Norveška, očima Isidore Sekulić

Norveška, Sognefjord

Sognefjord, stare fotografije , Library of Congress

 Rešili smo se bili da brodom pređemo ceo Sognefjur da bismo dobili potpun utisak norveške prirodne znamenitosti koja se zove fjur.

Jako površno rečeno, fjur je duga, manje ili više široka voda u kamenom ždrelu; ali je veoma komplikovano odrediti u čemu je naročitost norveške kompozicije tih dvaju elemenata. Fjur se uvlači u zemlju u dužini od sto do dve stotine, i preko dve stotine kilometara, i vijuga sasvim kao reka. Ali na mnogim mestima je tako ogromno širok da imaš impresiju mora; na drugim mestima ga zatvaraju cirkuske stene i ti imaš utisak jezera; i najzad planinski venci mogu sasvim da se primaknu, fjur dobija dve, manje više paralelne obale, i izgleda kao reka.

Ali u svima tim svojim oblicima, fjur ima i plimu i oseku, pa prema tome ima i sve mirne i ćudljive pojave i igre mora. A kako se u neobičnoj užini prostire od otvorene pučine do samog srca zemlje, to usput nailaziš sve stepene primorske i kontinentalne klime, i sve karakterističnosti i bizarnosti u prirodnim pojavama i u načinu života u najsuprotnijim klimatskim prilikama.

Najzad jedna od najvažnijih okolnosti, koja tumači veličanstvenost, nevulgarisanost, čak neku sublimnu nepristupačnost tih voda, leži u obliku stena koje fjurove prate. Planine su skoro isključivo veoma visoke, i ne samo ono što se obično razume pod izrazom strmenitih stena, nego su od jedne nagle okomitosti koja je apsolutna i jeziva vertikalnost. Fjurovi su dakle ponajčešće vode bez obala, i u tome je, rekla bih, tajanstvenost slike i mističnog života oko tih voda.

Ima doduše mesta koja leže na fjuru, ali to je tako razređeno da satima putuješ a ne vidiš obale koliko da čovek jednom stopom korakne na suvo. Strahoviti zidovi od kamena, pravi kao sveća, koji se isto tako pravo nastavljaju i pod vodom, i koji su često pod vodom toliko duboki koliko su nad vodom visoki.. I ako se čamcem voziš po fjuru, i priteraš čamac tik uz stenu, onda imaš jezivi doživljaj da rukom hvataš kamen na koji nigde ne možeš stati, i kroz bistru vodu gledaš crno produženje stene u dubinu fjura, i nesvest ti je u čulima i u svesti jer ne vidiš i ne možeš da zamisliš gde i na čemu stoji ta strašna zidina; a kad pogledaš u visinu, ne možeš sagledati kraj tome što se uz tebe diglo ogromno, tvrdo i teško…

Sognefjur, Norveška

Norveška, Sognefjord, stare fotografije iz Kongresne biblioteke (Library of Congress)

…Ali da bi se dobio što jači pojam o fjuru, nužno je sve to, i mirne i nemirne njegove slike, zamisliti u čudnom, jedinstvenom severnom osvetljenju. Ja ne znam pravo u čemu je to severno osvetljenje. Jesu li to tragovi sunca koje nikad ne može sasvim da zađe, jesu li to duše stvari koje nikad ne mogu sasvim da zaspu. Kroz maglu vidiš, kroz mrak vidiš, a na nebu je uvek bitka ili litija boja. Na jugu, od svakog daha postaje glas, ovde od svakog daha postaje svetlost, i boja. Vode uzimaju one sjajne nijanse metala koje su tako čudno sastavljene od toplog i od hladnog. Nebo uzima boje voća i cveća. A vazduh onu čudnu, vidovitu providnost koja ti zanese oči, omađija čulo vida i diže pred njim sve zavese daljina I tada svaku pojavu i svaku stvar vidiš sa celom draži boja, linija i nekog čudnog lelujavog kretanja, i čisto se trzaš da ćeš kroz tu intenzivnu, novu svetlost odjedared ugledati kako se zemlja vrti…

… I sve to stoji potpuno nedodirnuto i pošteđeno od banalnosti čovečjeg života, sve ima neku pračistoću iz vremena stvaranja sveta. Jer gorovi su u visini, u dolinama planina koje se jedva naziru; a ako ponegde, na srozanim kamenicama, i čuči kućica ili pusta koleba ribara, one su tako usamljene da još više uzdižu tišinu fjura i strast ćutanja.

Na obalama se ne leži, ne kupa, ne peca, u vodu se ne bacaju ostaci od jela i stare krpe, nema ćuprija, nema buradi i sanduka, nema ljudske psovke. Samo tiho plove lađe i čamci, i u prolazu se nemo smeše i pozdravljaju, i izgledaju kao vodene ptice koje svaki čas mogu u vazduh da prhnu.

Na Sognefjuru ima toliko lepota da čovek obamre od umora hoteći sve u oko da unese i u dušu da primi…

Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške (odlomci)

preuzeto iz:

Isidora Sekulić, Proza, Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 73, Matica srpska, Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd, 1971.

∗ ∗ ∗

Pisma iz Norveške

Vrsta uvodne reči o zakonu ravnoteže, o kontrastima u ljudima, o nacionalizmu, o sudbini jedne knjige

Isidora Sekulić

Biće ovo kao neki komentar uz drugo izdanje, poznato drugo izdanje jedne stare knjige. Pisma iz Norveške štampana su u Beogradu, u izdanju S.B. Cvijanovića, godine 1914-e, dakle je od prvoga do drugoga izdanja, danas, prošlo 36 godina. Otkuda sada drugo izdanje? Zapazilo se, zapazila je naročito izdavačka kuća ,,Prosveta’’, da kupci traže Pisma po njenim knjižarama; u njenoj antikvarnici; da se odnekud još u antikvarnicu dospela knjiga, jedna ili dve, takoreći odmah proda; da je jedini egzemplar piščev, pozajmljen službeniku u ,,Prosveti’’, prolazio kroz nekolike ruke čitalaca raznih kategorija. Otkuda to? Je li knjiga naročito dobra? Ne. Odgovor je vrlo prost: knjiga je putopis, a putopisi su bili i ostaju zanimljivo štivo za odrasle i decu, za uže i šire slojeve čitalaca. U književnosti našoj niko ne zna zašto i kako ima malo putopisa. Ako ostavimo dalju prošlost, važi ovo: još putopis iz Italije, od Miloša Crnjanskog, i putopis iz Španije, od Rastka Petrovića, i onda je ta vrsta književnosti opet presušila. (Ako smo nešto ili nekoga iz toga vremena zaboravili, molimo da nam se oprosti.) Po novinama, novinarski, prigodno – u ranijoj Politici naročito – tek poneki putopisni člančić, zanimljiv, vrlo zanimljiv, ali usamljen, dakle, po jedna kafena kašičica te literature.

Kad može danas, kako to da ranije nije došlo do drugoga izdanja Pisama? Knjige koja je pisana lako, čitko, i, u skromnim merama pisca, i dosta zanimljivo, jer je predmet knjige bila zanimljiva zemlja, država i narod mali kao i mala Srbija, siromašni kao i mi, no daleko kulturniji nego mi, iako, tamo daleko na Severu, još daleko mučniji no mi, u mnogom pogledu. Život u Norveškoj, tako je zapazio putopisac, teče, i živi se, nekako u preciznijim, inteligentnijim odnosima prema životnim okolnostima; dok mi volimo da previđamo, čak i da gazimo uslove života, i zato ti uslovi onda gaze nas.

Do drugoga izdanja Pisama moglo je međutim doći vrlo lako, pošto je prošao Prvi svetski rat. Izdavač Cvijanović, setiće se, ponudio je piscu drugo izdanje knjige, koja je u međuvremenu bila rasprodana. Doduše, bila je i štampana u dosta malom broju primeraka, jer pisac njen nije bio popularan a izdavač oprezan. Predlog izdavača za drugo izdanje nije bio ostvaren. Pisac je zahvalio na ponudi, odbio drugo izdanje, ućutao. Izdavač, kulturan i pažljiv čovek, razumeo je, ućutao i on. Ni izdavač ni pisac nisu nikada ranije pominjali zlu sudbinu knjige kad se prvi put pojavila bila. U Dnevniku pisca Pisama, u vreme pojave knjige i kritike, zapravo kratke, skoro opsovane anateme, koja je pala po knjizi, upisano je bilo sasvim kratko: ,,Bar da sam mogla videti udarac pre no što je pao.’’ I tako je ćutanje poklopilo i knjigu, i pisca, i izdavača. No, vidite, ćutanje je velika stvar – magna res tacere. Još je nešto velika stvar, i to drugo, kao i ono prvo, zapisao je znameniti i mudri rimski pisac Tacit: Kad bi čovek bio kadar da tako zaboravlja, kao što je kadar da ćuti. Si tam in nostra potestate esset oblivisci quam tacere.

Još je nešto velika stvar: zakon ravnoteže, koji ima bitne veze sa ćutanjem. Zakon ravnoteže dejstvuje isključivo u ćutanju, te po tome, ali, naravno, i po drugome, kao što će se videti, spada i on u našu uvodnu reč. Zar taj veliki zakon za jednu sitnu stvar! Da, jer zakon taj radi bez razlike klasa i rangova. U ćutanju, to jest u stanju čovekova duha, kad se sve energije, ma kako dražene, ukopaju u mirovanje, i rast snaga biva stoga značajan – u ćutanju se zbivaju krupni učinci energija i u pojedincu, i u narodima, i u svetu, i u vasioni. Isto tako, u ćutanju dejstvuje, rekosmo već, i zakon ravnoteže, zakon uravnotežavanja svega, svačega, svakoga. On važi, taj zakon, za vasionu, za našu planetu, za mehaniku i moral u ljudskim životima. Svejedno da li je u datom odseku vremena nastala epoha stvarnosti, ili epoha slatkih iluzija, zakon ravnoteže ispisuje glavne pasuse istorija, biografija, autobiografija. Radi taj zakon neumorno, počev od atoma pa do ,,svesveta’’, što bi rekao Njegoš. Taj zakon ispada vrsta dogme. Sve započeto mora se, ranije ili kasnije, dočeti. Sve se plaća, plaćamo mi, i plaća se nama. U grob stigne čoveku dočetak, stigne dočetak njegovo ime, njegov trag.

To su poznate klasične mogućnosti koje su naizgled nemogućne, i o kojima čitamo po istorijama i po pričama. Samo, ne pamtimo uvek što pročitamo; ili stavljamo pri čitanju zapetu gde ne treba; ili, danas po modi, ne stavljamo zapete uopšte, i onda, mogućno i nemogućno, dobro i zlo, mogu da se iščitavaju po volji. No to je sporedna opaska; a stoji da i u grob stigne čoveku dočetak. Posle stotinu godina, posle pet stotina godina, stiže osvajača dočetak nekada početoga. – Ha, ha! – smeje se neko. – Dotle se onaj naživeo, i umro. – Nije umro za dočetak, i u tome i jeste stvar. Nije njegov slučaj dočet, vuče se trag, ne može da nastupi zaborav, lepi i dobri zaborav, izjednačenje kao na mirnoj vodi, ravnoteža, mir. Narod naš ima ovu izreku: Učini dobro, ne kaj se, učini zlo, nadaj se. Lepa reč, moralna opomena, ali ne valja to što se njome cilja u nagrade i kazne. Ta lepa reč je kratkoga domašanja, podešena za svakidašnje potrebe i utehe čoveka koji živi međ jadima i radostima, međ pravdama i nepravdama sitnih ljudskih egzistencija. Zakon ravnoteže, međutim, nije kontrola od danas do sutra u našoj kasabi i našoj mali, ne zna za hrišćanska opraštanja i nehrišćanske protekcije. Zakon ravnoteže je zakon, neumoljiva sila reda. Ni nagrade ni kazne, nego: sve započeto se mora dočeti. Čovek mora voleti vrhovni red; taj red živi u njemu kao savest. Red u svetu traži, za sve, moment kad će ono što se dešavalo stati, smiriti se, dozreti, leći u ravnotežu i mir, i biti zaboravljeno. Tacit kaže da čovek teško zaboravlja, ćuti i ne zaboravlja. Čovek, da, sakrije se iza ćutanja i pamti; to je čovečno; ali zakon ravnoteže sprema zaborav, mir.

Među onim jezicima koji su piscu ovih redaka poznati, nemački jezik ima za proces dočinjanja najdeterminantniji, najadekvatniji izraz: Alles wird ausgetragen. U glagolu austragen krije se srževit i slikovit izraz za trajašnost, proceduru, trvenje, trpljenje, čekanje – metafizičko, svetsko čekanje da se započeti proces dočne, dođe mu zastanak, kraj, kako obično kažemo; i proces, likvidiran, kako još običnije kažemo, legne u mir, padne u kotaricu koja se, i u vasioni kao i u našem životu, svake večeri izručuje u kantu za – zaborav. Sve se usprema, vasiona kao i naša soba i kujna, kao ljudske savesti i njihovi dugovi časti. Samo se rokovi ne znaju; mi ih ne znamo, njih zna, tačno i nepogrešno, samo zakon ravnoteže.

Ljudi se varaju u rokovima, greše. Ko zna da li je ovo termin da se Pisma iz Norveške ponovo jave, da možda opet na pogrešan šlagvort izađu iz kulisa? Ko je taj pisac koji nema dara da zna kad je za nešto pravi ili srećan moment, koji, dakle, nema dara ni za život? Možda ima dara za smrt, što je takođe krupan dar. Po mišljenju velikih filosofa: smrt je jedan od najvažnijih sastojaka života. Ko je taj pisac koji je tako pozno, na kraju mladosti već, pomator, odlučio da piše, i potpiše se, za javnost? Ko je taj pisac koji je sa prvom svojom knjižicom odmah bio ,,gotov pisac’’, i, premda skoro iz Vojvodine u Srbiju, ,,pisao srpski kao da je bar dvadeset godina proveo u Beogradu’’ (Skerlić)? Ko je taj pisac koji je sa drugom svojom knjigom, Pisma iz Norveške, srušio do temelja ono malo ugleda, od Jovana Skerlića konstatovanoga ugleda?

Kao svakoga čoveka, i toga su pisca kidali razni kontrasti u njemu. Ulaziti u javni život, ili ne? pisati za štampu, ili ne? potpisivati napisano, ili ne? Pri ovom poslednjem, pisac nikada, ni časa nije mislio na pseudonim. Pseudonimi su spekulacije, lukave, smešne, ili sasvim nerazumljive. Šta će Francuzu nemačko ime Stendal? Retki su, i pitanje je da li uopšte ima još nekoga sa petljom Engleza Juniusa (pseudonim), koji je pune dve godine pisao u listu kritička pisma, i, evo, danas-sutra, dvesta godina otad, a u identitet mu se još nije ušlo, iako se jednako čine pokušaji. Mislio je pisac Pisama na Juniusa, na čvrstu odluku: ne potpisati nikada. Hja, davno su, izgleda, prošla vremena tvrdih pseudonimista, i junaka koji su nečem Velikom služili svojim radom i umetnošću, i bilo im je smešno potpisivati ime, bilo im je slatko, logično slatko ne potpisivati ga. Oni koji su zidali katedrale, vajali genijalne skulpture, slikali po bazilikama i palatama crkvene i svetovne freske – njima je prirodno i slatko bilo ne potpisivati sebe pod ta veličanstvena dela. – A, molim vas lepo, zašto da se čovek ne potpiše? – istrčaće neminovno neki prijatelj. – Zašto? Za babino brašno. Ruski pesnik Aleksandar Blok, u novija vremena, osetio je bio čar od nezainteresovanih službi, od nepotpisanih službi. No, mesto svima pesnicima, pa i sebi, doviknuo je Ani Ahmatovoj: – Dosta! Ne piši pesme pred muškarcem, piši ih pred Bogom! – Iza tih Blokovih reči – situacija je tumačila – stojalo je: Ako moraš potpisivati pesmu svome muškarcu, napiši jedared pesmu nečem Velikom, ne potpiši je, pa da se divim poeziji bez potpisa. – No, potpisivao je svoje pesme i Blok, i, pre i posle njega, stotine i stotine…

I pisac Pisama iz Norveške, avaj, potpisivao je svoju prozu. A junakovao je dosta dugo, divio se srednjovekovnim freskopiscima, ali, eto, nije dojunakovao. Naravno, kontrast, jedan, drugi, i dalje muči i kida. Tu nedavno zapisao je pisac u Dnevnik: ,,Češće mi dolazi na um sledeće: činjenica da neprestano gone Šekspira – i Englezi neki, a sada, i Francuz se jedan okomio – gone ga; da on nije on, da treba ne priznati potpis na onim jedinstvenim delima, kojega potpisa, uostalom, često i nema – dolazi mi na um: da to možda potiče iz podsvesne unutrašnje potrebe: da onakvu poeziju, onoliku poeziju, skoro skroz u službi Velikome, da to i nije trebao niko nikada da potpiše – pa se instinktivno zbrisava potpis, odriče potpis. Možda Šekspir doista nije Šekspir, ali nije ni Rutlend, ni lord Derbi. Nema potpisa! Kad dočitamo tragediju, divimo se nekoj viziji, tvoračkom duhu kao takvom.’’

Još jedan kontrast, naročito jak među drugima, možda jači od svih, kida pisca Pisama oduvek, pa i danas. Taj kontrast je, dobrim delom, gonio pisca na razna putovanja, pa i na putovanje u Norvešku. Da, sem čitanja i studija, u živim ljudima otkriva kontraste pod raznim oblicima i uslovima života, nađe kontraste, nauči koliko ih još drugih i drugih ima, da li se savlađuju, kako i čime, ili se nikada ne savlađuju, nikada, još i u smrt ide čovek kroz kidanja. Taj veliki kontrast u piscu bio je i jeste i danas, ovo: s jedne strane, silan, zapravo bezmeran zanos za sve što je slavno i genijalno lepo ljudsko u nauci, u umetnosti, u moralnim podvizima, dakle radost, stalno radostan život; i, s druge strane, jak religiozni nihilizam: prižmuri čovek, i vidi samo hrpice praha, jedna do druge, u beskraj, sve bez oznaka i bez imena.

No, eto, i na toj drugoj strani neka svetlost, neka radost: čovek treba svim silama, koliko ih ima, da oplemenjuje svoj prah i na onoj drugoj strani kontrasta, da bi prah svoj vratio u vasionu u prerađenom kvalitetu. Pisac, kidan i danas, živi od obe te suprotne radosti. Da, radosti, i više od toga: ushićenja. Klekao bi čovek pred naučnim pronalascima! Kleči čovek, doista, kad ga niko ne vidi, pred onim aparatom koji ne samo što je sam sobom genijalna sprava, nego pruža čoveku sreću od lepote, recimo, Bethovenova ili Bramsova violinskog koncerta, gde stvaraju, udruženo, dakle, zapravo bezimeno, tri savršena i nepogrešiva sluha: kompozitorov, dirigentov, solistov. Ah, živeo život, život od samih svečanosti! Na tim svečanostima ću oplemenjivati svoj prah! I smrt će mi biti svečana!… Zatim, hrpice praha posive, ćute – boj kontrasta počinje iznova. U Dnevniku pisca, na više mesta, povodom raznoga, stoji zapisano, kratko i jetko: ,,Ćuti, prašino!’’ Otprilike onako kako Ničeov Zaratustra uzvikne u pravom času: ,,Pukni, srce! zar se još može živeti!’’

Kontrasti ti, životni su uslovi, bez kojih se ne može – slagali smo se, i složili smo se u tome, razni ljudi, na tri razne strane u Evropi. Jedan vrlo krupan pesnik kaže: ,,Šta bi bio onaj koga život ili smrt ne bi jadili i mučili!’’ Doista, ni najveći čovek ne savlađuje u sebi boj kontrasta, i umire kidan od svojih kontrasta. To je ono što je nemački pesnik Rilke napisao u poznatom, mnogima nerazumljivom stihu: ,,Podaj, Gospode, svakom čoveku njegovu tešku smrt’’. Zna se, Rilke, na smrt bolestan, nije hteo lekara: hteo je da umre svojom, celom svojom smrću. Lav Tolstoj, vrlo veliki čovek, jedan od najvećih Rusa, umro je svojom, bezgranično svojom smrću. Ni kuća, ni porodica, ni doktor nije mu spremio smrt. Umro je u kidanju svojih kontrasta, kidanju do konca. Neko je jednom lepo govorio: Dostojevski, kažu, dublje je rio po tajnama i strahotama čoveka, nego Tolstoj. Ali, vidite, od njih dvojice Tolstoj je onaj koji nije umro u svojoj postelji! – No da se mi spustimo sa visina među sebi ravne.

Ljudi koji nisu veliki, nego su, u raznim stepenima, srednji ili mali – i ti ljudi imaju, hvala budi zakonu ravnoteže, imaju nešto zajedničko sa velikima: ni oni ne mogu da savlađuju kontraste svoje, kidanje u sebi, i oni spremaju svoje smrti, male, ali svoje. Pisac Pisama, eto tako, zato što nije savladao onaj prvo pomenuti kontrast, pao je u makaze drugoga, a kad nije savladao ni drugi, dočekao ga je treći: posle napisane i štampane prve knjige, da li je trebalo pisati drugu, ili ne? Je li posle prve knjige bilo ohrabrenja, pravog ohrabrenja u javnosti, ili u duši pisca? Nije bilo. Zašto je napisana druga knjiga? Po kulturnom nagonu je napisana. Da bi pisac kazao: šta je našao u smislu borbe sa kontrastima, u drugim ljudima; šta je tamo naučio; šta se tamo radi, kako se bori sa sukobima kontrasta. Rezultat? Ni ljudi u svetu, ni napisana knjiga nisu doneli piscu kraj bojeva sa kontrastima. Zao doček i ispraćaj knjige, s druge strane, nisu doneli smrt. Bila bi to od Skerlića izmanufakturirana smrt, a pisac je rešio da umre svojom smrću…

Kontrasti, dakle, idu dalje, nastavljaju se. Moraju se nastavljati već i zato što je pisac izneverio sebe onda kad je pisao, potpisao, štampao – prvi put, pa zatim i drugi put. Kad čovek izneveri sebe u svom vlastitom medijumu, to je vrlo teška stvar; to je kao da je čovek zaboravio sebe, ne seća se više sebe. Motivi za popuštanja i skretanja nikada nisu jasni. Kad se najzad sazna ko je ko, i šta je šta, daleko smo od pitanja motiva, u drugim smo kandžama. U slučaju pisca Pisama jasno je bilo od početka i ostalo do kraja samo ovo: korak nije učinjen ni od veselja, ni iz arogancije srca, niti sa krova kuće od karata. A prikaz knjige i pisca, ipak, totalna ruina… Zakon ravnoteže, priseban uvek, prodrmao je razrušenoga pisca još za parče ramena, i šanuo mu: – Šta je tu je, svejedno; i tako i tako ima da ideš u nove kontraste i kidanja.

Jovan SkerliĆ

Jovan Skerlić

Pisac Pisama, posle svoje velike degradacije, ćutao je na sve strane velikim ćutanjem; samo je u Dnevniku svom razgovarao sa samim sobom… ,,Sve ima kontinuitet, život je pun muzgi. Kad je Jovan Skerlić na prvu moju knjižicu napisao normalnu belešku: dosta negativnog, nešto pozitivnog, no, rekla bih, podvukao nešto sasvim lično: ime moje, koje je tako nenacionalno i tako kosmopolitsko, bilo je to, doista, ne mnogo elegantno, suviše lično i subijektivno za mene, i suviše lično i subjektivno od Skerlića. Sećam se, pocrvenela sam bila do kose, i osećala: kako je to odvratno, kad čovek već imenom svojim provocira negodovanje. Sada, ono crvenilo se kontinuiralo u punoj istovetnosti svojoj. Sama sam se trgnula: na koricama knjige stoji reč ,,Norveška’’, a stoji i ono tvoje ime.

Doista, u vreme nacionalizma, jakog i isključivog nacionalizma – krajnje neugodna slika i neugodan zvuk… Nacionalizam je velika, i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam ponajčešće pitanje kulture… Ostavi to, saberi glavno: Dakle, još ne mnogo davno ,,gotov pisac’’, sada je potpuno dezagregovan, utvrđena neartikulisanost u intelektu i u izrazu njegovu. Težak udarac, vrlo težak… No, nije nemogućan fenomenon da gotov pisac sklizne u krajnju nemoć intelekta i izraza! Nije to nemogućno; samo, biće da to ređe biva, možda i sasvim retko. Po Skerliću, to se sada sa tobom desilo, to sada jeste. Možda. Gospodine Skerliću, je li to vaša poslednja reč? Verovatno jeste, vi uvek pišete razložno. Laku noć, gospodine Skerliću! Spavajte mirno: nije nemogućno što ste objavili, samo, ipak, trebali ste se setiti da to ređe biva, a kad biva, možda se spreman slučaj malo opreznije konstatuje. Pisac Pisama je skoro sasvim sed, ima 36 godina. – Ha! Utoliko gore po njega!’’ – Od reči do reči je ovde prepisan vajkadašnji tekst iz Dnevnika, pisan, jasno je, stisnutih zuba. Iz perspective, danas, kako je sve to smešno. No ipak, haec non rideo, nije mi baš do smeha.

Čatni od rabarbare sa sajma malih proizvođača, Promenada zaliva u Oslu – Akershusstranda sept2018 (fotografija 28.nov 2019)

Jovan je Skerlić u to vreme, i pre, a naročito od 1912-e do 1914-e, svom silinom svoga ubeđenja i temperamenta ušao bio u struju nacionalizma, postao vođ i orator nacionalizma, vođ nacionalne omladine na način doista veličanstven – postao popularan, postao zanosna figura. Ponesen tom svojom misijom, u koju je unosio, kako je samo on mogao, niz prvorazrednih energija, ličnost Skerlićeva, ubrzo, dejstvovala je, raspaljivala na sve strane. Po logici svoje misije, po svom temperamentu, po moći popularne i superiorne ličnosti, koja mu je moć prosto vidljivo u rukama rasla – Skerlić je postajao netrpeljiv prema svemu što bi kao mlakost, neodređenost, ili skepsa, kosilo se sa tendencijama borbenog nacionalizma. Mogao je, možda, u tom smislu biti i manje revnostan, izbirljiv, osetljiv. Svi smo bili u strujama nacionalizma, ko više ko manje fanatičan, i svi smo osećali da reč toga izvanrednog čoveka nije retorika za priliku. Kao svi fanatici velike inteligencije, što je bio slučaj sa Skerlićem nacionalistom – ni on nije grešio krupno, ali je ponekad pucao tamo gde nema šta da se ubije. To je isticala njegova kritika, književna i politička, protiv kosmopolitskih ideja i stilova, protiv evropejstva koje je u to vreme gajilo pesimističku notu u pesmi i u romanu.

Profesor Bogdan Popović pričao je: Skerlić, u nekom političkom razgovoru, nasrnuo je bio i na kosmopolitski ukus, i labav nacionalni nerv njegov, Bogdana Popovića. Međutim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji, koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju? Kosmopolitskoga element mogli smo imati svi mi, Srbi onoga vremena, imati ga u većoj ili manjoj meri, samo u kulturi svojoj. A u kulturi, sav svet, pa i Skerlić, morao je imati kosmopolitskih obeležja i ideja, jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska, i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, ni do današnjega dana! Naravno, na drugom planu svoga života, Skerlić je, mislimo, sve to vrlo dobro znao, ali novi Skerlić, politički Skerlić, nije hteo da za to zna u Srbiji onih dana, kad se niz čisto nacionalnih zadataka imao da rešava. Skerlić je prosto ratovao, i u Skupštini i u redakciji, i u svakoj prilici gde je mogao govoriti i pisati.

U redakciji, stradao je i pisac Pisama (I. S.), iako je i on samo u svojoj kulturi, i na kulturnom svom planu imao kosmopolitskih potreba: evropsko štivo, česta putovanja, pa i put, nemogućan, nenacionalan put, u Norvešku. Ima za taj njegov čisto kulturni program dosta dokaza; i ima za nacionalizam istoga pisca takođe dokaza i tragova, i više no dosta, ima ih čak i u Pismima iz Norveške. No, Skerlić, kuda je potegao, potegao je integralno, primio mnoge odgovornosti na sebe; zatim, bio je to čovek ličan – danas se to određeno zna, i sme kazati; najzad, mi smo uvereni, bio je razdražljiv, bolestan, iako možda nije ni slutio koliko je bolestan (maja 3-ćega 1914-e je umro). I tako se može razumeti da je i pisca Pisama razrušio kao da je neki neprijateljski grudobran. Skerlić, onaj u redakciji, uzeo je u ruku novu knjigu, video u naslovu belosvetsku reč ,,Norveška’’, prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč ,,magla’’, dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle – knjiga je odletela, gnev u čoveku planuo. Šta! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku! Niču nam ,,skandinavstvujušči’’, kako je duhovito šinuo, da bi zatim sasvim neduhovito razrušio.

Najzad, moglo bi se pretrpeti da neko hoda po svetu kuda hoće, da niče gde ga niko ne seje, ali napisati knjigu o Norveškoj, i doneti tu knjigu u Srbiju – ta je knjiga korov koji treba iščupati, bolest koja bi mogla postati zaraza. Dakle: dezagregacija pisca, amputacija knjige. Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči, ,,ima maglu u glavi, maglu u izrazu’’, i – citat je po sećanju – i još jednu treću maglu, svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete, izlazi isto: pisac je pretvoren u nešto beslovesno, iz organskog stanja prebačen u neorgansko… Iz perspektive gledano, sve je to danas dosta smešno; smešna je Skerlićeva razjarenost pred vetrenjačama, pred ,,maglom’’ koje u Norveškoj i nema sve do vrlo visokog Severa, gde već diše Ledeno more. Ali u ono vreme Skerlić je bio sve, orakul i sudija, i u ono vreme su knjiga i pisac bili smrvljeni. Mali Beograd, sa desetak štampanih knjiga godišnje, imao je sensaciju, imao skandal.

U Skerliću je u to vreme već znatno porasla bila politička moć, pa s njom i politički metodi, koji su, zna se, uglavnom, više ratnički nego civilni. Politička moć, politički izgledi – poslanik u Skupštini, poslanik Srbije u Parizu – pojačali su u Skerliću stav lični. On je čak i među anatemisanim piscima još bio ličan. Anatema na pesimističkog pesnika Disa, vrstu našeg ,,prokletog pesnika’’, potekla je bila takođe iz sve istoga Skerlićeva principa: nacionalizam, zdravlje – no to je anatema bila puna bonomije. Govorio je Skerlić: da je Disa pesnika izmislio i uobrazio Beograd, da pesnik Dis ne postoji. Ne postoji, to jest dogmatički i lično ceneći, pesnik pesimist, pesnik gorak. Premda je i ta anatema morala ostaviti ožiljak na anatemisanome, bila je nekako čovečna, bila je duhovitost, umetnost. Taj sud Skerlićev nije bio osuđenje.

Pisac Pisama beležio je dalje u svoj Dnevnik: ,,…bilo kako bilo, kajanje ne osećam. Ali sramota je velika, i peče… Norveška, moj greh i prestup, bila je prosto jedan punkt dalje u mojoj školi od putovanja. Mnogi skandinavstvujušči bi verovatno otišli bili, i ostali bili, u pitomijoj, bogatijoj, lepšoj Švedskoj, ili u vrlo evropeiziranoj Danskoj. Ja sam otišla, i ostala skoro za sve vreme, nekoliko meseca, u siromašnoj, seljačkoj, klimatski daleko strože pogođenoj Norveškoj. Zašto, kazala sam i u tekstu Pisama, a kazala sam svoja pravila života i drugde, dosta puta. U tim pravilima ima surova disciplina; ta su pravila: rad, siromaštvo, ćutanje. Pa i ta su Pisma stala i mnogo truda i rada! ti si se i u Norveškoj nasedela u školskoj klupi! Kad si, u čemu si, dakle, pogrešila, kad poludela, kad sram počinila? … Magla… U Norveškoj ima malo magle, i mnogo sunca. Puzi sunce i oko Arktika, neprestano. Ima ga u belini dugih severnih noći, ima ga u veličanstvenoj borealnoj svetlosti, najparadnijoj sunčanoj pojavi u svetu!

Krajem 16-og veka ljudi su to već tačno znali. U tragediji Edvard Drugi, od Marloa (Marlowe), neko vreme, do svoje rane smrti, Šekspirova ozbiljna premca – u toj tragediji stoje ovi stihovi: ,,Što bi ljudi sa Arktika voleli svetlost zvezda – kad njima sija sunce i danju i noću. – What need the arctic people love star-light to whom the sun shines both by day and night.’’ Skerlić, u 20-om veku, da li nije to znao? Ima dva Severa u Evropi: jedan kišan i maglen, Engleska i Škotska; i drugi: Sever snega, inja, mraza, leda, sav od mirijada i mirijada svetlica i svećica koje magle ne gase. Pisac Pisama poznao je i jedan i drugi Sever, Skerlić nijedan. Nisam ja mogla, i nisam ispisivala reč ,,magla’’ mnogo puta. Skerlić je to zloupotrebio. Skerlić je ličan. Skerlić je postao politički osvetljiv. Politička moć je strašna moć, jedina koja sadržinom ispunjava sav pojam moći, sile. Politička moć mora takva biti na danom mestu, zato što je takva na svim mestima u svetu. Ali književnost, ali pitanje inteligencije i jezika nekoga pisca!… Prestani, ućuti! Uzmi jaku i dobru knjigu, čitaj. To je hirurgija: odseče ti bolno mesto, podveže tok krvi, i stali smo opet na svoje noge…’’

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima

Jovan Skerlić i Bogdan Popović (obojica sede) sa prijateljima


Na margini toga lista u Dnevniku upisao je pisac Dnevnika, pod svežim, današnjim datumom, 8. jul, 1951, sledeće: ,,Čitam jutros u novinama opis prenosa kostiju Josifa Pančića na Kopaonik, i odjedared mi prosto stade dah, kao na pucanj. ,,Juče, u ranim jutarnjim časovima, dok su jelove šume povijali laki pramenovi magle…’’ Šta? kako? ima i kod nas magle? kazuje se, i ispisuje ta kobna reč? Kako se tragovi Skerlića teško brišu! Kontinuitet, muzge. Mozak počinje staru pesmu: magla, maglica, maglen, maglovit – to je kod nas, koji sa prirodom ne živimo u preciznim odnosima, rekli smo to već i ranije, to je kod nas dobilo značenje mistifikacije. Mi ne živimo sa prirodom snažno, precizno; mi ne znamo prirodu, mi izvrćemo precizne pojmove iz oblasti prirode. Magla, to je mistifikacija, to je šašavost! Šašavost za one koji ne znaju da nijedan rekvizit prirode nije ni jednolik, ni primitivan, ni šašav.

U Vojvodini, recimo, kad požnjeveno žito leži na suhoj, vreloj zemlji, ono, dokle god je na svojoj trstici, i u košuljici, ono dalje zre, i dokle god taj proces pri lepom vremenu traje, vidi se nad požnjevenim žitom fina maglica, magla od procesa uzrevanja, dah pšenice. To je divno, to je prirodni genijalni laboratorijum, to nije mistifikacija! Kad one maglice nestane, ljudi u Bačkoj kažu: Ohladilo se žito, brzo ga spremajte, i svezite, najmanja kišica sada može ga načeti. – U drugim krajevima, magla je veliki slikar (Englez Terner); u drugim krajevima muzičar (Finlanđanin Sibelijus); u drugim krajevima, ubica (močvari Holandije). Kod nas, ona je mistifikacija, budalaština dezartikulisanih mozgova… Tužno je pri tom to što se i posle 36 godina, pri reči ,,magla’’, stresam, vidim Skerlića i bežim.’’

Nekako od samog početka pisac Pisama je znao da je tip koji treba da se sklanja, koji treba da beži iz blizine Jovana Skerlića. Nikada nije otišao u redakciju Glasnika za Skerlićeva vremena, nikada reč ili mišljenje izmenio sa Skerlićem. To možda nije bilo najlepše ponašanje prema čoveku visokoga ranga, čoveku moćnu, ali to je bilo najlogičnije držanje izlišnoga pisca, koji je, međutim, i sa tim svojim atributom, rešio bio da umre svojom teškom, tvrdom smrću – harter Tod, kaže Rilke. Pisao je jedared pisac Pisama Skerliću uredniku: molio da primi za list prevod sa norveškog jedne Bjernsonove priče, kako bi se prevodilac malo odužio Norvežanima koji su mu, mesecima, činili mnoge i krupne usluge. Odgovor je bio kratak, prek, negativan. Pozitivan samo u tonu. Zlosrećni prevodilac je prepisao u Dnevnik Skerlićevo pismo, i stavio pred tekst muzički ključ u kojem muzičari, često, komponuju: poraz, noć, oluj, smrt. Lepo je, ipak, što je Skerlić, po dužnosti urednika, odgovorio. Moćni obično ne odgovaraju. Viđao je pisac Pisama Skerlića na daljinu, preko Terazija. Viđao ga sa zadovoljstvom onoga koji je i sam, u svojim merama, dobar i disciplinovan radnik, zaljubljen u rad. Svakoga jutra u pola osam časova, tačan kao zvezda, išao je Skerlić u redakciju. Nije se to u Beogradu, u književnosti, nikada više ponovilo. Video je pisac Pisama Skerlića još dva puta, opet na razmak, ali kraći. Priređen je bio politički miting, a zatim banket, oko problema Bosne, u ono vreme. Na banketu, Skerlić je govorio nezaboravno: argument i vatra zajedno, glas istine i poštenja. Divan muški glas. Drugi put, na Malom Kalemegdanu, šetač nije zapazio poizdalje, nego je razaznao, već u sumraku, iz neposredne blizine, na klupi, Skerlića, g-đu Skerlić, i, kraj oca, jedino dete, ćerkicu od 4-5 godina, ako tačno znamo. Šetač je čuo pitanje devojčice: Papa, pourquoi fait-il sombre? – i čuo dosta suh odgovor oca: Parce qu’il ne fait pas clair. – Odjedared je zakon ravnoteže prodrmao šetača za rame, i šanuo mu: ,,Ti si odvratan kosmopolit, a veliki nacionalist, eto, govori u porodici i sa jedinim svojim detetom tuđim jezikom.’’

 

Nekako zbog te napomene zakona ravnoteže pisac Pisama je rešio da će pratiti liniju Skerlićeva života. Potrajala je linija užasno kratko. Sasvim uskoro posle onog susreta, poslednjeg susreta na sluh, umro je Skerlić, još sasvim mlada energija, umro je naglom smrću posle operacije. Umro je svojom smrću: visok, lepo razvijen, zdrav čovek, darovit u svakoj svojoj moći, svoj čovek, pao je kao sekirama oboren dub. U maloj Srbiji, u malome tada Beogradu, bilo je kao da se srušila velika greda, i da se krov države uginje. Uginjao se doista: Skerlićevu smrt zamenio je ubrzo, odmah, drugi težak udarac: objava rata od strane Austrije, i jasno je bilo, svetski rat… Da je živeo, Skerlić, verovatno, ne bi rat proveo u zemlji: znalo se kao pozitivno da odlazi za poslanika Srbije u Pariz. Skoro po pravilu, bar ranije, daroviti Srbijanci, u datom trenutku napuštaju struku, profesiju, dar, i idu u politiku. Ni Skerlić nije odoleo. Da je živeo, šetao bi po svetu. Ali, njegova smrt, životne okolnosti, poslale su u svet, u kosmopolitizam, njegovo potomstvo. A pisac Pisama, nekadašnji gonjeni kosmopolit, sa velikim će zadovoljstvom leći u raku na Topčiderskom groblju.

Knjiga koja se sada javlja u drugom izdanju, nije skoro nikako menjana: nijedna glava dodata, nijedna oduzeta. Romantika je na malo mesta srezana, tamo gde slika nije bila jasna; inače, stil je, po nuždi, ostao romantičan, jer je norveška zemlja čudesno lepa, i očaravala je svoga opisivača. Ponegde je dodata rečenica-dve, da bi se prošlost vezala za sadašnjost, ili, prošlost, gledana iz sadašnjosti, još bolje bila potcrtana.

Jovan Skerlić

Jovan Skerlić

U knjizi je, uglavnom, obrađena klima i predeli, karakter godišnjih doba, težak način života, mršavi prinosi, vrlo ograničeno vreme rada na visokom Severu, kultura, čitanje, pevanje i sviranje, čak do u vrh Finmarke, dakle životna snaga, hrabrost, civilizacija, društveno uređenje i običaji. Veliki deo knjige, prema tome, može se i danas pročitati ili prelistati. Po većim gradovima verovatno da ima većih promena; život norveški kao takav, nije se mogao, neće se moći mnogo izmeniti. Ekstremni predeli globusa, kao i stalni ekvatorijalni njegov pojas, ne potčinjavaju se ni tehnici ni volji čoveka. Kod nas, u umerenim predelima globusa, promene su mnoge, i neumerene. Zakon ravnoteže ima u našim krajevima daleko više posla nego u severnim predelima i na ekvatoru. Pa je tako, eto, ovo zapravo neverovatno i nemogućno drugo izdanje Pisama iz Norveške ostvareno, i nekadašnji potres u Skerliću, a mnogo veći u piscu Pisama, ti potresi su uravnoteženi, likvidirani, spremni za zaborav, mir.

 

8. jul, 1951, Beograd

Priredila: Aleksandra Žikić

∗ ∗ ∗

Ipak, kada se uzme kako je jedan Nušić prošao kod Skerlića – Isidora bi mogla biti prezadovoljna. A ni jedan Stanislav Vinaver “druga reč za kosmopolitu”, nije odoleo “simpatično šovinističkoj vickastosti” na račun Isidore Sekulić.

Koristan link: Kako je Stanislav Vinaver napisao biografiju Isidore Sekuić

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.