bi trebalo da ih imaju). Ovo je duboko inherentno svakoj demokratiji, jer je onda, u takvom sistemu, moguće da, istovremeno, svako od nas napreduje. Rastući prosperitet čini da ljudi pozitivno gledaju na nagle ekonomske i društvene promene. Nedostatak prosperiteta, pak, u ljudima podstiče bes i nezadovoljstvo. I, zato, ne treba dozvoliti da oni kojima je rođenjem zapalo da žive u siromaštvu ostanu bez ikakvih šansi da napreduju. Kapitalizam to ne sme da dozvoli.

McKinsey Global Insitute je ova dešavanja osvetlio u svom izveštaju s upečatljivim naslovom “Siromašniji od svojih roditelja?” (Poorer than their Parents?), koji pokazuje koliko je zapravo mnogo onih domaćinstava koja pate od stagnacije ili od pada realnih prihoda. U proseku, između 65 i 70 odsto domaćinstava u 25 svetskih ekonomija sa visokim prihodima iskusilo je pad plata između 2005. i 2014. U periodu između 1993. i 2005. godine, međutim, samo je dva odsto domaćinstava pretrpelo stagnaciju ili opadanje realnih prihoda. Ovo se odnosi na tržišne prihode. Zbog fiskalne preraspodele, procenat onih koji pate od stagnacije realnih raspoloživih prihoda bio je između 20 i 25 odsto. (Videti grafikon)

McKinsey je ispitao zadovoljstvo građana Zapadne i severne hemisfere kroz anketu sprovedenu na 6.000 ispitanika iz Francuske, Britanije i Severne Amerike. Konsultanti Mekinsija otkrili su da je lično zadovoljstvo zavisilo od toga da li su ljudi njihovog staleža napredovali u odnosu na njih u prošlosti (u odnosu na svooje rođake, pretke i porodicu), nego kakav je njihov status u odnosu na njihove savremenike, koji su u ovom trenutku bogatiji od njih. Tako, ljudi više cene poboljšanje sopstvenog statusa u odnosu na svoje pretke, čak i pored toga što nisu u stanju da sustignu svoje savremenike. Takođe, stagnacija prihoda ljudima smeta više nego rast nejednakosti.

Glavno objašnjenje za ovakvu produženu stagnaciju realnih prihoda je finansijska kriza i, potom, slabašan i neubedljiv proces oporavka. Ova iskustva uništila su široko uvreženo poverenje građana Zapada u kompetencije i ispravnost ne samo poslovanja, takođe narušivši poverenje u kompetencije i ispravnost administrativnih i političkih elita. Tu su, međutim i druge, takođe štetne promene. Među njima su generacije starih (što je posebno ispoljeno u Italiji) i opadanju udela plata u nacionalnom dohotku (posebno važno za SAD, Britaniju i Holandiju).

Stagnacija realnih dohodaka danas traje duže nego što je trajala u bilo kom drugom periodu od kraja Drugog svetskog rata naovamo, i to je fundamentalna politička činjenica. Ovo, ipak, ne može biti jedini pokretač opšteg nezadovoljstva. Za mnoge koji imaju srednje prihode, kulturna previranja kao posledica dolazaka imigranata “sa strane” vide se kao pretnja po zapadna društva. Tako stoje stvari, dakle, i s imigracijom – globalizacijom koja na Zapad dovodi useljenike. Državljanstvo onih koji su rođeni i žive na Zapadu je najveća vrednost u vlasništvu većine ljudi u tim bogatim zemljama. Oni osećaju da je uvredljivo deliti to državljanstvo sa strancima. Upravo je britanska želja da napusti EU bilo upozorenje za ovakav trend, kojem se zdušno priklanjaju građani Zapada; Brexit je najbolji primer reakcije koje “starosedeoci” Zapada imaju prema novopridošlima.Šta, dakle, treba učiniti?

Ako bi Donald Tramp trebalo da postane predsednik SAD, možda će već biti kasno da se bilo šta preduzme. Pretpostavimo, ipak, da se to neće desiti, ili, ukoliko se to desi, da ishod neće biti tako loš kao što se mnogi pribojavaju. Šta se, onda, može da uraditi?

Prvo, shvatiti da naš prosperitet zavisi jedino od nas a ne od drugih. Od suštinskog je značaja izbalansirati tvrdnje suvereniteta sa zahtevima koje nameće globalna saradnja. Globalno upravljanje, suštinski, mora biti orijentisano ka onome što države pojedinačno nisu u stanju da ostvare za sebe. Tu je fokus na obezbeđivanje opšteg ljudskog dobra na globalnom nivou. Danas bi to značilo da su klimatske promene prioritetniji problem od daljeg otvaranja svetske trgovine ili tokova kapitala.

Drugo, reforma kapitalizma. Uloga finansija je prekomerna. Stabilnost finansijskog sistema je poboljšana. On je, međutim, ostao “rafalno izrešetan” pervertiranim podsticajima, ponašajući se na način koji je nerazuman i neprihvatljiv, često uprkos posledicama. Interesi velikih akcionara utisnuli su prekomernu težinu, odnoseći prevagu nad ostalim, “malim” deoničarima.

Treće, potreban je fokus na međunarodnu saradnju, koja će vladajućim strukturama pomoći u osvajanju značajnijih i većih ciljeva. Možda je najvažnije od svega (efikasnije) oporezivanje. Vlasnici bogatstva, koji zavise od bezbednosti i stabilnog sistema, stvorenih zahvaljujući legitimnim demokratijama, ne bi trebalo da izbegavaju oporezivanje.

05

Četvrto, ubrzati ekonomski rast i poboljšati poslovne mogućnosti i prilike na globalnom nivou. Deo odgovora leži u snažnijoj podršci agregatnoj potražnji, posebno u evrozoni. Ali, isto je tako bitno podsticati investicije i inovacije. Može biti, ili izgledati kao nemoguće transformisati ekonomske prilike i sistem. Ipak, veće minimalne plate i izdašniji poreski uslovi za “obične” radne ljude predstavljaju efikasno sredstvo za podizanje prihoda onih koji se nalaze pri dnu platne lestvice, a time ibi se stekli uslovi za ustanovljavanje jednog pravednijeg sistema.

Peto, boriti se protiv šarlatana i prevaranata. Izgleda kao da je nemoguće odoleti pritisku za kontrolom tokova nekvalifikovanih radnika u razvijenim ekonomijama. Ovo, međutim, neće transformisati platni sistem, platnu lestvicu niti će povećati dohotke. Isto tako, zaštita od uvoza (protekcionizam i izolacionizam) je mera koja je izuzetno skupa, a takođe nec bi imal značajnijeg uspeha pri podizanju udela proizvodnih radnika u strukturi zaposlenih. Istina, taj je udeo daleko veći u Nemačkoj nego u Americi ili Britaniji. Nemačka, međutim, ima ogroman trgovinski suficit i poseduje jake komparativne prednosti u proizvodnim granama. Ovde se, pritom, ne radi o generalizaciji skupa okolnosti, kako pokazuju podaci Instituta Mekinsi

I, povrh svega navedenog, treba prepoznati gde je to i šta je to pravi izazov. Produžena stagnacija, kulturni i civilizacijski potresi i neuspesi dosadašnjih politika su narušili ravnotežu između demokratskog legitimiteta i globalnog poretka. Trampova kandidatura se, u tom smislu, može smatrati posledicom ovih procesa. Oni koji odbijaju da private Trampovu šovinističku logiku, mora izaći s maštovitim i ambicioznim idejama koje imaju za cilj ponovno uspostavljanje te narušene ravnoteže. Ovo neće biti lak zadatak. Neuspeh, međutim, ne sme biti prihvaćen: Jer, i sama naša civilizacija već je dovedena u pitanje.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

 

Da li su Transatlantski trgovinski sporazum i CETA „pretnja demokratiji“?

Postoji još jedan trgovinski sporazum koji je već potpisan, a koji je verovatno daleko upitniji nego što je TTIP.

Ako je potreban ikakav dokaz da su trgovinski sporazumi samo puki izgovor kako bi korporativni biznisi zavladali svetom – a na naš račun i štetu – ne tražite dalje: tu je „CETA“, sporazum između EU i Kanade, piše u svojoj kolumni Nick Dearden za londonski dnevnik The Guardian.

I dok su se velike sile iz grupe G7 okupile prošle sedmice u Japanu na svom redovnom samitu, na čitav niz trgovinskih sporazuma presečen je rafalom kritika koje dolaze sa svih strana. Pa ipak, od Donalda Trampa pa do Džeremija Korbina, postoji prepoznavanje “trgovine” kao nečeg što je postalo nešto više od pukog sinonima za krupan biznis koji želi da preuzme još veću kontrolu od društva.

TTIP (Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, the Transatlantic Trade and Investment Partnership) koji je potpisan između SAD i Evrope predstavlja najpoznatiji u nizu ovih trgovinskih dilova takozvane “Nove Generacije”: ovaj je trgovinski sporazum inače inspirisao pokret u tom pravcu sveopšteg „trgovinskog sporazumevanja“, ali i sve veće negodovanje. Više od tri miliona Evropljana je potpisalo dosad najmasovniju evropsku peticiju, suprotstavljajući se TTIP-u, dok je 250.000 Nemaca prošle jeseni izašlo na ulice Berlina u pokušaju rušenja ovog dila. Nova ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da samo 18% Amerikanaca i 17% Nemaca podržava TTIP, što je manje od 53% , odnosno 55%, koliko je podrška američke i evropske  javnosti iznosila pre samo dve godine.

TTIP simbolizuje ono najgore od globalnog kapitalizma. A Kameron pokušava da ga progura uz ogroman rizik.

06

Ali, TTIP nije jedini sporazum koji je neomiljen. Tu je i njegova „manja sestra“, sporazum između EU i Kanade koji se zove CETA (Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum, the Comprehensive Economic and Trade Agreement). CETA  je podjednako opasna kao i TTIP; zapravo, CETA je na čelu niza trgovinskih ugovora nalik TTIP-u, jer je već potpisan od strane i Evropske komisije i kanadske vlade. Sada čeka na ratifikaciju u narednih 12 meseci.

Ona pozitivna stvar u vezi sa CETA sporazumom je to što je već potpisan, što znači da nam je dozvoljeno da ga vidimo. Njegovih 1,500 gusto ispisanih strana pokazuju da je CETA svojevrsna pretnja ne samo standardima za proizvodnju hrane već je u suprotnosti i sa borbom protiv klimatskih promena, a takođe je i protiv naše sposobnosti i ingerencija koje su nam dosad omogućavale da regulišemo poslove i transakcije velikih banaka, kako bi se sprečio još jedan finansijski sunovrat poput onog iz 2008. CETA udara na našu moć da renacionalizujemo industriju, kada je  jednom budemo otuđili, odnosno predali u ruke strancima.

Kao i dogovor sa Sjedinjenim državama, CETA sadrži novi pravni sistem i legislativu koja je prvenstveno otvorena za strane korporacije i investitore. Britanska vlada treba da donese odluku, recimo, o zabrani opasnih hemikalija čija se upotreba ovim sporazumom „podrazumeva“, da poboljša bezbednost prehrambenih proizvoda i stavi cigarete u obična, neprivlačna pakovanja, pa je, teoretski, moguće da kanadska kompanija tuži britansku vladu zbog “nepravednog tretmana”. Pod „nepravdom“ se naprosto podrazumeva da ne mogu da naprave onoliki profit kolika su im bila očekivanja. “Suđenje” će, ipak, biti održano u formi za to posebno formiranog tribunala, kojeg će nadzirati korporativni advokati.

07

Evropska komisija je napravila izmene u ovom sistemu “Korporativnog sudstva”, u nadi da će biti pravedniji. Međutim, istraživači su otkrili da praktično ne bi bilo razlike barem u nekoliko desetina slučajeva pokrenutih protiv nekih zemalja u poslednjih nekoliko godina, koje su pod sličnim pravno-sporazumnim ustrojstvom. Sama Kanada je, recimo, vodila i izgubila brojne slučajeve od američkih korporacija upravo zbog Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) – na primer, da se zabrane kancerogene hemikalije koje sadrže benzen, rušeći pokušaje reinvestiranja u lokalnim zajednicama i zaustavljanje devastacije kamenoloma. Ratifikacijom CETA i TTIP sporazuma, mogu se očekivati sve brojniji sporovi ovakvog tipa.

Čitav smisao CETA sporazuma je u redukovanju propisa o poslovanju, pa je ideja bila da će se time olakšati izvoz za sve strane. Ali, sporazum će biti i daleko više od smanjenja birokratije i papirologije. Kroz frazu koja prijatno zvuči, kroz “regulatornu saradnju”, standardi bi se smanjivali preko odbora, a na osnovu toga što standardi predstavljaju “prepreke za trgovinu”. U ovo možemo da uključimo i bezbednost hrane, prava radnika i zaštitu životne sredine.

Zastanimo ovde samo na tren i porazmislimo o „finansijskoj regulaciji“. Sposobnost nacionalnih vlada da kontrolišu banke i finansijska tržišta će biti dodatno umanjena. Ograničavanje rasta banaka koje su postale “prevelike da bi propale” može da svaku vladu oteraju pred „tajni“ korporativni tribunal. Na kojem će korporacije, naravno, dobiti bitku.

I zaista, najezda je već počela. Katransko ulje je jedno od najdestruktivnijih i po prirodu najpogubnijih fosilnih goriva na svetu, a većina ovog ulja se vadi u oblasti oko Alberte u Kanadi. Trenutno se malo ovakvog ulja upotrebljava u EU, ali se i taj trend menja. Kada je EU predložila nove propise za efikasno zaustavljanje isticanja katranskog ulja, Kanada je iskoristila CETA sporazum kao adut, pa je blokirala ovaj evropski predlog. Ako CETA do kraja prođe i bude ratifikovana, tom će se odlukom ratifikovati i potencijalna katastrofa po klimu i ekosisteme.

Aktuelni nivoi privatizacije onih segmenata koji su dosad bili briga vlade i društva zadaće završni udarac nečim što se zove “Klauzula o nepovratnim promenama”, ili, popularnije, „Klauzula gedore“ (vrsta nasadnog ključa kojim je moguće samo zavrtati u u jednom smeru, ali ne i odvrtati) ‘ukoliko ova klauzula profunkcioniše, sadašnji nivo privatizacije biće “zaključan” i „pritegnut“, bez šansi da se promeni, a od ove klauzule nijedna roba ili usluga neće biti izuzeta. Ukoliko vlade Kanade ili EU žele da neke ingerencije iz CETA dila ponovo stave pod državnu kontrolu, u svojstvu javnog vlasništva – kao što je to bilo dosad, odnosno pre ustanovljavanja CETA ugovora – ovo nastojanje nacionalnih vlada moglo bi se protumačiti kao kršenje uslova ugovora.

Pa, nakon što su ovakve „sporazumne situacije“ takve kakve jesu, zbog čega je tako malo ljudi čulo za CETA ugovor?

05

Razlog za to je uglavnom zbog toga što Kanađani i Evropljani misle da su prilično slični. Nijedna strana se ne plaši od „preuzimanja privrede u tuđe ruke“ na način na koji se plaše prilikom potpisivanja trgovinskih sporazuma sa SAD. Ali ovo je Velika Greška, jer ovi trgovinski sporazumi nisu postavljeni tako da Evropljani budu protiv Amerikanaca, ovi protiv Kanađana, a Kanađani protiv Evropljana, ili Amerikanaca protiv obe strane, ili… Ne. Ovde se radi o ogromnim, korporativnim biznisima, postavljenim protiv građana svake zemlje-potpisnice.

Ako je potreban još neki dodatni dokaz da su moderni trgovinski sporazumi, u stvari, ništa drugo do puki izgovor za primopredaju moći iz ruku nacionalnih vlada u ruke velikih biznisa i korporacija  – sve to na naš račun i štetu – moramo tražiti malo iza i malo šire od CETA ugovora. Nije ni čudo što negodovanje javnosti zemalja-potpisnica raste, dok se protivljenje TTIP-u preliva i na evropsko-kanadski dogovor.

Kada CETA krajem juna ode na ratifikaciju u Evropski savet (Savet svih EU vlada), Rumunija – koja je u sporu sa Kanadom oko pitanja viza – ima da sasvim izvesno zapreti stavljanjem veta na ovaj trgovinski sprorazum. Valonski parlament je veoma oštro upozorio da će se ratifikacijom ovog ugovora belgijskoj vladi vezati ruke, primoravajući Valonce da budu ili protiv ili uzdržani po pitanju CETA ugovora. Holandski parlament je takođe usvojio predlog kojim se privremeno odbija primena ovog dogovora – „na određeno vreme“ – čime se holandskom parlamentu ukida mogućnost da se ovaj ugovor uopšte i pojavi pred poslanicima. Samim tim, oni neće imati ni prilike da o ovom sporazumu glasaju.

Najagresivniju podršku CETA sporazumu pruža britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron) – ne samo što ga u potpunosti podržava već se trudi da isposluje njegovu privremenu (i prevremenu!) primenu u Velikoj Britaniji. Po toj osnovi, CETA bi u na Britanskom ostrvu mogla da stupi na snagu već početkom naredne godine, i to bez glasanja poslanika u palati Vestminster. U stvari, čak i ako se britanski parlament  ne bi složio sa CETA dilom, tu je još uvek korporativni sudski sistem, pa će sporazum i dalje ostati na snazi još naredne tri godine. A to je upravo ono što svi koji su Kameronovi oponenti po pitanju Brexita ne bi previše voleli. Ovaj potez bi dodatno dolio ulje na vatru u korist Brexitovaca, a uoči referenduma koji će se sprovesti za nekoliko dana

Problemi sa odlukama koje donosi G7 pokazuju da su mnogi od nas prepoznali kako se ovakvim trgovinskim sporazumima od sveta pravi igralište za superbogate – a oni su upravo ti koji su sastavni deo našeg zapanjujuće nepravične globalne ekonomije. Međutim, G7 nije u stanju da misli „izvan fioke“ i izvan interesa svetske elite. Stoga je na nama da povratimo našu demokratiju koja nam, kao građanima, pripada. Zato i treba da kao građani ustanemo protiv takvih dogovora, da idemo na barikade i razvijemo liniju fronta kako bismo zaustavili nepravdu koja nam se protura kroz sporazume kao što su TTIP ili CETA, zaklučuje Nik Dirden svoj tekst u Gardijanu.

 

Šest najvećih tehnoloških “patki” u 2015.

Običaj je da se uvek piše o tehnološkim probojima, koji – kako im i ime kaže – predstavljaju proboje upravo zbog svoje izuzetne efikasnosti i inovativnosti. Ipak, ne manje zanimljiva, a pre svega zabavna, jeste i priča o neslavnim inovacionim pokušajima kojima je “samo falilo to nešto, sasvim malo” pa da uđu u Panteon ljudske invencije. Evo liste i šest najvećih i najslavnijih tehnoloških promašaja u protekloj 2015. godini, a po mišljenju autora MIT Technology Review.

Hoverbordi (Hoverboards)

To je bio poklon u trendu u 2015, ali je nažalost vrlo brzo sagoreo. Bukvalno. Hoverboard je skuter sa dva točka, neka vrsta Segveja (Segway) ali bez upravljača. Ovaj “veoma uspešno neuspeli” izum radio je tako što je postojao panel, tj ploča za upravljanje povezana sa dva motora zakačena za točkove. Vozač balansira zahvaljujući fenomenu nazvanom “obrnuto klatno”. dešavalo bi se da se loše litijum-jonske baterije u nekim hoverboardima odjednom zapale.

Baš kao što su zapalili maštu, tako brzo su hoverbordi i uklonjeni sa Amazona, a avio kompanije su ih zabranile zbog mogućnosti izazivanja požara. Komisija za bezbednost potrošačkih proizvoda u SAD je u decembru saopštila da “aktivno istražuje hoverbord u vezi sa požarima širom zemlje”, kao i u vezi sa desetinama izveštaja iz urgentnih centara zbog “potresa, preloma, kontuzija, ogrebotina i povreda unutrašnjih organa.”

opširnije na: “Why Hoverboards Keep Exploding” u magazinu Wired

Teranosovi nanokontejneri

Kompanija Teranos (Theranos) je najavila da će potpuno preokrenuti naglavce medicinsku dijagnostiku, lansirajući jeftine testove krvi koji traže samo nekoliko kapi krvi iz prsta, umesto uobičajenih daleko većih količina krvne plazme  koja se uzima iz vene. Prikupljanjem krvi u “nanokontejnere”, tvrdila je ova kompanija, moguće je da “sa odgovarajućom tačnošću sprovede 200 laboratorijskih testova iz veoma malih količina krvi”. Investitori su nagrnuli, što je vrednost ovog start-upa dovelo do neverovatnih devet milijardi dolara.

Tehnologija koja bi zaista bila u stanju da uradi tako nešto, zaista bi i bila vredna svih tih milijardi. Postoji, međutim, malo dokaza da je Teranos ikada izmislio odgovarajuću tehnologiju. Nakon što je tačnosti njenih testova dovedena pod ozbiljnu sumnju istražnih organa, Teranos je u 2015. povukao sve svoje nanokontejnere sa tržišta. Ova start-up firma u rangu poslovnog “jednoroga”, po sopstvenom saopštenju, trenutno koristi konvencionalno uzete uzorke krvi za sva svoja testiranja.

opširnije na: “Hot Startup Theranos Has Struggled” u the Wall Street Journal

“Can Elizabeth Holmes Save Her Unicorn?” u Bloomberg BusinessWeek

 

Snaga uglja

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Loženje uglja kako bi se dobila struja predstavlja tehnologiju s početka XX veka. Nije, stoga, možda ni čudo što je prošle 2015. ovaj energent imao svoju najneslavniju godinu ikada, a pod pritiskom pravila o čistom vazduhu i jeftinog prirodnog gasa. Srećom po nas i Prirodu, rekli bismo s razlogom.

Količina električne energije proizvedene iz uglja u Sjedinjenim Državama pala je za dvanaest odsto do kraja septembra 2015. A ovaj pad je samo “statistička sitnica” u poređenju s tim koliko se strmoglavila vrednost akcija proizvođača uglja kao što je, na primer, Peabody Energy, čija je cena akcija pala sa $1,000 na samo $8 u periodu od samo četiri godine.

Ipak, ne treba misliti da je ugalj neki “smešni anahronizam” kao što su to, recimo, kočijaški bičevi. Ugalj predstavlja egzistencijalnu pretnju. Pri njegovom sagorevanju se u zemljinu atmosferu ubacuje duplo više ugljenika u odnosu na sagorevanje prirodnog gasa. Emisije štetnih gasova i otrovnih materija iz zemalja u razvoju – poput Indije, koja 70 odsto svoje električne energije dobija iz uglja i treba joj mnogo više struje – mogu prouzrokovati katastrofalne klimatske promene, bez obzira na to da li će se bogatije nacije odlučiti za čistije energetske opcije.

opširnije: “India’s Energy Crisis” u MIT Technology Review

 

Ljudski embrioni sa izmenjenim genima

U aprilu, kineski naučnici su objavili izveštaj u kojem su obelodanili da su promenili DNK u ljudskim embrionima koristeći za obradu metod CRISPR. Iako ljudski embrioni nikada nisu napustili laboratoriju, papir je brzo izazvao debatu o mogućnosti dizajniranja ljudi. Bez obzira da li se plašite ili odobravate ideju o “pravljenju” beba sa unapred naručenim genima, jedan problem sa eksperimentom u Kini je i to koliko je malo naučnih znanja stečeno otvaranjem ove Pandorine kutije. Svi rezultati su se lako mogli predvideti iz prethodnih eksperimenata na embrionima životinja.

Neki zapadni naučnici su pokušali da rehabilituju kineski rad, nazvavši ga “dobrom naukom” sa “opominjućom porukom”. Ali drugačiji argument je da je to bio okrutan, brzopleti napor da se na brljiv način prestigne konkurencija. A sada, kada znamo da je genetsko modifikovanje ljudi zaista moguće, to je upravo ona vrsta ponašanja koja bi sve trebalo da nas zabrinjava. Hajde da ne žurimo sa ovim eksperimentima na vrstama.

više na: “Scientists on Gene-Edited Babies: It’s “Irresponsible” for Now” u MIT Technology Review
i “Engineering the Perfect Baby” u MIT Technology Review

Yahoo

Svima je poznato da je Yahoo kompanija, a ne tehnologija. A možda je to njen problem. Kompanija koja je bila pionir u stvaranju “Internet portala” je i dalje treća najposećenija adresa na Internetu (nakon Google i Facebook). Ali Yahoo više nimalo ne raste. Umesto toga, novije usluge kao što je aplikacija za slanje poruka smanjuju broj njegovih korisnika. Investitori su ove godine zahtevali da se tu nešto popravi. Otpustite direktorku Marisu Mejer (Marissa Mayer) Prodajte pretraživač! Dosta sa besplatnim ručkom u kafeteriji! Veći problem je što je Yahoo i dalje “desktop” kompanija u mobilnom dobu. Samo 20 odsto njenog prihoda od reklamiranja dolazi od mobilnih uređaja, u poređenju sa 74 procenata kod Facebook-a.

Više na:  “Diagnosing Yahoo’s Ills” u the New York Times
i “Mobile to Account for More than Half of Digital Ad Spending” u eMarketer

 

Masovno prikupljanje telefonskih zapisa

Program za tajno prikupljanje i skladištenje telefonskih poziva svih Amerikanaca, čije je postojanje Agencija za nacionalnu bezbednost godinama negirala, je konačno okončan prošlog novembra. Podaci o tome ko je koga zvao sa bilo kog telefona, prerastao je u elektronski nadzor Amerikanaca (kao i građana drugih zemalja) bez obzira na to da li su osumnjičeni za bilo koji zločin ili prevaru.

Program je pokrenuo niz tehnoloških inovacija unutar vlade: prikupljanje i čuvanje tolikih količina podataka nije bilo lako. Ali to je bilo i potpuno protivzakonito, sudeći prema majskoj presudi Apelacionog suda koji je stao na stanovište da zakon nikada nije trebalo da bude tako široko interpretiran da omogući nešta slično masovnom nadgledanju o kojem je ovde reč.

Nema dokaza da je sistem bio zloupotrebljen – ali ima i vrlo malo dokaza da je bio koristan u zaustavljanju terorističke pretnje. Kongres je usvojio novi zakon u 2015. koji zahteva od NSA da dobije sudski nalog i pokaže da postoji “razumna” sumnja na terorističke aktivnosti pre nego što zadre u istoriju poziva neke osobe.

Više u: “NSA Ends Sept. 11-Era Surveillance Program” na NPR
“Why the New NSA Restrictions Won’t Harm National Security” u MIT Technology Review

 

 

MIT Technology Review

 

 

2015: najbolja godina u istoriji za prosečno ljudsko biće (2/2)

S

Građanska i politička prava nastavila svoje napredovanje doduše ne uvek konzistentno napred. Dok je 2015 zabeležen nazadak u ljudskim pravima u nekoliko zemalja, uključujući Tursku i Tajland, broj izbornih demokratija u svetu i dalje je na istorijski visokim nivoima, prema izveštaju Freedom House u 125, u odnosu na samo 69 zemalja u 1989. (mada se manje od polovine njih ne mogu u potpunosti smatrati “slobodnima” ili “oslobođenima“ ima još dosta toga što bi trebalo bi uraditi). Ove godine je bilo mirnih i demokratskih prelaza vlasti u zemljama tako raznolikih kao Burkina Faso, Tanzanija, Mijanmar, i Argentina. I u Saudijskoj Arabiji su održani lokalni izbori, gde je, po prvi put, ženama bilo dozvoljeno da se kandiduju i glasaju.

U Sjedinjenim Američkim Državama, ovo je godina u kojoj su gej brakovi ozakonjeni u celoj zemlji. I opet događaji u Americi odražavaju širok trend širom sveta, ovaj put ka većem prihvatanju. Mozambik je dekriminalizovao istopolne odnose u junu, a gej brak postao legalan u Irskoj u novembru. U 2006. godini, Međunarodno udruženje lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca, trans i interseksualnih osoba (LGBT) izvestio je da je bilo 92 zemalja sa zakonima koji zabranjuju konsenzualni seksualni čin između odraslih osoba istog pola. Ove godine, taj broj se smanjio na 75. Uz trend rasta seksualnih i reproduktivnih sloboda širom sveta, treba dodati i da je Kina konačno napustila svoju politiku jednog deteta u 2015. godini.

Dakle, svet je bolje obrazovan, bolje uhranjen, zdraviji, slobodniji i tolerantniji – a izgleda da je na putu da bude i bogatiji. U oktobru 2015, MMF je predvideo rast od 4,0 odsto u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama što je sporije od 7-8 odsto što je stopa po kojoj su ove ekonomije rasle u poslednjih 15 godina, ali ipak znatno ispred prirodnog priraštaja. Svetska banka proglasila je u septembru da je, po prvi put, manje od 10 odsto svetske populacije živelo u ekstremnom siromaštvu, sa manje od 1.90 $ dnevno. A u 1990, broj ljudi koji su živeli sa nižim prihodima od ovih bio je 37%. Ima mnogo razloga da se veruje da su mere kojima Svetska banka meri siromaštvo pogrešne. Ipak, ovaj pad svakako odražava bazično stanje na terenu: Mnoge od najsiromašnijih zemalja na svetu, i mnogi od najsiromašnijih ljudi u njima, osetili su dramatičan rast prihoda u poslednjih nekoliko godina.

Zemlje u razvoju i industrijalizovani svet podjednako su poboljšali izglede zahvaljujući stalnoj podršci globalizacije. Sporazum o Trans-Pacifičkom Partnerstvu, uprkos svojim bezbrojnim manama, pokazao je da se neke od najvećih svetskih ekonomija i dalje zalažu za otvaranje trgovine. I uprkos reakcijama velikog broja građana širom Evrope da se imigrantima  ograniče mogućnosti naseljavanja, izazvanih pariskim napadima, nemačka kancelarka Angela Merkel održala je politiku posvećenog interesa svoje zemlje prema migracionim tokovima. Krajem novembra, ona je pokušala da ubedi sedam evropskih zemalja da presele čak 400.000 izbeglica, kao deo njenih napora da Evropska unija primi najmanje 300.000 izbeglica iz sukoba svake godine. Slično tome, francuski predsednik Fransoa Oland je ponovio obećanje da će primiti 30.000 izbeglica posle pariskih napada, navodeći da Francuzi treba da ostanu “verni svojim vrednostima”.

Na klimatskoj konferenciji u Parizu u decembru, zemlje su pokazale odlučnost u obnovljenoj borbi protiv globalnih klimatskih promena, zajedničkim snagama. Ako izuzmemo neke smernice koje su donele usporavanje klimatskih promena od 2010. godine, svet bi mogao biti više od 4 stepena Celzijusa topliji u 2100. u odnosu na preindustrijsku eru. Postojeće politike da se smanje emisije gasova spustile su ta očekivanja na 3,6 stepeni, a dodatna obećanja data u Parizu bi mogla dovesti ovo sniženje na 2,7 stepeni Celzijusa. Pored toga, zemlje koje troše najviše na istraživanja i razvoj (R&D) tehnologija proizvodnje energije iz obnovljivih izvora kao što je solarna energija su se složili da udvostruče budžet za R&D za obnovljive izvore energije do 2020. A ” Energetska koalicija za nove tehnologije” privatnog sektora čiji članovi imaju $ 350 milijardi dolara u zajedničkoj imovini založila se istovremeno da više investira u energetske inovacije da bi smanjila troškove proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Jer, struja je toliko bitna za ekonomski razvoj, da su investicije kao što je ova jedini način da se spreče dramatične klimatske promene bez usporavanja globalnog napretka protiv siromaštva.

Čak i pre Pariza, svetski lideri su se sastajali ove godine, uprkos tome što su se njihovi stavovi opasno razlikovali, da bi radili na zajedničkim ciljevima. U Njujorku su se u septembru dogovorili da naprave skup “ciljeva održivog razvoja” koje će pokušati da dostignu do 2030. Predloženim ciljevima namerava  se da se u potpunosti iskoreni ekstremno siromaštvo u svetu onih mlađih od pet godina, za nekoliko miliona svake godine,  i svoj deci garantuje pristup obrazovanju. Postizanje svega što se zahteva bi zahtevalo istorijski neviđenu promenu politika što još nije ni započeto. Ipak, ciljevi ukazuju na pravi smer razmišljanja: oni grade na ogromnom napretku koji je u svetu postignut u poslednjih 15 godina i ukazuju na to da, radeći zajedno, čovečanstvo može da učini još bolje u narednih 15 godina, Kombinacija tog napretka sa takvim otvorenim potencijalima čini 2015 najboljom godinom u istoriji za prosečno ljudsko biće da ostane živo-i zato će 2016. gotovo sigurno biti još bolja.

 

The Atlantic

Globalna ekonomija nafte: nova pravila igre

Ukoliko uvoz SAD opadne, američki interes za stabilnost na Bliskom istoku će se smanjiti a interes Kine i Indije porasti, piše glavni ekonomski komentator Fajnenšel Tajmsa, Martin Volf.

Zašto su cene nafte pale? Da li je ovo privremeni fenomen ili odražava strukturnu promenu na globalnim tržištima nafte? Ako je strukturna, ona će imati značajne implikacije na svetsku ekonomiju, geopolitiku i naše sposobnosti da upravljamo klimatskim promenama.

Sa američkim potrošačkim cenama kao deflatorom, realne cene pale su za više od polovine od juna 2014. do oktobra 2015. U ovom poslednjem mesecu, realne cene nafte bile su 17 odsto niže od njihovog proseka od 1970. godine, iako su bili daleko iznad nivoa u ranim 1970-im i između 1986. i početkom 2000-ih.

Govor Spensera Dejla, (Spencer Dale) glavnog ekonomiste naftne kompanije BP (i bivšeg glavnog ekonomiste Banke Engleske) baca svetlo na ono što utiče na cene nafte. On tvrdi da ljudi imaju tendenciju da veruju da je nafta neobnovljiv resurs čija će cena verovatno porasti tokom vremena i da su potražnja i ponuda krivi za strmu (neelastičnu) cenu nafte, da nafta teče pretežno u zapadne zemlje i da je OPEC voljan da stabilizuje tržište. Veći deo ove konvencionalne mudrosti oko nafte je, tvrdi on, lažan.

Jedan deo onoga što dovodi u pitanje ove pretpostavke je američka revolucija rafinacije nafte iz škriljaca. Od gotovo nultog rezultata u 2010. godini, proizvodnja nafte iz škriljca u Sjedinjenim Državama je porasla na oko 4,5 miliona barela dnevno. Većina ove „frekovane“ nafte je, ukazuje Spenser Dejl, profitabilna: između $50 i $60 za barel.

Štaviše, produktivnost proizvodnje nafte iz škriljaca (merena kao početna proizvodnja po platformi) porasla je na preko 30 odsto godišnje između 2007. i 2014. godine. Povrh svega ovoga, ubrzani rast proizvodnje nafte iz škriljaca je bio odlučujući faktor za prošlogodišnji kolaps cene sirove nafte: proizvodnja nafte u SAD se povećala za skoro dva puta iznad povećanja tražnje. To je, jednostavno, bila stvar ponude.

Šta bi to moglo da podrazumeva?

Jedna implikacija je da je kratkoročna elastičnost ponude nafte veća nego što je bila. Relativno visok procenat troškova proizvodnje nafte iz škriljaca je promenljiv, jer je investicija brza i daje brz povratak profita. Kao rezultat toga, snabdevanje bolje reaguje na cenu nego što je to slučaj za konvencionalnu naftu, koja ima visoke fiksne troškove i relativno niske varijabilne troškova.

Ova relativno visoka elastičnost ponude znači da tržište treba da stabilizuju cene efikasnije nego u prošlosti. Ali proizvodnja nafte iz škriljaca je takođe zavisnija od raspoloživosti kredita nego što je to kod konvencionalne nafte. Ovo dodaje direktan finansijski kanal snabdevanju naftom.

Druga implikacija je ogroman pomak u pravcu trgovine. Posebno, Kina i Indija će verovatno postati daleko važniji neto uvoznici nafte, dok se američki neto uvoz smanjuje. Sasvim moguće da će 60 odsto globalnog povećanja potražnje za naftom, u narednih 20 godina, doći od strane ova dva azijska kolosa.

Od 2035. godine, Kina će verovatno uvoziti tri etvrtine svoje nafte a Indija skoro 90 odsto. Naravno, to podrazumeva da transportni sistem i dalje ostane zavisan od nafte tokom ovog dugog perioda. Ako se to desi, ne treba nam veliki mentalni sklop da bi smo pretpostavili da će interesovanje SAD za stabilizaciju na Bliskom istoku opadati, a interes Kine i Indije porasti. Geopolitičke implikacije mogu biti duboke.

Dalja implikacija odnosi se na izazov za OPEC da stabilizuje cene. U svom World Energy Outlook 2015 (pdf). Međunarodna agencija za energiju (IEA) predviđa cenu od $80 po barelu u 2020. godini, kako rastuća potražnja bude apsorbovala ono što u ovom trenutku izgleda kao višak ponude. Prognoze o nižoj ceni nafte se takođe razmatraju sa cenama koje bi ostale blizu 50 dolara za barel tokom ove decenije.

Dve pretpostavke su u osnovi ove druge prognoze: elastična ponuda nafte SAD i odluka proizvođača OPEC, posebno Saudijske Arabije, da brani strukturu proizvodnje (i samog tržišta nafte). Ali strategija niskih cena bi stvorila teškoću za proizvođače kako javna potrošnja nastavlja da prevazilazi prihode od nafte za duži vremenski period. Koliko bi taj zastoj mogao da traje?

Konačni set implikacija vezan je za klimatske politike. Pojava nafte iz škriljaca naglašava ono što je već prilično jasno, naime, da je globalni kapacitet snabdevanja ne samo ogroman, nego se i širi. Zaboravite vrh snabdevanja naftom. Kako Dejl primećuje: “U veoma teškim uslovima, u proteklih 35 godina, svet je konzumirao oko 1 trilion barela nafte. U istom periodu, pokazalo se da su rezerve nafte porasle za više od jednog triliona barela. ”

Problem nije u tome da svetu ponestaje nafte. Ima je daleko više nego što svet može da iskoristi dok ima bilo kakvu nadu da može ograničiti porast srednje globalne temperature iznad pred-industrijskog nivoa do 2°C. Samo korišćenjem postojećih rezervi nafte i gasa trostruko će biti premašen globalni karbonski budžet. Dakle, ekonomija fosilnih goriva i upravljanje klimatskim promenama su u direktnoj suprotnosti. Jedno mora popustiti. Duboka tehnološka promena može uzdrmati ekonomiju fosilnih goriva. Ako ne, to će morati da urade političari.

Ovo potcrtava obim izazova s kojima se suočavaju lideri na klimatskoj konferenciji u Parizu. Ali odgovor na pad cena nafte pokazuje kako su kreatori politika bili bez nade. Prema IEA, subvencije za nabavku i korišćenje fosilnih goriva i dalje iznose $493bn u 2014. Istina, oni bi bili $610bn bez reformi koje su sprovođene od 2009. Dakle, neki napredak je napravljen.

Niske cene nafte, međutim, sada opravdavaju ukidanje subvencija. U bogatim zemljama prilike koje pruža niska cena nafte mogle bi – a, zapravo, i trebalo bi – da budu iskorišćene za nametanje viših poreza na njeno korišćenje. Time bi se postiglo osnaživanje podsticaja za uštede u korišćenju fosilnih goriva, povećanje fiskalnih prihoda i omogućavanje smanjenja ostalih poreza, posebno na zapošljavanje. Ipak, zaključuje svoj članak Martin Volf iz FT, ova važna prilika je gotovo potpuno ispuštena.

 

Martin Wolf, FT

Svetska banka: nova strategija za podršku privrednom rastu Srbije i njenom pridruživanju EU

U Vašingtonu je Odbor izvršnih direktora Grupe Svetska banka odobrio program podrške Srbiji (CPF, eng. Country Partnership Framework) kojim se predlaže davanje zajma Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD) u iznosu do 1,6 milijardi dolara i finansiranje Međunarodne finansijske korporacije (International Finance Corporation, IFC) u iznosu do 600 miliona dolara.

01

U narednih pet godina (u periodu od 2015. do 2019. kalendarske godine, odnosno fiskalne 2016-2020. godine), ovim sredstvima Svetska banka želi da podrži razvoj konkurentne i inkluzivne privrede u Srbiji i, kroz to, pridruživanje zemlje Evropskoj uniji (EU).

Odbor izvršnih direktora pozdravio je konstantan napredak Srbije u sprovođenju strukturnih reformi koje doprinose makro-ekonomskoj održivosti i stvaraju tržišnu privredu koja je konkurentna. Uočili su da postoji jaka posvećenost Vlade Republike Srbije tim reformama, koje je odavno trebalo sprovesti.

Strategija izneta u CPF je u skladu sa proklamovanim dvostrukim ciljevima Svetske banke o smanjenju siromaštva i bolji život za što veći broj građana. CPF je nastao na osnovu zaključaka analize koju je Svetska banka uradila o Srbiji (takozvana Sistematska analiza o Srbiji, SCD, eng. Systematic Country Diagnostic), u kojoj je istaknuta važnost vraćanja Srbije na put privrednog rasta: od privrednog rasta u Srbiji su tradicionalno najveće koristi imali siromašni i osetljive grupe. Kako bi se vratila na put privrednog rasta, Srbija mora da stvara izvozno-orijentisanu privredu i da u isto vreme omogući siromašnim i nekvalifikovanim ljudima da lakše nalaze posao.

U okviru ovog CPF programa, Svetska banka, Međunarodna finansijska korporacija (IFC) i Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) će se angažovati na slojevitom programu koji treba da pomogne Srbiji u privlačenju investicija neophodnih kako bi se omogućio privredni rast i otvaranje novih radnih mesta.

02

“Srbija ima istorijsku priliku da ubrza reforme i svoj put ka prosperitetu i integraciji sa EU. Verujemo da će sadašnja posvećenost reformama pomoći vraćanju privrednog rasta, koji je ključ smanjenja siromaštva, jer od njega u Srbiji najveće koristi imaju siromašni. Osim stvaranja uslova za privredni rast, mi verujemo da posebnu pažnju treba posvetiti kreiranju šansi za zapošljavanje marginalizovanih grupa i nekvalifikovanih radnika, kako bi i oni od rasta mogli da imaju koristi,” kaže Toni Verheijen, direktor Kancelarije Svetske banke u Srbiji. “Nova strategija Svetske banke predstavlja sveobuhvatan paket finansijske i savetodavne podrške koji treba da pomogne da se ostvare ti ciljevi kao i da pripreme zemlju da postane konkurentna članica Evropske unije.”

CPF će se usredsrediti na dva široko postavljena prioriteta. U prvom, koji se odnosi na upravljanje privredom i ulogu države, Svetska banka posebno će podržati napore na unapređenju efikasnosti u upravljanju javnim finansijama, zatim na unapređenju mogućnosti državne administracije da sprovede reforme i pruža javne usluge, te na pronalaženju rešenja za više od 500 državnih i društvenih preduzeća i bolje poslovanje komunalnih i preduzeća za puteve.

“Stvaranje efikasnog javnog sektora koji pomaže privatne investicije i pruža dobre usluge i firmama i građanima jeste ključni uslov za privredni rast i bolji život građana u Srbiji,” kaže Toni Verheijen, direktor Kancelarije Svetske banke u Srbiji. “Verujemo da će naši napori da pomognemo vladi da radi manje i da troši manje, ali da ima bolje rezultate, otvoriti prostor i priliku za razvoj privatnog sektora kako bi on stvorio visoko vredne poslove koji su potrebni Srbiji.”

Drugi prioritet je rast privatnog sektora i uključenje što većeg broja ljudi u rad privrede. U okviru toga Grupa Svetske banke podržaće napore vlade da se popravi poslovna klima, da se napravi transparentan i efikasan sistem koji se odnosi na zemljište i nekretnine i da se izgrade kvalitetne infrastrukturne mreže. IFC i MIGA će podržati razvoj privatnog sektora. Konačno, napori da se u rast uključe siromašni i ugrožene grupe obuhvatiće rad na propisima vezanim za tržište rada, bolju pomoć onima koji traže posao i razvoj veština potrebnih za rad.

06

“IFC će i dalje biti aktivan u sektorima koji povećavaju zaposlenost, uključujući i finansijski sektor koji podržava mala i srednja preduzeća, proizvodnju dobara visoke dodate vrednosti, obnovljive izvore energije, kao i ulaganje privatnog sektora u infrastrukturu kroz investicije i javno-privatno partnerstvo,” kaže Tomas Lubek, regionalni šef IFC-a za zapadni Balkan. “IFC će nastaviti da pomaže napore da se unapredi poslovna klima i da se privuku direktne strane investicije u Srbiju, kao i rešavanje pitanja nenaplativih kredita u Srbiji.”

Svetska banka je već dugo angažovana u jačanju finansijskog sektora u Srbiji. Imajući u vidu koliko je pristup finansijama važan za privredni rast i razvoj, Grupa Svetska banka nastaviće da bude aktivna u ovom sektoru, kroz aktivnosti IBRD, IFC i MIGA u saradnji sa drugim partnerima.

“MIGA će nastaviti da podržava Srbiju, čija je privreda pogođena globalnom finansijskom krizom,” kaže Den Biler, sektorski menadžer MIGA-e. “Naša podrška finansijskom sektoru posebno može da doprinese produbljivanju tržišta kredita koji podržavaju mala i srednja preduzeća, podstičući tako privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. Nadamo se da ćemo ubuduće biti u mogućnosti da podržavamo i druge investicije, kao što su one u infrastrukturu, kako bismo doprineli razvoju Srbije.”

S obzirom da visok rizik od prirodnih katastrofa utiče na privredni rast i da klimatske promene posebno pogađaju siromašne, pitanje odgovora na klimatske promene i rizik od prirodnih katastrofa jeste tema koja će se provlačiti kroz oba prioriteta.
Svetska banka trenutno u Srbiji finansira osam projekata ukupne vrednosti 1,2 milijarde dolara, dok IFC ima portfolio vredan 417 miliona dolara za 25 projekata, a MIGA trenutno podržava 7 projekata u vrednosti od 860 miliona dolara.

 

SEEbiz