Studiji i pozorišta zapošljavaju koordinatore intimnosti kako bi glumci bili bezbedni i zaštićeni od mogućih hotimičnih činova na snimanju ili u pozorištu. Tu je i pomalo neočekivani obrt: Koordinatori, takođe, čine da ove scene publici deluju više “seksi”.

Koordinatorka intimnosti Čelzi Pejs tokom rada sa Rajanom Mejerom (na leđima) i Džošom Fultonom (preko njega) tokom probe kratkog filma “1781” u Osajninu, Njujork (Jackie Molloy/NYT)

Jednog subotnjeg popodneva prošlog novembra, koordinatorka intimnih scena Čelzi Pejs (Chelsea Pace) se probijala kroz gusto šumovito područje parka u Osajninu, država Njujork (Ossining), prema dvojici glumaca obučenim u odeću iz epohe Američke revolucije (1775-1783), koji su sedeli na hrpi lišća. Snimali su kratak film mladog režisera po imenu Itan Fjurst (Ethan Fuirst), o vojnicima koji se slučajno susreću u šumi i koji u njoj nastoje da prežive. Pejs je koordinatorka intimnih scena: profesionalna moderatorka simuliranog seksa i scena s obnaženim izvođačima na pozorišnim daskama i pred filmskim kamerama. Ona i njene kolege – ima ih najmanje četrdeset petoro koji sada rade širom Sjedinjenih Država, Kanade i Britanije – često objašnjavaju neupućenima da je ono što rade „borba protiv (loše) koreografije seksualnih scena.“

Uoči dolaska na set je na parkiralištu položila jedan dlan na drugi, ispreplevši prste i rukama uvežbavajući koreografiju scene, okrenuvši jastučiće dlanova i priljubivši pete. „Stvar koju želimo da izbegnemo je ono što nazivamo “G.P.M.”, ili „stenajnje po potezima“ (grunts per move)”. Posvećeno, i prilično precizno, Pejsova je izvela tri suzdržana šoto-vočea (sotto-voce) uz stenjanje: ”Ono, kad tek stigneš na set, ‘uhh…”

Poziv koordinatora intimnih scena donedavno praktično nije ni postojao. Ali, u vremenskom rasponu od oko dve godine, uporedo sa evolucijom pokreta #MeToo, ova je profesija postala veoma tražena u granama industrije zabave koje su postajale odgovorne za ranjivost svojih izvođača, kao i, čak često, sasvim hotimičnu (zlo)upotrebu njihovih hijerarhija. HBO je s jeseni 2018. godine počeo da zahteva prisustvo koordinatora intimnosti na bilo kom setu u kojem ima obnaženosti glumaca ili intimnih radnji, a prošlog leta je reditelj koreo-intime (u teatru se ta profesija naziva ”režiser”, a ne ”koordinator”) započeo sa postavljanjem takvih scena u komadima brodvejskih pozorišta. Ovaj poziv uključuje aspekte savetnika ali i koreografa, uvodeći prakse prihvatanja/usvajanja novog umetničkog procesa, jednog sasvim novog područja tehničke stručnosti u pozorištu, na filmu i televiziji.

I dok je direktor fotografije bio usredsređen na svoj objektiv, glumci su polegali na pod kako bi vežbali. Čelzi Pejs je početkom te nedelje izvela probu sa Fjurstom i dva glumca putem video-linka. Sada, na probi, jedan je grickao ruku koja se nalazila oko bedara drugog; drugi se okrenuo. Njihove oči su se srele. Usledio je zagrljaj. Nekoliko okreta u jednoj poziciji, grubi manevri kotrljanja, a zatim još nekoliko okreta na drugu stranu. Pejsova je glasno štopovala dužinu trajanja svake pozicije glumaca.

Improvizovana ili “lako koreografisana” intimna scena je nekada bila norma i na filmu i na televiziji, gde se očekivalo da glumci zajedno isprobavaju, eksperimentišu i potom vide šta je to što funkcioniše i kako da se u trenutku prebace na nove smernice, određene zahtevima scene (praktično, kada bi trebalo da “povuku ručnu” i u kom trenutku da se “prešaltuju” i otpočnu izvođenje sasvim različite scene, koja nije po pravilu i intimne prirode). Za to vreme su režiser i ekipa zajedno radili na rešavanju neizbežnih “tehničkih  neobičnosti” koje su prateći deo ovakvih scena: dvoje ljudi koji se pretvaraju, koji glume da imaju seks. “Snimio sam fotografije iz svakog mogućeg ugla u kojem biste ga mogli imati”, rekao je 2015. režiser Džad Ejpatau (Judd Apatow) u intervjuu za Njujork tajms. “Tog dana (snimanja) sve to ‘ide kroz prozor’ ” dodaje on. “Izvesno je da ovo nije najprijatnija stvar na svetu”, kaže glumica Ketrin Han (Kathrin Hahn), koja je nedavno radila sa koordinatorom za prisnost na setu HBO-ove serije ‘Gospođa Flečer’, u kojoj glumi roditelja čija su deca napustila ‘porodično gnezdo’ (“empty-nester”), i koja počinje da širi svoje seksualne horizonte. “A u vezi scena seksa, želite da ih naprosto obavite“.

Kate Weare Dance Company

Čelzi Pejs se ohrabrujuće sagla, s rukama na kolenima. Kao i većina koordinatora za prisnost, i ona je nosila tamnu, praktičnu a funkcionalnu odeću koja ju je “spojila” s ostatkom filmske ekipe, mada je izgledalo i da je njena fizička prisutnost osmišljena kako bi u trupi pobudila radoznalost, gledajući je priljubljenih stopala i neposrednog kontakta očima prema svima. Jedan glumac se oprezno pozicionirao iznad drugog, ka licu i vratu svog partnera. „Hoćeš li da malo spustiš koleno unazad, još iza sebe“, naložila mu je. ”Dalje. Još. Izgledaće sasvim dobro sa mesta gde je kamera, tamo iza tebe. “Dok je glumac ispružio nogu, telo mu je bilo istegnuto a karlica spuštena; iako nije legao direktno preko partnera, počelo je da znatno više deluje kao da, zapravo, jeste.

“Moramo da postignemo verodostojnost (intimnih kontakata)”, dovikuje asistent producenta, gledajući zalazak sunca. Pejsova je podsetila glumce da dišu kao da upražnjavaju tehniku Kundalini disanja na časovima joge (ili “carsku ljuljašku”, udisajem od dijafragme odozdo-naviše i obrnutim redosledom: sve do rezidualnog dela pluća koji se kratkim udisajim retko kada koristi). Prigušenog glasa, namerno prilagođenog da ga čuje samo dvoje ljudi s kojima je u tom trenutku razgovarala, a zatim, kada je osetila, podižući ga. „Ubrzajte sve više na vrhu svakog kruženja, tako da postoji naglasak“, rekla je, rotirajući prst. (Pejsova koristi ‘krugove’ kako bi opisala šta jedan partner može da uradi sa karlicom dok opkoračuje drugog). ”Sad sve ide glatko.”

Direktor fotografije je prišao. Može li Pejsova da zarotira čitavu scenu za 90 stepeni? Fjurst je izrazio blagu paniku, ali je Čelzi Pejs već u hodu napravila korekciju ugla, koreografišući scenu kao fluidan niz gestova umesto da je “razbije” u različite poze i za različite kadrove. Čitava sekvenca se brzo pomerala, bivajući na “jednoj osovini”: ugao nije nikakav problem za uspešno uvežbanu koreografiju.

Pejsova i Fjurst nadvili su se nad monitor, pregledajući prvi od nekoliko snimaka. Suvo lišće na šumskom tlu je glasno pucketalo pod nogama i telima, zahtevajući od svih da budu potpuno nepomični tokom kretanja kamere. Jednom kada je Fjurst osetio da je postigao ono što je zamislio u toj sceni, ekipi bi se istovremeno oteo uzdah olakšanja, uz čestitke i živahnu larmu. Pejsova je uzela grejače za ruke. „Bilo je fascinantno“, rekao joj je jedan glumac. Drugi se nacerio, izvadivši iz kose nekoliko suvih listova.

The Deuce, sezona 2: Megi Gilenhal (Paul Schiraldi/HBO)

Praksa oslanjanja na stručnjake koji će svojom glumom doprineti verodostojnosti scena seksa toliko je nova u industriji zabave da čak i prilično mladi glumci s autoritetom govore o tome koliko je ova “koreografska niša” nekada bila drugačija. Glumica Hamberli Gonzales (Humberly González, 27), koja je baš nedavno završila rad sa “koordinatorom za intimne scene” na setu Netfliksove serije „Jupiterovo nasleđe“ (Jupiter’s Legacy) je opisala jednu drukčiju, prilično tipičnu scenu tokom rada na ovoj TV sagi. Ona i njen partner na sceni, koga je upoznala tog prepodneva, snimali su kako se ljube u šatoru, dok je kamera sa spoljne strane “hvatala” njihove siluete.

Nije bilo proba niti bilo kakve posebne koreografije. Kad je došlo vreme za snimanje scene, dvoje glumaca ušlo je u šator, prethodno dobivši uputstva da ”samo krenu”, priseća se Gonzaleova, dok je režiser posmatrao sa strane, izvikujući dodatne instrukcije. Glumci su improvizovali sve, ”u fulu” (full on) dok se ekipa na setu trudila da ih najbolje instruira gde da se postave kako bi njihove siluete delovale što izražajnije.

Bilo je potrebno nekoliko sati mukotrpnog ponavljanja po sistemu pokušaja i pogrešaka kako bi se utvrdio sasvim jednostavan sled prostih pokreta. Na osnovu onoga što je Gonzalesova opisala, novinarki Njujork tajmsa Lizi Fajdelson, inače profesionalnoj plesačici, nije delovalo baš najjasnije da li glumci “čak” treba i da se poljube: “odmah sam pomislila na dužinu produkcije filma ‘Kosa’ iz 2000-ih kojeg sam nedavno videla na Jutjubu, a u kojem su glumci stvarali neki vid seksualne igre kroz igru senki, koristeći se rukama. U slučaju Gonzalesove i njene trenutne situacije, ona i njen partner na sceni su se sve vreme dodirivali, a on se nehotice uzbudio. „Bilo je tako neprijatno“, rekla je Gonzalesova.

Kao i kod drugih intimnih prizora koje je radila, potencijalne posledice i mogući izgovori nadvladali su bilo kakve neprijatnosti koje je Gonzalez mogla imati. Bila je dobrovoljna učesnica u snimanju i pitala se retrospektivno, naime, da li bi to mogla shvatiti kao problem ili čak „izgubiti posao“, kako je rekla, ukoliko bi tražila da se na sceni uradi nešto drugačije. Rešavanje emocionalnih potreba glumca, znala je dobro, moglo bi biti teže i sporije od brzog pronalaženja zamene za onoga ko podnosi bilo kakvu žalbu vezanu za ovakve scene.

Kao glumac, „Uvek postoji taj vrlo zastrašujući osećaj: Ako javno podelim-ispoljim svoja iskrena osećanja, da li ću ponovo biti angažovan?“ Pored toga, izazovno okruženje izvođača je oduvek bio deo onoga što bi iznova osnaživalo njenu želju da postane glumica. Izgledalo je nejasno kako tačno navesti ono što je doživela kao problem. U tom trenutku je, kako je objasnila, sa partnerom u toj sceni podelila svoja osećanja i unutrašnju teskobu – dok je njen partner na sceni, takođe, bio potpuno iznuren usled nastojanja da savlada ove ‘delikatne’ scene. ”Samo sam pomislio, ‘Čoveče, naš posao je potpuno sumanut!’“

Triple Dog Dare

Uprkos prirođenoj nespretnosti prilikom snimanja ovakvih scena, „nikada nisam mislila da je u tome bilo ičeg što bi još bilo potrebno (dodavati, oduzimati ili korigovati)“, rekla je Ketrin Han (Katherine Hahn), koja je uglavnom radila sa rediteljkama. Smatrala je da je nedostatak posredovanja između nje i njenog režisera toliko ugrađen u njihovu „svetu povezanost“ kao i u samu profesionalnu kulturu snimanja filmova. Glumci često kažu – kao što je to činila i Hanova – da se scene seksa uopšte ne osećaju kao da su „u vezi seksa” – ili čak, povremeno, da posmatračima sa strane baš i ne deluju kao da su odglumljene.

Seksualnu intimu za pozornicu ili ekran odjednom je neprirodno izvesti i “fizički doslovno”, na način na koji drugi prizori to nisu. Glumci i publika imaju drugačiju “fizičku i psihološku barijeru” sa drugim vrstama fizičkog kontakta – naročito kada je reč o nasilju – nego kada se radi o prikazima seksa, kaže koordinatorka za intimne scene Šivon Ričardson (Siobhan Richardson). Naime, svi znaju da je nasilje lažno i inscenirano: ”U stvari nikada nikoga ne gušim ili pridavljujem”, rekla je. Činjenica da je penetracija simulirana u scenama seksa gotovo da promašuje suštinu: Intimna bliskost, blizina između samih glumaca gotovo nikada to nije… Svaki poljubac, u svakom filmu…“, piše teoretičarka filma Linda Vilijems u svojoj knjizi “Snimanje seksa” (Screening Sex), „već je, po sebi, jedna vrsta dokumentarca.“

Nekoreografski prizor seksa nije uvek i neodgovoran, a neki režiseri se svojski trude da koreografski simuliraju seks. Ali scene seksa koji se “izmakao” kontroli posledica su kako neuspeha u međusobnoj detaljnijoj i jasnijoj komunikaciji, tako i mogući ishod namerne “zloupotrebe moći”, što bi se, u nedostatku jasnog scenskog protokola za seks na sceni moglo teško razaznati. U decembru je magazin Hollywood Reporter izvestio da je Rut Vilson (Ruth Wilson) napustila snimanje serije ”Afera”, delimično i zbog načina na koji su obrađivane scene seksa; izvori su tvrdili da se na setu osećala pod pritiskom koji je išao preko njenog praga, i da je ignorisana kada je uložila prigovor zbog učestalosti scena obnaženosti u seriji. Za poslednju (petu) sezonu serije, ove godine je mreža Showtime angažovala koordinatora za intimne scene.

Nakon što je 2013 objavljen film Abdelatifa Kečiče „Plava je najtoplija boja“ (Abdellatif Kechicha, Blue Is the Warmest Color), vodeće glumice filma Lea Sejdu i Adel Eksarhopulos (Léa Seydoux, Adèle Exarchopoulos) ispričale su kako su se osećale „užasno“ i „izmanipulisano“ tokom iscrpljujućeg snimanja – što je tako tipično za metod koji je najviše odgovarao Kečičinom rediteljskom stilu: dani i dani provedeni u posvećenom izvlačenju zadovoljavajućih performansi iz koreografisanog, simuliranog seksa.

Idući dalje u prošlost, a na ovom fonu, Bertolučijev „Poslednji tango u Parizu“ iz 1972 –  skoro sedam godina nakon što je Marija Šnajder izjavila za Dejli Mejl da se „osećala kao da je pomalo silovana“ na setu, Bertoluči je decenijama kasnije (u intervjuu iz 2013.) priznao da su se on i Marlon Brando dogovorili (kao profesionalci) da Brando “iznenadi” svoju mnogo mlađu i daleko manje poznatu koleginicu seksualnim kontaktom kojeg nije bilo u scenariju – kako bi iz nje za tu scenu izvukli kvalitet „autentičnog besa“, za koji on (Bertoluči) verovatno nije mislio da je bilo moguće proizvesti na neki drugi način. Slični problemi pojavljivali su se i u svetu teatra: ugledna ne-sindikalna teatarska kompanija ‘Profiles’ se 2016. zatvorila se nakon što je Chicago Reader otkrio široko poznat, 20-godišnji obrazac zlostavljanja od strane umetničkog direktora, koji je uključivao seksualno uznemiravanje glumaca tokom izvođenja intimnih scena.

Ovo su incidenti koje su mediji svojevremeno zdušno pokrivali, ali praktično da nema nijednog glumca-glumice kojem-kojoj nedostaje „priča o nečemu što se dogodilo, ili čemu su bili svedoci“, onda kada intimna scena krene naopako, kaže rediteljka ovakvih scena Kler Vorden (Claire Warden); može se činiti teškim izbeći ovakve situacije i neprilike ne samo zbog granice kada performans možda prelazi granice društvenim normama zacrtanog ponašanja – zalazeći time na područje “pogrdnog i uvredljivog” – već i zbog nedostatka predstave, percepcije – a samim tim i stava – o fizičkim granicama, ugrađenim u tradicionalnu “telesnu mehaniku” tih scena. Pre nekoliko godina, dok je gostovala u emisiji “Šou Hauarda Sterna”, glumica i komičarka Sara Silverman je samo kratko spomenula ”brutalnu scenu seksa” koju je doživela na komičarskom setu, a tokom koje je ”gledala oko sebe kako se stvari odvijaju pitajući se, ‘Hoćemo li se zaustaviti, ili će između nas biti i još ponečeg?’ “

U januaru 2018. godine, dok se pripremao za snimanje druge sezone serije u režiji Dejvida Sajmona “Dvojka” (The Deuce, sleng za njujoršku 42. ulicu, kod nas prevedenoj kao “Hronike sa Tajms skvera”), o procvatu porno-industrije u Njujorku 1970-ih, glumica Emily Meade, koja je tumačila rolu seksualne radnice i porno glumice po imenu Lori je odlučila da decidno i promptno izmoli od kuće HBO da angažuje nekoga ko bi joj olakšao te delove svoje role, u kojima su prikazane scene seksa. Slušajući priče drugih glumica o uznemirenosti, odnosno, uznemirujućoj dozi intime na snimanjima, te jeseni je Midova uočila koliko je „počela da razvija oklop“, kao i da je „nekako potpuno odvojila svoje telo“ od simuliranja seksa i golotinje. „Nisam htela da se isključujem, ograđujem ili distanciram kako bih obavljala svoj (glumački) posao.“

HBO je angažovao Ališu Rodis (Alicia Rodis), osnivačicu sada vodeće organizacije za koordinaciju intimnih scena “Intimacy Directors International”, koja će biti angažovana na njihovim setovima. Nakon završetka sezone, Rodisova je “aterirala” u tu mrežu, ali i u niz drugih TV mreža, uključujući Netflix, Showtime, FX i TNT, koji su po prvi put u istoriji svojih produkcija počeli da angažuju koordinatore-koreografe intimnih scena.

Veza Emily Mead je uz Ališu Rodis “potpuno transformisala” sopstveno glumačko iskustvo i praksu. Ona i Ališa trenutno se konsultuju sa Američkim udruženjem filmskih, TV i radio-izvođača (SAG-AFTRA) o prvom setu uputstava kojim će ovaj profesionalni esnaf definisati aktivnosti koordinatora intimnih scena. Pre nego što je počela da radi sa koordinatorkom za intimu, „jedina moć koju sam po tom pitanju ikada posedovala u karijeri je bilo to što bih na snimanju scene seksa naprosto smogla tek toliko snage da kažem ‘ne’, Dodaje Mid. “Uvek je postojao taj vrlo komplikovan odnos, komplikovan način kojim komunicirate (s partnerom u tim scenama), a da li i kakvu snagu imate kad jednom kažete ‘da’? “Imati profesionalca s kojim bih mogla da porazgovaram o onome što me je u svim takvim scenama zabrinjavalo donelo mi je neku vrstu oslobođenja, uvida, pozornosti, ali i svrhovitosti ovih scena koje nikad ranije nisam radila”, rekla je. Emili se stoga obratila HBO-u, iz bojazni zbog toga što su to bile scene seksa koje je lično preuzela na sebe; sada je shvatila i da je to, takođe, cena koju istinski umetnici moraju da plate.

Glumica, po pravilu, treba da se ogluši o bilo kakva “ometanja” koja potiču od telesnog – činjenicu da je možda gladna, ili da joj je hladno, da je fizički zastrašena ili da kipti od adrenalina – iako je reditelj taj koji “premerava” i procenjuje izvođača – ili, ako ništa drugo, ono barem delimično – upravo onaj aspekt i tačka u kojoj će pokazati nivo spretnosti i veštine delikatnog “prepuštanja roli” u trenucima kada nastupa. Jedna definicija izvođačke (glumačke) umetnosti kaže da je to mera sofisticiranosti kojom glumac označava prostor između umetnosti i svakodnevnice odnosno realnosti. Ipak, još uvek je prilična novina i nepoznanica tvrditi da su uslovi umetnikovog telesnog prisustva od fundamentalnog značaja za suštinsko pitanje: kako i da li može izvući iz sebe ono najbolje? Radeći sa koordinatorkom scenske intime, „otkrila sam toliko raznovrsnih unutrašnih slojeva u scenama seksa koje sam izvodila”, rekla je Mid. Govoreći o ovom otkriću, ona je zvučala i odsečno i živahno – na način na koji to čine oni koji su napokon rešili šta je izvor dugogodišnje zaraze insektima, ili uzrok neke alergijske reakcije.

Na svoje iznenađenje, rekla je glumica Ketrin Han, i ona je koordinatore intimnosti počela da smatra neophodnim, kao profesionalce od vitalne i suštinske važnosti za uspešnu i kvalitetnu inscenaciju seksa. Ketrin Han se priseća da ”Obično, nakon što bih stigla na snimanje scene seksa”, s partnerom bih pomalo ‘lažirala’, praveći zajedničke spontane incenacije, sve dok vam osoba za kamerom ne bi rekla šta je to što je ispalo dobro, a šta nije.” Sa koordinatorkom pokraj sebe tokom snimanja, koja bi joj govorila kako će tačno određena scena/snimak/kadar biti konstruisani i kako će sve to izgledati, scene seksa su išle daleko brže, imajući manje „sjaja“, uostalom tako irelevantnog u istinskom umetničkom stvaralaštvu glumca. „U stvari biste, (uz koordinatora) nesagledivo brže stigli do tog ‘mesa’, do svega onog što je pod njim i duboko u njemu“, rekla je Han. Kad je prvi put čula izraz “koordinator intimnosti”, našalila se da joj je on zvučao potpuno otkačeno; podsećao ju je na donje rublje. „Bila sam sigurna da ću u budućnosti izvoditi scene bez njih (koordinatora)“, rekla je. „Ali, nadajmo se da neću.“

Lizzie Feidelson, New York Times

∗ ∗ ∗ 

Koreografkinja Kler Vorden odobrava scenu u kojoj su Blenkson-Vud i Kusati-Mojer.

Nekoliko minuta kasnije grupa se zaglavila u maloj blokadi: Pre nego što će se on (Cusati-Moier) i Blenkson-Vud “navatati” i ispreplesti u poljskim kolicima, sledilo je nekoliko replika u sparing-dijalogu, a Mojer je smatrao da bi bilo prirodno suprotstaviti se Blenkson-Vudu jednim korakom u njegovom pravcu tokom jedne od njegovih replika. Vordenova je mislila da Mojer treba da stoji, bez pravljenja dodatnog koraka. Odluka bi pomogla postavci ostatka ove scene, u kojoj je ispričana priča o tome kako se rasne hijerarhije, usled međusobne privlačnosti, mogu “rasklimati”, potom ponovo očvrsnuti i “zamrznuti” a onda se čudovišno povratiti tokom samo jednog seksualnog susreta. „Svaki pojedinačni preokret (u komadu), ili suptilno kretanje, utiču na sve (ostale elemente predstave i njene aktere)“, komentarisao je po završetku scene Cusati-Moier.

Suzan Zontag se 1967. u svom eseju “Pornografska mašta” pozabavila književnom pornografijom iz vremena Britanske restauracije, tokom druge polovine XVII veka. U njemu je pisala kako je opscena književnost sve samo ne nepristojna: umesto toga, eksplicitni prizori “nose sa sobom sve ono što dodiruje celokupno čitaočevo iskustvo i suštinu svačije ljudskosti – njenih mentalnih i fizičkih granica: kao ličnosti, i kao tela. I, dok scena između Gerija i Dastina ulazi u krešendo, Dastin liže Gerijeve čizme. Ovaj zvuk prenosi zadovoljstvo i energiju partnera koji izvodi scenu uživanja. Taj specifični ton, izgled ličnog ispunjenja ovakvim zadovoljstvima, “to je ono za šta mislim da nikada ranije nisam videla na pozornici. Veliki je deo onoga što čini da, kao gledateljka u publici, osećam da Dastin voli Gerija, želeći da se i on oseća zadovoljenim”, piše autorka ovog članka, Lizzie Feidelson.

Snimljene scene seksa mogu biti suptilnije od pozorišnih, jer se od pozorišnih glumaca zahteva prenaglašavanje gestova, kako bi tim motoričkom afektom privukli pažnju gledalaca – iako Kusati-Mojer takođe izjavljuje i kako se na pozorišnim daskama oseća “sposobnijim” za proizvođenje traženog efekta. On kaže i da u pozorištu ”kontrolišeš taj trenutak”, ne brinući se o tome kako će biti percipiran tokom ponavljanja. Ipak, na pozorišnoj sceni je ključna mogućnost ponavljanja, “ponovljivost” trenutka; kada se dinamika između glumaca oseća previše zacrtanom u scenariju ili na sceni, reakcije publike mogu zapretiti destabilizacijom njihove veze. „Ja sam osoba kojoj je potrebno ponavljanje“, kaže Blankson-Wood. „Moram znati da mi svaki put, u svakom navratu, ruka ide baš tu – tako da kada to učinim u datom trenutku pokret bude proizvod moje emocije, a ne glumačke tehnike.“

Susan Sontag (Foto: Annie Leibovitz)

Robert O’Hara, reditelj ove produkcije je poznat po tome što spretno “kormilari” kroz hrabar, seksualno provokativni dramski materijal, a pre nego što je radio sa režiserkom za intimu je stvorio naviku da se sa glumcima “razgovara o našim telima, kao i o poštovanju koje se prema njemu mora imati” tokom izvođenja dodeljenih uloga; tu je i izjava o odricanju od odgovornosti tokom audicija, uz upozoravanje glumaca koji su odabrani za ulogu – ali koji u takvim scenama osećaju veliku nelagodnost – da ulaze u rizik od ponovnog razmatranja audicije za novog glumca-glumicu u toj roli. Sada je, međutim sve svoje  napore smatrao nepotpunim; Posao Kler Vorden izgledao mu je različit od njegovog onoliko koliko je to, recimo, i posao kostimografa ili dizajnera rasvete. „Ne znam šta da kažem kada su u pitanju određene stvari – kako, recimo, sašiti majicu ili kako usmeriti svetlo“, kaže O’Hara. Tokom druge probe ”Igranja roba” (Slave Play) u septembru 2019., Vordenova i Kusati-Mojer su dugačku providnu traku nalepili duž Gerijeve kožne čizme tako da je Kusati-Mojer, zapravo, nije odista lizao. Kao neko ko gaji drukčiji odnos prema hijerarhiji moći u pozorišnoj (ili filmskoj ili televizijskoj) produkciji, O’Hara kaže da je shvatio da glumci “osećaju kao da se “u vezi određenih stvari” pre mogu poveriti Kler Vorden… stvari koje možda ne bi želeli da kažu preda mnom.”

Na setu, koordinatori intime zauzdavaju se u simuliranoj sceni seksa nakon što se pokazala previše prisnom, ili stopiraju određeni potez ukoliko prethodno nije detaljno razrađen i proveren, a potom se o njemu razgovara sa izvođačem. Koordinator intimnosti je osoba koja osigurava da se set “zatvori” odnosno uspešno realizuje i pre nego što scena uopšte započne, ponekad upućujući glumcima iz trupe predlog da “ne zure u daljinu niti kolutaju očima kao da su smoreni”, što je nekada uobičajena nesvesna reakcija. Rodisova kaže da su, do pojave koreografa intimnih scena, kostimografi i šminkeri bili ti koji su de facto često služili kao koordinatori intime – oni su, uostalom, po prirodi svog posla, ti koji i dalje glumicama lepe “stidne perike” (merkin) i drže im odeću s kojom izlaze na scenu. Ona je izjavila da joj profesionalci iz tih branši često prilaze kako bi joj se zahvalili jer je niz “neobaveznih-ali-izvesno-prisutnih-obaveza” koje su dugi niz decenija obavljali “u hodu” – poput povlačenja glumaca u stranu kad im je očigledno neprijatno, uz savetovanje šta da rade, ili čak navodeći slučaj da se, nakon razgovora sa rediteljima, jedan kostimograf “prekvalifikovao” u koordinatora scenske intimnosti, a koji je režiserima oduvek bio preko potrebna ali sve doskora nepostojeća profesija – konačno formalizovana, i da sada ima i svoje ime.

Tehnički aspekti forme su najviše nalik onima koji su prisutni u koreografijama borbe, a koja se takođe vrti oko dekonstruisanja to jest “razlaganja” jedinstvenog pokreta na delove-faze, uz savladavanje tehnika kojim pokreti dva tela izgledaju strasno i spontano. Umesto da se osmišljava koreografija seksualnog kontakta, tako da izgleda mučno – ali da to nije – koordinacija intime može uključivati izvođenje dogovorenih fizičkih “igrokaza” koji nisu tako intimni koliko isprva deluju – često koristeći posebno razvijene, penaste pregrade ili navlake od janjeće vune, i koje su sofisticiranije od obične odeće (uključujući i onu lepršavu najlonsku stvar koja se zove “Shibue”, a koja se prodaje kao donje rublje, među kozmetičarima poznatoj i kao sredstvo za depilaciju intimnih delova tela).

Bahantkinje (Bakkhai), Pozorišni festival u Stratfordu

Radionice takođe podučavaju specifične tehnike i veštine povezane sa realističnim prikazima nežnog dodira: Mitchell McCoy, koji je sve doskora pohađao obuku za koordinatora i jedan od šačice muških koordinatora intimnosti “na terenu” kojim dominiraju uglavnom žene – i to mahom belkinje – izrekao je jednu upečatljivu rečenicu, a ticala se toga kako se emocije obično manifestuju kroz ruke, prste, dlanove i šake. “Ukoliko ne znate kako da se odnosite prema nekome u smislu telesnih dodira i osobina vašeg i tuđeg tela u specifičnoj funkciji vaših rola”, rekao je, “dodir ima tendenciju da bude ograničen na jastučiće prstiju”. Demonstrirao je jednu “nepristojnost” mazeći  vrhovima prstiju ivicu stola. Ako je gluma motivisana „sa više srca“, dodir ima tendenciju da uz vrhove prstiju uključi i dlan. Ukoliko je seksualno motivisan, dodir može uključivati kontakt do zglavka ruke.

Međutim, specifičnosti svake scene toliko se razlikuju od projekta do projekta, pa je uobičajenije upotrebiti fleksibilniji pristup rešavanju problema nego uvesti izolovanu seriju već “izlizanih” pokreta koji su prethodno više puta “apsolvirani” i igrani. Ono što je najuže specijalizovana veština koordinatora za intimnost ne tiče se toliko nekog “tehničkog trika” koji biste mogli da naučite za sat vremena, koliko je pre svega način na koji razgovarate, kojim komunicirate sa glumcima, uz sposobnost opisivanja prisnih pokreta na način da postignete određeni kvalitet potonje reakcije glumaca na sceni ili na setu, odnosno shvatanje onoga o čemu je zapravo reč u određenoj sceni, da bi se tek potom prihvatao sled pokreta u funkciji. Ovo je izuzetno teško učiniti na dobar način: pomalo podseća na napredne učitelje plesa ili joge u kombinaciji sa pronicljivošću i praktičnim razumevanjem situacije “na terenu” – svojstvima koja poseduju vrhunski sportski treneri. Šta je, recimo, ono što treba da kažete igraču usred igre, u trenutku njegove maksimalne napetosti ili nesigurnosti, kako biste ga motivisali da svoje telo “upotrebi” na drukčiji način, da se kreće drugačije, bolje, i uz više nijansi pokreta?

Pejsova za svoja uputstva koristi jednostavne pojmove i rečnik – poput “krugova”, što je reč koju upotrebljava za torziju kukovima i karlicom, ili “vidljivi pomak u (prikazivanju) snage”, tokom promena intimnih položaja u sceni. Ispostavlja se da se telo u sceni kreće realističnije onda kada odreaguje na opisni jezik i u “opuštenijem izdanju”, nego kada pokušavamo da rečima opisujemo instrukcije za doslovne položaje u seksu. Ako vam ovo zvuči kontrainuitivno, zamislite režisera koji glumcu govori da „postane malo seksepilniji“ – a to je ono što reditelj vidi, ali ne i ono što glumac oseća – nasuprot intimnosti sprovođene po uputstvu kordinatorke intime, koja, recimo, nekoj glumici nalaže da hoda sporije i teatralnije, ili da “zatvori” to jest premosti udaljenost između svog i tela i partnera u toj sceni.

Kada je u pitanju sam prikaz, koordinacija seksualne intimnosti vizuelno ne “odvodi” gledaoca do nekih izrazito različitih tretmana to jest pristupa seksu: Vizija režisera, i ograničenja zadata ugovorom sa koreografima intime i dalje su najvažniji, a koordinacija intimnosti osmišljena je tako da pomogne ostvarivanju svih vizuelnih i dramaturških zahteva reditelja/scenariste koji nastoji da željenu scenu snimi ili postavi na pozorišne daske. Na primer, u “Euforiji”, seriji HBO-a o tinejdžerima koji pokušavaju da izađu na kraj sa različitim oblicima zavisnosti i zlostavljanja, koordinatori intimnosti su ove sezone pomagali vrlo mladim glumcima kako bi im olakšali prolazak kroz intimne scene zadate knjigom snimanja: vizuelno ne sasvim jasnih i bez do kraja razrađenih detalja, a u kojima se prikazuje seks između vrlo mladih glumaca; produkcijska kuća FX ima svoju „Pozu” (The Pose): seriju o afroameričkoj i latinoameričkoj LGBT zajednici tokom 80tih (druga sezona zahvata 90-te), i u kojoj se oživljava gej “balska kultura” s početka 1920tih. Koreografi intime su mladim izvođačima omogućili da snime ljubavni prizor između dva HIV-pozitivna lika, što je po svojoj tematici tokom 80tih bio potpuno revolucionarno, ali je snimljeno na “jestivo” banalan način – onaj kojim se snima većina polnih odnosa na filmu, uz brzu seču kadrova i montažerske “vratolomije”.

Ponekad se nameće pitanje da li bi osoba koja ima pozitivan stav prema radu na seksualno eksplicitnim scenama – ona koja rado pristaje da nauči nešto o ovoj nepoznatoj oblasti, na dobrovoljnoj bazi i lično inspirisana, nadahnuta a ničim uplašena jer u sceni, recimo, “obrađuje” pokrivke za bradavice koje se proizvode u mnogim nijansama kože – da li bi takva osoba, na kraju dana, bila u stanju da stekne iole neki uvid u “opipljivost rezultata” scene intimnosti na kojoj je predano radila, onda kada je izvodi – u trenutku kada je uhvaćena okom gledaoca? Koordinacija intimnosti stvara koreografiju koje nipošto nije isključivo namenjena viziji režisera, već i kao lako uklopivi element u glumačkim rolama, uzimajući u obzir kako se izvođači mogu osećati u liku kojeg tumače. Ako je fakat da današnje holivudske priče zaista prave otklon od onih koje su doskora uglavnom pisali beli muškarci, ta promena izgleda kao da će se neizbežno ubrzati prisustvom profesionalaca, čiji je posao da predlažu suptilnije uvide u fizička i psihološka iskustva seksa.

Katja Blichfeld i njen suprug Ben Sinkler su idejni tvorci HBO-ove komične serije “Na visini zadatka” (High Maintenance) koja (u moderiranoj vizuelnoj formi) krši društvene i moralne norme: ovo je priča o trgovcu “travom”, i Njujorčanima koji čine njegovu klijentelu. Katja kaže da su ove sezone ona i aktuelni koscenarista Ajzak Oliver u početku napisali scene sa uputstvima koja glase: „nešto nekako pojede, a onda se nekako smesti na terasu“, priseća se uz smeh. Njen odabir glumaca je prvenstveno prilagođen načinu na koji sami glumci definišu scene koje se od njih zahtevaju, a kao rezultat ovakvog pristupa, kaže Katja, ona prilazi pisanju priče veoma labavo i elastično: ”Moja prva misao je bila: šta je zabavno, šta je smešno?” Pre snimanja, Ališa Rodis, novopridošla u ekipu kao koordinatorka intime za ovu seriju je pregledala scenario. Pitanja koja je postavljala u vezi priče – a kako bi pomogla što realističnijem prikazu scena – bila su tipa: „Kako ovaj dodir ili fizički čin produbljuju već postojeći narativ?“. Pitala je Katju Blichfeld zašto joj je u tritmentu potreban baš taj seksualni čin. Šta on otkriva u vezi likova? Konačno je, kaže, Blihfeld, shvatila da joj više takvih scena nije potrebno: Bila je to svakako, sa ili bez seksa, potpuno vanserijska priča, pa je smislila nešto drugo: vrlo kratak prizor seksualne scene – pre nego što su glumci čak bili postavljeni. Neki koordinatori seksualne intime se čak nadaju da će u budućnosti možda učestvovati i u pisanju scenarija; uostalom, TV mreže se intenzivno konsultuju sa Pejsovom onda kada serija ili fil uđu u fazu postprodukcije.

Koordinator intimnosti Mičel Mekoj (Mitchell McCoy) je krajem prošlog septembra stigao u Novu školu drame na Menhetnu kako bi realizovao scenu između dvojice studenata B.F.A. programa – koji su tek započeli probe adaptacije “Fuenteovehune”, predstave Lope de Vege iz 1619. o španskim seljanima koji su u dotičnom selu u Kastilji svrgli zlog vojnog zapovednika (zasnovano na istinitom događaju iz 1476). Programi poput onih koji se predaju u Školi drame univerziteta Jejl, Novoj školi ili Džulijardu urednije i redovnije integrišu koordinaciju intimnih scena u svoje nastavne programe; oba aktera na ovoj probi upoznala su se sa tom novom glumačkom disciplinom tokom radionica na njihovoj prvoj godini. Ipak, nijedno od njih dvoje dosad nije direktno imalo prilike da radi sa rediteljem intimnih scena. Dok su ih fakultetski pedagozi promatrali sa sklopivih stolica, Mekoj i glumci su prekrštenih nogu sedeli na patosu. Mekoj je objasno da je tog dana trebalo da “probije led” za njihov prvi poljubac, i ono što je nazvao ”okvirnim skeletom strukture”.

Scenu su izvodili dvadesetogodišnji glumci, Čejs Čester i Malaika Vilson (Chace Chester, Malaika Wilson), uglovi usana su im se trzali dok su stajali uspravno, u pozi koja prethodi njihovom zagrljaju. Čester, koji je ranije studirao glumu na prestižnoj Baltimorskoj umetničkoj školi (Baltimore School of the Arts) je nakon probe izjavio da nikada ranije nije poljubio nikoga na pozornici. Kad je prvi put čuo za “koreografiju intime”, rekao je kako je bio ‘zbunjen’. ”Mislio sam, znaš, samo poljubiš nekoga – i to je to.” Nakon što ga je produkcijski tim komada odabrao za ulogu, ”Mislio sam da će mi biti ugodno”, rekao je. Ali, ta ugodnost nekako “nikako nije nailazila” kada je stao pred Malaiku Vilson… momentalno shvativši da ne shvata neke stvari, recimo, da nema pojma šta bi sa svojim – rukama.

PlayME – Bunny Episode III

„Trebalo bi da vam se obe ruke približe u visini donjeg rebra“, rekao mu je Mekoj. Vilsonovoj je rekao: “Ako ste oboje O.K. s ovim (tehnikama), prebacite desne ruke preko levog trapezoida (leđni mišić ispod vrata i ramena, bliže kičmi), i dlanom idite do podnožja vrata.” Mekoj ih je zamolio da pokušaju da se u ovoj pozi zadrže 10 sekundi. ”Ovo je u osnovi nešto poput nespretnog zagrljaja tokom plesa srednjoškolaca.” Stajali su zagrljeni a potom su se razmakli. „Fenomenalno!“, prokomentarisao je Mekoj.

Čester je izgledao zamišljeno. „Koliko traje tih deset sekundi?“, pitao se naglas. Mekoj je klimnuo, shvativši njegovu dilemu. „Moramo nekako da to osetimo – potpuno je prirodno da (na početku glumačkih proba) utisak o scenskoj dužini varira, kao i da nemate osećaj (za dužinu sekvence).“

Zatim su probali zvukove tokom ljubljenja, zamahujući glavama napred-nazad, karikirano poput lutaka što se lepe na kontrolne table u auto-kabinama. Smejali su se. “Sjajno!”, Rekao je Mekoj. „Ovo je bilo zaista nešto posebno.“

Pola sata su vežbali, ljuljajući se poput figurica napred-nazad dok su vežbali ovaj pokret, dolazeći u poziciju za poljubac da bi potom ponovo izlazili iz njega. Proces je lagano prerastao u komičan, ali je postepeni i sigurni napredak imao umirujući efekat po glumce. Muzika je dopirala niz hodnik, a atmosfera je odisala mirom i lakoćom. Raspoloženje među glumcima je odjednom odisalo smirenošću i energijom, nalik onoj kakva postoji i u intimnom ponašanju u realnosti. „A ako ste u fazonu „Hej, ovo je čudno, pa ljudi to ne rade tako često!“, pa, to je potpuno O.K.“, rekao je Mekoj.

„Čudno“, priznao je Čester slegnuvši ramenima. „ali se osećam ugodnije.“

Sa probe komada Slave Play

Donedavno koordinacija intimnih scena praktično nije postojala. Međutim, u rasponu od oko samo dve godine, uporedo sa evolucijom pokreta #MeToo, ova je profesija postala veoma tražena u industriji zabave, koji je postala odgovorna za potencijalnu ranjivost svojih glumaca u intimnim scenama, kao i iskorišćavanje hijerarhije u nametanju knjige snimanja i instrukcija za rad na scenskom seksu. Mreža HBO je u jesen 2018. počela da zahteva prisustvo koordinatora intimnosti na bilo kom setu koji je pozivao na golotinju ili intimu, a od prošlog leta reditelji intime (u pozorištu se ta profesija zove ”režiser”, a ne ”koordinator”) započeli su prvo da ga primenjuju u radu s jednom trupom na Brodveju. Uloga koordinatora uključuje aspekte kako savetnika tako i koreografa, uvodeći prakse pristajanja na novi umetnički proces, i jedno sasvim novo područje tehničke ekspertize koja se već primenjuje u pozorištu, filmu i na televiziji.

U septembru prošle godine, nekoliko nedelja uoči pretpremijere brodvejskog komada Džeremija Herisa, „Igranje roba” (Slave Play), koreografkinja Kler Vorden (Claire Warden) je stigla na set kako bi “zategla finese” jedne intimne scene u studiju za probe u Midtaunu (Midtown). Glumac Ato Blenkson-Vud u ovoj tročinki glumi lika koga publika isprva upoznaje kao roba na plantaži u Virdžiniji, u vreme pre američkog Građanskog rata – Gerija – koji ponosno naskače na ivicu poljske dvokolice, s rukama na bokovima i isturenih laktova i kukova.

Iako su scenske smernice, naročito u ambicioznim predstavama, često jedva opisivale šta će se dogoditi na pozornici, Kler Vorden, koja je bila jedna od prvih članica organizacije “Intimacy Directors International”, rekla je da se pita “kako ćemo to da izvedemo”, kada je prvi put pročitala „Igranje roba”. „Ova scena je pozivala na sve erotičniju “uskomešanost u plesu udvoje” (meleed pas-de-deux), između muškog i “ženskog” lika, plesu u kojem „krvavih lica, počinju da se međusobno sudaraju, otvorenih usta, međusobno u nekontrolisanom koškanju “gutajući” brade, noseve i uši i potpuno nestajući u francuskom poljupcu. “Ljudi koji glume u ovoj erotskoj sceni su Dastin, belac “bez rasnih predsrasuda” čija krv nije čisto belačka (off-white), i „plavo-crni” Geri (čija krv nije čisto crnog porekla, već je u njoj i pokoja robovlasnička kap), i jedan je od tri “međurasna” para koje susrećemo na plantaži u doba američke segregacije (sve do 1861. ali i mnogo decenija nakon Građanskog rata, uglavnom u državama američkog Juga). U prvom činu komada, tek druge brodvejske predstave čija je produkcija angažovala “koreografe seksualne intime”  – prva je odigrana letos: osvežena verzija čuvenog komada za dvoje ”Frenki i Džoni na mesečini” Terensa Meknalija (Frankie and Johnny in the Clair de Lune, praizvedba 1987), na kojem je Vordenova takođe radila koreografiju intimnih scena – sve se vrti oko seksualnih tabua pri susretima tako tipičnim za svaki par. A onda – eto i spojlera – saznajemo da su  ove scene, zapravo, odigrane uloge koje praktikuju savremeni parovi podvrgnuti ekspanzionoj eksperimentalnoj terapiji. Drugi deo predstave “secira” rasnu i seksualnu dinamiku prikazanu u prvom delu komada. Bilo je dosta reakcija i kritika u javnosti, nekih zaista burnih, a zbog upotrebe reči kao što su “crnčuga”, ili “rakun” (coon), uz, mnogi misle, bespotrebnu eksplicitnost scena, kao i upitnost o svrsi i realnoj potrebi scenariste-reditelja da nas na ovaj način informiše o dubokim porivima koji se “usput, ali neizbežno” vrte oko seksa, ili pak maštanja o istom – a gde je međurasni momenat bio oduvek prisutan na nivou instinkta).

Annie McNamara, Sullivan Jones (“Slave Play” – New York Theatre Workshop)

Blenkson-Vud bio je za vreme proba u sportskom izdanju, ali tokom predstave nosi sjajne crne čizme uvučene u ‘Kelvin Klajn’ pantalone, prsa orošenih znojem. Naskočivši na kolica, Vud vežba tekst: „Kleknite i otvorite usta, zatvorite oči i pustite jezik da palaca“, naloživši ovo glasnim tonom. Dok ovo izgovara, spušta se u sugestivni čučanj.

Zastao je a potom se ispravio: „Je li ovo glupo?“, pitao je.

„Sviđa mi se ta izloženost ovde, u ovoj sceni“, zamišljeno mu odgovara Kler Vorden, pomerajući karlicu po kvadratnoj formi, baš kao što je prethodno radio i Blekson-Vud dok je stajao na plantažnim kolicima. ”Ali čim počnete, ako je prisutna karlica (sa tim pokretima), tada će to postati vizuelna sugestija za oralni seks… kojeg ne želim (u sceni).”

Ovaj prizor kulminira erotskom inscenacijom lizanja čizama, s tim što bi Geri jednom nogom bio na tlu a drugom na dvokolicama, u položaju koji dočarava njegovu dominaciju nad Dastinom: Heris je kasnije objasnio kako je ovo bila ‘seksualno najneobičnija” scena komada. Opisao je to kao pokušaj da se „homoseksualizaciju očekivanja publike”, odudarajući od tradicionalne dinamike seksualne moći, pokazujući prisnost između istopolnih aktera, intimne odnose u kojima penetracija nije centralna osa seksualnog čina. Heris je, takođe, želeo da ta scena bude i veoma seksi: „neuroni publike koji očekuju uobičajenu reakciju bi trebalo da se (u ovoj sceni) rasprsnu.“

Blenkson-Vud se premestio. Glumac Džejms Kusati-Mojer, u ulozi Dastina, pada na kolena i puzi napred, zatvorenih očiju. „Možete li ga malo voditi?“, pripitala je Kler Vorden. Vud improvizuje zvuk na način na koji biste pozvali mačku. Bilo je delikatno, “primamljivo bezobrazno”, dok je ekipa iz produkcije koja je sedela duž ivica scene instinktivno odobravala. ‘Ooh! Da!’, rekla je Vordenova.

„Neko me je na ulicama Londona zaista tako i pozvao“, odvratio je Vud. Na ove reči se prostorijom oteo uzdah prisutnih.

Glumci angažovani u pozorišnoj predstavi “Slave Play”

Kler Vorden je kao koordinatorka započela obuku glumaca 2017. godine, nakon što je pročitala priču o Tonji Sini (Tonia Sina) koreografkinji koja je poslednjih 14 godina provela razvijajući set protokola za ono što je nazivala scenskom intimom. “Sina je počela da o tome razmišlja pri kraju svojih postdiplomskih studija za zvanje pedagoga za pozorišne pokrete, u čemu se usavršavala tokom svih narednih godina, radeći sa studentima na univerzitetskim programima i kao konsultantkinja za profesionalne pozorišne kompanije. Ona i Ališa Rodis, takođe koordinatorka scenske intimnosti, sada “trejdovana” za HBO, su 2015. osnovale “Intimacy Directors International”, koji se bavio instruktažom, odnosno podučavanjem scenske intime na filmu, u teatru i medijima.

“Sina mi je rekla da je provela deceniju u nastojanjima da pristup zasnovan na dobrovoljnom pristanku aktera što više približi klasičnom teatarskom obrazovanju glumaca, a za koji je iz prve ruke znala da je skopčan sa širokim spektrom problema vezanih za postavljanje intimnih scena. Jezgro koreo-intime njene organizacije je “pet nosećih stubova“: tekst i pravila koje je napisala s Ališom i ostalim kolegama, sada je svima dostupan na njihovoj veb-lokaciji. Ona i Rodisova izgradili su se na sopstvenim iskustvima, intenzivno ispitujući one koji imaju bogato iskustvo u ovoj oblasti: savetnike za osobe koje su preživele seksualne traume kao i osobe uključene u BDSM – koje su po Ališinim tvrdnjama “bile od neprocenjive pomoći jer oni rade i žive i vole u ​​skladu sa smernicama koje moraju biti vrlo eksplicitne“. Započele su jednonedeljne obuke za potencijalne koordinatore tokom 2017, iako se obuka za ovu disciplinu pre svega sastoji od dugotrajnog procesa izuzetno pažljivog promatranja i učenja, kroz praćenje vizuelnih instrukcija (‘shadowing’). „To (koordiniranje intimnih scena) nigde nije uklesano u kamenu, već je vrlo individualna disciplina“ i stvar pojedinca, kaže Vordenova. „Način na koji radim i moja estetika razlikuju se od načina na koji rade moje koleginice i kolege“. Način na koji radi Tonja Sina je vrlo suzdržan, elegantan i „mekši“. Moja estetika naginje pre svega “epskom realizmu”; Često je mračna, a scenski deluje veoma moćno, pomalo na ivici ljudskosti.”

 

Link na srodnu temu: Is Broadway Ready for ‘Slave Play’?