Improvizacija je, s naučne tačke gledišta i naučnim jezikom rečeno “protočno stanje” svesti, u kojem slobodne asocijacije nastaju onda kada se razmišljanje “izmešta” iz uobičajene matrice…. od kreativnosti u kuhinji do muziciranja, slikanja ili vajanja. Ili, možda, mentalne usredsređenosti na neku temu ili pojavu.
Ovaj članak je preuzet s portala Nautilus.
Ne gledajte na sat. A sada recite: Koliko je vremena prošlo od momenta kada ste danas prvi put pristupili svom računaru? Vreme može biti svojstvo fizike, ali je i svojstvo uma, što ga na kraju čini proizvodom mozga. Vreme meri i oblikuje naš život, a kako živimo svoj život, zauzvrat, utiče na to kako doživljavamo protok vremena. Vaš osećaj za vreme je “savitljiv” i subjektivan – menja se kao odgovor na promene konteksta i onoga što primamo kao informaciju, a može se “iskriviti” i “izuvijati” onda kada je mozak oštećen ili pogođen hemijskim sredstvima, bolestima, usled nedostatka sna ili prirodno izmenjenim stanjima svesti. Međutim, novi skup nalaza istraživanja u oblasti neuronauke sugeriše da je gubitak vremena takođe usko povezan sa kreativnošću, lepotom i “zanesenošću”.
Vremenom se najčešće manipuliše prilikom onih vrsta stvari koje radimo kako bismo ga – ispunili. Kad se naš um ne stimuliše u dovoljnoj meri, osećaj za vreme često je nalik „usporenom filmu“ (kao u sceni u „Simpsonovima“ gde Bart čitavo popodne liže koverte sa pismima namenjenim direktoru springfildske škole Simoru Skineru, i stenje kad sat počne da otkucava „unazad“). S druge strane, kada smo potpuno angažovani, kada nas nešto sasvim preokupira, naročito u onoj vrsti „stanja slobodnog strujanja svesti“ kao proizvoda opuštenosti, koja je poznata umetnicima, sportistima i drugim vrhunskim izvođačima, čini se da naš osećaj vremena ubrzava ili čak potpuno nestaje.
Free jazz improvizacija (Esbjörn Svensson Trio) | brucecrossman
Mnogi opisuju da su “očarani” ili “izmešteni na neko drugo mesto”, ili „kao da su preneti na neko drugo mesto“ dok gledaju predstavu uživo ili svoje omiljeno umetničko delo. Na primer, kada istražujem odeljak o evropskim slikama muzeja umetnosti Metropoliten, ulazim u neku vrstu isključenosti, odaljenosti, ograđenosti od okoline, transcendentnog stanja, što mnogi od priznaju da doživljavaju. Sav naš oprez i brige nestaju tada, i čini se da je vreme stalo ili kao da „bledi“ dok se gubimo u svetu priče, umetničkog dela ili virtuoznosti izvođača. Ovaj gubitak vremenske svesnosti odražava proces koji se dešava u mozgu izvođača ili umetnika dok stvaraju, piše Heather Berlin za portal Nautilus.
Unutrašnji kritičar mora biti isključen, a neki “unutrašnji Pikaso” uključen.
Tokom onoga što psiholozi nazivaju „stanjem protoka“, gde je čovek potpuno uronjen i apsorbovan nečim o čemu razmišlja ili dela, „utopljeni“ u svoj mentalni ili fizički čin, često se izveštava o izmenjenom osećaju za vreme, mesto i sopstvo. To je prenosivo i prijatno iskustvo koje ljudi žele da postignu, a koje neuronauka sada pokušava da razume. Sjajan primer „stanja slobodnog toka“ nalazimo u mnogim improvizovanim oblicima umetnosti, od muzike i glume do komedije i poezije, poznate i kao “spontano stvaralaštvo”. Improvizacija je izuzetno složen oblik kreativnog ponašanja koji upravo nadahnjuje naše strahopoštovanje i divljenje. Sposobnost improvizacije zahteva kognitivnu fleksibilnost, raznovrsno (divergentno) mišljenje kojim obezbeđujete više perspektiva gledanja na stvar, problem, pojavu; inprovizacija zahteva i veštine specifične za određenu disciplinu, a poboljšava se vežbanjem.
Nije iznenađujuće da su prednja tj frontalna područja mozga – za koja se pokazalo da su uključena u percepciju vremena i kontrolu impulsa – takođe uključena u spontanu kreativnost. Čini se da se improvizacija odvija u izmenjenom stanju uma / mozga, a studije neuronskih mehanizama muzičke improvizacije identifikovale su mrežu prefrontalnih područja mozga povezanih sa improvizacijom. Čini se da je stvaralački čin improvizacije, barem u carstvu muzike, rezultat promene obrazaca aktivnosti u dve ključne oblasti prefrontalnog korteksa (PFC).
John Coltrane, A Listener’s Guide to Free Improvisation
Tokom muzičke improvizacije u džezu ili fristajl „opuštenom“ repovanju, kako pokazuju studije, izrazito je povećanje medijalne prefrontalne korekcije korteksa. Medijalni prefrontalni korteks (mPFC) je područje mozga za koje se zna da je uključen u namerno, interno generisano samoizražavanje i traženje ciljanog ponašanja. Ovo ima smisla, budući da improvizovani performans zahteva da brzo kreirate novi materijal i da ga jednako brzo plasirate publici koja sluša ili gleda. Drugi aspekt ovog obrasca je za nas laike blisko nadrealističkoj poeziji “toka svesti”: smanjenje bočne orbitofrontalne kore i dorsolateralne prefrontalne kore korekcije (DLPFC). Bočni orbitofrontalni korteks (OFC) i dorsolateralni prefrontalni korteks su područja mozga koja su uključena u svesno samo-praćenje, naporno rešavanje problema, usmerenost pažnje i procenu i regulisanje ponašanja usmerenih na ponašanje u svrhu postizanja cilja ili sprovođenja plana. Ove lateralne oblasti mozga služe za procenu da li su ponašanja u skladu sa društvenim normama i vrše inhibirajuću kontrolu nad neprimerenim ili neprilagođenim ponašanjem. Ali kao što će vam reći svaki vešt izvođač – inhibicije su neprijatelj improvizacije.
Kada se aktivira mPFC, taj proces podstiče unutrašnju „proizvodnju“ ideja. A kada se bočna tj lateralna PFC područja mozga istovremeno isključuju, to omogućava da nove misli i ponašanja nastaju neometano, što dovodi do „šarolikog“ i raznovrsnog, divergentnog razmišljanja i nefiltrirane kreativnosti. Drugim rečima, naš „unutrašnji kritičar“ mora biti isključen, a neki „unutrašnji Pikaso“ uključen. Deaktivacija bočnih PFC regija povezana je sa „slobodno plutajućom“, neusmerenom pažnjom, omogućujući spontane asocijacije između ideja i iznenadnih „paljenja lampica“ ili uvida. Čini se da kreativnost nastaje kada DLPFC smanjuje svoju regulaciju sadržaja svesti, omogućavajući ispoljavanje nesvesnih, nefiltriranih ili slučajnih osećaja i misli u stanju „slobodnog protoka“. Baš kao što će se deca igrati daleko neobuzdanije kad ih nastavnik ne gleda, kada smanjujemo uticaj DLPFC na naše ponašanje, što nam omogućava da razmišljamo više „poput umetnika“.
Čini se da se improvizacija odvija u “izmenjenom” stanju uma i drukčijoj “mentalnoj matrici” od uobičajene.
Ornette Coleman / Charlie Hayden
Buduća istraživanja mogla bi proučavati da li je ovaj obrazac moždane aktivnosti u stvari „neuronski potpis“ improvizacije koji se javlja u svim umetničkim oblicima, na primer tokom improvizacije u muzici, slikarstvu, pozorišnoj glumi, komičnoj ili plesnoj tački, ili, pak, da li je taj „mentalni, lični potpis“ jedinstven u odnosu na dosad stvorene muzičke i verbalne forme. Kada bočni PFC regioni – gde se stvara osećaj za svrhovito ponašanje upereno ka postizanju cilja, koje sledi nakon trenutnih akcija – dakle kada te PFC regije umanje svoju aktivnost, izvođačeve odluke i postupci iz trenutka u trenutak mogu se osećati kao da se dešavaju izvan vremena i bez svesne namere, kao da oni dolaze „odnekud“. To je u skladu s osećajem mnogih umetnika koji izražavaju da njihovim kreativnim procesom upravlja neka „muza“ ili „spoljni posrednik“.
Međutim, izvođači koji se zdušno koriste improvizacijom ne pate od zaboravnosti; tu je i trenutni “check-in” u realnom vremenu, racionalna provera u datom trenutku, da biste videli kako napreduje vaše izvođenje, može pružiti preko potrebne povratne informacije iz okoline (ili publike), pomažući da se u realnom vremenu revidira vaš pristup i optimizuju performanse. Kreativna misao takođe uključuje „zadanu mrežu načina rada“ (default mode network, DMN), skup moždanih regija aktivnih kada je pažnja usmerena iznutra i potisnuta kada se čovek bavi spoljno usmerenim zadacima. DMN je aktivan tokom sanjarenja, ali ne i kada ispunjavate obrazac za prijavu, koja zahteva izvršne kontrolne oblasti kao što je DLFPC. Improvizacija zahteva ravnotežu u učestalosti svoje aktivacije između ove dve mreže, odražavajući stepen do kojeg kreativna misao i ponašanje moraju da odgovore na doprinos koji daje trenutna okolina/situacija, i ograničena je određenim pravilima zarad ispunjenja specifičnih ciljeva zadanog zadatka.
Ali, ukoliko predugo vremena budete obuzeti sobom ili „preterano“ samosvesni, možete izgubiti stanje spontanog protoka uz pad izvođačkih performansi. Naravno, ne treba vam kognitivni neuronaučnik da bi vam to rekao – ili bi, možda bolje bilo da neko posluša Eminema?
Albert & Don Ayler
Izgubite se u muzici, u trenutku.
Ako imate taj trenutak – nikad ga ne propuštajte.
Imate samo jedan “hitac”, ne propustite šansu da ga iskoristite.
Ova prilika ukazuje se jednom u životu.
Srećom, za postizanje stanja „slobodnog protoka“ ne morate da ste u stanju da improvizujete. Deaktivacija tj isključivanje lateralnog PFC-a se dešava i tokom drugih „izmenjenih“ stanja svesti kao što su meditacija, hipnoza ili – sanjarenje. Sličan obrazac disocirane aktivacije u PFC-u identifikovan je tokom REM faze spavanja, u kojoj se obično sanja. Sanjanje uključuje neplanirane, iracionalne asocijacije, fokusiranje pažnje, izmenjen osećaj za vreme i osećaj nedostatka ciljnog razmišljanja ili voljne kontrole (sa izuzetkom lucidnog sanjanja). Te iste karakteristike povezane su sa kreativnošću u trenucima koji nastupaju nakon što se potpuno probudite.
Osećaj vremena koje prolazi, protiče; vreme, kažu ispitivanja, proizvodi u nama osećaj „promene tempa“ kao da se ubrzava-usporava; ali tu je i osećaj „postupnog“ kretanja; ovo je sposobnost koju su naši mozgovi razvili iz adaptivnih razloga. Koliko dugo spavam? Koliko često deca treba da jedu? Koliko brzo ću morati da hodam kako bih stigao kući pre mraka? Praćenje vremena je nešto što instinktivno radimo, a naši su instinkti nedavno dopunjeni izumima poput satova i kalendara, koji „treniraju“ naš mozak da mapira svoje instinkte po obimu i uvećanjima-promenama (prostora-vremena, tzv. inkrementalna validacija u psihometriji). Međutim, takođe smo razvili sposobnost da isključimo to stalno „čuvanje vremena“ u sebi, u trenucima umetničkog “uzleta” ili dok o nečem usredsređeno razmišljate, i da upravo taj adaptivni osećaj bezvremenosti daje našem životu većinu njegove lepote i smisla. Način na koji smo odlučili da provodimo svoje vreme, koje je i dalje naš najoskudniji i najvredniji resurs, jedan je od najvećih poklona ali i odgovornosti koje su nam date.
Dr Heather Berlin je kognitivna neuronaučnica i neuropsihološkinja, docentkinja psihijatrije na Medicinskoj školi u Ikanu, pri njujorškoj klinici Mount Sinai. Kliničku neuropsihologiju praktikuje na Weill Cornell-ovom Odeljenju za neurološku hirurgiju i gostujući je profesor stipendistima Njujorškog psihoanalitičkog društva i instituta. Domaćin je skupova Startalk All-Stars sa Nilom Degras Tajsonom, a bila je i domaćin serija na kanalima PBS i Diskaveri.