Klasna razlika u prihodima, ili: zašto se isplati biti privilegovan

U britanskim elitnim zvanjima, prednost klasnog položaja se i dalje meša i pogrešno identifikuje sa talentom. Istraživački rad iz januara 2019. koji su za Gardijan napisali profesor Londonske škole ekonomije Sem Fridmen i Danijel Lorison, profesor koledža Svortmor i pomoćnik urednika Britanskog žurnala iz sociologije već je ušao u univerzitetske kurikulume. Njihova studija slučaja uglavnom se dotiče prihodovnih razlika u britanskom društvu, zasnovanih isključivo na ulozi društvenog porekla i poziciji pri profesionalnom i društvenom napretku. Neki komentari na ovaj rad, koji je imao izuzetnog globalnog odjeka, sretno ukazuju na iskonsko postojanje “kastinskog” sistema i čvrstog raslojavanja – od drevnih društava do danas. Tekst se samo inicijalno odnosi na klasni status i društvene odnose u britanskom društvu dok su, zapravo, odraz civilizacijskog nasleđa i ponašanja u svim epohama i na svim prostorima. Isto tako, ova studija slučaja je, sticajem okolnosti, u ovom članku dotakla samo neke industrije (finansijski sektor, arhitektura, osiguranje, mediji), a zapravo se odnosi na sve segmente. Najkraće rečeno: Dobar kontakt, klasni status, “uklopivi” kod ponašanja i povinovanje pravilima propisanim od strane privilegovanih: jednačina za uspeh u svim vremenima.

“Mark” ima jedan od najpoželjnijih poslova na televiziji. Kao viši član komisije u jednom od najvećih britanskih emitera, on kontroliše budžet koji se meri milionima funti. Svakog dana neprekidni tok nezavisnih televizijskih producenata dolazi za njegov sto, očajno želeći da „kupi“ njihove ideje. Sa samo 39 godina, Mark je mlad da bi posedovao takvu moć. Nakon što se proslavio kao kreator uspešne programske šeme, prvobitno je dobio mesto člana komisije-poverenika na rivalskom emiteru, pre nego što je pre pet godina „trejdovan“. Potonji niz pogodaka je doprineo da Mark danas bude jedan od najvećih igrača u britanskoj medijskoj industriji (Napomena: Imena su za potrebe ovog članka izmenjena. Članak je prilagođena verzija studije „Klasna ograničenja: Zašto se isplati biti privilegovan“ (The Class Ceiling: Why it Pays to be Privileged, Sem Fridmen, Danijel Lorison, Policy Press); dostupno na Guardianbookshop.com)

Ipak, kada su novinari Gardijana upoznali Marka i pozvali ga da im svojim rečima priča o svojoj karijeri, odjednom je izronila jedna sasvim drukčija ispovest. Ne radi se o tome da je porekao svoj dotadašnji uspeh; očigledno je ponosan na ono što je postigao. Međutim, ono što je upečatljivo je Markovo priznanje da je njegova uzlazna putanja – a posebno veoma brzo i relativno glatko napredovanje – bila posledica “uslova na startu trke”, sa nizom izuzetnih prednosti. Izvesno je da je Mark privilegovanog porekla. Njegovi roditelji su bili uspešni, ostvareni profesionalci u svojim oblastima a on se školovao u jednoj od najboljih londonskih privatnih škola pre nego što je otišao u Oksford.

“Ne radi se o tome da na sebe gledam kao na neupotrebljivog”, rekao je on na kraju ovog intervjua. „Viđao sam toliko svojih vršnjaka koji su imali daleko razgranatije mreže poslovno značajnih kontakata i s izuzetnim privilegijima, a koji su se s_ebali jer, naprosto, nisu bili dovoljno dobri. Ali bi, istovremeno, bila ludost pretvarati se da tokom svoje dosadašnje karijere nisam imao neverovatno jak vetar koji mi je duvao u leđa.”

Ova ideja o „trčanju s vetrom u leđa“, vetru koji predstavlja niz nesvakidašnjih privilegija, dolazi u središte onoga što nazivamo „klasnim zaleđem“. Ovo klasno poreklo na besprekoran način obezbeđuje „pogonsku snagu“ koju ovim pojedincima pruža napredna klasa iz koje potiču – kako ova klasna pripadnost deluje kao efikasno sredstvo za „uštedu snage i energije“, a koje omogućava nekima da napreduju uz manje napora – vešto iscrtava karijernu putanju, ocrtavajući koji su to tokovi delovanja mogući, kakva je podrška dostupna i kako drugi shvataju i percipiraju „nečije zasluge“. Isto tako, tu je i još jedna metafora, ona koja opisuje i iskustvo uspona onih pojedinaca koji vrlo često imaju „vetar u grudi“, i nemaju podršku „iza kulisa“. Ipak, treba biti iskren pa reći da nije baš ni tačno kako se takvi ne mogu kretati napred i ka vrhu, ili da do tog vrha nikada ne mogu dospeti; samo što, u tom slučaju, generalno, taj put traje znatno duže, dešava se ređe i često predstavlja jedno znatno napornije, čak i iscrpljujuće iskustvo.

Ali, razmišljanje o privilegijama kao „preovlađujućem vetru“ nije više samo fetišizacija vrha strukture; jer, naše klasno poreklo nije bitno samo u odnosu na to ko ima najveće plate ili najmoćnije pozicije. Umesto toga, privilegija utiče na sve vrste životnih ishoda, i to na sve moguće načine, kao i na sve „sastavne delove“ tog klasnog ustrojstva. A u svakom od ovih domena ključno pitanje glasi: kada će neki naredni „vetar zaduvati u leđa privilegovanima“, čiji će se uspeh tom prilikom pogrešno protumačiti kao njihova zasluga, dok će nejednakosti – koja je rezultat uspeha povlašćenih – ovim biti legitimisane u društvu. To navodi one koji su imali sreće da se rode u porodicama privilegovanih da poveruju kako su sve to zaslužili sami, dok će one koji „nisu rođeni pod srećnom zvezdom“ naprosto lakonski okvalifikovati upravo tako: „pa, eto… imali su manje sreće“.

Filozof i socijalni teoretičar Maks Veber je u jednom svom radu iz 1915. primetio da je „Srećan čovek retko kada zadovoljan činjenicom da je u životu imao puno sreće upravo usled svog porekla. Pored toga, takva osoba izgara da dokaže kako „ima sva prava na svoju sreću“. Privilegovana jedinka, po Veberu, želi da bude uverena kako „zaslužuje“ sav svoj uspeh, i, iznad svega, da bude u stanju da te „poštene zasluge“ u bilo kom trenutku najotvorenije i najdirektnije poredi sa dometima „ostalih“ (rođenih pod daleko manje srećnom zvezdom)… „na način da sticaj povoljnih okolnosti sopstvene sudbine preraste u legitimno stečeno bogatstvo.“

Veber bi danas mogao da tako lako „razveze“ o ovom fenomenu. Brzi napredak tokom proteklih sto godina i trenutni politički fetiš fokusiran na socijalnu mobilnost i meritokratiju očito je motivisan sličnom društvenom „čežnjom“ za „legitimizacijom sreće (privilegovanih)“. U stvari, to i dalje predstavlja ključno retoričko sredstvo za većinu političara kada pokušavaju da opravdaju postojeće rapidno širenje stope nejednakosti. Raketni uzlet prihoda, koje uživaju oni koji su na samom vrhu dohodovne piramide od 1980-ih, kako često dopire u javnosti, potpuno su prihvatljivi sve dok oni iz svih ostalih društvenih slojeva mogu imati korektan pristup poslovima koji stvaraju takve neproporcionalne nagrade. Društvena pokretljivost (ili društvena mobilnost), drugim rečima, prožima i nameće nejednakost jednom vrstom meritokratskog legitimiteta. U poslednjoj iteraciji ovoga, kako se jednom izrazila nekadašnja britanska premijerka Tereza Mej ubrzo pošto je postala premijerka, „Britanija mora postati velika svetska meritokratija“; ovo je osnovno sredstvo za imenovanje „gorućih nepravdi“ društva.

Ali, da li je napredak u savremenoj Britaniji odista samo pitanje zasluga; pitanje „legitimiteta sopstvenog bogatstva“? Pa, nakon što su proteklih pet godina istraživali ko ulazi u ostrvsko visoko društvo i ko se bavi britanskim elitnim zanimanjima, odgovor “profesora u ulozi novinara Gardijana” odjekuje: ne. Samo je 10% onih iz redova radničke klase (onih čiji roditelji rade „rutinske“ ili „polu-rutinske“ poslove ili čak uopšte ne rade) koji su uspešno zadobili neka od značajnijih britanskih nameštenja u menadžerskim, profesionalnim ili pozivima koji se tiču oblasti kulture – rezultati su istraživanja na uzorku od sto hiljada ljudi, koje je sprovela britanska Kancelarija za nacionalnu statistiku.

A pristup funkcijama i zanimanjima je posebno ograničen u oblastima kao što su medicina, pravo i novinarstvo. Na primer, samo je šest odsto lekara koji potiču iz radničke klase, dok je broj ukupne radne snage u celini jedna trećina (33 odsto). Nešto od ovoga može se objasniti prednostima što uživaju oni koji direktno slede stope svojih roditelja. Ukoliko imate roditelja koji je lekar, u tom je slučaju 24 puta veća verovatnoća da ćete i vi postati lekar. Deca advokata imaju 17 puta veće šanse da postanu pravnici, dok su 12 puta veće šanse da će se deca zaposlenih na filmu ili televiziji upustiti u ove oblasti i profesije.

Ipak, važno je ne fokusirati se na ovaj problem pristupa i pristupačnosti višim pozicijama na društvenoj lestvici. Većina akademika, kreatora politika, dobrotvornih organizacija i kompanija uglavnom su činili ovu grešku u prošlosti, implicitno sugerišući da „bagaž“ našeg klasnog porekla nekako „nestaje“ pri dolasku na neko radno mesto. Želja i cilj ovog istraživanja bio je prebaciti raspravu – sa „ulaska“ (u zonu privilegovanih) na napredovanje sopstvenim snagama uz talenat za snalaženje. A ono što su Sem Fridmen i Danijel Lorison zatekli „na terenu“ je bilo, blago rečeno – upečatljivo. U savremenoj Britaniji, biti privilegovan poreklom i pripadnošću se, doslovce, isplati. Čak i kada oni iz radničke klase uspešno uđu u zonu najelitnijih zanimanja, oni u proseku zarađuju 6.400 funti manje od kolega čiji su roditelji obavljali profesionalne ili menadžerske poslove srednje klase – platu koja je 16% u „raskoraku“ u odnosu na pripadnike elite na istim tim pozicijama. Stvari su utom gore kada je reč o ženama, osobama s invaliditetom ili većini etničkih manjina. Svako od njih ima različit „dvostruki“ nedostatak. Na primer, žene iz radničke klase zarađuju na istoj poziciji u proseku 19.000 funti manje od elitnih zanimanja muškaraca privilegovanog porekla – a ova suma raste još više kada se radi o ženama koje nemaju belačko poreklo.

Ove su brojke izvesno uznemiravajuće. Ali, i pored svega, važno je ne „skočiti hitro na zaključak“, naime, da su u potpunosti vođeni klasnim predrasudama i/ili diskriminacijom. U stvari, mnogi čitaoci ovog članka su verovatno već formulisali sopstvena objašnjenja za postojeće razlike u platama; možda su ljudi iz radničke klase, jednostavno, mlađi u proseku od onih koji su privilegovanog porekla, pa su, samim tim, i manje dalekometni u svojoj karijeri? Ili, možda, privilegovani imaju bolje obrazovanje? Ili, možda, naprosto rade napornije i bolje od ostalih?

Ovo su verodostojni društveni mehanizmi (osvedočeni u realnosti i istraživanjem), koji zaslužuju pažljivo razmatranje. A neki od ovih pokazatelja bi zaista trebalo da budu deo ove priče. Uzmimo, recimo, obrazovanost. Obrazovanje objašnjava neke od faktora ovog jaza. Oni koji su privilegovanog porekla imaju više kvalifikacija i pohađaju prestižnije univerzitete, dakle, oba su ova faktora povezana s većom zaradom. Pa ipak, značajno je uočiti da čak ni Oksford ili Kembridž – navodno ultimativne obrazovne institucije za  razvrstavanje i rangiranje akademskih sposobnosti među mladima – ne otklanjaju prednosti date klasnim poreklom svojih učenika. Diplomirani stručnjaci sa privilegovanim poreklom i dalje zarađuju pet hiljada funti godišnje više od svojih vršnjaka poreklom iz radničke klase.

Na delu su, takođe, i neki drugi važni mehanizmi. Veća je verovatnoća da će privilegovani raditi u Londonu, u velikim firmama i u profesijama kao što su finansije – koje su sve povezane sa višim primanjima.

Ali, ono što je ovde najvažnije, čak i kada se prilagodimo svim ovim faktorima, a uz niz konvencionalnih pokazatelja svih naših zasluga – kao što je broj radnih sati tj. „kilometraža“ u struci, kvalitet obučenosti i iskustvo – i dalje ostaje plata koja je upola manja od one koju će za isti posao imati osoba koja potiče iz klase privilegovanih. Ovu je činjenicu vredno naglasiti; čak i kada su oni iz radničke klase po svemu gotovo identični sa kolegama koji imaju prednost prirođenu klasi privilegovanih – primenjujući svaki metod na koji možemo izmeriti realno stanje stvari, to jest plata u odnosu na društveni status i profesionalnu poziciju – oni iz radničkih slojeva i veliki deo srednje klase jesu ti koji i dalje, po svim pokazateljima, zarađuju znatno manje.

Pitanje koje se, naravno, nameće glasi: a zašto je to tako? Da bi došli do ovoga, i kako bi shvatili razloge za ovoliki društveni „rascep“ u platama i privilegijama, Gardijanovi novinari (tj profesori u ulozi novinara) su brzo shvatili da moraju da „nadiđu“ podatke ankete i krenu u istraživanje onoga što se nalazi „iza podataka“. Tako su rešili da pristupe brojnim elitnim firmama, kancelarijama i kompanijama; obavili su ukupno 175 intervjua; intervjuisali su zaposlene u jednoj velikoj multinacionalnoj računovodstvenoj kompaniji, takođe su razgovarali s osobljem jednog uspešnog arhitektonskog biroa, boravili u jednoj od najvećih britanskih televizijskih kuća, ali su isto tako razgovarali i sa glumcima frilenserima, (onim „slobodnjacima“ sa najvišim honorarima u filmskoj i televizijskoj industriji, čija imena odzvanjaju; filmska i TV industrija prepoznatljivi su po razlikama koje u honorarima i prihodima nameće pripadnost privilegovanim društvenim slojevima). Iza zatvorenih vrata elitnih firmi, u razgovoru sa intervjuisanima, Fridmen i Lorison su otkrili brojne skrivene mehanizme koji privilegovane nezadrživo „pokreću“ napred i naviše.

” ‘Čujete li to?’, upitao nas je Dejv, glavni menadžer na našoj (britanskoj) televizijskoj stanici, dok nas je sprovodio kroz sedište kompanije obloženo aluminijumom i staklom do sobe za intervjue. Raspored svakog odeljenja, što smo uočili dok smo hodali kroz njihov radni prostor, bio je potpuno isti: Ne postoji prostorno razgraničenje po rangu ili ‘godinama staža’, a stolovi su raspoređeni u otvoreni plan. To odmah stvara utisak inkluzivnosti, to jest ‘uklopivosti’, ali  smo, isto tako, zamislili da to ujedno znači kako mora biti prilično nezgodno setiti se na kom ste to odeljenju. Dejv je rukama prelazio preko uha: “Morate samo da pažljivo slušate, kako biste znali na kojem se nivou nalazite. Možete to prepoznati po akcentu (zaposlenih koji razgovaraju). Baš je ‘posh’, zar ne? Da, ovo je zvuk mehanizma koja deluje nalogodavno.”

Istraživanje elitnih radnih mesta pokazalo je Gardijanovim novinarima da se razlika u visini primanja po klasnom poreklu ne tiče toliko visine plata zaposlenika koji potiču iz radničke klase, a koji su znatno manje plaćeni za obavljanje istog posla, koliko je, zapravo, pre svega reč o onoj vrsti segregacije na radnom mestu koju nameće Dejvov komentar. I bio je u pravu. Samo je 7% onih među donosiocima odluka – savetodavnog odbora kao najprestižnijeg i visoko plaćenog odeljenja – poticalo iz radničke klase. Brojka u odeljenju za ljudske resurse je pokazivala da je svaki peti zaposleni imao veze sa donošenjem odluka (22%). I, što je možda još važnije, ova segregacija je takođe bila vertikalnog tipa: samo 2,5% egzekutivaca poticalo je iz radničke klase. Ovde je, kao i u većini primera ove studije slučaja, bio znak nesumnjivog prisustva jedne „posebne“ klase, izdignute nad svim slojevima.

Kako objasniti ovu činjenicu? Pa, ljudi gaje pretpostavke kako napredovanje u karijeri počiva samo na radu i samopregoru pojedinaca. Ipak, intervjui koje su uradili Fridmen i Lorison su otkrili da, u Britaniji, njeni građani retko kada napreduju u elitnim zanimanjima isključivo i jedino na osnovu sopstvenog truda i zalaganja. Umesto toga, vrlo često, kada su njihovi sagovornici govorili o odlučujućim trenucima u svojim karijerama – ključnim odlukama, novim poslovnim ponudama, značajnom napredovanju – u njihovim pričama bili su i „neki drugi“, koji su “ispotiha” pružali značajnu pomoć. Takva pomoć, obično, potiče iz dva pravca.

Prvo što su uočili bila je dubina i prožetost tih prednosti i benefita pruženih onima koji mogu da se iskoriste za „banku mame i tate“. Ova vrsta finansijskog pokroviteljstva je od presudne važnosti za ubrzavanje karijere privilegovanih, posebno u fragilnim i finansijski neizvesnim oblastima kao što je kultura. Ovde novac deluje kao efikasno „mazivo“ u ranoj fazi karijere „odabranog aspiranta“, omogućavajući privilegovanima da manevrišu kroz obećavajuće karijerne putanje, odupru se eksploatativnom zapošljavanju kao i da iskoriste rizične prilike – odnosno da se usude da rizikuju. A sve ovo navedeno uvećava njihove šanse za dugoročni uspeh. Nasuprot tome, svi oni kojima nedostaje preko potrebna izolovanost od rizika i „damper-zona“ porodičnog novca (pripadnici radničke i srednje klase), opisali su svakodnevni život na prostorima Britanije kao “svojevrsni ekonomski haos“ ili, kao što je to rekao jedan od intervjuisanih, “kao padobranstvo bez padobrana”.

Ipak, sila „ruke koja pomaže“ obično ne “pogura” s leđa ili odozdo: U mnogim elitnim zanimanjima je daleko verovatnije da će ta „značajna podrška“ doći – odozgo. I, umesto da je prisutna u ekonomskoj sferi, ta forma podrške često poprima formu društvenog i „druželjubivog“ modela ponašanja – u obliku sponzorstva. Ovaj postupak je jednostavan; onaj ko u određenoj hijerarhiji poseduje status senior lidera identifikuje „mlađeg štićenika“, a zatim, često radeći „ispod radara“ i van uobičajenih, formalnih radnih procesa, može značajno ubzati svoju karijeru posredstvom mogućnosti njegovog/njenog brzog zapošljavanja na željenom mestu, dodeljivanjem dobre pozicije ili zastupanjem svoje „više sile“ u njihovo tj. ime „novopridošlih aspiranata“. Ovo je posebno uobičajeno u jednoj engleskoj računovodstvenoj kompaniji, gde je većina partnera otvoreno razgovarala o „dovođenju“ i uvlačenju mlađeg osoblja u krug kompanijskog partnerstva. I dok se takvo „privođenje“ na intervju često predstavljalo kao nevin i prostosrdačan „lov na najveće talente“, Gardijanovi novinari su uočili jedan obrazac, naime – da se sponzorski odnosi retko uspostavljaju na osnovu radnog učinka i realnih zasluga. Umesto toga, ovi su učinci gotovo uvek bili – falsifikovani (forged), ili – budimo vaspitani pa recimo: blago prerađeni u meri dovoljnoj za razmatranje aristokratskog aspiranta kao „glavnog zgoditka“. U prvom redu, ovo „prihvatanje“ od strane „odabranih“ interaguje kroz osećaj klasno-kulturne bliskosti i srodnosti: zajednički smisao za humor, slični ukusi ili životni stil. A kako su viši rukovodioci u ovim studijama slučaja pretežno posedovali privilegovani status i zaleđinu („bekgraund“), ovaj mehanizam deluje kao još jedan način da se napredak na društvenoj i profesionalnoj lestvici „poboljša“ i „pojača“ u korist privilegovanih.

A glavni razlog zašto su ove „ruke koje pripomažu“ tako efikasne je taj što su one u velikoj meri skrivene od pogleda javnosti. Oboje su tokom godina „prigušeni“ uvreženim narativima o karijeri. Naravno, ovo udara u samo srce „ozakonjene, opravdane srećne sudbine“; većina nas želi da veruje kako zaslužujemo sreću koju imamo, kao što je tvrdio Maks Veber. Ali, u isto vreme, takvo prikrivanje, „prigušivanje“ i „osenčavanje“ ovih „sporednih kanala“ naprosto znači da i svi drugi koji rade u nekim elitnim zanimanjima – i javnost u celini – bivaju sprečeni da spoznaju pravi obim u kojem karijera pripadnika elite, zapravo, počiva na podršci – drugih.

Ovo, takođe, u osnovi usložnjava naše razumevanje pojma „zasluga“. To sugeriše da, ako bi bile efektivne, čovekove zasluge treba da se pokažu u „pravom, odgovarajućem okruženju“ ili pred pravim ljudima; potrebna im je platforma. I, kao što je jedan urednik televizijskih scenarija koji potiče iz radničke porodice pronicljivo primetio u vezi njegovih starijih kolega iz jedne takve „komisije“: „Da su svi oni zaista talentovani – to i nije baš tako. Međutim, razlog što su na pozicijama na kojima su je taj što su imali prilike da budu, nekako, na neki način, prepoznati kao navodno talentovani.”

Za zasluge se ne pretpostavlja da su isključivo vlasništvo pojedinaca. Takođe se smatra da su “fiksne prirode” – opšta je percepcija da se konvencionalni indikatori uveliko smatraju objektivno merljivim, kao i da ta merila svi podjednako prepoznaju. Međutim, ključna tema koja je Sema Fridmena i Danijela Lorisona vodila kroz njihovo istraživanje je ta što se zasluge moraju neprestano prikazivati, ospoljavati, demonstrirati na radnom mestu, a ostale – naročito ključni ešelon donosilaca odluka – treba uvek nanovo uveravati u vrednost „aspiranta“ koji potiče iz povlašćenih slojeva. Ključna poenta do koje su Gardijanovi novinari došli je da se navodno objektivne mere zasluga često primaju, ocenjuju i vrednuju veoma različito – u skladu sa načinom kako su „izvedene i odigrane“. Drugim rečima, neke „predstave“ uspešno „odgovaraju“ i „uklapaju se“ u željeni patern, a druge ne.

Da bismo razumeli „uklopivost“, prvenstveno je važno razumeti dominantne kodekse ponašanja koji preovladavaju u profilu elitnih zanimanja. Ona se nalaze „uklesana“ u istoriji ovih zanimanja: u onom delu „legendi i skaski“ o tome kakve su sve ličnosti to radile u prošlosti i kako su one, vremenom, postizale uspeh u ugrađivanju i uspostavljanju sopstvenih ideja o „pravilnom“ stavu koji treba zauzimati na svom radnom mestu. Na primer, u računovodstvu, posebno na mestima kao što je londonski finansijski centar „Siti“, istorijski sedimentiran „ostatak“ ogromne privilegovane (bele, muške) većine intonira trajni naglasak na korporativnoj „uglađenosti“ – koji obuhvata formalnu odeću i strogu etikeciju u odnosima sa saradnicima i partnerima, interaktivni stav i „auru privlačnosti“. Sve se ovo, naravno, ne ocenjuje na bilo koji formalni način, već se „prepoznaje“ i „identifikuje“ putem instinktivnog osećaja „iz stomaka“; onog intuitivnog osećaja, ili kako je jedan stariji računovođa dobro opisao, „da se kod nekih naprosto oseća kao da su (pogodni) za saradnike“.

Na televiziji, međutim, ta uštogljena i suvoparna ideja o „klasnoj uglađenosti“ izgleda da je pomalo klimava. Umesto toga, većina intervjuisanih  iz ove industrije je izjavila da su izabrali televiziju jer je kultura rada u ovom mediju „neformalna“ – da je to ključni znak otvorenosti televizije. Međutim, što su novinari londonskog Gardijana dublje „prekopavali“ po ovakvoj „neformalnosti“, to su sve više počeli da uviđaju kako ona uopšte nije pitanje društvenog sloja; naprotiv, ova „ležernost“ predstavlja veoma suptilan i zamršen kod. Konkretno, Lorison i Fridmen su identifikovali dve dimenzije onoga što su definisali kao „naučenu neformalnost“. Prvo, za ovo je potreban poseban paket samoprezentacije – ležerna ali „hip“ haljina (mnogo se raspravljalo i o pravoj vrsti trenerke koja bi bila „opušteno prihvatljiva“), često vešti u baratanju ironičnim humorom (simpatično odobravanje predloga uz još simpatičniju sporadičnu psovku, podizanje nogu na sto, ali i simpatično „podrugivanje“ i zbijanje šala sa svojim rukovodiocima), uz održavanje nivoa bliskosti po kodu (zagrljaji i poljupci, a ne rukovanje), koji normalno nisu povezani sa profesionalnom prirodom radnog mesta.

Postojala je i ta druga komponenta: jedan poseban visoko-intelektualni ton, naime, način na koji se razgovara o televiziji. On je demonstriran na emiteru tokom „kreativnog skupa“, gde se pred izvršnim timom razgovaralo o programskim idejama. Pohvale vredan cilj „ovonedeljnog sastanka“ ticao se okupljanja osoblja iz različitih sektora kako bi se iniciralo ono što je glavni kreativni direktor opisao kao “sučeljavanje raznovrsnih ideja i perspektiva”. Ipak, anonimnim intervjuima s osobljem ove medijske kuće je otkriveno da je koncept drastično zadobio na povratnoj sprezi; podalje od ometanja postojećih hijerarhija, skup je postao „raspeće već pomazanog“; gladijatorski susret u kojem je rasprava o idejama koje bi doprinele poboljšanju televizijskog programa jednostavno poslužila kao sredstvo kojim će „naručioci“ iz izvršnog odbora potcrtati sopstvenu kulturnu „nedodirljivost“, navodeći na odbacivanje alternativnih kulturnih referenci, ili pak demonstrirati još stroži način „estetskog uvažavanja (programa)“. „To je svojevrsni modus, način odigravanja/pokazivanja ove igre“, objasnio je jedan stariji član komisije za ocenjivanje TV programa na ovom emiteru. “Nekako mi je… hm, zašto govorimo o Stajnbekovom romanu ‘O miševima i ljudima’ u relaciji s našim TV programom koji se tiče – detektora laži?”

Poenta je u tome da, iako su oni koji su bili na vrhu vrednovali ovaj „kod i kodeks“, većina ostalih je u anonimnim intervjuima priznala da ovo nije imalo bilo kakve veze sa stvarnim radom na televizijskom programu ili glavnim programskim blokovima koji se prave. Ova je činjenica važna jer ilustruje način na koji se oni u elitnim zanimanjima često predstavljaju, kao i načina na koji u javnosti oblikuju sliku o sebi, naime, pogrešno ih percipirajući (od strane gledalaca) kao znak talenta, sposobnosti ili potencijala.

Novinari su u svojoj studiji slučaja takođe otkrili da je kod ponašanja posebno važan u određenim oblastima. Na primer, u okruženju kao što su televizija ili rad u sektoru savetodavnih usluga u finansijama, teško je predvideti uspeh „konačnog proizvoda“, pa su stoga znanje i stručnost profesionalca po sebi „lavirani“, to jest ne do kraja definisani. Prezentovanje programa ili „dobijanje prave slike“, tada, zajedno uvezani, uverljivo zastupaju kompetentnost, koju je u datom trenutku nemoguće pouzdano ili definitivno prikazati.

Suprotno uobičajenoj praksi britanskog društvenog ustrojstva – jednoj studiji slučaja kod koje Lorison i Fridmen nisu naišli na „stakleni klasni plafon“ – kodovi ponašanja bili su primetno „prigušeni“. Kako su im intervjuisani zaposleni konstantno ponavljali, ovo je bila „pragmatična“ firma, naime, u kojoj menadžeri cene kompetentnost na osnovu transparentnosti i tehničke demonstracije znanja tj „pokazne vežbe“ u kojoj i potencijalni klijenti „mogu proniknuti kroz s_anja“, kako je izjavio jedan od partnera „ovog samodopadljivog hvalisanja“.

Šta se dešava kada se ne dobije prilika a ni mesto gde bi ljudi demonstrirali svoje osvedočene zasluge, ili kada njihove sasvim zaslužene performanse ne bivaju prepoznate? Tokom ovog istraživanja je mogao dopreti glas brojnih koji su prijavljivali takva iskustva. Nisu svi bili „društveno mobilni naviše“ na toj lestvici, ali je većina njih bila. Ovi narativi podvukli su neizvesnosti, koje proizlaze iz toga što im nedostaje ekonomska tj. finansijska „sigurnosna mreža“, potrebna dodatna radna snaga „ukoliko neko ne poznaje nekoga“ ko bi se za njegovo sponzorisanje zauzeo u njegovo ime, ili pak dugotrajnu anksioznost proizašlu iz neuspeha da se uverljivo imitiraju dominantne norme ponašanja. Fridmen i Lorison su otkrili da, u takvim slučajevima, kada performanse realnih zasluga „ne legnu kako treba“, potencijal za društvenom mobilnošću i „skokom“ na društvenoj lestvici često biva samo-eliminisan od strane samih aktera, koji na svoju ruku obustavljaju dalje napredovanje u svojoj karijeri.

I ovde osporavamo pretpostavke zdravog razuma o vertikalnoj mobilnosti. Gardijanovi novinari su uočili da se, u slučaju kada „mobilni“ (oni poreklom iz nižih društvenih slojeva) uđu u sferu elitnih zanimanja, javlja duboko osećanje nepripadanja ovoj grupi, a vrlo se često stvara i utisak nelagodnosti, koja lebdi u vazduhu. Važno je registrovati taj emotivni proces. I, svakako, ukoliko se on posmatra kroz prizmu zadovoljstva, a ne ekonomskog ili profesionalnog postignuća, uspešnost društvene mobilnosti postaje tim neizvesnija.

Naravno, niti uspeh a ni priznavanje nečijih zasluga nisu, na sreću, uslovljeni isključivo klasnom pripadnošću. Nasuprot tome, Lorison i Fridmen su otkrili snažne kvantitativne pokazatelje – prve takve za koje se zna – da se žene, kao i pripadnici (određenih) manjinskih etničkih grupa koji imaju potencijal za vertikalnu prohodnost, suočavaju sa dvostrukim hendikepom u ostvarivanju zarade u elitnim zanimanjima. Njihovi intervjui bacaju izvesno svetlo na ukrštanje višestrukih oblika nejednakosti, posebno na način na koji rod i etnička pripadnost mogu povećati vidljivost klasnih razlika i nadzor nad tim pojedincima i njihovog sprovođenja dominatnih kodeksa ponašanja. Oni govore, na primer, da ne postoji ženski ekvivalent „herojske priče o dečaku iz radničke klase“. Umesto toga, stereotipi vezani za mobilnu prohodnost žena na društvenoj-profesionalnoj lestvici imaju tendenciju da budu posebno stigmatizujući, naglašavajući njihovu „pretencioznost i napadnost“.

Mark je bio odličan primer za to kako konvencionalno razmišljamo o „vrlinama“: imao je odličan uspeh tokom školovanja, naporno je radio i stekao bogato iskustvo. Ipak, kako je sam rekao, „data mu je jasna odskočna daska koja mu je omogućila da demonstrira ove vrline“. U startu je to bio porodični novac, sigurnosna mreža koja ga je čuvala kada je trčao za svojim prvim ozbiljnim ugovorom. Bilo je starijih kolega koji su ga podržavali u ključnim trenucima. “To je neka vrsta srednjeg veka na televiziji”, kako je pokušao da objasni. “Mislim, mogao bih vam dati na uvid gotovo kompletnu putanju svog napretka, čiji je oslonac u sponzorima.”

Najvažniji je bio osećaj da je Markov splet vrlina odmah bio prepoznat od starijih kolega na pozicijama; instinktivni osećaj da bi se „nekako mogao uklopiti sa ljudima na televiziji“, „povezati se“ sa kolegama i razumeti šta je zaista bitno u takvom okruženju kao što su sastanci tokom kojih se dodeljuju radna zaduženja. Kako je rekao, prisećajući se sastanaka o jednom visoko pozicioniranom programu: Meni je to bilo odmah prepoznatljivo, baš kao i zajedničke sobe u školi na Oksfordu. Pravila su: dobro je biti u pravu, ali bolje je biti zabavan!

Sem Fridmen i Danijel Lorison, koji su za Gardijan radili ovo istraživanje, smatraju da ova sposobnost priznavanja vrlina igra presudnu ulogu u uspostavljanju i održavanju plafona britanske klase. Naravno, ne želimo da kažemo da ne postoji nešto poput talenta ili da uspeh u karijeri nije povezan sa pojedinačnim veštinama ili sposobnostima. Umesto toga, ključna poenta je da je prepoznavanje vrlina neraskidivo isprepletano sa načinom na koji se te vrline realizuju, koriste i priznaju. I šire gledajući, osvetljavanjem načina na koji konvencionalno razumevanje vrlina pruža, u najboljem slučaju, nedovoljno objašnjenje za uspeh na vrhu, mogu se postaviti šira pitanja o ekonomskom sistemu, u kojem prečesto prevagu ima dodelljivanje veoma nejednakih finansijskih nagrada, zasnovanih na pukom slučaju – društvenom poreklu.

 

Sem Fridmen, Danijel Lorison (Gardijan)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.