Ovaj tekst pišem ravno dva meseca pre nego što ćemo krenuti na moje putovanje snova, a prepravljam ga pred sam polazak i nemam predstavu šta nas sve čeka. Toliko sam uzbuđena da svakog dana osećam blagu vrtoglavicu, a pošto aktivno maštam o ovom putovanju poslednjih godinu dana, sada, kada treba da krenem, mislim se, ko će da se cima toliko, jer sam mrtva umorna. Takođe, ovo je prvi tekst na blogu koji pišem pre putovanja i tako istrčavam pred rudu, ali to je jedini način da vam prenesem sve pojedinosti u vezi sa organizacijom puta i tako svoju memoriju ispraznim od zamornih podataka i napravim mesta za sve ovo što nam dolazi u narednom periodu.

Upozoravam vas još jednom da će ovaj tekst biti prepun detalja organizacione prirode, pa ukoliko vas takvi podaci zamaraju i ne planirate put u Rusiju Transsibirskom železnicom, odustanite odmah, ali ako nastavite da ga čitate, možda vaše sledeće putovanje bude baš ovo.

Na put idemo Ljuban, Golub i ja. Ko prati ovaj blog, zna ko je ko, a ko sam ja. Ne sećam se kada smo Ljuban i ja sklopili dogovor da idemo na Transsibirsku, verovatno je on rekao: Hajmo Majus, a ja sam rekla: Hajde, i to je bilo to, jer smo oboje odavno oboleli. Ali Golub je uvek problematičan oko tih dogovora i sećam se da je insistirao da idemo na neku svirku, a ja sam ga ucenila da ću ići ako pristane da idemo u Rusiju. Fair enough.

Izabrali smo septembar iz nekoliko razloga: van je sezone i karte vozom su jeftinije; nije više toliko toplo, ali nije ni toliko hladno, onako, taman; priroda i boje u jesen u Sibiru nešto su što ne treba propustiti, ako se već kreće na ovakav put, a i imamo dovoljno vremena da se finansijski spremimo do tada. U međuvremenu, u Sibiru su počeli da divljaju neviđeni požari, tako da se iskreno nadam da su i ugašeni i pitanje je kakvu ćemo sliku zateći.

Do same organizacije puta, imali smo preambiciozne planove kako ćemo od Moskve do Vladivostoka, na putu koji broji 9288 km i podrazumeva sedam dana putovanja u cugu, posetiti svaki veći grad. Nekoliko dana Moskva, pa po dva dana u Kazanu, Jekaterinburgu, Novosibirsku, Krasnojarsku, Irkutsku odakle ćemo do Bajkalskog jezera, pa do Ulan Udea i konačno stižemo u Vladivostok. E onda, kada smo već tamo, šteta bi bilo da ne ,,skoknemo’’ do Seula u Južnu Koreju ili do Pekinga, bar da vidimo Kineski zid, kada smo toliko blizu. Međutim kada smo stavili sve na papir, shvatili smo da toliko para nikada nećemo skupiti, a više od dve nedelje odmora niko nije mogao dobiti. Dok smo kupovali karte, shvatićemo da nam je i dve nedelje knap, planove ćemo menjati na dnevnom nivou, a luckaste ideje iz prethodnih redova odbijaćemo kao najveće gluposti, jer se izazov krio u svakom koraku onlajn rezervacije i  kupovine i vrebao je iza svakog klika.

Krajnji plan je bio:

Beograd – Moskva, pa nekoliko dana u Moskvi;

Moskva – Kazan, putovanje vozom pola dana i dva dana u Kazanu;

Kazan – Irkutsk, putovanje vozom tri dana, tri dana Irkutsk i Bajkalsko jezero;

Irkutsk – Vladivostok, putovanje vozom tri dana i dva dana u Vladivostoku;

Vladivostok – Moskva, avionom, pa još jedan dan u Moskvi i sutradan se vraćamo za Beograd.

Po tom planu kupili smo avionske karte. Tada sam shvatila koliko je ta zemlja ZAISTA velika jer nem je let iz Vladivostoka zakazan u 12h popodne, a dolazak u Moskvu predviđen je u 14h. Let traje skoro devet sati. To je zato što Rusija ima JEDANAEST vremenskih zona. 

Međutim, plan smo još jednom promenili kada smo shvatili da voz na ruti Moskva – Vladivostok kreće svakog drugog dana. Planirali smo da u Kazanu provedemo samo jedno noćenje, ali ako bismo npr. danas stigli u Kazan, sledeći voz nam je tek za dva cela dana. Na taj način nam se sve pomera i remeti i trebalo je vreme u gradovima svesti na minimum, odnosno kombinovati sa polascima vozova na dva ili četiri dana. Imali smo izbor da preskočimo ili Kazan, ili Irkutsk, ali to nam se nikako nije radilo, jer smo se toliko radovali obilascima i to je bilo jedino rešenje kako bismo uopšte stigli na letove iz Vladivostoka i iz Moskve do Srbije, tj. Nemačke, u Ljubanovom slučaju.

I onda smo presekli. Nećemo žrtvovati posete gradovima, ali umesto da tri dana putujemo vozom od Irkutska do Vladivostoka, preletećemo. Kupili smo avionsku kartu između ova dva grada i letećemo samo četiri sata. I da, žao nam je zbog toga. Nadali smo se tom sedmodnevnom putu vozom, ali nije bilo moguće uklopiti. Zadovoljićemo se sa četiri – pet dana u vozu i imaćemo više vremena za obilaske, a time smo u svakom gradu produžili boravak za po dva do tri dana.

* * *

Cene koje ću navesti u nastavku su iz jula 2019. godine i dok ovo budete čitali već će biti stare, ali pomoći će vam da stvorite okvirnu sliku koliko bi moglo da vas košta ovo putovanje.

AVIO

Povratna karta iz Beograda do Moskve – 160 evra;

Avionska karta od Irkutska do Vladivostoka (jedan smer) – 159 evra;

Avionska karta od Vladivostoka do Moskve (jedan smer) – 186 evra;

*Sve avionske karte tražili smo preko sajta www.skyscanner.com i birali opciju od najjeftinije do najskuplje, a onda po tome birali letove, da li su direktni ili ne, i ako nisu, koliko presedanja podrazumevaju. Po tome kreirate cenu koju ćete platiti. Savetujem da nakon pretrage, karte kupujete direktno sa sajta te avio kompanije, jer se dešava da ako nemate ,,adekvatnu’’ platnu karticu, cena koju vam sajt ponudi, povećava se unosom neke druge kartice koju posedujete, a koja nije baš ta – adekvatna.

VOZ

Od Moskve do Kazana vožnja traje skoro 14 sati i karta je koštala 21 evro po osobi. Ovde smo birali samo regularna mesta za sedenje, bez spavanja, jer je kratka relacija. Kupili smo karte preko sajta: https://www.transsiberianexpress.net/.

Od Kazana do Irkutska vožnja traje tri dana i cena karte za drugu klasu koštala je 152 evra, odnosno 183 evra po osobi. Karte smo kupili preko sajta: https://www.russiantrain.com/

*Karte za voz obično prodaje agencija, ali mi smo kupovali preko ovih sajtova jer su tako jeftinije. Preko zvaničnih sajtova državne železnice, karte po povoljnijim cenama mogu kupovati samo Rusi. A budući da je obavezno uneti podatke iz pasoša, ne možete proći kao Rus, kao na primer onomad kada nam je Ljuban kupovao karte za muzej Ermitaž u St. Peterburgu, kada je svoje ime i prezime napisao na ruskom i označio rusku nacionalnost. Preko ruske železnice to je njet.

Međutim, ispostaviće se kasnije da nismo bili u pravu oko nekoliko stvari, a na šta mi je ukazao Goran Gasparović i iako smo njegov tekst o organizaciji putovanja pročitali više puta, bilo je grešaka u koracima. Sa zvaničnog sajta ruske železnice mogu se kupovati karte po istoj ceni kao i za Ruse, samo je neophodno prethodno se registrovati. Takođe, vozovi na ovoj relaciji saobraćaju nekoliko puta dnevno, a ne na dva dana kao što smo mislili. Šta je tu je, možda smo neke odluke doneli ishitreno, pod naletom ushićenja i usijanja mozgova, ali zato vi sada imate na raspolaganju sve informacije. Goranovu priču sa svim detaljnim informacijama možete pročitati na ovom linku.

U vozovima postoje tri klase. Prva klasa nije dolazila u obzir, što zbog visoke cene, što zbog broja ležaja u kupeu – dva, a nas je troje. Druga klasa podrazumeva četiri kreveta. Zato sam napisala da nas je koštalo 152 evra, odnosno 183, jer su ovi na spratu jeftiniji od ovih u prizemlju. Druga klasa podrazumeva i mali toalet sa wc šoljom i lavaboom, ali ne i tuš. Koliko sam uspela da saznam do sada, tuš postoji samo u prvoj klasi i možda može da se doplati, ali to moram još da proverim. Uostalom, videćemo tamo, najgore što može da se desi je da se nećemo kupati tri dana, ali avaj. Odlučili smo se za drugu jer je cena viša za 20 evra u odnosu na treću klasu koja podrazumeva nekoliko desetina kreveta po vagonu. Ali sve ovo ćemo tek videti.

SMEŠTAJ

Preko sajta www.booking.com, rezervisali smo smeštaj u svim gradovima koje ćemo posetiti. Ispostaviće se da je čak i u Moskvi jeftino iznajmiti hotel, hostel ili apartman ocenjen ocenama gostiju između 8 i 9, pa čak i preko 9, a u neposrednoj blizini Kremlja. Tako su nas 12 noćenja u 4 velika ruska grada, koštala po 113 evra. Moram samo da napomenem da sam korisnik ovog sajta veoma dugo zbog čega imam popuste između 15 – 20%, tako da je to svakako uticalo na ovu krajnju cenu, ali čak i kada dodate taj procenat na iznos koji ćemo mi platiti, složićete se da je ovo i više nego korektno. Ono što nam je bilo važno jeste da je u centru, blizu železničke stanice, kako bismo izbegli duga točkićanja i kako bi nam sve bilo na dohvat ruke, jer kao što napisah gore – knap smo sa vremenom. Takođe, bilo nam je bitno da smo zajedno u sobi i da je čisto.

U nastavku prilažem linkove, broj noćenja i cene smeštaja, po osobi.

Moskva – Cheers Hotel – 4 noćenja, 64 evra

Kazanj – Mironov Apart – 2 noćenja, 10 evra

Irkutsk – Montana hostel – 4 noćenja, 19 evra

Vladivostok – Dream Catcher – 2 noćenja, 20 evra

VIZA

Državljanima Republike Srbije nije potrebna viza za boravak do 30 dana, računajući i dan ulaska u Rusku Federaciju. Prilikom ulaska, na graničnom prelazu obavezno je popunjavanje migracione karte koju treba nositi sa sobom i koja se, prilikom izlaska iz Ruske Federacije, vraća pograničnom službeniku. Po dolasku, obavezna je prijava boravka u roku od 7 dana (za boravak kraći od 7 dana prijava nije potrebna).

Prilažem linkove za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju i Crnu Goru.

AVIO, VOZ I SMEŠTAJ

Po ovoj računici, kompletna organizacija puta koštala nas je po 791 ili 822 evra ako su vam zapali donji kreveti u vozu, za sedam letova, dve vožnje železnicom u drugoj klasi i dvanaest noćenja u Moskvi, Kazanu, Irkutsku i Vladivostoku. Tamo će svako od nas trošiti i trošiti i potrošiti jedva nešto preko 300 evra i vratiće pare kući.

* * *

I za kraj, podsetila bih da u Rusiji ne postoji samo ova ruta Transsibirskom železnicom. Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891 – 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang.

Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Sve što ja nisam napisala, neko drugi jeste, pa prilažem još nekoliko sajtova i priča na ovu temu, a koji su nam pomogli u planiranju našeg puta:

Miloš Janković – Pustolovi

Goran Gasparović – Putoholičari

The Man in Seat 61

* * *

Ono najvažnije tek nam dolazi da iskusimo i doživimo. Adrenalin nas trese, lupa, udara, uskoro krećemo u ostvarivanje našeg sna. I da, ako imate neke predloge šta ne treba propustiti u navedenim gradovima, a da ih već nisam našla na netu, pišite.

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta Nezavisne novine.

 

U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Ponovo nas je dočekala stjuardesa, ovog puta mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala je rangu druge klase. U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je  gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.

Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.

Ne znam kojim redosledom da pišem o ovom vozu, niti šta da izdvojim kao najvažnije, ali potrudiću se da pokrijem sve sfere i delatnosti jednog života koji se odvijao za to vreme i pod tim okolnostima. U prethodnom tekstu o organizaciji puta, navela sam još neke važne informacije koje ću ovde preskočiti, pa ukoliko niste pročitali, link je na ovoj adresi.

Kratka istorija Transsibirske železnice

Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu. Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.

Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.

Voz, život i priključenija

Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.

Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.

Ciklus

Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.

Spavanje

U trenucima kada me je stomak jako boleo, dobra stvar je bila i ta što nisam morala nigde da idem, osim da ležim. A kada čovek leži i ne radi ništa, onda spava. I ne samo ja. Svo troje smo mnogo spavali tih dana. Spavali bismo po celu noć, pa tokom dana bismo još dva, tri puta zaspali na po dva do tri sata i tako tri dana. Podočnjaci koje smo poneli od kuće, nestali su u tom vozu. Svemu tome doprinosilo je neprestano ljuljanje voza, zvuk šina, zvuk lokomotive i kiša koja je prva dva dana padala neprestano i dobovala po prozoru. I da, vremenske zone su se neprestano menjale, satovi se pomerali i potpuno smo izgubili kompas u vremenu. Ako bih uz sve ovo kratko gledala kroz prozor sa svog kreveta, za šta mi je trebalo da samo malo nakrivim glavu, tonula bih odmah u san. I Bucka je primetila tu našu naviku i raspitivala se da li je sve u redu sa nama.

Kada nismo spavali, čitali bismo, pisali (ja), mnogo razmišljali (opet ja) i gledali kroz prozor. Odmorili smo se od interneta jer ga nije bilo, a telefone smo mogli da punimo samo u hodniku vagona, pa su nam uglavnom bili isključeni. Gledali smo kroz prozor u Sibir, u krajolike koji su se neprestano menjali, fotografisali ili snimali. Sredinom septembra, jesen je ovde već uveliko prisutna, boje su iz zelene prešle u žuto i crveno. Smenjivale su se breze i četinari, tajge su zamenjivale tundre, sela gradove, reke su presecale železnicu i tada smo prelazili mostove preko Volge, Jeniseja ili neke treće. Prolazili smo kroz velike gradove poput Jekaterinburga, Omska, Novosibirska, Krasnojarska. Noću se ništa nije videlo osim zvezda i meseca kako juri pored voza.

Za tri dana, od Kazanja do Irkutska, našeg sledećeg odredišta, voz je četrdeset dva puta napravio pauzu u četrdeset dva grada. Da nisu toliko spavali, Ljuban i Golub bi četrdeset dva puta izašli napolje da puše i protegnu noge. Ja sam napolju bila samo dva puta. Pauze koje je voz pravio trajale su od dva minuta do sat vremena i nijednom nije bilo kašnjenja. Na tim pauzama Ljuban i Golub bi kupili od lokalaca konjske kobasice i jabuke. Dve kile jabuka ćemo posle tegliti od grada do grada.

Ljudi

Za sve vreme puta, nismo imali nikakvu neprijatnost. Voz je bio bezbedan i tako smo se i mi osećali. Vrata našeg kupea često su bila širom otvorena, iako bismo svi spavali. Ruskim železnicama putuju obični ljudi, porodice sa decom, momci, devojke, mladi, stari, sami, u paru ili sa prijateljima. Dok je nama ovo bilo putovanje života, njima je svakodnevica.

Nas troje ćemo najviše vremena biti sami u kupeu. Spomenula sam gospođu koju smo prepali našim dolaskom. Sutradan nije bila raspoložena za bilo kakvu komunikaciju, iako se Ljuban trudio da bude ljubazan prema njoj, ostala je tvrda i ozbiljna. Ubrzo je otišla. Bili smo jedini stranci u vagonu, a među nama samo je Ljuban pričao ruski. Ostali ne pričaju druge jezike, pa je uglavnom sva komunikacija išla preko našeg poliglote.

Za dvadeset četiri sata već smo poznavali naše susede. Bila je tu jedna mlada majka sa ćerkicom. Devojčica je imala oko dve godine. Šetala je od jednih do drugih vrata, dosađivala se i često dolazila do nas i zavirivala u sobu. Bila je i jedna stara Ruskinja sa maramom koja bi svaki put na putu do toaleta snažnim potezom ruke zatvarala jedini prozor koji je bio otvoren u čitavom vagonu. Kada bi se vratila u svoje odaje, ja bih ponovo otvorila prozor i tako smo se igrale te zamorne igre celim putem.

Druge večeri, u Jekaterinburgu, pridružila nam se prijatna plavokosa naših godina i pitala nas da li je jezik kojim govorimo srpski. Bilo nam je lepo u njenom društvu jer je znala nešto engleskog, ali i to se brzo završilo jer smo nas troje opet pali u komu. Dok smo se ujutru probudili, nje već nije bilo.

U Novosibirsku, kasno popodne, pridružio nam se mladić bez zuba. Došao je sa još dvojicom prijatelja koji su bili smešteni u drugim kupeima, pozdravio se sa nama uz širok bezubi osmeh i smrdeo je na alkohol, a onda je sa onom dvojicom nestao. Iz restorana se vratio posle nekoliko sati još pijaniji. Sve je izgledalo kao početak nekog vica: našli se pijani Rus i troje Srba… Posle smo se smejali jer je Golub pokušavao da priča ruski tako što je srpske rečenice izgovarao sa tvrdim ruskim akcentom, kao na primer ,,A zašto ovaj voz tako sporo stajet?’’ ili ,,Ja ne panimaju BAŠ po ruski”. Priče su se razvukle predaleko, pa je tako Rus obećao da će nam njegov brat doneti domaću rakiju, ali očigledno da se toga nije sećao sutradan, jer je u 6h ujutru napustio voz, a da se skoro nije ni pozdravio sa nama iako smo svi već bili budni i poželeli mu vse krasivoe.

Konec

Pred kraj puta, Bucka nas je probudila da ustanemo. Oko tri ujutru stizali smo u Irkutsk. Spakovali smo stvari, pokupili čaršafe, đubre i pospremili sobu. Toliko smo se vezali za tu kocku dva sa dva i skoro da sam suzu pustila. Na peronu, sačekali smo da Bucka dočeka nove putnike koji će zauzeti naša mesta, slikali se sa njom našim i njenim telefonom, pozdravili se i otišli dalje.

* * *

,,19.09. 1:19 pm je po jednoj od ruskih vremenskih zona. ne znam gde smo tačno, jer nema signala. nas troje je u kupeu i jedna namrgođena babuška. krenuli smo noćas iz kazanja i putovaćemo tri dana. ljuban i golub prate red stanica i prave plan pušenja. vozovi su stari i čisti. sssr. ako se nismo dovoljno zbližili do sada i u životu, zbližićemo se ovde. gde god da se okrenemo, golubova stopala su nam u nosu. ali tako se lepo spava. u rusiji je prava jesen i sve je šareno.’’

,,ljuban i ja smo doručkovali jaja u restoranu i popili čaj i kafu. svi smo još po nekoliko puta zaspali u toku dana. čitala sam danas dovlatova. skroz je drugačije čitati ga kod kuće i ovde dok slušam ruski jezik. ’’

,,20.09. 4:55 am, negde u sibiru. ne spavam već nekoliko sati, jer je ljuban previše spavao preko dana i sada rajzuje i mi sa njim. na oko pet sati smo od omska. ona cura što je ušla u jekaterinburgu, otišla je dok smo svi spavali. još je mrak, mislim da ću da dremnem još malo. šta li radi baba vera, nisam je dugo videla…’’

,,21.09. 9:58 am. nakon što su se siti ispričali i razmenili brojeve telefona, došao je još jedan pijani rus, pijani rus broj 2, drug pijanog rusa broj 1. broj 1 je obećao da će nas u krasnojarsku na stanici sačekati njegov brat sa rakijom. nema ništa od toga. sinoć je bio toliko razgaljen, ali jutros jedva da je progovorio. i ima amneziju. a i mamuran je opasno, uopšte mu nije dobro. prešli smo jenisej reku. kolika je… sibir je prelep!’’

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

*Naslovna fotografija preuzeta sa interneta

Irkutsk

Nakon tri dana vožnje Transsibirskom železnicom, u tri sata nakon ponoći stajali smo ispred železničke stanice u Irkutsku i čekali taksi. Vožnja do hostela bila je kratka jer je taksista vozio kao na trci, a ulice su bile puste, mračne i pomalo jezive. Do tada smo već ozbiljno bili izgubljeni i vremenskim zonama i oka nisam sklopila u hostelu. Kada smo ustali ujutru, nisam znala šta me je snašlo. Zakazali smo prepodne Free walking turu i morali smo već da krenemo napolje.

Za Irkutsk kažu da je Pariz Sibira. Bila mi je donekle jasna komparacija, ima Irkutsk lepe barokne i stare zgrade, ali daleko je od Pariza, u svakom smislu. Dok smo se kretali do parka sa Lenjinovim spomenikom gde je trebalo da se nađemo sa grupom, sve nam je bilo neobično. U glavnoj ulici postavljali su novi asfalt i saobraćaj je bio obustavljen na pojedinim mestima. Osim svežeg betona, sve je mirisalo na davno prošlo vreme. Kao devedesetdruge u Beogradu, s razlikom što svi sada nose mobilne telefone. Ovde sam uživo videla SSSR, nekoliko decenija kasnije, ne po spomenicima, nego po načinu odevanja i frizurama.

U obilazak grada vodila nas je Maša. Osim nas troje, u grupi je bila žena iz Indije i žena iz Južne Koreje. Tura je trajala satima. Mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Ljuban je bio naspavan i u svom elementu. Ono što Maša nije znala, znao je on i na kraju smo se dvoumili da li njemu ili njoj da platimo. Žena iz Seula pričala je o Severnoj i Južnoj Koreji i o tome da postoje susreti koji se organizuju jednom godišnje kada se rastavljene porodice mogu videti, ali doći na spisak je dugačak i spor proces i mnogi ne dožive da vide ponovo svoje rođake i porodicu od koje su rastavljeni. Ali kada se nije pričalo o Koreji, Indiji i Jugoslaviji, onda je opet bilo priče o Rusiji iz tri epohe: carske, sovjetske i moderne. O gradnji Transsibirske železnice. O Drugom svetskom ratu. O gulazima. U okolini Irkutska nalazilo se mnogo logora, a sam Irkutsk je grad prognanih ljudi. Oni koji su preživeli gulage, ovde su se naselili. I Mašin deda je iz gulaga. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka kuća u Rusiji izgubila je oca, brata, dedu, ujaka, strica. Zato i ovde, kao i u Moskvi i u ostalim gradovima, gori večna vatra posvećena žrtvama rata.

Irkutsk je grad sa najjeftinijom strujom. 1 kilovat košta 1 rublju. Jedna rublja je 1.65 dinara. Irkutsk leži na reci Irkut i reci Angari, pritoci Jeniseja. Ovde ćete videti tipične sibirske, drvene kuće sa niskim prozorima, odmah uz zemlju. I te kuće su predivne. Ima i onih sređenih, renoviranih, a ima i onih skroz uleglih, propalih i napuštenih. Te kuće su zaštićene kao kulturna dobra i da bi je vlasnik renovirao, potrebne su mu posebne dozvole, a samo renoviranje je veoma skupo. I zato ih vlasnici spaljuju, jer im se više isplati da podignu novu, nego da renoviraju staru. Pored ovih drvenih kuća, u Irkutsku ćete videti i lepe barokne zgrade, ružne sovjetske zgrade i modernu arhitekturu.

U Irkutsku ćete videti sinagogu, džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu. Uz samo šetalište pored reke smeštene su Saborna crkva i Epifani katedrala. Irkutsk je grad univerziteta. Ovde čak dolaze studenti i iz drugih delova sveta, ali da bi studirali na nekom od univerziteta, dve godine moraju učiti ruski jezik jer su predavanja isključivo na ruskom.

Pred kraj ture polako sam se gasila. Toliko mi se spavalo da su mi suze išle, a još ni pola dana nije prošlo. Jedno vreme tražili smo kafić, nešto što ima baštu jer je bio sunčan i topao dan. Nismo našli. Onda su Ljuban i Golub kupili pivo i pili na klupi, a ja sam ležala pored njih jedva držeći oči otvorene. Kasnije smo u Vladivostoku saznali da je zabranjeno piti alkohol na ulici.

U Irkutsku smo proveli nekoliko dana. Četiri, čini mi se. Išli smo do drugog dela grada da vidimo brod koji je na Bajkalu služio za lomljenje leda. Najstariji ledolomac. Išli smo na pijacu. Maša nam je dogovorila pecanje sa njenim mužem i Golubom. Četiri dana ćemo obilaziti grad, uzduž i popreko. Posetićemo čak i tenk pomoću kog se Rusija odbranila od Nemaca. Otići ćemo da vidimo Kazanjsku crkvu u najružnijem delu grada, industrijskom, prljavom i sivom. Isprobavaćemo hranu u restoranima i sovjetskim kantinama. U Stolovaji, kantini u blizini Kazanjske crkve, izgubiću novčanik, a da toga neću ni biti svesna, sve dok nas ženica iz kantine nije sustigla da mi ga vrati. Posle ćemo joj nositi bombonjeru i sok. Vozićemo se trolejbusima i otkrićemo da se karta plaća vozaču po izlasku iz trole. Svi će ulaziti na srednja vrata, a izlaziće na prednja. Na svakoj stanici, putnici će strpljivo stajati u redu i davati vozaču sitan novac koji ovaj neće ni prebrojavati.

Videćemo babra, sibirskog tigra, maskotu grada, ali samo u obliku statue. Jedan dan namenićemo odlasku na Olhon ostrva na Bajkalskom jezeru i nikada nećemo znati kako se tačno izgovara njegovo ime. Ljuban će nam rezervisati šatore na obali. Ponećemo stvari i ići ćemo čak do luke na brod. Kada tamo stignemo, shvatićemo da brodovi tog dana ne idu. Onda ćemo zvati hostel i pokušavaćemo da se sporazumemo sa momkom na recepciji. Naime, za 1000 rubalja, svakog dana dolazi vozač po goste hostela i vozi ih do ostrva. Vožnja traje šest sati. Mi smo hteli za 500 rubalja da odemo brodom. Onda ćemo juriti taksijem do pijace, pa ćemo između tezgi tražiti kiosk na kom prodaju karte i shvatićemo da smo zakasnili nekoliko minuta. Sve maršrutke do naših Ohlon, Oklholn, Oklahon ostrva su već otišle.

Bajkalsko jezero

Ali zašto smo ustvari došli u Irkutsk? Pa, zbog jezera. Bajkalskog. Najstarijeg i najdubljeg jezera na svetu. Najvećeg slatkovodnog jezera na svetu. Staro je između 25 i 35 miliona godina. Njegov nastanak je još uvek misterija za naučnike, ali složili su se oko jednog – nastalo je kao posledica pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Bajkalsko jezero, kada se gleda iz satelita, izgleda kao polumesec. Dugačko je 636, široko 79 km. Negde je navedena najveća dubina 1642 metra, negde 1740. Prva ili druga, svejedno je, dublje nije još izmereno. U jezero se uliva preko 300 reka, a jedina koja se izliva jeste Angara, ova na kojoj leži grad Irkutsk.

Sa zapreminom od 23 hiljade kubnih kilometara čiste slatke vode, Bajkalsko jezero predstavlja 20% ukupnih svetskih zaliha pijaće vode. To znači da bi u narednih 50 godina, jezero moglo da snabde vodom sve ljude na planeti. Zovu ga i Plavo sibirsko oko jer je njegova prozirnost vidljiva do četrdesetog metra dubine. Voda se obnavlja na svakih 380 godina. Kažu i da je njegova površina jednaka površini Belgije.

Zimi jezero zaledi između jednog i dva metra. Tada Tajlanđani i Kinezi dolaze iz Kine da vide zimu. Ovi što vole ekstremne sportove, iznajmljuju džipove i voze po ledu. Lokalci lome led i prodaju ga ugostiteljskim objektima, a neretko se mogu videti i oni koji prave rupe u ledu i pored peku roštilj, jer iz podvodnih džepova jezera izlazi gas metan. Zbog tog metana iznad vode pojavljuju se svetleće kugle, a onda neuko stanovništvo priča kako su to ustvari duhovi ljudi koji su nekada živeli u okolini jezera.  Jezero je bogato retkim životinjskim vrstama koje ne postoje nigde u svetu. U njemu smo viđali foke, jedine slatkovodne foke na svetu. Od 1996. godine, jezero sa okolinom nalazi se na UNESCO listi svetske baštine.

Bajkalsko jezero je nešto najlepše što ću videti od prirode i ono će nam biti najjači utisak s putovanja, ako izuzmemo doživljaj Transsibirske železnice.

Irkutsk je od Bajkalskog jezera udaljen oko 60 km. Postoji više načina da stignete do jezera: brodom, taksijem, biciklom, vozom ili jednostavno – autobusom. Tačnije, maršrutkom, kao što smo mi. Karte smo kupili dan ranije, na autobuskoj stanici i sutradan smo za oko sat vremena stigli u mesto Listvjanka. Po dolasku, ušli smo u Info turist centar i obradovali se što konačno upoznajemo nekog ko zna engleski. Dve devojke koje vode ekskurzije, upoznale su nas sa svim sadržajem na jezeru. I uradili smo sve što su nam savetovale.

Kupili smo odmah karte za brodić kojim ćemo se popodne prebaciti na drugu stranu jezera. Do tada imali smo sasvim dovoljno vremena da odemo do žičare i popnemo se do najviše tačke odakle ćemo videti delić jezera sa okolnim brdima. Kraj mu se ne vidi. Po povratku, posetićemo Bajkalski prirodnjački muzej. Ispred muzeja kupićemo SSSR broševe, a deka koji će nam ih prodati, ponavljaće da je Staljin bio dobar, a da su Srbi braća. Svratićemo do pijace i proći ćemo kroz Listvjanku čisto da ubijemo vreme do polaska broda.

Od obale Listvjanke do Nacionalnog parka na drugoj obali jezera, vožnja brodom traje oko sat vremena. Na brodu će nam ona devojka iz agencije dati osnovne informacije o jezeru i poslužiće nas čajem i kolačima. Želela sam da zabeležim svaki trenutak na tom brodu jer za ovim jezerom tako dugo uzdišem, pa sam se skroz skoncentrisala na vodu, brda oko njega i one planine u magli što se ne vide, jer to je taj jedan dan mog života koji ću provesti ovde i želim da ga pamtim.

Prvobitno, plan nam je bio da dođemo železnicom. Cirkum-bajkal železnicom, starim vozom koji ide tik uz obalu jezera. Jeste, predivno je, ali to celodnevno iskustvo koštalo je preko 100 evra. Mnogo više nego što smo platili kartu od Irkutska i nazad, brod, žičaru i ulaznicu za muzej.

Kada se gradila Transsibirska železnica, deonica oko Bajkalskog jezera bila je najteža. Zvala se Cirkum–bajkal i u periodu od četiri godine, od 1900 – 1904, na deonici od 89 km koja je povezivala Sludjanku i Bajkal, podignuto je 39 tunela, 248 mostova, 15 kamenih galerija, 268 pregradnih zidova… Na ovoj deonici radili su ruski vojnici i zatvorenici sa okolnih ostrva. Pošto je pruga građena iz dva dela, brodovi su prenosili ljude i vozove do druge obale odakle su šine nastavljale dalje, a jedan od tih brodova bio je i brod ,,Angara’’ koji smo ranije videli na reci Angari u Irkutsku. Kada je zima bila toliko jaka da ni brodovi nisu mogli da probiju led, šine su postavljane preko jezera, a vozove su vukle životinje. Godine 1957. podignuta je brana i ova železnica se od tada više ne koristi, osim za prevoz turista ili lokalaca koji odlaze na kampovanje vozovima koji saobraćaju samo nekoliko puta nedeljno.

Cela ova trasa danas predstavlja ,,muzej inženjerskih konstrukcija i građevinske umetnosti’’. Prošli smo kroz nekoliko tunela i prešli preko pruge, a ja sam se sve vreme nadala da će se u nekom trenutku pojaviti i taj voz. Ali nije. Ljuban je želeo da se okupa u jezeru. Ali nije. Golub izgleda da ništa više nije želeo. Čak je zaspao na brodu u povratku. Njega samo stavi blizu vode.

I opet, nismo nijednom pali u nesvest od tih lepota, a nije nam se ni desilo ništa što ćemo prepričavati drugima. Jednostvano, bili smo na Bajkalskom jezeru, videli smo zašto je toliko ljudi očarano njime i pod tim utiscima, vratili smo se u Irkutsk u vreme kada je sunce klizilo negde iza vijugavih puteva što presecaju jug Sibira.

Pozdrav,

Majus

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.