“Add title”…

Ilustracija: The Epoch Times

…Ili, u prevodu, kao jedno od mogućih značenja, “Dodajte naslov”. S obzirom da je na ovom mestu oduvek bilo “od svega pomalo”, te da nije usko specijalizovano za neke specifične oblasti, tek samo neke od tema u ovoj “sitničarnici” (za koju mnogi nisu ni znali do pre par sati ili dana), tema uvek omiljenih – jesu, recimo samo usput, uloga medija u društvu, pojedinca u sistemu, sistema u medijima, ali i biznisa u sistemu i društvu, kao i… malo se šalimo, naravno, mada je povod za šalu malo manje smešan (jučerašnji post o hijerarhijskom ustrojstvu britanskog društva – najednom i ničim izazvano – postao je na nejasan način predmet “polemika, dilema i pitanja” cenjenih čitalaca).

Možda bi se, umesto odgovora, mogla ponoviti jedna od rečenica iz tog Gardijanovog članka (koji je zapravo izvod iz jedne šire studije slučaja, opisane u knjizi Sema Fridmena i Danijela Lorisona, “The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged”)… naime: britanski hijerarhijski sistem je poznat po dubini svoje ukorenjenosti u ostrvsko društvo (o čemu je pre nekoliko godina BBC doneo briljantan tekst). Da li smo, i sa koliko britanskih građanki/građana ikada imali prilike da razgovaramo o Britaniji? Ukoliko nismo – trebalo bi. Iako je iz nebrojeno razloga ova zemlja vredna bezrezervnog divljenja, ona, kao i sve ostalo u “vaseljeni” ima neke svoje neuralgične tačke.

Uostalom, više je nego očigledno kako studija slučaja o vladavini privilegovanih i nije priča o Britaniji – u toj je zemlji ta priča “samo napisana” – već je to informacija o univerzalnim psihološkim obrascima koji nas pokreću na gotovo identičan način – gde god se zatekli usudom rođenja, i u bilo kojoj epohi. Društveni, hijerarhijski i poslovni paterni su međusobno gotovo identični, i prisutni su u svakom društvu. Bilo gde i bilo kada, prisutan je “plafon” iznad kojeg “nema dalje”. On je nevidljiv, ali je prisutan (i, mada jako teško, na sreću ipak savladiv). Stoga je ovaj Gardijanov tekst već ušao i u brojne univerzitetske i kolečke kurikulume, kao preporuka za čitanje u raznovrsnim humanističkim disciplinama (komunikologija, teorija medija, sociologija, ekonomija itd)

Uzgred, evo i jedne “kolumbovske” opaske, koja je ovde možda i suvišna: nije neko epohalno otkriće i zapažanje da u Britaniji, u poređenju s ostalim društvima razvijenog zapada i severa, svakako postoji hijerarhijska sistematizacija društva razvijena do neslućenih razmera. Ona je nevidljiva i sveprisutna. Uostalom, kada je reč o moći u rukama privilegovanih i onih “plemićke krvi” nije li onomad britanska kraljica nameravala da svojim “ukazom” raspusti britanski parlament – čin izazvan krizom prouzrokovanom Bregzitom (Umalo da pukne bruka, pa da nesrećni Džon Berkau poklekne: ispalo bi da Bakingemska palata pogrešno vuče konce u tom lutkarskom pozorištu “parlamentarizma”).

Treba li, osim ovog svežeg podatka, još nešto dodati na temu snage hijerarhijskog ustrojstva u jednom takvom društvu koje je izrodilo samu demokratiju? Ah, da, i “sitnog i svima nedokučivog nedostatka i misterije”, naime, ko je, s kakvim motivima i krajnjom namerom želeo da raspiše referendum za istupanje iz Evropske unije – u situaciji kada su sva istraživanja davala gotovo izjednačene šanse kako bregzitovcima tako i onima koji su za ostanak u EU (čak i mi neuki ili priučeni barem toliko možemo da dokučimo, naime, da se referendumi od velikog značaja po budućnost jednog društva nikada ne raspisuju ako ankete pokazuju da je situacija “50% plus jedan glas”. Ovakvi “nategnuti” ishodi u najmanju ruku generišu i vode ka novim, dubokim društvenim podelama. I, tako, sagledano u tom svetlu, možda i pokušaj nedavnog raspuštanja britanskog parlamenta i nije potez koji bi trebalo da izaziva neko veliko iščuđavanje. Samo se radi o demonstraciji ingerencija poteklih sa samog hijerarhijskog vrha Ujedinjenog Kraljevstva.

Jedan od motiva za pisanje o meritokratskoj dominaciji bio je, zapravo, još jedan Gardijanov članak na temu nedovoljno kvalitetnog nivoa obrazovanja đaka koji pohađaju britanske državne škole. Ovo je možda jedna od bolnijih, zapravo poraznih tačaka (izuzev što se u članku, piše još i o nekim stvarima koje, bivajući pročitane, podstiču apsolutnu nevericu: samoinicijativnom organizovanju roditelja u cilju prikupljanja sredstava za nabavku krede, sunđera, metli, higijenskih sredstava, toalet-papira i školske opreme, neophodnih za funkcionisanje državnih škola koje njihova deca pohađaju).

U nastojanju da približimo “šta je to pisac hteo da kaže”, odgovor je: nije, u suštini, uopšte ni važno šta smo hteli – ali je izvesno kako nam je apsolutna nepoznanica šta bi to čitaoci mogli da očekuju, kao i šta je ono što sami stave u to napisano (a pisali su, onako usput, Britanci – ne mi).

Članak je priča o kastinskom, odvajkada sveprisutnom, mehanizmu koji postoji od početaka ljudskog društva sve do danas (mada i životinje imaju i te kako ustanovljenu hijerarhiju). Možda, ako baš moramo, hajde da kažemo da “osećamo obavezu” da jednim sjajnim, kratkim postom “proširimo” značenje jučerašnje priče. Stoga smo se odlučili da “reemitujemo” jedan retko dobar, veoma jednostavan a istovremeno lucidan osvrt na “Kapital u XXI veku”, knjigu ekonomiste i matematičara Tome Piketija, koji je za nju dobio Nobela. Ta se “intelektualna igra” može čitati kao mali “socio-ekonomski ogled”, skinut sa bloga ovdašnjoj javnosti nimalo nepoznatog Nebojše Katića (samostalnog poslovnog konsultanta koji od 1992. godine živi i radi u Londonu). Uzgred, fraza “Add title” ovde služi samo kao igra reči na zadatu temu – hijerarhije, društvenih titula, zvanja, statusa itd, ali i predlog da čitaoci shvate tekst kako god žele, da ga naslove po sopstvenom nahođenju, kao i da u njega ugrade sve stavove koji im se učine odgovarajućim. Jer – eto bluza nalik onom u jučerašnjoj priči – ni smisao ove verovatno neće biti protumačen na izvorni način, onaj koji su autori Gardijanove studije slučaja izvorno imali na umu.


Thomas Piketty (Foto:LSE.ac.uk)

Ne pamtim da je neka knjiga ekonomskog sadržaja naišla na takav odjek, kao što je slučaj sa knjigom Tome Piketija (Thomas Piketty) „Kapital u dvadeset prvom veku“[1]. Piketi je dirnuo u osinje gnezdo uvodeći u žižu debate uporno potiskivanu temu rasta nejednakosti u modernom kapitalizmu. Kako to obično biva kod ovakvih knjiga, o njoj žučno raspravljaju i tumače je ne samo oni koji su knjigu čitali, već i oni koji o knjizi sude samo na bazi sudova drugih, koji opet o njoj sude na bazi sudova trećih, itd..

Iako je Piketijeva knjiga obimna, bogata i podacima i tezama, ona se u krajnjoj instanci može svesti na jednu ključnu tezu. Po njemu, godišnji prinos od kapitala u razvijenim državama mnogo je veći nego što je godišnja stopa rasta njihovih ekonomija. U ovoj disproporciji je sadržana suština problema raspodele dohotka u kapitalizmu.

Piketi kaže da se prosečna (istorijska) stopa prinosa od kapitala kreće oko nivoa od 4 do 5 procenata, dok je prosečna stopa rasta (po glavi) u zrelim fazama kapitalizma samo oko 1 do 1.5 procenat. Iz ove velike razlike sledi da prihod od kapitala raste mnogo brže nego prihod od rada, pri čemu su prinosi na kapital koji ostvaruju najbogatiji mnogo veći od prosečnog prinosa od 5 procenata godišnje. U dugom periodu se taj prihod neprestano akumulira i dovodi do strahovitog porasta nejednakosti i fantastičnog bogaćenja na vrhu socijalne piramide.

Do tih visina doseglo je 10 procenata ukupne populacije koji raspolaže sa oko 60 procenata ukupnog kapitala u Evropi, a čak 70 procenata u SAD. Koncentracija je još drastičnija ako se pogleda sam vrh piramide (tzv. dominantna klasa), gde 1 procenat ukupne populacije u Evropi raspolaže sa 25 procenata kapitala, dok je u SAD taj procenat 35.

Piketi pokazuje i da se prihod od rada onih koji su danas spektakularno plaćeni (jer su eto, fantastično produktivni i daroviti), pre ili kasnije pojavljuje kao akumulirani kapital koji počinje da živi svoj samostalni, plodni život, sada već nevezano od truda darovitih vlasnika.

Da bi se sprečila takva koncentracija kapitala koja remeti ekonomske i političke procese ugrožavajući i tržište i demokratiju, Piketi predlaže uvođenje „sintetičkog“ progresivnog poreza na ukupno bogatstvo kao dopunu porezima koji već funkcionišu, poput poreza na zarade, ili na nekretnine. Dakle, rešenje je u progresivnom oporezivanju ukupnog bogatstva.

Porezi na zarade, ma kako bili progresivni, i ma kako destimulisali enormne plate i bonuse, neće zaustaviti proces akumulacije kapitala na vrhu piramide.

Uz veoma visoke progresivne poreske stope, Piketi se zalaže i za promenu poreskog sistema kako bi se omogućila velika, globalna transparentnost bogatstava. Najbogatiji slojevi stanovništva imaju rasuto bogatstvo po svetu, u različitim poreskim jurisdikcijama, kao i ogromna skrivena bogatstva po egzotičnim finansijskim centrima.

Ako bi države kroz beskompromisnu zajedničku akciju obezbedile transparentnost tih bogatstava, npr. kroz obaveznu globalnu razmenu bankarskih informacija, bilo bi moguće sprovesti poresku reformu na Piketijev način i tako zaustaviti proces prelaska globalnog bogatstva u ruke odabrane manjine. (Valja reći da razvijene države, pre svega članice OECD-a, čine napore u tom pravcu, iako ne onako energično, a pogotovo ne onako globalno kako Piketi to predlaže.)

Za razliku od marksista koji su tezu o akumulaciji i koncentraciji kapitala zasnivali na logičkoj politekonomskoj analizi, Piketi pokušava da taj proces dokaže kroz empirijske podatke. Najveći deo Piketijevog napora je skoncentrisan na analizu dugih istorijskih ekonomskih procesa koji su doveli do akumulacije kapitala. Tu je istovremeno i najveća snaga, ali možda i najveća ranjivost knjige, bar u akademskom smislu.

Na bazi rasutih, nekompletnih i reduciranih podataka za veliki broj razvijenih država, Piketi pokazuje da je proces ubrzane akumulacije kapitala jasno vidljiv još od devetnaestog veka, sa maksimumom koji je dostignut oko 1910. godine. U Evropi, gde je koncentracija kapitala bila najveća, pred Prvi svetski rat je 90 procenata ukupnog kapitala bilo u vlasništvu samo 10 procenata stanovnika. Samo zbog izbijanja Prvog i Drugog svetskog rata, zbog destrukcije bogatstava i zbog uvođenja progresivnog oporezivanja, došlo je do značajnog snižavanja te koncentracije i proces je u silaznom smeru tekao negde do 1980. godine.

Osamdesete godine donose promenu ekonomske paradigme, radikalno snižavanje poreza i drastično smanjivanje progresivnosti poreza. Sve ovo dovodi do novog talasa koncentracije kapitala i do velikog narastanja socijalnih razlika svuda – ne samo u anglosaksonskom svetu od koga je počela poreska „kontrarevolucija“. Ukoliko se nešto ne preduzme, Piketi upozorava da će koncentracija bogatstva pri kraju ovog veka biti ista ili veća od one kakva je bila u Evropi pred Prvi svetski rat.

Iako sam na strani Piketija i imam veliko poštovanje za njegov poduhvat, neki delovi knjige su kod mene izazivali nedoumicu, a ponekad i intuitivnu skepsu. Ako ostavimo po strani da je knjiga mogla biti kraća bar za trećinu, i možda, sistematičnija, ostaje problem pouzdanosti i homogenosti Piketijevih istorijskih pokazatelja. Ovde ne može biti govora o Piketijevoj tendencioznosti kako neki pokušavaju da dokažu – on je sve svoje izvore i podatke otvorio i postavio na Internet, i javnost u njih ima puni uvid.

Problem je vezan za kvalitet i pouzdanost „starih“ podataka od kojih mnogi datiraju još od kraja osamnaestog veka, kada ni statistika niti poreski registri nisu bili kakvi su danas. Piketi zbog toga jasno stavlja rezervu i ne glorifikuje podatke kojima barata, već poziva da se njegova baza podataka dodatno istražuje i dopunjava.

Uzgred, kako se od francuskog intelektualca i očekuje, Piketi se povremeno poziva i na literaturu devetnaestog veka, pa kroz citate Balzaka ili Džejn Ostin na primer, pokazuje kako se ekonomija prelamala u njihovim delima, i kako se u njima jasno vide procesi i logika koncentracije kapitala.

Piketi, iako čovek odličnog matematičkog obrazovanja, ima otpor prema nasilnoj matematizaciji ekonomije i prema zanemarivanju ekonomske istorije. Pri tome, za razliku od velikog broja modernih ekonomista, on smatra da je ekonomija tesno vezana i sa politikom i sa etikom.

Svoje teze je Piketi pokušavao da ojača istorijskim podacima kako bi pokazao da je proces koncentracije kapitala, ako je „neometan“ porezima, istorijski i ekonomski neminovan i dokaziv. Za razliku od marksista koji su svoje teze dokazivali samo logički i spekulativno, Piketi pokušava da ih dokaže još jače – empirijski. Možda je i Piketi sebe za nijansu preozbiljno shvatio u očekivanju da će njegova knjiga postati klasik poput knjiga Adama Smita, ili Marksa, na primer. Iako nemam nikakvu dilemu da je Piketi fundamentalno u pravu, oprezan sam kada je u pitanju puna egzaktnost podataka od pre jednog ili dva veka.

Ovde i dolazimo do ključne tačke napada na Piketija, pogotovo onih koji dolaze sa desne strane ekonomskog spektra. Piketi je francuski ekonomista mlađe generacije, sjajnog akademskog pedigrea i nesumnjivo leve orijentacije. To ga po definiciji dovodi u sukob sa većinom američkih ekonomista, pogotovo onih bolje plaćenih, koji veruju da je sa sistemom raspodele u SAD sve u najboljem redu. Kako Piketi kaže, neki od tih ekonomista braneći svoj privatni interes, tvrde da brane opšti. Među njima su, opet po Piketiju, i oni ekonomisti koji ne prezaju ni od konstruisanja opskurnih teorijskih modela da bi dokazali da najbogatiji čak ne treba ni da plaćaju porez, i da bi ih zapravo trebalo subvencionisati.

Upravo pomenuta škola mišljenja će iskoristiti svaku, ma kako trivijalnu grešku koju bude našla u Piketijevim izvorima kako bi diskreditovala njegov akademski kredibilitet. Isti oni koji svoje teze kreiraju iz vazduha i pri tom ih nikada nisu spustili na zemlju, isti oni koji ne prave razliku između činjenica i opštih mesta, optuživaće Piketija za grešku u toj i toj tabeli, ili za problematičan podatak iz te i te godine. Pri tome, neće biti bitno da li te greške suštinski diskredituju Piketijeve teze i da li menjaju njegove najvažnije zaključke.

 

Uostalom, ni stvarnost odavno nije bitna. To što se svako sapliće o kolosalne i stalno rastuće socijalne razlike, to što je i kretanje džini pokazatelja (gini coefficient) u skladu sa Piketijevim tezama, to što primanja najvećeg dela populacije već decenijama stagniraju, to što je došlo do destrukcije srednje klase i do novog (relativnog) osiromašivanja polovine stanovništva, sve to nije bitno. Bitno je šta ćemo sa onom sumnjivom dvojkom iz te i te ekselove tabele, u ćeliji toj i toj. A ako je ta dvojka na pogrešnom mestu, onda se ne može govoriti o rastu nejednakosti.

Akademski konkvistadori su uzjahali konje i krenuli da obave posao za svoje bogate gospodare ne bi li potom neometeno nastavili da skupljaju mrve ispod njihovih stolova. Ako bi trebalo da prognoziram šta će se dalje događati, u pesimističnom scenariju bih očekivao da će se posle brzog metodološkog diskreditovanja debata oko Piketija brzo zatvoriti, i da će se njegova knjiga ubrzano gurati u zaborav. Mislim da će se mnogo toga odvijati po modelu i receptu neoliberalnih „duhovnih vežbi“ iz teksta „Mladost na tržištu ekonomskih ideja“ (https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/ ).

Iako mi se čini da su Piketijeva knjiga i njen značaj možda precenjeni, radi se o hrabroj knjizi koja ide protiv establišmenta – političkog i ekonomskog – i bavi se najvećim aktuelnim ekonomskim problemom današnjice. Pri tome, nije reč samo o knjizi, već i o velikom projektu i ogromnom radu koji je uložen i na koji se knjiga naslanja. Razmere poduhvata čitaoci će moći da vide na adresi http://piketty.pse.ens.fr/en/capital21c2 .

Piketiju se, bar iz mog ugla, može zameriti i da je potcenio značaj deformacija u primarnoj raspodeli u kojoj primanja najvećeg broja građana razvijenih država stagniraju ili sporo rastu već decenijama. On ima previše vere u redistributivnu funkciju poreskog sistema. Svejedno, Piketi je uradio što je do njega, pa i više od toga. U vremenu opšteg intelektualnog kukavičluka to je podvig. Duh je pušten iz boce i debata je otvorena. Svetlost je za trenutak obasjala srce kapitalističke tame. Koliko god trajalo, dobro trajalo.
———————————————————————————————————————-
[1] Piketi je knjigu objavio na francuskom 2013. godine pod naslovom Le capital au XXIème siècle (Seuil). Knjiga je prevedena na engleski i objavljena 2014. pod naslovom Capital in the Twenty-First Century (The Belknap Press of Harvard University Press).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.