Anđeli investitori – spasioci ključnih naučnih dostignuća

Jan24

Digitalna ekonomija je poremetila polje istraživanja i razvoja (R&D, Research & Development), dok su ključni naučni proboji ostali zaglavljeni u laboratoriji.

Oni koji se u Silicijumskoj dolini bave nekim od informatičkih i visokotehnoloških zanimanja/biznisa, vole da govore o ključnim probojima koji se čak i ne tiču današnjice. Ne treba, ipak, zaboraviti da je prva i jedina američka organizacija koja je bila u stanju da postigne takve fundamentalne naučne pomake – vlada Sjedinjenih Država.

Prošlonedeljna vest da je preminuo astronaut Judžin Sernan (Eugene Cernan) je iznova oživela sentiment kolektivnh ambicija svih nas; Sernanovi podvizi u oblasti astronautike i inženjerstva su dugi niz godina bili inspiracija za humana stremljenja ljudske rase; nažalost, ambicije i ingenioznost čovečanstva izgleda da su tokom poslednjih nekoliko decenija „okraćali“, postavši začuđujuće skromni u poređenju s onim slavnim danima svemirske trke. Nekako baš u ovo vreme navršava se i 45 godina otkako je Sernan postao poslednji čovek koji je hodao Mesečevim tlom.

Sernan je oduvek delovao nekako pometeno na bilo kakav pomen njegovih „kosmičkih podviga“; zbunjen, čak pomalo sramežljiv na svaki takav komentar koji se ticao, kako je jednom prokomentarisao, “tih sumnjivih počasti”, uporno bi ponavljao kako “danas imamo svemirska istraživanja koja su proteklih decenija žrtvovana zarad – svemirskih istraživanja… što je zanimljivo, ali jedva da ima ičega vizionarskog u njima”, lamentovao je on. “Razočaran sam jer sam još uvek poslednji čovek koji je hodao Mesecom. To nam pre govori koliko nismo, nego koliko jesmo uradili.”

Eugene Cernan, astronaut i poslednji čovek koji je hodao Mesecom

Ovakav slučaj ne važi samo za oblast svemirskih istraživanja već sada izgleda da nam nedostaje „prava stvar“.

Rafael Rajf (Rafael Reiff), predsednik MIT-a (Massachusetts Institute of Technology) tvrdi da postoji opšti tržišni neuspeh u razvoju onoga što je nazvao “taf-tek” (tough tech), oblasti koja bi trebalo da se bavi najvećim svetskim izazovima, kao što su klimatske promene ili, recimo, lek za Alchajmerovu bolest.

Zapadni političari, koji hronično pate od „oskudice keša za svoje zamisli“ izgleda da su se izmakli; povukli su se iz dugoročnih društvenih i globalno bitnih misija, i uglavnom razmišljaju o svojim kratkoročnim izbornim ciklusima – ili kroz svoje tvitove.

Velike kompanije, koje već po tradiciji komercijalizuju tj tržišno unovčavaju tehnološke proboje razvijene u institucijama poput MIT-a, takođe su vremenom postale fiksirane na kratkoročne ciljeve. “Stvari su se u proteklih 10 godina drastično promenile”, kaže Rajf.

Možda nam je, kao potrošačima, digitalna ekonomija donela mnoge sjajne stvari ali je, s druge strane, upropastila dobro poznati doskorašnji model koji su istraživanje i razvoj imali, povećavajući time i rizike od ulaganja u dugoročne kapitalne projekte od višeg društvenog interesa. Mnogo je inovacija prepušteno start-up kompanijama koje su osmišljene da snose veće rizike. Potencijalni investitori, međutim, koji finansijski podržavaju startap preduzeća, gledaju unapred najviše oko pet godina. Otuda nas u zadnje vreme i zasipaju aplikacijama za slanje poruka, kojih ima bezbroj, dok s druge strane nedostaju radikalna tehnološka dostignuća.

Analyzinf samples

“Davno smo obećali leteće automobile a sve što sada imamo je 140 slova sve zajedno sa razmacima, koliko staje u jednu SMS poruku”, rekao je u jednoj svojoj poznatoj formulaciji Piter Til (Peter Thiel), jedan od najuticajniih investitora u Silicijumskoj dolini.

Naučnici sada ljutito komentarišu da, usled nedostatka sredstava, previše kreativnih ideja s potencijalom da transformišu svet ostaje nepovratno zaglavljeno u laboratoriji. Postavlja se ključno pitanje: kako obnoviti strast za ulaganjima u istinski fundamentalne tehnološke proboje, takozvani taf-tek (tough tech)?

Kao prvo, mora se napomenuti da neke aktuelne vladajuće garniture i dalje razmišljaju o „široj slici“ i razvoju projekata od globalne dobrobiti za čovečanstvo, što je danas posebno slučaj u Aziji. Može biti da već neko vreme uočavamo značajne promene u geografskom izmeštanju inovacija. Kina, u kojoj postojano vlada komunistička garnitura, i dalje veruje u preobražavajuću moć koju društvene misije mogu imati. Ova zemlja je, takođe, posvećena slanju svojih tajkonauta* na Mesec i troše ogromne svote novca na razvoj obnovljivih tehnologija.

(taikonaut* od kineskog izraza „太空, tàikōng“ što znači duboki svemir, u miksu s izrazom „astronaut“; već uvrežena fraza za kineske astronaute).

Neki preduzetnici, uključujući Ilona Maska i Džefa Bezosa, uporedo sa svojim glavnim biznisima, iz svog džepa ulažu u razvoj kosmičkih programa i vrhunske tehnološke proboje. Neke od trenutno najinovativnijih kompanija, kao što je Guglov „Alfabet“, doslovce sipaju milijarde dolara u borbi protiv najvećih globalnih izazova, kao što su rešenje problema energetske efikasnosti ili, recimo, starenja.

Ali, po svemu sudeći, univerziteti koji su specijalizovani uglavnom za istraživanja trebalo bi da se znatno više usredsrede na razvoj, koji je u toj „jednačini“ zapostavljen. Mnogo se visokoškolskih i naučnih institucija udružuje sa fond-menadžerima kako bi komercijalizovali svoja istraživanja. MIT je, na primer, izrodio više od 1.000 start-up firmi u najrazličitijim oblastima – od biotehnologije do robotike.

Rajf tvrdi da „MIT-i dalje propušta priliku da svoja znanja upregne u rešavanje velikih svetskih problema”, kada se radi o zvaničnom stavu vezanih za ciljeve ove ustanove. U pokušaju da to učini, Rafael Rajf udružio se sa investitorima sa strane kako bi lansirali „Engine“, čiji je cilj da, “umesto kratkoročne dobiti, stavimo u prvi plan razvoj ključnih proboja, koji bi bili valjan odgovor i rešenje za velike probleme.”

MIT na dug rok ulaže 25 miliona dolara u poduhvat, uz cilj da u narednih nekoliko nedelja poveća svoju „investicionu municiju“ za preko $100 miliona. “Sve je u tome koliko će vaše ulaganje imati uticaja (po društvo i čoveka)”, kaže Rajf. “Ali, biće možda potrebno 10 godina kako bi se ova investicija isplatila.”

Projekat Engine će u svoje funkcionisanje uključiti daleko više od tog „strpljivog“ tj. dugoročnog kapitala: MIT-će, takođe, obezbediti jeftin prostor za startup firme koje su uvezane u ovaj projekat, omogućavajući im pristup specijalizovanoj, retkoj i vrhunskoj opremi kao i administrativno–pravnu podršku i stručnu podršku i mentorstvo svojoj mreži akademaca i diplomaca. Cilj je ne samo da u stvaranju novih kompanija već i novih industrija, novih načina proizvodnje i stvaranja radnih mesta koja su vezana za isključivo vrhunske proboje u nauci i tehnologiji.

Jasno je kako je prerano govoriti o tome da li će Engine imati odgovor na osnaživanje, recimo, ekonomskog rasta. Ipak, ono čemu svakako treba odati priznanje jeste ambicioznost ovog poduhvata.

Jer, potrebno je da inovacije postanu – još inovativnije.

Fajnenšel tajms

Rizici koji prete globalnom rastu

Jan6

Šta će se dešavati u svetskoj ekonomiji ove godine? Gotovo najprihvatljiviji odgovor je da će nastaviti da raste, piše Martin Wolf za Financial Times.

Kao što sam tvrdio u kolumni objavljenoj u ovo vreme prošle godine, činjenica koja najviše zapanjuje u svetskoj ekonomiji je da je ona rasla iz godine u godinu još od početka 1950-ih. U 2017. će praktično sigurno rasti, možda brže nego u 2016., kao što to Gevin Dejvis ubedljivo tvrdi. Dakle, šta bi onda moglo da krene naopako?

Pretpostavka ekonomskog rasta je verovatno najvažnija karakteristika savremenog sveta. Ali, kontinuirani rast je relativno nova pojava. Globalni društveni proizvod smanjio se u jednoj petini svih godina između 1900. i 1947. godine Jedno od postignuća ekonomske politike još od Drugog svetskog rata bilo je da privredni rast učini što stabilnijim.

Ovo je delimično zbog toga što je svet izbegao greške takvih razmera kao što su dva svetska rata i Velika depresija. Takođe je, kao što je američki ekonomista Hajman Minski tvrdio, zbog aktivnog upravljanja monetarnim sistemom, većom spremnošću za ulaženje u fiskalne deficite tokom recesije i povećanje obima državne potrošnje u odnosu na ekonomske rezultate.

Iza tendencije privrednog uspona leže dve moćne sile ekonomskog rasta: inovacije u zemljama predvodnicama sveske ekonomije, posebno u SAD, i pokušaji ekonomija koje zaostaju da nadoknade rast. Ta dva su povezana: što ima više inovacija u zemljama predvodnicama, veći je prostor za hvatanje priključka za one manje razvijene. Uzmimo najmoćniji primer u proteklih 40 godina, Kinu. Prema (možda preteranim) zvaničnim brojevima, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika porastao je 23 puta između 1978. i 2015. Ipak, Kina je na početku ovog kolosalnog rasta bila toliko siromašna da je njen sadašnji prosečni BDP po glavi stanovnika tek jedna četvrtina nivoa BDP per capita u SAD u 2015. Zaista, to je samo pola BDP po glavi stanovnika Portugalije To znači da Kina ima još mnogo prostora za sustizanje nivoa razvijenih zemalja. Indija ima još više prostora: njen BDP po glavi stanovnika je oko jedna desetina onog u SAD u 2015.

Ogromna verovatnoća je da će svetska ekonomija nastaviti da raste. Osim toga, vrlo je verovatno da će rasti za više od tri odsto (mereno prema paritetu kupovne moći). Rasla je za manje od tog procenta vrlo retko od ranih 1950-ih. Zaista, globalni rast je bio ispod 2 odsto u samo četiri godine od tada – 1975, 1981, 1982 i 2009. Prva tri su posledica šokova cena nafte, izazvanih ratovima na Bliskom istoku, i deflacije u režiji Federalnih rezervi. Poslednji takav nizak rast je bio Velika Recesija nakon finansijske krize 2008-ih godina.

Ovo je takođe u skladu sa uzorkom od 1900. Tri vrste šokova izgleda da destabilizuju svetsku ekonomiju: 1. veliki ratni sukobi, 2. inflacioni šokovi, i 3. finansijske krize. Kada se postavlja pitanje šta može da stvori velike rizike od opadanja globalnog ekonomskog rasta, svakako se moraju proceniti rizici ove vrste. Mnogi spadaju u kategoriju “poznatih nepoznatih“.

U poslednjih nekoliko godina, analitičari su ubedili sebe da će kvantitativno popuštanje sigurno završiti u hiperinflaciji. Nisu bili u pravu. Ali, veliki fiskalni podsticaj u SAD, u kombinaciji sa pritiskom na FED da ne sužava monetarnu politiku, može generisati inflaciju na srednji rok i još kasnije deflatorni šok. Ali takav rezultat Trumponomicsa neće doći u 2017.

Ako se uzme u obzir mogućnost globalno značajnih finansijskih kriza, dve mogućnosti se ističu: raspad evrozone i kriza u Kini. Nijedno od ta dva nije nemoguće. Ipak, ne izgleda ni suviše verovatno. Volja da se održi evrozona je i dalje značajna. Kineska vlada poseduje poluge koji su joj potrebne da bi se sprečio pravi finansijski kolaps. Rizici u evrozoni i Kini su nesumnjivo realni, ali i mali.

Treći set rizika je geopolitički. Prošle godine sam pomenuo mogućnost Breksita i “izbor ratoborne neznalice” za američkog predsednika. Oba su se desila. Implikacije ovog drugog ostaju nepoznate. Vrlo je lako navesti sledeće na listi geopolitičkih rizika: ozbiljne političke potrese u EU, možda uključujući i izbor Marine Le Pen za francuskog predsednika i obnovljeni priliv izbeglica; revanšizam ruskog predsednika Vladimira Putina, jačanje napetosti između Trampovih ostrašćenih Sjedinjenih američkih država, i Si Đinpingove Kine čiji privredni rast opada; frikcije između Irana i Saudijske Arabije; moguće rušenje saudijske kraljevske porodice; i opasnost od džihadskog ratovanja. Ne treba zaboraviti rizik od nuklearnog rata: samo pogledate pretnje Severne Koreje, nerešeni sukob između Indije i Pakistana i pretnje od strane Putina.

U 2016, politički rizici nisu imali veliki uticaj na ekonomske rezultate. Ove godine, političke akcije mogle bi imati takvo dejstvo. Očigledna opasnost je trgovinski rat između SAD i Kine, iako bi kratkoročni ekonomski efekti mogli biti manji nego što mnogi pretpostavljaju: rizik raste ako se tako nešto produži. Implikacije činjenice da će najmoćnija politička figura u svetu imati veoma malo interesovanje za to da li je ono što on kaže istinito, prosto su nezamislive. Sve što znamo je da ćemo svi opasno živeti.

Jedna važna dugoročna mogućnost je da bazičnom ekonomskom motoru ponestaje snage. Dostizanje razvijenih i dalje ima veliki potencijal. Ipak, u jezgru, ekonomska dinamika opada. Jedan pokazatelj pada je usporavanje rasta produktivnosti. Drugi su ultra-niske realne kamatne stope. Tramp obećava oživljavanje američkog trenda rasta. Ovo nije verovatno, posebno ako bi ga pratio protekcionistički kurs. Ipak, manje bi trebalo brinuti o tome šta će se dogoditi ove godine, a više o tome da li je u ekonomija predvodnicama rast inovacija trajno usporen, kao što to upozorava Robert Gordon.

Verovatno ćemo pogoditi ako kažemo da će svetski rast biti između tri četiri odsto u ovoj godini (u PPP). Još je izvesnije da će ekonomije u razvoju, opet na čelu sa Azijom, nastaviti da rastu brže od razvijenih ekonomija. Postoje značajni pozadinski rizici da se takvi rezultati možda neće ostvariti. Takođe, postoji dobra šansa da stopa inovacija u najrazvijenijim ekonomijama bude trajno usporena. Srećna Nova godina.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

Čudno, šareno, a neki je i jedu: američka „TV večera“

Nov28

Šta je “televizijska večera” i kako je ona nastala?

Televizijska večera, simbol američke instant-hrane

Moglo bi se reći da se iz američkog praznovanja (pre nekoliko dana okončanog) Dana zahvalnosti izrodio legendarni fenomen u svetu instant-hrane; simbol američkih gotovih obroka, takozvana „TV večera“ (TV dinner), koju je uz svesrdni osmeh i podsmeh „opevao“ i Džim Džarmuš (Jim Jarmusch) u ne manje legendarnom filmu Down by Law (ovih dana navršilo se 30 godina otkako je snimljen). Kako je stvorena još jedna čudesna instant–zabava za želudac u američkoj naciji, nomadskoj, pionirskoj i nikada dovoljno udubljenoj u ono što konzumira?

Izvršni direktor kompanije Swanson TV dinners, Geri Tomas (Gerry Thomas) je dobio ideju za gotove, kupovne instant-obroke u plitkim, četvrtastim aluminijumskim kutijama s pregradama. Ovaj poslovni potez usledio je nakon što je uočeno da je kompanija imala velike viškove smrznutih ćuraka usled loše prodaje uoči Dana zahvalnosti. Tako je 1952. Svonson predstavio svoju prvu „TV večeru“ koja se sastojala od ćurke, preliva za kukuruzni hleb (nalik našoj veličanstvenoj proji), smrznutog graška i jama (slatkog krompira). Sve je bilo upakovano u plitku monoblok posudu od aluminijuma: ulegnuća nastala istiskivanjem ove jednodelne posude tradicionalno su već bila korišćena za avionsku hranu, odakle je Svonson preuzeo inovaciju. Sa više od polovine američkih domaćinstava koja su dobila i prve televizore u periodu od 1950. do 1956. godine, Svonson je godišnje prodavao 13 miliona svojih prigodnih TV večera.

Za ovaj zabavan uvid u to kako su reklamirane, kako su izgledale i od čega su se sastojale prve TV večere, evo i nekih fakata. Prvo bi, u procesu nastanka, voće i povrće bilo postavljeno na pokretnu traku na kojoj se ispira, da bi zatim prošlo kroz proces blanširanja tj. barenja, tokom kojeg se stavi u zatvoren sud i u njemu se kuva 3 minuta, uništavajući sve one enzime u hrani koji bi imali negativnog efekta po aromu, boju ili hemijske promene u hrani.

Potom, dolazi trenutak kada na drugoj pokretnoj traci TV večera biva kriogenski zamrznuta tečnim azotom. Raspršeni tečni azot „kuva“ jer dolazi u dodir sa svežom hranom, da bi se trenutno zamrzla kako bi zadržala svoj “prirodni kvalitet“. U teoriji, ukoliko se pakovanje “televizijske večere” pravilno čuva, mali kristali leda formirani unutar hrane mogu (barem po rečima proizvođača) da je sačuvaju neograničen vremenski rok…

Inače, treba reći da je podgrevanje TV večere u mikrotalasnoj pećnici relativno novog datuma; pedesetih godina nije postojala mikrotalasna rerna a ni plastika koja se u dotičnoj neće istopiti; alu-posude postojale su sve do početka 80-tih, kada su, konačno, 1986. plastične uvedene kao standard. Iako “televizijska večera” sadrži trans-masti, ona nije toliko nezdrava kao što ju je urbani mit predstavio. Kombinaciju koju treba upakovati nije nimalo lako smisliti: da bi se idealno podgrejala pečena ćuretina u pakovanju TV večere potrebno je cca 3min, ali je smrznutom krompiru potrebno pet. Od tri do pet, to jest ona dva kritična minuta “viška”, i ćuretina će se već dobrano isušiti.

Kompanije koje se danas bave proizvodnjom smrznutih instant-obroka trude se da radikalno izmene imidž ove vrste hrane, reklamirajući svoje “uveliko poboljšane verzije” obroka kao zdrave. Ovo je, ko bi rekao – istina. Obroke koje su izmislili Svonson i Staufers (Stouffer’s) više nemaju primat na tržištu: u modi su Kashi i Lyfe Kitchen

Evo kako je 1955. izgledala reklama za TV večeru kompanije Swanson:

Messy Nessy Chick

A Brief Compendium of the American TV Dinner

Negativne kamatne stope: svetogrđe koje skupo košta

Nov17

Sledi intervju sa Dr. Đorđem Đukićem, profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu i vodećim srpskim stručnjakom za monetarna pitanja. Intervju je dao za makedonski magazin “Ekonomija & Biznis”

Đorđe Đukić. Foto: N1

“Negativne kamatne stope su svetogrđe koje će nas skupo koštati”

Odluke građana da masovno povlače novac sa bankarskih računa i stavljaju u sefove, guraju u nekretnine i zemljište, i kompanija da sede na kešu ili otkupljuju svoje akcije i zatvaraju se u uslovima konfliktnih odnosa centralnih banaka, sekularne stagnacije, velikog raslojavanja stanovništva i rapidnog propadanja srednje klase, na dugi rok „izvlače tepih“ ispod očekivanja o većem privrednom rastu kaže profesor Đorđe Đukić, vodeći srpski stručnjak za monetarna pitanja.

Nakon svetske finansijske krize koja faktički i dalje traje, arhitektura finansijskog sistema se toliko izmenila da je sve ono što se smatra klasičnim klišeima poput blagotvornog dejstva opadajućih kamatnih stopa na rast realnog BDP-a na srednji rok, sada relativizovano i mora se tragati za novim rešenjima, kaže dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Šta to praktično znači, pitamo našeg sagovornika.

To znači da je koncept ciljane inflacije koji se primenjuje čitave tri decenije potpuno uzdrman, zahvaljujući paradoksima koji je izrodila kriza. Preciznije rečeno, monetarna politika se pokazala neefikasnom uprkos niza godina kvantitativnih olakšica koje su poprimile najrazličitije modalitete, a koji se nekada nisu smeli ni pominjati na stručnim a još manje na naučnim skupovima. Tu između ostalog mislim na otkup od strane centralnih banaka ne samo državnih nego i korporativnih obveznica na tržištu, što je ranije bilo nezamislivo i kosilo se sa temeljnim principima vođenja efikasne monetarne politike. Pritom, ni danas se ne nazire kraj upumpavanja novca, ovog puta od strane Evropske centralne banke, jer FED, nakon što je američka privreda, barem naoko, izašla iz problema koje je imala, najavljuje povećanje referentne kamatne stope, ovog puta za kraj 2016.

ECB je pak dotakla dno kada su u pitanju kvantitativne olakšice štampajući prosečno mesečno dodatnih 80 mlrd evra, ali tržište ne reaguje. Banke žele da pojačaju kreditnu aktivnost, ali ni korporacije niti stanovništvo ne žele da se zadužuju, dok jedino to žele države, prezadužene članica evrozone, poput Grčke, Italije, itd. Korporacije ne reaguju jer ne vide izlazak na putanju ubrzanog privrednog rasta, obrnuto, gro njih ima očekivanja da će to faktički biti sekularna stagnacija, pri čemu to sekularno znači da one ne vide koja je to inicijalna kapisla koja bi značila novi talas inovacija, novi talas produktivnosti, i kreaciju novih proizvoda i rastuće tražnje. Stanovništvo se kreće u sasvim suprotnom smeru. Zbog starosne strukture Evrope štednja se povećava, a ako pogledamo istorijski nivo štednje u zemljama kao što su Nemačka, Švajcarska, i druge u kojima su domaćinstva tradicionalno sklona štednji, vidimo da je kriza tu sklonost povećala. U takvom kontekstu, koncept ciljane inflacije nema validnu argumentaciju da opstane jer je ostvarena stopa inflacije već godinama ispod ciljane, kod većine zemalja, a evrozona pati od hronične deflacije. Osim toga „prirodna realna kamatna stopa“ je pala na nivo od svega 1%.

Čime zameniti tu alatku kamatnih stopa i režima targetirane inflacije?

Centralne banke više ne uživaju autonomiju kakvu su uživale niti će je uživati, jer su one same sebi oduzele prostor i kaznile sebe takvim besomučnim štampanjem novca. Bilansi centralnih banaka poput FED-a, poput Centralne banke Engleske su u BDP dostigle preko 22%. U Japanu je to i preko 45 %, šo samo govori o tome kako se došlo do apsurdnog stanja: ekspanzivna monetarna politika koja je trebalo da posluži za kupovinu vremena, nije iskorišćeno od strane političkih struktura i nosilaca ekonomske politike da se aktiviraju sasvim druge alatke koje bi bile u fukciji poželjne dugoročne stope ekonomskog rasta.

Svedoci smo testiranja različitih mikseva monetarne, fiskalne i drugih politika i njihove (ne)mogućnosti da produkuju abijent u kojem bi stopa privrednog rasta krenula uzlaznom putanjom – ne vraćanjem na istorijske stope jer je vrlo malo verovatno, već zavisno od regije – jedna priča je SAD, druga je Evropa, treća Japan a četvrto zemlje sa tržištima u usponu – vrate na nešto više nivoe od onih kriznih. Za SAD to znači da izađe na stopu rasta od preko 2%, dok je malo verovatno da će Evropa, koja je pod teretom prošlih strukturnih poremećaja koje nije rešavala ni pre krize, brzo izaći na tu putanju, iz napred navedenih razloga – korporacije ne žele da se zadužuju uprkos kamatnim stopama koje prevazilaze svačiju imaginaciju uključujući i tu, do pre samo koju godinu nezamisliv, negativni Euribor. Stanovništvo kaže, ne, ne, ne, korporacije takođe.

Stavovi ekonomista u vezi sa efektom negativnih kamatnih stopa drastično se razlikuju. Neki smatraju da je to korisna politika, neki upozoravaju na dugoročne štetne posledice dovođenja u pitanje alfe i omege stabilnog privrednog rasta – visoke domicilne štednje?

Iz jedne negativne turbulencije produkuje se naredna rastuća negativnost – kažnjavaju se štediše, to se smatra tzv. normalnim ponašanjem, a ekonomska nauka kaže da nema dugoročnih investicija bez dugoročne stabilne funkcije štednje što znači da će neka naredna generacija platiti visoku cenu za ovu igranku političara koja nije viđena u monetarnoj istoriji – da se negativnim kamatnim stopama kažnjavaju štediše koje štednjom kupuju svoju buduću sigurnost.

To je, posebno za male otvorene ekonomije, ekonomski suicidno ponašanje, jer ako nema kvalitetne domaće štednje, postavlja se pitanje na čemu će se bazirati rast? Kakva je reakcija građana? Domaćinstva uglavnom racionalno reaguju, neki povlače novac u slamarice, dok drugi, što je zapravo ekonomski suicidno – idu u kupovinu nekretnina ili zemljišta misleći da će time sačuvati realnu kupovnu moć štednje. U stvari, stvoriće se samo novi balon koji će jednog trenutka, kada eksplodira, mnoge koji se oslanjaju na intuiciju bez znanja, zateći na način na koji se to već dogodilo u Španiji. Svi kreatori ekonomske politike biće surovo kažnjeni zbog toga što nisu vodili računa da štedišama koje su godinama štedele, ponude bolje rešenje.

Ima li ga?

Svi ekonomisti od SAD na dalje, konstatovali su da je inicijalna kapisla rast ulaganje u infrastrukturu: obnovu puteva, hidro i termoelektrana, ali nema pomaka. Zašto? Zato što je javni sektor udario u plafon što se tiče zaduženosti. Svi pokazatelji kažu da je, prema istorijskim standardima, reč o ekstremnim nivoima duga i onda se postavlja pitanje, a ko će da investira? Može se investirati samo na bazi čvrste saradnje privatnog i državnog sektora pod uslovom da privatni želi da uđe u taj aražman. Zašto, pod uslovom? Zato što se privatni sektor dvostruko kažnjava, jedno je već pomenuti primer štediša, a drugo je da država pomenutom monetarnom politikom stvara iluziju da će se izaći iz krize bez velikih fundamentalnih istraživanja koja tek dugoročno daju rezultate, kroz primenjena istraživanja i kreacijom proizvoda sa niskom cenom koštanja.

Kreatori ovih javnih politika su smatrali da će niskim kamatnim stopama naterati stanovništvo da razmišlja o bavljenju preduzetništvom jer se novac u slamarici samo topi. Zašto to taktika nije dala rezultate?

U razvijenim zemljama mala i srednja preduzeća od Nemačke pa na dalje ne žele da se zadužuju. Onima koji su zakačeni za velike korporacije jasno da te potencijalne tražnje u bližoj budućnosti neće biti i da nije vreme za investiranje u novu opremu, tehnologiju i nova znanja. U strahu od geopolitičkih lomova ona teže da se začaure i odlože odluke za bolja vremena kada i ako dođu.

Što se tiče Balkana, iluzionistička je tvrdnja koju čujemo na našim prostorima da banke (uglavnom sa stranim kapitalom), nudeći povoljne kredite mogu podstaći privrednu aktivnost. To su zapravo zamenjene teze: tvrdim vam na bazi empiriskih istraživanja da će banke to činiti kada stopa ekonomskog rasta krene da ide uzlaznom linijom, a to je za ovaj naš region, po stopi od bar 4 do 5 odsto… jer tek u takvim uslovima, kako to kaže bankarska logika, imate dovoljno široku bazu klijenata koji su ne samo kreditno sposobni nego se vidi da imaju perspektivu u pogledu tražnje za refinansiranjem i finansiranjem novih poslova. Inicijalna kapisla ne može nastupiti iz finansijske sfere već obrnuto, ona mora doći od strane države i njene rezolutne odluke da garantuje finansijsku disciplinu.

Prinosi na državne obveznice, jul 2016. Trećina njih je sasvim sigurno u gubitku i negativnoj zoni prinosa

Ako se sada vratimo na globalnu sceni pitanje štednje, imamo relativno široko rasprostranjeni fenomen da velike kompanije sede na velikim količinama keša i takođe sa tim novcem ne rade ništa.

Mnogi od tih investitora tragajući za prinosnom moći idu ka hartijama od vrednosti koje se emituju u zemljama sa tržištima u usponu od strane solidnih kompanija. Gde je u tome uslovno interes našeg regiona? Kod nas je situacija od zemlje do zemlje vrlo različita, ali na nesreću, zajednički delimo tu lošu sudbinu da će interes ovih kompanija koje imaju te viškove likvidnosti, za naš prostor biti vrlo mali, izuzev na bazi bilateralnih aranžmana. Ovo zbog visokog rizika pripisanog našim zemaljama jer smo još uvek trusno područje na kome se ukrštaju najrazličitiji interesi velikih svetskih sila.

Ima li smisla u ovoj eri negativnih kamatnih stopa uopšte raspravljati o inflaciji koja je u malim dozama smatrana poželjnom za podsticanje privrednog rasta?

Vratimo se ovde opet na FED koji je najavio još krajem prošle godine podizanje kamatnih stopa, ali je i dalje suzdržan, jer po prvi put u istoriji ne razmišlja samo o domaćoj ekonomiji nego i o globalnim posledicama takve odluke. FED je podeljen, neki članovi Odbora guvernera kažu: „sada, mora, treba“ jer su na dugi rok inflatorna žarišta nedvosmislena i biće utoliko veća ukoliko faktori kao što su inovacije, rast produktivnosti zataje. S druge strane imate obrnuti rezon, gde se gleda na okruženje i evrozonu koja i dalje štampa novac. Dokle ide ta divergencija? Guverner ECB Mario Draghi kaže da će biti učinjeno sve što je još potrebno, a pritom treba da imamo u vidu da je u poslednjem kvartalu stopa ekonomskog rasta u EU opet pala. Imate Japan koji besomučno upumpava novac i tamo nema željenih efekata; imate Englesku posle Brexita koja ima dobre fundamentalne faktore u odnosu na okruženje ali ne zna se kakve će biti reperkusije izlaska iz EU. Sve u svemu, inicijalna kapisla će krenuti od FED-a kad tržište bude zaista progutalo informaciju da će oni zaista krenuti sa povećanjem referentne stope i onda ćete kao posledicu imati strahovite oscilacije kursa dolar versus evro i dolar versus jen. Najveći problem za zemlje u našem okruženju biće za one koje su se zadužile na dugi rok u dolarskom iznosu, kako za države tako i kompanije i građane. Tu se ponovo vraćamo na teren štednje. S obzirom da evro dominira u regionu, ceh će platiti štediše kroz intervalutarne promene. Zavisno od režima kursa koje primenjuju to će za zemlje u regionu značiti iscrpljivanje deviznih rezervi silnim intervencijama koje će zbog tih šokova morati da uslede, i ona monetarna vlast koja bude imala najviše hrabrosti prva će se okrenuti, ako već nije, slobodno plivajućem kursu svoje valute. Upravo je kriza potvrdila da je to apsolutno najbolji režim deviznog kursa koji štiti od svih mogućih udara. Zašto? Zato što svim akterima daje jasan signal o zbivanjima na tržištu i dovodi ih u ravnotežu – da troše koliko im guber dozvoljava i što je najvažnije, štiti postojeće i podstiče nove izvoznike koji su jedini viđeni motor privrednog rasta.

Mnogi će, ako do toga zaista dođe platiti visoku cenu?

Oni koji su ulagali u nekretnine i zemljište će biti izloženi enormnom riziku. U malim otvorenim ekonomijama, ceh će biti najveći. Srednja klasa koja već nestaje i koja je imala štednju do oko 50 000 evra, dodatno će izgubiti sigurnost. Ni u državi ni kod stanovništva neće biti dovoljno novca za školovanje visokoobrazovnog kadra koji može da zadovolji standarde Evrope. To je ta cena koja će se platiti jer država nije vodila računa o mogućim reperkusijama, nije imala sluha za diskusiju sa akademskom zajednicom i za traženje alternativnih rešenja pred talasom koji dolazi.

Časovnik: pokretač prosperiteta

Oct20

Krajem srednjeg veka, i sa širenjem protestantske radne etike, uticaj javnih mehaničkih časovnika na ekonomski rast Zapada postao je ogroman, potvrđuju naučnici.

Javni mehanički sat, koji se krajem XIII veka prvi put pojavio u evropskim gradovima bio je jedan od najvažnijih novina u istoriji civilizacije a uticaj ovog otkrića imao je nesagledive posledice, naročito po procvat tehnoloških otkrića koja su služila u opštem interesu i u funkciji javnog dobra. Oni evropski gradovi koji su ga odmah po otkriću i instalirali uživali su veći privredni rast nego oni koji su to učinili kasnije. Međutim, bilo je potrebno da prođe neko vreme kako bi se osetili efekti bazičnih novina ovog tipa jer svaka tehnologija mora biti prihvaćena i na kulturnom a i na društvenom nivou, a potom primeniti na srodne ekonomske aktivnosti.

“Zapamtite da je vreme novac.” Ovo je 1748. godine istakao Bendžamin Frenklin u svom kratkom poslovnom priručniku, rekavši da je vremenski aspekt, zapravo, ključna varijabla za privredu. Ova izjava još više dobija na težini i važnosti u današnjim poslovnim aktivnostima. Precizno merenje vremena je od suštinskog značaja za zakazivanje poslovnih sastanaka tačno u minut i sat, kako bi trgovci u maloprodaji imaju precizirano radno vreme, ili za sinhronizaciju berzanskih aktivnosti na finansijskim tržištima. Merenje vremena omogućava proces monitoringa i koordinaciju proizvodnje, i od ključnog je značaja za poboljšanje efikasnosti rada (Landes 1983, Mokyr 1992). I zaista, poboljšanje koordinacije i smanjenje troškova transakcija su najosnovniji elementi poslovanja, pa je očigledno i da je osnovna potreba za zajedničkim precizno merenim vremenom toliko uobičajena da smo je sasvim smetnuli s uma.

Kratka istorija vremena

Međutim, gledajući na evolutivnu liniju čoveka i čovečanstva, kao i na koncept preciznog merenja vremena, iznenađujuće je koliko je merenje vremena relativno nova pojava. Sve do pred kraj srednjeg veka čovek je morao da se oslanja na položaj sunca ili na vodeni časovnik; oni nisu igrali nikakvu ulogu u osnovnim životnim i poslovnim aktivnostima. Tržnica se otvarala i počinjala da radi s izlaskom sunca, a posao bi se obično završavao u podne, “kada je sunce u zenitu, dok je radni dan trajao onoliko koliko je sunce bilo na horizontu – a plata po satu nije postojala ni kao ideja.

Različiti stavovi i nastojanja da se tačno izmeri „količina“ vremena otpočeli su krajem srednjeg veka, u vreme kada su mehanički javni časovnici uvođeni u širi opticaj širom tadašnje Evrope. Ovi satovi bi obično bivali postavljani na crkveni toranj ili kulu nekog od javnih gradskih objekata. To su bili mehanički uređaji koji su svoj pogon zasnivali na gravitaciji, težini i padu, a konstruisani tako da se objavljuju na svakih sat vremena. Ovi rani mehanički časovnici nisu imali brojčanik i kazaljke, već su funkcionisali isključivo upareni sa zvukom zvona, koje je objavljivalo tačno vreme. Dan je obično bio podeljen na dve jedinice od po dvanaest sati, dok su, shodno tome, zvona zvonila u skladu s brojem sati. Na ovaj način, satovi su postali javno dostupni i laki za opšte razumevanje, dok je znanje potrebno za uživanje u ovoj tehnologiji bilo vrlo jednostavno: samo je trebalo slušati melodiju i imati sposobnost da se izračuna broj udaraca.

Nove tehnologije i razvoj: mešavina dokaza

Proučavanjem mehaničkih časovnika može se baciti malo više svetla na dinamiku ekonomskog rasta u zapadnom svetu, rasta koji se mogao postići akumulacijom znanja i poboljšanjem starih ili uvođenjem novih tehnologija. Na žalost, odgovor nije tako jasan. S jedne strane, studije sprovedene pre 1990. godine (npr. Rikardo 1821, Leontijev 1983, Semjuelson 1988) potvrđuju postojanje negativnog odnosa između mašine i plata (a na taj način i stanovništva i rasta prihoda). S druge strane, u poslednjih 20 godina – periodu koji se poklapa s uvođenjem značajnih inovacija u informacione tehnologije – novo istraživanje otkrilo je drugačiju sliku o ovoj vezi.

U članku objavljenom 1987. u Njujork tajmsu, Robert Solou (Robert Solow) istakao je paradoks produktivnosti (sada poznat kao Solouov paradoks) koji posebno naznačuje da su Sjedinjene Države tokom 1970. godine usporile svoj rast produktivnosti, što se upravo slaže sa trenutkom kada je u proizvodnji i poslovnom procesu započelo usvajanje računara (“Svuda možete naići na indikatore kojima se može izmeriti dužina trajanja Računarskog doba – izuzev u statistikama o produktivnosti”). Međutim, ima i onih naučnih radnika koji su otkrili prednosti i pozitivne efekte širenja zastupljenosti računara u društvu. Na primer, Bresnahan et al. (2002), koji naglašavaju pozitivnu ulogu hi-tech kapitala i komplementarnost sa veštinama i inovacijama na nivou preduzeća. Konačno, rasprava na ovu temu uspela je da nedavno zapali i Roberta Gordona (2016) sa svojom istorijskom i ekonomskom analizom uticaja pronalazaka na američki ekonomski rast.

Na osnovu poslednjeg dokumenta proizašlog iz jedne studije, saznajemo neke važne činjenice o velikom uticaju širenja ovih prvih javnih mehaničkih časovnika na ekonomski rast i razvoj zapadnih gradova i regiona Evrope na duge staze (Boerner, Severgnini 2015). Ovo fundamentalno pitanje nije novo – o njemu su već diskutovali sociolozi poput Marksa, Sombarta i Vebera – ali nikada nije kvantitativno analizirano i empirijski testirano. Uvođenje satova i preciznog načina merenja vremena je takođe povezano i sa uticajem nove tehnologije opšte namene na društvo. Ova studija je u skladu sa predlogom Pola Dejvida (1990), koji objašnjava Solouov paradoks iz istorijske perspektive.

Uticaj javnih mehaničkih časovnika na ekonomski rast

Javni mehanički satovi imali su veliki uticaj na rast u mestima koja su rano prihvatila i nove tehnologije. Značajni su efekti rasta zasnovanog na stopi rasprostranjenosti mehaničkih časovnika, kojim se podržava stav da tehnologija za opštu namenu može imati snažan uticaj na ekonomski rast. Međutim, bilo je potrebno da prođe neko vreme kako bi se osetili efekti bazičnih novina ovog tipa jer svaka tehnologija mora biti prihvaćena i na kulturnom a i na društvenom nivou, a potom primeniti na srodne ekonomske aktivnosti.

Počevši od kraja 13. veka, satovi počinju da se istovremeno šire preko , da bi do 1450. bili prisutni u većini ostalih zapadnih i centralnoevropskih kraljevina, uključujući Belgiju, Holandiju, Francusku, Španiju, Poljsku, današnju Češku i Skandinaviju (slika 1). Širenje je praćeno distribucijom u obliku S-krivulje na grafikonu, koja je tipična za nove tehnologije. Distribucija ponderisana ukupnim brojem stanovnika započela je polako, a zatim počela da se eksponencijalno uvećava, i, konačno opet uspori, dostigavši tačku zasićenja oko 1450. godine, sa relativnom umanjenjem stope usvajanja (slika 2):

Slika 1: Širenje mehaničkog sata u Evropi 1450.

Slika 2: S-krivulja prikazuje rast zastupljenosti javnih časovnika u Evropi

Izgradnja sata u gradu bila je motivisana željom za prestižom, a ne ekonomskim potrebama – gradovi nisu očekivali da će im satovi doneti bilo kakvu dugoročnu korist, ili šta može da se vidi kao „ex-post“ ili naknadna ekonomski efikasna primena (ekonomska isplativost po postavljanju sata, kraće rečeno, uopšte nije uzimana u obzir). Prema tome, ekonomska upotreba satova predstavljao je spor proces usvajanja. S obzirom da su se primena časovnika za koordinaciju aktivnosti, kao što su termini ugovaranja poslova na tržnicama ili gradski administrativni skupovi, mogli zabeležiti kao redovna pojava već tokom 14. i 15. veka, upotreba satova za praćenje i koordinaciju radnih procesa evoluirala je lagano, naročito tokom 16. veka.

Konačno, usvajanje sata u kulturnim okvirima jedne civilizacije (evropske) ogledalo se u svakodnevnom kulturnom i filozofskom promišljanju vremena od sredine 16. veka, na primer s usponom protestantskog pokreta (posebno sa Džon Kalvin (John Calvin) je širio koncept “oskudice vremena”). Sedamnaesto stoleće iznedrilo je naučnike i filozofe kao što su Robert Bojl (Robert Boyle) i Tomas Hobz (Thomas Hobbes), koji su sat koristili kao metaforu za funkcionisanje sveta. sat im je poslužio i kao metafora koja je mogla da objasni kako institucije kao što su države treba da funkcionišu.

Gledajući na ovaj spori proces, nije iznenađujuće što je bilo potrebno neko vreme pre nego što su se komplementarne organizacione, proceduralne i kulturne inovacije u ponašanju transformisale tokom privrednog rasta. Na osnovu empirijskih podataka o regresiji rasta pokazuje se da, u poređenju sa drugim gradovima, oni koji su javni sat ranije usvojili – gradovi koji su ga usvojili do 1450. – pokazali značajne razlike u svom privrednom rastu, i to u rasponu od 30 procentnih poena u periodu od 1500-1700. Ovi rezultati ukazuju na to da su javni satovi, kao tehnologija opšte namene, zaista na lokalu prouzrokovali efekte prelivanja na različitim ekonomskim kao i aktivnostima koje podržavaju lokalne ekonomije, vodeći ove gradove ka višim stopama privrednog rasta.

Ovakav pristup doprinosi boljem objašnjavanju privrednog rasta sa mikro perspektive. Kao svojevrsno proširenje i alternativni pristup, analizirane su stope rasta BDP u Evropi tog doba. Ovo je omogućilo procenu komparativnih efekata rasta među zemljama kao i stvaranje makroekonomske perspektive. Ovde, ponovo, nailazimo na značajne efekte privrednog rasta zasnovanog na stopi zastupljenosti mehaničkih časovnika u gradovima koji su imali naveći ekonomski rast.

Za kontrolu potencijalnih unutarnjih (endogenetskih) problema između uzroka (tehnoloških promena) i posledica (ekonomskog rasta), u empirijskom istraživanju je korišćen pristup instrumentalne promenljive (tj varijable). To znači da se u obzir uzima glavno objašnjenje promenljive s različitim instrumentima koreliraju sa primenom časovnika, ali ne koreliraju i s ekonomskim rastom. Istraživanjem se posebno obraćala pažnja, čak, i na različite prirodne pojave poput solarnih pomračenja koje su korišćene kao instrumentalne varijable.

Istoričari su ubedljivo pokazali da je otkriće astrolaba – koji je bio prethodnica (i tehnološka osnova) mehaničkih satova – bilo izazvano pomračenjima sunca. Ovi uvidi kombinovani su sa geografskim podacima američke svemirske agencije NASA o pomračenjima sunca od 800. godine nove ere do kraja 13. veka. Slika 3 prikazuje oblast koju pokrivaju totalna i prstenasta pomračenja sunca u gradovima koja su usvajala mehanički sat u ranoj fazi. Koristeći ovu strategiju, značaj mehaničkih satova je i empirijski potvrđen:

Slika 3: Delovi Evrope sa više od jednog potpunog ili prstenastog pomračenja sunca

Završne napomene

Na osnovu ovih podataka, dobra vest je ta da nove tehnologije za opšte namene može imati fundamentalni uticaj na ekonomski rast, a politička implikacija je da je zaista važno implementirati nove tehnologije i obezbediti društvima da nauče da ih koriste i njima se prilagode. Ovaj proces, međutim, može potrajati generacijama da bi se došlo do stepena na kojem će biti moguće iskoristiti sve prednosti novih visokotehnoloških uređaja; brzi dobici možda neće biti ostvarivi.

Boerner, L. and B. Severgnini (2015), “Time for Growth”, LSE Economic History Working Paper No. 222/2015.

Bresnahan, T. F., E. Brynjolfsson, and L. M. Hitt (2002), “Information Technology, Workplace Organization, and the Demand for Skilled Labour: Firm-Level Evidence”, The Quarterly Journal of Economics 117(1): 339-376.

David, P. A. (1990), “The Dynamo and the Computer: An Historical Perspective on the Modern Productivity Paradox”, American Economic Review 80(2): 355-361.

Gordon, R. J. (2016), The Rise and Fall of American Growth: The U.S. Standard of Living since the Civil War, Princeton University Press.

Landes, D. (1983), Revolution in Time, Harvard University Press.

Leontief, W. (1983), “National Perspective: The Definition of Problems and Opportunities”, in The Long-Term Impact of Technology on Employment and Unemployment, National Academy of Engineering.

Mokyr, J. (1992), The Lever of Riches: Technological Creativity and Economic Progress, Oxford University Press.

Ricardo, D. (1821), On the Principles of Political Economy and Taxation, 3rd edition, John Murray.

Samuelson, P. A. (1988), “Mathematical Vindication of Ricardo on Machinery”, Journal of Political Economy 96(2): 274-82.

Lars Boerner, Battista Severgnini (Vox EU)

Čovek koji je izmislio savremene knjižare

Oct17

“Hram muza”, knjižara Džejmsa Lekingtona koja je unela revoluciju u knjižarski biznis

Danas postoji možda samo šačica onih koji se sećaju priče o Džejmsu Lekingtonu (James Lackington, 1746-1815) i njegove nekada slavne knjižare u Londonu, „Hram muza“ (The Temple of the Muses). Ali, ako, kao kupac knjiga, niste nikada kupili polovnu knjigu s neverovatnim popustom, niti ste lutali kroz pećine i prolaze sazdane od gomila knjiga naslaganih u nekoj ogromno i fenomenalno snabdevenoj knjižari – niti ste ikada proveli popodne u knjižari odmarajući se i naprosto uživajući u čitanju (a da niste ništa kupili!) – onda ste već iskusili neke od načina na koje je Lekington uveo revoluciju u knjižarstvo i trgovinu knjigama krajem 18. veka. A ukoliko ste prodavac knjiga, onda su veliki izgledi da ste svakodnevno nailazili na marketinške strategije i knjižarsku kompetitivnost koji potiču upravo od Lekingtonove knjižare, kao i njegovih taktika i načina poslovanja.

Na tržištu 21. veka neretko je prisutna čežnja za nekim prohujalim vremenima kada je sve bilo jednostavnije, ali izgleda da je neprijatna tenzija između ogromnih i malih trgovaca bila konstantno stanje stvari od samog početka a ta idila je možda samo u našim glavama. Hram muza, koja je važila za jednu od prvih modernih knjižara, bio je mamutsko preduzeće i daleko najveća u Engleskoj; ovaj hram dobre knjige mogao se u najboljim vremenima pohvaliti listom od preko 500.000 knjiga i publikacija, godišnjom prodajom od 100.000 knjiga, i godišnjim prihodom od 5,000 funti (danas je to približno 700.000 dolara). Sve ovo – novi način prodaje knjiga – učinilo je Lekingtona veoma bogatim čovekom; neki su mu se divili, dok su ga neki drugi prezirali. Sve u svemu, valja reći da je najveći knjižar iz Londona svoju karijeru započeo kao – nepismeni obućar.

Rođen kao jedno od jedanaestoro dece, Lekington je još kao dečak počeo da šegrtuje kod obućara. Nije posedovao nikakvo formalno obrazovanje, ali je već od malih nogu pokazao interesovanje za knjige – i ne samo to: prepoznao je i vrednost koju knjige imaju, pa su on i njegovi prijatelji krstarili mestima gde su se prodavala jeftina izdanja poezije, dramskih spisa i klasične literature u prevodu – na taj su način uspešno naučili da čitaju, šireći svoje vidike i razumevanje sveta. Kasnije se, kao obućar, preselio u London sa svojom suprugom Nensi, a mnogo godina kasnije je u svojim memoarima opisao kako je, po dolasku u ovaj grad, svoje poslednje pola krune potrošio na kupovinu jedne knjige poezije, u pitanju je bio Edvard Jang i zbirka pesama Night Thoughts: “Da imao sam kupio nešto za jelo, to bismo pojeli koliko već sutra pa bi zadovoljstvo bilo brzo gotovo. Ipak, ako treba da živimo još pedeset godina, onda bi ova knjiga mogla i tada da utoli glad naših duša.” Ubrzo nakon toga, 1774. godine, Lekington je bio u stanju da iznajmi svoju radnju, počevši da prodaje obe stvari: cipele koje je izrađivao ali – knjige.

Kraj 18. veka bilo je vreme kada su se u Londonu dešavale velike društvene promene. Građani su počeli da se u daleko većem broju uče čitanju, dok je veća količina slobodnog vremena među radnicima i srednjom klasom značilo uvećanu potražnju za knjigama. Knjige su, međutim, i dalje predstavljale luksuz, dok su knjižare mogle predstavljati takoreći zastrašujuća mesta. Tipična knjižara za to vreme nije podsticala slobodno pretraživanje po knjižari, niti je odobravala „tumaranje“ i „lenčarenje“. Lekington zato želeo da pronađe način kako da knjiga postane što dostupnija i pristupačnija a da ujedno još uvek donosi profit, S tim u vezi, on je napravio revoluciju u trgovinu knjigama i to na najmanje četiri načina.

Njegova prva inovacija sastojala se u eliminaciji svih obeležja koja su odlikovala trgovački život 18. veka: ukinuo je uzimanje knjiga na kredit. Vodio je posao samo u gotovini, što je u početku šokiralo njegove konkurente a takođe i duboko vređalo neke od njegovih klijenata; ipak, on je smatrao da će, ukoliko svoju „robu“ prodaje za gotovinu, biti u stanju i da kupuje za gotovinu, umesto da skuplja nerealizovane i otvorene kredite; Na taj način je izbegavao ono što je suština kreditiranja a to su – kamate, kao i gubitke od strane kupaca koji nisu u stanju da plate svoje dugove po kreditu. Tome nasuprot, s kešom je bilo lako: „koliko para – toliko muzike“, koliko klijent ima para – toliko robe može da kupi. Prosto i efikasno.

Druga njegova inovacija koju je uveo u knjižarski posao imala je veze s rukovanjem prodaje ostatka knjiga koje bi ostale neprodate. Bila je uobičajena praksa da knjižari naveliko kupuju neprodate naslove, a potom čak tri četvrtine knjiga uludo bace – sve u nameri da im povećaju cene pa ih potom, kao skuplje, preprodaju. Ali Lekington je kupovao baš ogromne količine knjiga – ponekad su to bile čitave biblioteke, da bi im potom drastično smanjio cenu, sa ciljem da ih preproda što brže i u što većem broju.

Na taj način, Lekington je uspevao da u opticaju drži knjige koje je neprekidno preprodavao, izgradivši takvo poslovanje koje mu je obezbeđivalo da knjige u njegovoj radnji budu dostupne što širem krugu kupaca, a da u isto vreme obrne značajan profit. Treća Lekingtonova inovacija verovatno je danas dobro poznata svakome ko voli cenkanje i nagodbu: uspešno je ubeđivao svoje klijente da su napravili sjajnu pogodbu upravo time što bi odbijao da se cenka za veće pare: U svojoj radnji je postavio tablu na kojoj je bilo istaknuto da su „najniže cene već označene na svakoj knjizi“, čime se obezbedio od daljeg spuštanja vrednosti bilo kojeg izdanja.

Do 1794. godine, uspeo je da sakupi dovoljno veliku količinu novca i inventara da krene u potragu za lokacijom na kojoj bi otvorio jednu ogromnu knjižaru: konačno je sa svojim partnerom Robertom Alenom pronašao pravo mesto: trg Finzburi (Finsbury Square). Knjižaru je nazvao „Hram muza“ (The Temple of Muses), a iznad ulaza smelo istakao tablu: „Najjeftinija knjižara na svetu“. Prodavnica Hram muza postala je turistička atrakcija, što je ujedno bila i Lekingtonova četvrta inovacija: sama veličina njegove knjižare predstavljala je već po sebi svojevrsni spektakl jer su u to vreme sve ostale knjižare delovale patuljasto prema ovoj koju su osnovali Lekington i Alen. Sa izlogom dužine preko 40(!) metara u predvorju knjižare nalazili su se kružni prodajni pult i pozamašne niše. Prostor je bio dovoljno prostran da su kroz njega mogli komotno da prodefiluju poštanska kočija i zaprega od šest konja.

Stepenište iznad prostranog kružnog pulta u prizemlju vodilo je do “sobe za odmor” u kojoj su pokrovitelji mogli da opušteno prelistavaju sve što ih je zanimalo; čitali su odmah ispod ogromne galerije s policama prepunim knjiga – ukupno četiri sprata. Što biste se više penjali, i knjige bi bivale jeftinije. Pesnik Džon Kits (John Keats) proveo je puno vremena besplatno čitajući i odmarajući se u ovim „sobama za odmor“ – salonima za čitanje, i baš je u ovoj knjižari susreo svoje prve izdavače, Tejlora i Hesija (Taylor, Hessy), koji su radili u radnji.

Kao što je bilo uobičajeno za to doba, mnogi knjižari bili su takođe i izdavači, a Lekington bi im se svojim izdavačkim poduhvatima povremeno pridružio. On se, pre svega, 1818. udružio sa Hjuzom, Hardingom Mejvorom i Džonsom (Hughes, Harding, Mavor & Jones) kako bi svi zajedno – u inače veoma skromnom tiražu od samo 500 primeraka! – objavili jedan neobičan roman tada nepoznate spisateljice i njihove savremenice, Meri Šeli (Mary Shelley). Roman se, naravno, zvao Frankenštajn. Kao knjižar koji se tom prilikom našao u ulozi izdavača, Lekington je objavio više izdanja svoje autobiografije, delom i zbog toga što je bio svestan da je njegov ugled bio u pitanju: njegov uspeh je skrenuo kritike sa drugih knjižara na Lekingtona koji se našao na vetrometini javnosti.

Meri Šeli, čiji je roman Frankeštajn objavio Lekington i tako je proslavio

Ima onih koji su se svojski trudili da ga oklevetaju, tvrdeći da su njegovi katalozi preuveličavali kvalitet njegovog knjižnog fonda, dok su drugi insistirali na tezi da njegovo bogatstvo zapravo mora da potiče od dobitaka na lutriji. Jer, izgledalo je nemoguće da je toliki novac zaradio samo od prodaje knjiga! Ostali su, ga, pak, optuživali zbog nelojalne konkurencije, tvrdeći da je kontrolisao preveliki udeo na tržištu i da „smanji obim“ svog poslovanja i ustupi svoje mesto drugima, „s obzirom da je već napravio svoje bogatstvo“. Sličan argument se može čuti i dan-danas; Sad, kada je Amazon započeo s otvaranjem svojih objekata za prodaju knjiga (prva knjižara otvorena je u Sijetlu novembru 2015, a potom i u San Dijegu), neki su pitali Bezosa da li mu je to uopšte potrebno ili poželjno, pošto kao onlajn trgovac na malo već kontroliše čak 60 odsto tržišta knjiga.

Po uzoru na Džefa Bezosa koji vodi Amazon.com i najveću svetsku onlajn prodaju knjiga, i sam Lekington prerastao je slavna ličnost. Po zastavi istaknutoj iznad izloga Hrama muza, klijente bi znali kada je bio prisutan u radnji; često je ulicama Londona prolazio u kočiji na kojoj je bio ispisan njegovo moto: “Male zarada činiti velike stvari”. Čak je iskovao i tokene na kojima je ugravirao svoj lik, kojima je bilo moguće kupovati knjige koje su se prodavale u radnji. Redovno je štampao i katalog svih raspoloživih knjiga, a prihvatao je i narudžbine čak i kupaca koj su živeli u Americi. Napokon, Lekington je 1798. prodao radnju svom rođaku, povukavši se na selo da bi izučio za metodističkog propovednika, i povremeno držeći crkvenu službu.

Nažalost, Hram muza je 1841. uništen u požaru i nikada nije obnovljen. Iako ova mamutska knjižara nije bila deo lanca prodavnica – savremeni lanci prodavnica koji su izmišljeni deset godina kasnije (kada je u SAD otvoren A&P lanac supermarketa), Lekingtonove inovacije i kontroverzna praksa suzbijanja rivala kroz velike popuste i širok obim prodaje i dalje će biti i ostati neizostavni deo poslovnog modela i savremenih mega-lanaca i online prodavnica kao što su Barnes & Noble ili Amazon.

Lithub.com

Apple gaji iskvaren poslovni model, kažu evropska pravila

Sep15

Foto: Business Insider

Puno je toga što američke vlasti mogu da nauče iz evropskih primera sankcionisanja loših biznis modela. Evropljani prilježno nagone domaće i inostrane korporacije da plate svoj deo poreza, ali je isto tako još dalekosežnija njihova potreba da nagnaju rukovodioce da nadziru raspodelu resursa.

Odluka Evropske komisije da pred Apple iznese poresku obavezu tešku 13 milijardi evra predstavlja korak napred u prisiljavanju multinacionalnih kompanija da plaćaju porez koji duguju zemljama u kojima posluju. Komisija je odlučila da je još davne 1991. godine Republika Irska, država članica EU, svojim „poreskim nagodbama“ s Eplom i drugim kompanijama kršila poreski zakon Evropske unije. Obe strane – Irska, koja se izdvaja u okviru EU kao “multinacionalno prijateljska” u vezi poreskog režima, i Apple, koji pravi svoj ogroman biznis izbegavanjem poreza u zemlji i inostranstvu – tvrde da su njihovi poreski sporazumi bili legalni, i da je, samim tim, i ovaj pokušaj EK da im utera porez bez osnova. Apple će uložiti žalbu na odluku EK, a na sudovima je da odluče.

Američka vlada trebalo bi da aplaudira nastojanjima Evropske Komisije da unese izvesnu meru racionalnosti i zdravog razuma u Pravo međunarodnih korporativnih taksi. Maja 2013. godine, Stalni Pododbor američkog senata za istrage pozvao je Eplovog izvršnog direktora Tima Kuka da odgovara na pitanja o radnjama koje ova kompanija preduzima u okvirima svojih globalnih operacija kako bi u SAD izigrala poreski sistem. Kuk je Pododboru dao objašnjenje “kako (mi u Eplu) vidimo našu odgovornost u odnosu na poreze”. U objašnjenju je taksativno naveo:

Apple ima stvarno poslovanje na stvarnim mestima širom sveta, sa Eplovim zaposlenicima koji prodaju stvarne proizvode stvarnim kupcima.

Plaćamo sve poreze koje nam ispostavljaju – do zadnjeg dolara.

Činimo to ne samo u skladu sa zakonima, već i u skladu sa duhom zakona.

Ne služimo se poreskim trikovima.

Svoju intelektualnu svojinu ne prebacujemo u offshore poslovanje, niti ga koristimo kako bismo ponovo na američkom tlu prodavali naše proizvode s ciljem da izbegnemo američke poreze.

Naš novac ne sakrivamo na nekom karipskom ostrvu.

Ne pozajmljujemo novac od naših inostranih filijala u cilju finansiranja našeg poslovanja na tlu Sjedinjenih Država, niti se trudimo da izigramo porez na repatrijaciju našeg profita napravljenog u inostranstvu pri povraćaju ove dobiti u našu domicilnu zemlju (SAD).

Foto: Slate

Pretpostavimo, samo kao argument da je Epl, nastojeći da umanji svoju poresku obavezu, bio građanin koji poštuje zakon kako gospodin Kuk tvrdi. U tom slučaju, teret reforme poreskih zakona je na američkoj vladi, koja bi trebalo da nastoji da korporacije plate svoj deo novca-poreza u Sjedinjenim Američkim Državama. Kao primer, navedimo već pomenuti Apple koji je već svima znani glavni korisnik poreskih rupa u zakonu – poreskom zakonu koji, još od 1960. omogućava američkim preduzećima da izbegnu plaćanje poreza na zarade napravljene i (držane!) u inostranstvu. Na kraju juna 2016, Apple je oko 93% od svojih 231,5 milijardi dolara u gotovini, imovine spremne za gotovinsku realizaciju i utrživih hartija od vrednosti držala na offshore mestima širom planete, na taj način štiteći od oporezivanja svoj profit stvoren (i zadržan) izvan SAD.

U maju 2009. godine, predsednik Obama je obećao da će „počistiti“ sve kompanije koje izbegavaju prijavljivanje/oporezivanje dobiti stvorene sa strane a ne na američkom tlu, izjavljujući da su “poreski propisi ti koji nalažu da treba platiti manji porez ukoliko napravite posao u, recimo, Bangaloru, nego ako ga napravite u Bafalu, u Njujorku.” U svom obraćanju naciji 27. januara 2010. godine, Obama je insistirao da je “vreme da se konačno smanje poreske olakšice onim kompanijama koje u inostranstvo izmeštaju naše (američke) poslove a da te poreske olakšice treba obezbediti onim kompanijama koje stvaraju radna mesta ovde, u Sjedinjenim Američkim Državama.” Međutim, usledio je uzvratni udarac i neželjene nuspojave, kao rezultat političkog delovanja i situacija od strane haj-tek egzekutivaca prema Obami. Sve to, u kombinaciji sa republikanskim zaposedanjem Predstavničkog doma u novembru 2010. godine, osujetili su njegov pokušaj za sprovođenjem suštinske poreske reforme.

U međuvremenu, potrebno je okvalifikovati poslednji navod Tima Kuka tokom svog svedočenja pred Senatom 2013. godine, gde on kaže da Apple “ne pozajmljuje novac od naših inostranih filijala za finansiranje našeg poslovanja u SAD kako bi se izbegao porez na repatrijaciju.“ Apple, po njegovim rečima, nije zajmio novac od svojih inostranih filijala.

Foto: The Globe and Mail

Međutim, početkom 2013. godine, kako se situacija sa Eplom sve više zakuvavala a Kuk govorio pred Potkomitetom koji ga je ispitivao, Apple je počeo da troši po nekoliko desetina milijardi dolara godišnje ne bi li otkupio sopstvene deonice, u ukupnom iznosu od 127 milijardi dolara do kraja trećeg tromesečja 2016. Tokom ovog perioda, Epl – možda najbogatija kompanija na svetu – preuzela je na sebe dug iz eksternih izvora od 66 milijardi dolara za finansiranje otkupa svojih akcija – ovo je činila daleko radije nego da je npr repatrirala porez na profit napravljen u inostranstvu, ili da u SAD plati porez na dobit napravljenu u inostranstvu.

Sa Eplovim korporativnim egzekutivcima, motivisanih platama koje se nivelišu shodno situaciji na berzi, i sa korporativnim predatorima kao što su jedan Dejvid Ajnhorn (David Einhorn) ili Karl Ajkan (Carl Icahn) – u potrazi za najboljom prilikom za zaradom na svojim akcijama u Eplu – jedina svrha ovog otkupa sopstvenih deonica bio je dodavanje manipulativnog ubrzanja na Eplove cene akcija. Kao što je pokazano u Akademsko-industrijskoj istraživačkoj mreži (the Academic-industry Research Network), i uz finansijsku podršku od strane INET-a, bilo da se radi o Eplu ili nekoj drugoj kompaniji – otkup sopstvenih akcija doprinosi nestabilnosti zapošljavanja, nepravednoj distribuciji prihoda, uz gušenje preko potrebnih i dragocenih inovacija – i stoga ovakvo manipulisanje treba zabraniti. Po uzoru na Evropsku komisiju, politika američke vlade koja bi nastojala da obezbedi da američke korporacije plaćaju svoj deo američkih poreza, morala bi takođe da spreči američke korporativne direktore da izmeštaju poslove i finansijska sredstva na način koji uništava domaće proizvodne kapacitete preduzeća. Poreska reforma sama po sebi nije u stanju da korumpirane i pokvarene poslove stavi pod kontrolu.

William Lazonick, Intereconomics

Američko propadanje ili obnova?

Sep5

Smisao izbora 2016.

Pre dve godine, poznati američki ekonomista i Nobelovac Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) obrazložio je mišljenje da Amerika pati od političkog propadanja. Njen ustavni sistem kontrola i ravnoteža, udružen s dvopartijskom polarizacijom i usponom obilno finansiranih interesnih grupa, urodio je onim što ovaj uticajni ekonomista naziva „vetokratijom“: stanjem u kom je lakše sprečiti vlast da nešto uradi nego upregnuti je u ostvarivanje opšteg dobra. Česte budžetske krize, inertna birokratija i nedostatak inovacija u politici bili su pečat političkog sistema u rasulu, tvrdi Fukujama. Njegov tekst objavio je portal Peščanik.

Površno gledano, predsednički izbori 2016. godine kao da potkrepljuju tu analizu. Nekad ponosna Republikanska stranka izgubila je kontrolu nad svojim procesom nominacije, dopustila da ga neprijateljski preuzme Donald Trump i sad je razdirana dubokim unutrašnjim protivrečjima. Na demokratskoj strani, u međuvremenu, ultrainsajderka Hillary Clinton suočila se s neočekivano snažnim suparnikom Bernijem Sandersom, sedamdesetčetvorogodišnjim samozvanim socijaldemokratom. O čemu god da se radi – od imigracije do finansijske reforme, od trgovine do stagniranja dohotka – glasači na obe strane spektra ustali su u ogromnom broju protiv establišmenta koji vide kao korumpiran i obuzet sopstvenim interesima i okrenuli se radikalnim autsajderima u očekivanju pročišćenja.

Burna kampanja pokazala je, međutim, da američka demokratija u izvesnom smislu funkcioniše bolje nego što se veruje. Šta god čovek mislio o njihovim odlukama, glasači su pohrlili na izbore u jednoj državi za drugom i preoteli kontrolu nad političkim narativom od organizovanih interesnih grupa i oligarha. Jeb Bush, sin odnosno brat dvojice predsednika koji su nekad izgledali kao neizbežan republikanski izbor, neslavno se povukao iz trke u februaru, pošto je (zajedno sa svojim superpakovima) spiskao 120 miliona dolara. Sanders se, međutim, ograničio na male donacije; zaklinjući se da će razvlastiti finansijsku elitu koja podržava njegovog protivnika, sakupio je čak više novca nego Buš i sve vreme je bio za petama Hillary Clinton.

Prava priča o ovim izborima je to da Američka demokratija, posle nekoliko decenija, konačno reaguje na porast nejednakosti i ekonomsku stagnaciju koju doživljava većina stanovništva. Društvena klasa se vratila u jezgro američke politike i prevazišla druge podele – rasnu, etničku, rodnu, seksualnu, geografsku – koje su dominirale raspravom na prethodnim izborima.

Jaz između imovine elita i ostatka stanovništva rastao je dve generacije, ali tek sad je počeo da dominira nacionalnom politikom. Nije teško objasniti zašto su populisti toliko dobili u ovom krugu, već zašto se to nije dogodilo ranije. Štaviše, mada je dobro znati da je američki politički sistem manje okoštao i da manje robuje bogatim elitama nego što to mnogi pretpostavljaju, eliksiri koje su prodavali populistički promoteri gotovo su sasvim nekorisni; ako bi bili prihvaćeni, ugušili bi rast, pojačali nelagodu i pogoršali stanje. Sad kad su elite prodrmane i izbačene iz svog oholog samozadovoljstva, nastupio je čas da smisle razumna rešenja za probleme koje više ne mogu ni poricati ni ignorisati.

Socijalna osnova populizma

Poslednjih godina postalo je još teže poricati da dohoci stagniraju za većinu američkih građana dok elite prolaze bolje nego ikad, i da to izaziva rast nejednakosti širom američkog društva. Neke osnovne činjenice, kao što je ogromno povećanje udela jednog procenta stanovništva u nacionalnom bogatstvu, ne mogu se više lako osporavati. U ovom političkom ciklusu novo je to što je pažnja počela da se okreće od prekomernog dohotka oligarhije ka lošem položaju onih koji su ostali pozadi.

Dve novije knjige – Raspadanje Charlesa Murraya i Naša deca Roberta Putnama – opisuju novu društvenu stvarnost s bolnom podrobnošću. Murray i Putnam su na suprotnim krajevima političkog spektra – jedan je libertarijanski konzervativac a drugi mejnstrim liberal – ali podaci koje iznose su bezmalo identični. Dohodak radničke klase je opadao u prošloj generaciji, najdramatičnije za bele muškarce sa srednjim ili nižim obrazovanjem. Za tu grupu Trumpov slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom!“ ima stvarno značenje. Ali patologije od kojih pate njeni pripadnici mnogo su dublje, kao što pokazuju podaci o zločinu, upotrebi droga i jednoroditeljskim porodicama.

Osamdesetih godina vodila se široka nacionalna rasprava o pojavljivanju afroameričke potklase – to jest, mase nezaposlenih i nekvalifikovanih ljudi čije se siromaštvo dalje reprodukuje tako što izaziva raspad porodica i što su onda takve porodice nesposobne da prenesu društvene norme i ponašanja koji su neophodni za konkurentnost na tržištu rada. Danas je bela radnička klasa gotovo u istom položaju u kom je tada bila crna potklasa.

Tokom zagrevanja za unutarstranačke izbore u Nju Hempširu – državi koja je jednako bela i ruralna kao bilo koja druga u zemlji – mnogi Amerikanci su bili iznenađeni kad su saznali da je tu najveća briga glasača heroinska zavisnost. U stvari, zavisnost od opioida i metamfetamina poprimila je u belim ruralnim zajednicama država kao što su Indijana i Kentaki iste epidemijske razmere koje je u prethodnoj generaciji imala zavisnost od kokaina u gradskim jezgrima. U jednom novijem članku ekonomisti Anne Case i Angus Deaton pokazali su da je između 1999. i 2003. godine porasla stopa smrtnosti belih, sredovečnih muškaraca nehispanskog porekla u Sjedinjenim Državama, iako je u istom periodu opala u gotovo svim drugim grupama stanovništva i u svim drugim bogatim zemljama.

Ta sve sumornija realnost zaobišla je američke elite – svakako i zato što su one u istom periodu sasvim dobro prolazile. Prihodi ljudi koji imaju bar fakultetsku diplomu već decenijama rastu. U toj grupi je opala stopa razvoda i samohranih roditelja, stopa zločina u okruženju postojano opada, gradove su preuzeli mladi urbani ljudi, a tehnologije kao što su Internet i društveni mediji osnažile su društveno poverenje i nove oblike angažovanja zajednice. Za tu grupu odveć brižni roditelji predstavljaju veći problem nego deca koja sama otključavaju kuću kad se vrate iz škole.

Neuspeh politike

Kad imamo u vidu ogromnu društvenu promenu, pravo pitanje nije zašto Sjedinjene Države doživljavaju populizam 2016. godine, već zašto se ta eksplozija nije dogodila mnogo ranije. Tu smo zaista imali problem predstavljanja u američkim institucijama: nijedna politička partija nije se dobro zalagala za interese grupe čiji je standard opadao.

Poslednjih decenija, Republikanska stranka je bila nelagodna koalicija biznis elita i društvenih konzervativaca; prve su obezbeđivale novac, a drugi glasove na unutarstranačkim izborima. Biznis elite, predstavljene uvodnikom u listu The Wall Street Journal, dosledno su se zalagale za ekonomski liberalizam: slobodna tržišta, slobodnu trgovinu i legalnu imigraciju. Republikanci su obezbedili glasove za usvajanje trgovinskih zakona kao što su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini i nedavno ovlašćenje predsednika da sklapa trgovinske ugovore (poznatije kao „brza pruga“). Investitori i promoteri biznisa očigledno imaju koristi od uvoza strane radne snage, kvalifikovane i nekvalifikovane, i od globalnog trgovinskog sistema koji im omogućuje da izvoze i investiraju širom planete. Republikanci su se zalagali za demontiranje sistema bankarske regulative iz vremena depresije i postavili su temelj za porast rizičnih hipotekarnih kredita i finansijsku krizu koja je iz toga proizašla 2008. godine. Oni su bili ideološki posvećeni smanjivanju poreza za bogate Amerikance; time su potkopavali moć sindikata i smanjivali sve oblike socijalnog staranja, čiji su korisnici siromašniji delovi populacije.

Taj program je bio direktno suprotan interesima radničke klase. Uzroci pogoršavanja položaja radničke klase su složeni, jer su povezani i s tehnološkim promenama a ne samo sa činiocima na koje utiče javna politika. Ipak, ne može se poreći da je pomak u korist tržišta, za koji su se u prethodnim decenijama zalagale republikanske elite, potisnuo dohotke radničke klase time što je izložio radnike surovijoj tehnološkoj i globalnoj konkurenciji i što je redukovao razne zaštite i socijalne beneficije preostale iz doba Nju dila. (Zemlje poput Nemačke i Holandije, koje više štite radnike, ne doživljavaju sličan porast nejednakosti.) Zato ne treba da nas čudi što je ove godine najveća i najemocionalnija bitka ona koja se odigrava u Republikanskoj stranci, pošto njena radnička baza nedvosmisleno pokazuje sklonost prema nacionalističkoj ekonomskoj politici.

Demokrate, sa svoje strane, tradicionalno vide sebe kao branioce običnih ljudi i još mogu da računaju na to da će im, koliko god smanjena, baza članova sindikata pomoći da pobede na izborima. Ali i oni su ostavili na cedilu taj deo populacije. Od uspona „trećeg puta“ Billa Clintona, elite u demokratskoj partiji su prigrlile postreganovski konsenzus o dobrobiti slobodne trgovine i imigracije. Bile su saučesnici u demontriranju bankarske regulative devedesetih godina i pokušavale su da potkupe pre nego da podrže radnički pokret i njegove prigovore trgovinskim sporazumima.

Ali važniji problem s demokratama je to što je partija prihvatila identitetsku politiku kao jednu od svojih ključnih vrednosti. Stranka je pobedila na prethodnim izborima tako što je mobilisala koaliciju populacijskih segmenata: žene, Afroamerikance, izrazito urbanu omladinu, homoseksualce i ekologe. Ali potpuno je izgubila kontakt sa belom radničkom klasom koja je bila temelj Nju dil koalicije Franklina Roosevelta. Bela radnička klasa počela je da glasa za Republikance osamdesetih godina zbog kulturnih pitanja kao što su patriotizam, pravo na vatreno oružje, abortus i religija. Devedestih godina Clinton je pridobio dovoljan deo tog segmenta da bi bio dvaput izabran (oba puta zahvaljujući pluralitetima), ali otad su beli radnici pouzdaniji glasači Republikanske stranke uprkos činjenici da je republikanska elitistička ekonomska politika u suprotnosti s njihovim ekonomskim interesima. Zato je prema anketi univerziteta Kunipijak, čiji su rezultati objavljeni u aprilu, osamdeset odsto ispitanih Trumpovih pristalica reklo da je „vlada otišla predaleko u pomoći manjinskim grupama“ a osamdeset pet odsto se složilo s tvrđenjem da je „Amerika izgubila svoj identitet“.

Opsednutošću demokrata identitetom može se objasniti jedna od velikih misterija savremene američke politike – zašto su beli ruralni pripadnici radničke klase, posebno u južnim državama sa ograničenom socijalnom zaštitom, pohrlili pod republikansku zastavu iako su među najvećim korisnicima programa koji su nastali ili opstali uprkos republikancima, kao što je Obamin Zakon o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti. Jedan razlog je to što će, po njihovom mišljenju, Obamacare više koristiti drugima nego njima – a to delom misle i zato što su demokrate izgubile sposobnost da se obraćaju takvim glasačima (za razliku od tridesetih godina kada su ruralni belci s juga bili ključne pristalice inicijativa Demokratske stranke u oblasti socijalne zaštite, na primer državne razvojne agencije Tenesi Veli).

Kraj jednog doba?

Trumpove političke izjave su zbrkane i protivrečne, što nije neobično pošto dolaze od narcisoidnog medijskog manipulatora bez jasne ideološke osnove. Ali tema kojom je privukao tako mnogo glasača na republikanskim predizborima je donekle i Sandersova: nacionalistički ekonomski program smišljen da zaštiti i obnovi radna mesta američkih radnika. Time se može objasniti i to što se on suprotstavlja imigraciji – čak i legalnoj imigraciji kvalifikovanih radnika – kao i to što osuđuje američke kompanije koje sele fabrike u inostranstvo da bi smanjile troškove rada. Pored toga, on nije kritikovao samo Kinu zbog manipulacije valutama već i prijateljske zemlje kao što su Japan i Južna Koreja zbog potkopavanja proizvodne baze Sjedinjenih Država. I naravno, on se oštro suprotstavlja i daljoj liberalizaciji trgovine, oličenoj, između ostalog, u Transpacifičkom partnerstvu sa Azijom i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu sa Evropom.

Sve ovo zvuči kao potpuna jeres svakom ko je odslušao elementarni kurs iz teorije trgovine, gde svi modeli – od Ricardovog modela komparativne prednosti do Heckscher–Ohlinovog faktora nacionalnih proizvodnih kapaciteta – govore da je slobodna trgovina pobednička kombinacija za sve trgovinske partnere jer povećava njihov agregatni dohodak. I zaista, globalna proizvodnja se učetvorostručila od 1970. do 2008, kad su svetska trgovina i investicije liberalizovani na osnovu širokog okvira Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini a zatim i stvaranja Svetske trgovinske organizacije.

Globalizacija je izvukla stotine miliona ljudi iz siromaštva u zemljama kao što su Kina i Indija, a Sjedinjenim Državama je donela neizmerno bogatstvo.

Ipak, konsenzus elita o blagodatima ekonomske liberalizacije, zajednički elitama obe stranke, nije imun na kritike. U sve postojeće trgovinske modele ugrađen je zaključak da liberalizacija trgovine povećava agregatni dohodak, ali obično ima rđave posledice za distribuciju – drugim rečima, stvara pobednike i gubitnike. Jedna novija studija procenjuje da je konkurentni uvoz iz Kine odgovoran za gubitak 2 miliona do 2,4 miliona američkih radnih mesta između 1999. i 2011. godine.

Standardni odgovor trgovinskih ekonomista je da su dobiti od trgovine dovoljne da više nego adekvatno nadoknade gubitak, u idealnom slučaju tako što će omogućiti da se radnici dokvalifikuju i steknu nove veštine. Svaki važan korak u trgovinskom zakonodavstvu bio je praćen mnoštvom mera za prekvalifikaciju radnika, kao i uvođenjem novih pravila koja radnicima omogućuju da se prilagode.

Ali u praksi je prilagođavanje često izostajalo. Američka vlada je sprovodila 47 nekoordiniranih programa za prekvalifikaciju radnika (otad ukrupnjenih u desetak), pored bezbrojnih programa u državama, ali oni nisu uspeli da obezbede bolji posao velikom broju radnika. Delimično je za to kriv način sprovođenja, ali postoji i greška u konceptu: nije jasno koja vrsta obuke može da preobrati 55-godišnjeg radnika na fabričkoj traci u programera ili veb dizajnera. Niti standardna teorija trgovine uzima u obzir političku ekonomiju investiranja. Kapital je uvek lakše sprovodio kolektivne akcije nego što su to činili radnici, zato što je koncentrisaniji i lakše ga je koordinirati. To je bio jedan od najranijih argumenata u prilog sindikalizmu, koji je u Sjedinjenim Državama od osamdesetih godina ozbiljno podrivan. A u današnjem globalizovanom svetu prednost kapitala se samo dalje uvećava s njegovom većom mobilnošću. I radna snaga je postala mobilnija, ali su njena ograničenja znatno veća. Pregovaračke prednosti sindikata brzo potkopavaju poslodavci koji prete da će preseliti svoj biznis ne samo u američku državu koja im garantuje pravo na rad, već i u drugu zemlju.

Razlike u ceni rada između Sjedinjenih Država i mnogih zemalja u razvoju tako su velike da je teško zamisliti politiku koja bi mogla da zaštiti masu nekvalifikovanih radnika. Možda čak ni Trump ne veruje da bi cipele i košulje još trebalo proizvoditi u Americi. Svaka indstrijalizovana nacija u svetu, uključujući i one koje mnogo energičnije štite svoje proizvodne baze, kao što su Nemačka i Japan, osetila je opadanje udela proizvodnje u poslednjih nekoliko decenija. Čak i Kina počinje da gubi radna mesta zbog automatizacije i niske proizvodne cene u zemljama kao što su Bangladeš i Vijetnam.

Iskustvo zemalja kao što je Nemačka pokazuje da put kojim su išle Sjedinjene Države nije bio neizbežan. Nemačke poslovne elite nikad nisu nastojale da podriju moć sindikata; do dan-danas u nemačkoj ekonomiji nadnice se utvrđuju pregovorima između poslodavaca i sindikata, a te pregovore finansira vlada. Zato je rad u Nemačkoj skuplji za oko 25 odsto od odgovarajućeg rada u Americi. Uprkos tome, Nemačka je i dalje treći najveći izvoznik u svetu, a udeo zaposlenosti u proizvodnji, iako opada, i dalje je znatno viši nego u Sjedinjenim Državama. Za razliku od Francuza i Italijana, Nemci nisu pokušavali da zaštite postojeća radna mesta nizom zakona o radu; program reformi kancelara Gerharda Schrödera iz 2010. godine olakšao je otpuštanje viška radnika. Nemačka je, međutim, izdvajala velika sredstva za usavršavanje radnika u okviru programa obuke i za druge aktivne intervencije na tržištu rada. Nemci su nastojali da zaštite veći deo snabdevačkog lanca u zemlji od beskrajne eksternalizacije tako što su svoj čuveni Mittelstand, to jest mali i srednji biznis, povezali s velikim poslodavcima.

Za razliku od toga, u Sjedinjenim Državama ekonomisti i javni intelektualci prikazuju pomak od proizvodne ekonomije ka postindustrijskoj, zasnovanoj na uslugama, kao neizbežan, čak kao nešto što treba pozdraviti i ubrzati. Kao da će se nekadašnji proizvođači konjskih kola peobraziti u informatičare s pola radnog vremena u fleksibilnoj, eksternalizovanoj novoj ekonomiji, u kojoj će im njihove veštine doneti još veće zarade. Međutim, uprkos povremenim gestovima, jasno je da nijedna politička stranka nije istinski poverovala u program prekvalifikacije kao ključni deo nužnog procesa prilagođavanja, niti je investirala u socijalne programe koji bi zaštitili radničku klasu u periodu prilagođavanja. I tako su beli radnici, poput Afroamerikanaca u prethodnim decenijama, bili prepušteni sami sebi.

Prva decenija veka mogla je biti drukčije odigrana. Kinezi danas ne manipulišu svoju valutu da bi povećali izvoz; štaviše, u poslednje vreme pokušavaju da zaštite vrednost juana kako bi sprečili beg kapitala. Ali oni su izvesno manipulisali svoju valutu u godinama posle azijske finansijske krize iz 1997-1998. i pucanja dot-kom balona iz 2000-2001. Vašington je tada mogao da pripreti tarifama protiv uvoza iz Kine ili da ih nametne. To bi povuklo neke rizike: maloprodajne cene bi porasle i kamatne stope bi se povećale da su Kinezi odgovorili odbijanjem da otkupe američki dug. Ali američke elite nisu ozbiljno razmatrale tu mogućnost iz straha da bi to moglo pokrenuti spuštanje niz klizavu padinu protekcionizma. Zato je u narednoj deceniji izgubljeno više od dva miliona radnih mesta.

Put napretka?

Trump se možda zakačio za nešto realno u američkom društvu, ali on je jedinstveno nepogodan instrument za korišćenje reformskog trenutka kakav predstavlja ova izborna turbulencija. Pedeset godina liberalizacije trgovine ne mogu se poništiti nametanjem unilateralnih tarifa ili kažnjavanjem američkih multinacionalnih kompanija koje angažuju jevtiniju stranu radnu snagu. Tu je američka ekonomija tako prepletena sa ostatkom sveta da su opasnosti globalnog klizanja u protekcionizam sasvim realne. Trumpov predlog da se ukine Obamin program zdravstvene zaštite ostavio bi milione američkih radnika bez zdravstvene zaštite, dok bi predloženo smanjenje poreza povećalo deficit u sledećoj deceniji za više od 10 triliona dolara, a donelo bi korist samo bogatima. Ovoj zemlji je potreban snažan vođa, ali institucionalni reformista koji je u stanju da vladu učini zaista efektivnom, a ne personalistički demagog koji se ne obazire na ustanovljena pravila.

Ipak, ako na lažu kad izražavaju veliku zabrinutost zbog nejednakosti i propadanja radničke klase, elite bi morale da preispitaju neke svoje dugotrajne stavove o imigraciji, trgovini i investicijama. Intelektualni izazov je utvrditi da li je moguće uzmaknuti od globalizacije (a pri tom ne oštetiti i nacionalnu i globalnu ekonomiju) radi ostvarivanja veće dohodovne jednakosti u zemlji na uštrb agregatnog nacionalnog dohotka.

Jasno je da su neke promene izvodljivije od drugih i da imigracija nije na vrhu teorijski ostvarivih ciljeva. Obuhvatna reforma imigracije, koja traje više od jedne decenije, nije uspela iz dva razloga. Prvo, njeni protivnici se suprotstavljaju „amnestiji“, to jest omogućavanju da postojeći imigranti bez papira postanu građani. Drugi razlog tiče se strogog sprovođenja zakona: kritičari ukazuju na to da se poštovanje postojećih zakona ne nameće i da ranija obećanja da će se to učiniti nisu održana.

Ideja da vlada treba da deportuje iz zemlje 11 miliona ljudi (mnogi od tih ljudi imaju decu koja su američki državljani) nije naročito ostvariva. Čini se da je neki vid amnestije neizbežan. Kritičari imigracije su, međutim, u pravu kad kažu da su Sjedinjene Države nehajno nametale sopstvene zakone. Strogo sprovođenje zakona ne bi iziskivalo zid, već nešto poput nacionalne biometrijske lične karte, ogromno ulaganje u sudove i policiju i, pre svega, političku volju da se kažnjavaju poslodavci koji krše pravila. Prelazak na mnogo restriktivniju politiku prema legalnoj imigraciji, u kom bi neki vid amnestije za postojeće imigrante bio praćen istinskim naporima da se nametnu nova, stroža pravila, ne bi bio ekonomski poguban. Kad je to ova zemlja uradila, 1924. godine, u izvesnom smislu je popločala put za zlatno doba američke jednakosti četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.

Teže je videti put za napredovanje trgovine i investicija (bez odustajanja od Transpacifičkog partnerstva) koji ne bi bio krajnje rizičan. U svetu je sve više ekonomskih nacionalista i kad bi Vašington obrnuo kurs kojim je izgradio i održavao postojeći liberalni međunarodni sistem, to bi moglo pokrenuti lavinu uzvratnih udaraca. Možda bi, za početak, trebalo smisliti način da se američke multinacionalne kompanije, koje trenutno imaju 2 triliona dolara u gotovini van Sjedinjenih Država, ubede da taj novac investiraju u svojoj zemlji. Američke korporativne poreske stope su među najvišim u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj; politiku njihovog znatnog smanjivanja, uz ukidanje mnoštva poreskih olakšica i izuzeća za koje su se izborile korporacije, možda bi prihvatile obe stranke.

Druga inicijativa bila bi masovna kampanja za obnavljanje američke infrastrukture. Američko udruženje civilnih inžinjera procenjuje da bi za adekvatnu obnovu infrastrukture u zemlji bilo potrebo 3,6 triliona dolara do 2020. godine. Sjedinjene Države bi mogle da pozajme jedan trilion dok su kamate niske i da ga iskoriste za finansiranje ogromne infrastrukturne inicijative koja bi stvorila ogroman broj radnih mesta a na duži rok i povećala američku produktivnost. Hillary Clinton je predložila 275 milijardi dolara, ali ta suma je suviše skromna.

Međutim, pokušaji da se ostvari bilo koji od ta dva cilja sudarili bi se s rutinskim manama američkog političkog sistema, u kom vetokratija sprečava ili poresku reformu ili investiranje u infrastrukturu. Američki sistem suviše olakšava organizovanim interesnim grupama da blokiraju usvajanje zakona i da „zarobe“ nove inicijative za sopstvene svrhe. Učvršćivanje sistema smanjivanjem prilika za veto, ali i onemogućavanjem olakog donošenja odluka bilo bi deo programa reforme. Nužne promene trebalo bi da obuhvate ukidanje senatorske podrške i rutinskog opstruiranja predugim govorima, kao i delegiranje budžetiranja i formulisanja složenih zakona na manje, pretežno ekspertske grupe koje bi pred Kongres donosile jasne pakete za glasanje.

Zato neočekivana popularnost Trumpa i Sandersa može da signalizira veliku šansu. Uprkos svim svojim manama, Trump je raskinuo s republikanskom ortodoksijom koja preovlađuje od Ronalda Reagana: mali porezi, mala sigurnosna mreža koja mnogo više koristi korporacijama nego njihovim radnicima. Sanders je na sličan način mobilisao protivudarac levice koji je tako upadljivo nedostajao od 2008. godine.

Političke elite dodeljuju etiketu „populizam“ politikama koje podržavaju obični građani koji im se ne sviđaju. Naravno, ne postoji ni razlog ni način da demokratski glasači uvek mudro biraju, posebno u doba kad globalizacija usložnjava političke odluke. Ali ni elite ne biraju uvek ispravno i njihovo preziranje većinskih stavova često samo prikriva golotinju njihovog položaja. Narodna mobilizacija sama po sebi nije ni loša ni dobra; ona može da stvori velike stvari, kao u Doba progresa i Nju dila, ali i grozne, kao u Evropi tokom tridesetih godina. Američki politički sistem pati od suštinskog propadanja i neće se popraviti sve dok se narodni gnev ne poveže s mudrim vođstvom i dobrim politikama. Još nije kasno.

Foreign Affairs, jul/avgust 2016.

Peščanik.net, 09.08.2016.

Komercijalizacija svemira: na udaru “loše privatizacije”

Jul27

Državne regulatore očekuje još dosta posla u sređivanju oblasti svemirske ekonomije i preduzetništva. Postoji opasnost od toga da će troškovi razvoja ključnih svemirskih inovacija pasti na teret društva i poreskih obveznika, a da će profite ubirati privatni preduzetnici. Upravo iz tih razloga, NASA ima veliku ulogu u oblikovanju privatnog sektora izvan naše planete.

Čini se da sve države produkuju doslovce pravi nered u procesu vođenja ekonomije na planeti Zemlji. Možemo li nešto bolje da učinimo, pa makar u svemiru? Ova “konačna granica” nekada je donedavno bila ekskluzivno igralište vojno-industrijskih kompleksa supersila, dok se Hladni rat odigravao nad našim glavama. Ali, ovaj prostor nad nama vrlo je brzo globalizovan i demokratizovan, otvarajući se i drugim zemljama i kompanijama u privatnom sektoru, a ne samo armijama najvećih svetskih sila.

Prema najnovijim podacima OECD-a, 2013. godini je nekih 40-tak zemalja ukupno potrošilo $64 milijarde na svoje operacije u svemiru, s tim što je već po tradiciji SAD potrošio najviše, dok su iza Sjedinjenih Država bili Kina, Rusija i Indija. Nova generacija “kosmičkih preduzetnika”, uključujući Elona Muska i Jeffa Bezosa, takođe se pojavila na sceni, obećavajući preobražaj ekonomije svemirskih putovanja. Više od 50 satelitskih telekomunikacionih operatora snabdeva svojom opremom i uslugama ovo uzavrelo i naglo rastuće tržište.

Rupert Pearce, izvršni direktor Inmarsat-a, jednog od najvećih kosmičkih telekom operatera, kaže da se satelitska industrija rapidno transformiše. “Prisustvovali smo neverovatnom iskoraku, brzom tempu usvajanja ključnih inovacija”, kaže on. “Živimo u svetu sveprisutne povezanosti.”

Zahvaljujući aktuelnoj revoluciji u čuvanju i razmeni ogromne količine podataka, potražnja za satelitskom komunikacijom širi se brzo i posvuda. Očekuje se da u narednih pet godina broj povezanih uređaja naraste sa pet milijardi na 20 milijardi, s obzirom da “internet stvari” (ili industrijski internet) postaje naša stvarnost. Bespilotni automobili bi mogli stvoriti ogromnu potražnju uporedo sa neverovatnim napretkom u zastupljenosti i efikasnosti geo-lociranja. “Bočne” industrije odnosno snabdevači koji rade uz velike igrače sve se brže razvijaju kako sateliti postaju sve manji, jeftiniji i sofisticiraniji.

Jedna od kompanija koje zdušno koriste sve prednosti i mogućnosti usled razvoja kosmičke ekonomije je Planet, američki start-up koji u orbitu postavlja gomile malih satelita s kamerama kako bi svojim klijentima obezbedila skoro konstantan pristup slikama sa Zemlje, pomažući ekolozima da prate krčenje šuma ili menadžerima fondova da prate prinose useva. “Došli smo do one tačke u svetskoj revoluciji senzora kada u realnom vremenu možemo pristupiti slikovnim podacima”, kaže Robbie Schingler, koosnivač Planete.

Izgleda da će svemirska ekonomija završiti na način prilično nalik našoj “ovozemaljskoj” ekonomiji, u kojoj novac javnog sektora “robuje” i u službi je privatnog sektora.

Ove “nizvodne” aktivnosti, uglavnom su pokretane od strane privatnog sektora, a cvetaju i razvijaju se prilično nezavisno od ostalih tokova. Stvari su, ipak, složenije kada se radi o “uzvodnim” aktivnostima, koje su i dalje uglavnom pod zaštitom nacionalnih i međunarodnih institucija. Ko bi trebalo da reguliše i upravlja ovim vanzemaljskim resursima? Kako ćemo finansirati infrastrukturu kao što je Međunarodna svemirska stanica (ISS), čiji je razvoj koštao oko sto milijardi dolara? Ko ima pravo da profitira i ubira prinose – ili poreze – od asteroidnog rudarstva?

U cilju podsticanja sasvim originalnih i svežih ideja, NASA se obratila ekonomistima, a između ostalih i nobelovcima u toj oblasti, Eriku Maskinu (Eric Maskin) i Marijani Macukato (Mariana Mazzucato) kako bi ispitali isplativost i ekonomski razvoj svemirske industrije u niskoj orbiti oko Zemlje, ili drukčije nazvanog “komercijalni svemir”. Njihovi predlozi objavljeni su ovog jula.

Kritično pitanje glasi: koji je najbolji način za komunikaciju između javnog i privatnog sektora? Ili, drukčije rečeno, koji je najbolji način na koji bi država mogla da zainteresuje privatnike, kako bi pronašli svoj interes u komercijalizaciji svemira?

Tokom 2011. godine, NASA je osnovala Centar za unapređenje nauke u svemiru (Center for the Advancement of Science in Space, CASIS). Cilj ove institucije je da podstakne javne institucije i komercijalna preduzeća da koriste ISS kao platformu za inovacije. U vezi sa tim, ekonomisti imaju nekoliko dobrih ideja. Sveobuhvatne baze podataka mogu biti koncipirane tako da se u njih što lakše unose rezultati nastali istraživanjem svemira. Pametnije i efikasnije koncipirano osiguranje moglo bi ohrabriti start-up kompanije da žustrije zaigraju na kosmičkom poslovnom igralištu. Biotech kompanije bi mogle biti bolje motivisane da na bolji način iskoriste mikrogravitaciono okruženje pri razvoju svojih proizvoda.

Međutim, na osnovu većine podnešenih predloga koje je NASA analizirala, izgleda kao da će se “kosmički biznis” oblikovati prilično nalik onom koji vlada među nama na Zemlji, gde novac javnog sektora ostaje da “robuje” privatnom sektoru. Stoga postoji i razložna zabrinutost da će troškovi za razvoj kosmičke infrastrukture pasti na teret čitavog društva, dok će profiti od komerzijalizacije kosmosa biti privatizovani.

To bi bila i šteta i sramota. Imajući u vidu izvanredan istorijat svojih dostignuća, NASA je jedna institucija javnog sektora kojoj bi trebalo da bude dozvoljeno da “sanja velike snove”, tj. da kuje velike planove. Američka svemirska agencija je institucija kojoj treba davati sredstva za svoje istraživačke napore. Davati novac instituciji kao što je NASA bi bilo u skladu sa duhom istraživačkih pregnuća, kako bi daleko hrabrije eksperimentisala i to sa širim finansijskim okvirom.

Ili, kako je dosad već potvrđeno u svakoj prilici: novac utrošen na agenciju NASA nikada nije uludo bačen.

Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama?

Jul15

Istorija može da pruži odgovor.

Osnivač Majkrosofta Bil Gejts ne razume zašto ljudi nisu zabrinuti zbog veštačke inteligencije (AI), i slaže se sa Ilonom Maskom (Elon Musk) da bi AI mogla biti jedna od naših najvećih egzistencijalnih pretnji po ljudsku vrstu. Šef Majkrosoftovog odeljenja za razvoj i istraživanje, Eric Horvitz ne slaže se sa Gejtsovim stavom. Zabrinutost zbog socijalnih i ekonomskih uticaja koje bi veštačka inteligencija imala po ljudsko društvo jedna je od brojnih kontroverzi koje prate nove tehnologije. A tako je bilo – oduvek.

Postoje mnogi razlozi za ovo protivljenje novim tehnologijama. U knjizi “Inovacije i njihovi neprijatelji: Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama” (Innovation and Its Enemies: Why People Resist New Technologies), tvrdi se da naš osećaj za ljudsko i poimanje onoga šta nama ljudima znači biti “čovek” leži u korenu skepticizma prema tehnološkim inovacijama.

Knjiga je objavljena 6. jula u Montrealu, na 16. Međunarodnoj konferenciji Šumpeterovog društva. Šumpeter je za života gajio veliku pažnju za inovatore, inovativnost, patente i preduzetnike – rekavši jednom prilikom da ih njihov rad izlaže “društvenom ostrakizmu tj. odstranjenosti i izgnanstvu, fizički ih onemogućavajući, ili direktnim napadom” – onda ova konferencija nije mogla biti pogodnije mesto za objavljivanje ovakvog štiva. Džozef Šumpeter je ovaj komentar napisao pre više od jednog veka, 1912. godine. Što će reći da imamo dugu istoriju otpora tehnološkim dostignućima. Stoga se treba okrenuti istoriji i prohujalim događajima kako bismo shvatili zašto “genijalci” i izvanredni inovatori najčešće žive u izgnanstvu, kako unutrašnjem tako i spoljnom.

Gledajući u prošlost za odgovorima

Knjiga se oslanja na 600 godina tehnoloških kontroverzi, od napada na kafu u srednjovekovnom Bliskom istoku i Evropi do današnjih debata o potencijalnom fatalnom uticaju veštačke inteligencije, dronova, 3-D štampača i “petljanja” s genima.

U knjizi se zastupa teza da društvo teži da odbaci nove tehnologije onda kada one postanu zamena za našu “ljudskost” a ne sredstvo da tu ljudskost povećaju. Naša želja za humanizovanjem tehnologija zapretena je u humour: “Ukoliko jednog dana računari postanu previše moćni, možemo ih organizovati u komisiju – to će ih dokusuriti.”

Željno ih prihvatamo onda kada podržavaju naše iskonske želje za inkluzijom, svrhom, izazovom, značenjem i usklađivanjem sa prirodom. Mi to radimo čak i kada su računari preglomazni, skupi, kada nam trace vreme ili kada se stalno kvare.

Evo ilustrativnog primera. U ranim danima uvođenja traktora u Sjedinjenim Američkim Državama, teško da je ova mašina bila uzor efikasnosti jedne farme. Traktori su nudili “premalo prednosti” u odnosu na dobre, stare konje. Neki protivnici poljo-mehanizacije tvrdili su da bi njihova vrednost bila tek neznatno poboljšana kada bi traktori – poput konja mogli da se razmnožavaju.

Čemu nas o novim tehnologijama mogu podučiti drevni mobilni telefoni “cigle”

S obzirom da se tehnologije nezadrživo šire uzduž i popreko svih zemalja i kontinenata, takođe se menjaju i društvene implikacije. Kada je, recimo, Motorola u Sjedinjenim Američkim Državama predstavila prvi celularni telefon 1983., ova inovacija bila je odbačena kao “igračka za bogate”. Mobilni su tada koštali $4,000 (današnji ekvivalent od $10.000), bili su teški dva kilograma, dugački preko 30 santimetara, bateriji je bilo potrebno 10 sati da bi se napunila, a njim se moglo pričati jedva oko 30 minuta.

Ovi pokazatelji bi ih pre kvalifikovali kao sredstvo za ažuriranje nečijeg statusa na Fejsbuku. Bili su meta sprdnje i podrugljivih komentara, a u vicevima im je prišiveno ime koje je prvoj generaciji celularaca ostalo do danas: “cigle” (brick phones) – upravo zbog svog oblika i težine.

Prvi model je nazvan DynaTAC, što je skraćenica za Dinamičko-adaptivno pokrivanje čitavog područja (Dynamic Adaptive Total Area Coverage). Uprkos ovom agresivnom i probitačnom imenu, rani modeli uradili su malo toga kako bi uvećali našu “ljudskost”, pogotovo za mlade ljude. Stopa usvajanja mobilne telefonije se u Sjedinjenim Američkim Državama kretala brzinom glečera, stavljajući SAD daleko ispod Evrope, Azije i Afrike.

Kada su mobilni telefoni počeli da osvajaju Afriku, njih su ponovo otkrili inženjeri, šireći njihov uticaj i koristeći nove poslovne modele koje su kreirali preduzetnici iz Kenije. Oni su prvi uveli mobilni prenos novca – pod nazivom “transfer” a ne “bankarstvo”, jer banke ne bi dozvolile telekomunikacionim kompanijama da drže i barataju novcem.

Jedinstveni pretplatnički rast u podsaharskoj Africi

Mobilni telefoni danas više nisu samo sredstvo za komunikaciju. Oni su samo nominalno “telefoni”, a pored telefonske komunikacije služe i kao banke, škole, ambulante, i sredstvo za širenje transparentnosti i demokratije. Oni danas, zapravo, povećavaju našu ljudskost na način koji se nije mogao predvideti početkom 1980-ih. Oni su, takođe, služili kao uzor za poboljšanja u drugim poslovnim i industrijskim sektorima, kao što je, recimo, vanmrežno napajanje električnom energijom.

A danas imamo više od pukih “mobilnim telefona”. To su danas, u stvari mobilni “uređaji” sa desetinama korisnih (ali i zabavnih) funkcija sve su – samo ne telefoni. Živimo u uzbudljivim vremenima u kojima tehnološka raznolikost i kreativnost nude neograničene mogućnosti za proširenje ljudskog potencijala za sve, a ne samo za određene ekskluzivne i elitne slojeve društva.

Onda kada nam tehnologije zauzvrat pruže mnogo dobroga

Inovacije i njeni neprijatelji pokazuju da se otpor prema novim tehnologijama povećava onda kada je javnost shvata da će koristi od novih tehnologija imati tek samo mali deo društva, dok rizika od njenog korišćenja biti isuviše. I to je razlog zašto se tehnologije koje promovišu velike korporacije često suočavaju s oštrim protivljenjem javnosti.

Slično tome, nove tehnologije suočavaju se s velikim otporom onda kada ih javnost doživi kao rizične, jer je percepcija javnog mnjenja na inovacije uglavnom na kratak rok, dok se prave koristi mogu osetiti i odraziti samo ukoliko inovacije budu inkorporirane u naša društva jedino na duge staze. Stoga, govoriti skeptičnoj javnosti da će od neke nove tehnologije koristi imati tek buduće generacije ne znači da nas to može zaštititi od gneva sadašnjih.

Koji je put napred?

Odgovor možda leži u previse zloupotrebljavanoj frazi “socijalnog preduzetništva”. Za mnoge, ovaj termin je eufemizam za dobrotvorne aktivnosti ili nevladine organizacije. Ali, ono što je zaista potrebno jeste da se “društveno” ponovo pretoči u “preduzetništvo”.

To znači da treba istraživati nove načine na koje se današnja preduzeća mogu videti kao ona koja doprinose opštem dobru. Činjenica da preduzeća koriste nove tehnologije kako bi poboljšale svoju konkurentnost otežava javnosti da razdvoji tehnologiju od njene upotrebe – bilo da upotreba inovativnih rešenja u datom trenutku (i na kratak rok!) ide nabolje ili, pak, na gore.

Sudbina novih tehnologija nastaviće da se određuje ravnotežom moći u društvu. Tokom gotovo 400 godina, otomanski vladari protivili su se štampanju Kurana. Na taj način se podrivala uloga verskih lidera kao izvora kulturnih kodova. Ali, kada je pisana reč počela da pojačava moć vladara, nastao je postepen sukob, sučeljavanje u odnosu na prethodne fatve (usmeni saveti koje daju isključivo eksperti za islamsko pravo) o zabrani štampanja Kurana. Kraće rečeno, afinitete koje su svetovni vladari u islamskom svetu gajili za pisanu reč preuzeli su kasnije i verski službenici i sam Islam.

Inovacija i njeni neprijatelji pružaju nam mnoge druge primere gde je prihvatanje novih tehnologija zavisilo od toga da li su ove pojačavale – a ne podrivale – dotad uvrežene prakse i navike. Dilema s kojom se suočava savremeno društvo glasi: da li ojačati postojeće ustaljene prakse, ili podrivati društvo inovativnim rešenjima?

Nove tehnologije su od suštinskog značaja za podsticanje ekonomskog rasta, one zadovoljavaju ljudske potrebe i štite životnu sredinu. Nove, čiste energetske tehnologije kao što su solarne fotonaponske ćelije i turbine su, na primer, od ključnog značaja u smanjenju emisije ugljen-dioksida i rešavanju izazova klimatskih promena.

Cena solarnih panela po vatu. Foto: Earth Policy Institute/Bloomberg

Njihovo usvajanje, međutim, često biva sprečeno ili usporeno zbog interesa aktuelne industrije i lobija. Dilema je, zapravo, pre svega u tome što se mnogim slučajevima držanjem za staro može, u stvari, biti u sukobu sa našom humanošću, naročito u pogledu naše težnje za usklađivanjem s prirodom. Kao što je američki kompozitor Džon Kejdž (John Cage) prikladno rekao: “Ne mogu da razumem zašto se ljudi toliko plaše novih ideja. Ja se plašim starih. “

Rachel Hallett 12 Jul 2016 We-Forum

Pavle Bašić 帕夫莱·巴希奇

The Wor(l)d of Pavle!

Tag Archives: Inovacija

Anđeli investitori – spasioci ključnih naučnih dostignuća

Like this:

Rizici koji prete globalnom rastu

Like this:

Čudno, šareno, a neki je i jedu: američka „TV večera“

Like this:

Negativne kamatne stope: svetogrđe koje skupo košta

Like this:

Časovnik: pokretač prosperiteta

Like this:

Čovek koji je izmislio savremene knjižare

Like this:

Apple gaji iskvaren poslovni model, kažu evropska pravila

Like this:

Američko propadanje ili obnova?

Like this:

Komercijalizacija svemira: na udaru “loše privatizacije”

Like this:

Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama?

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: