Hoćemo li preživeti klimatske promene?

Verovatno. Ne postoji nikakva naučna osnova za neizbežnu propast – napominje jedan stručnjak. Tekst je za Njujork tajms napisao Džon Švarc.

Jesmo li osuđeni na propast?

Ako ste stručnjak za nauku o klimi, verovatno će vam često postavljati ovo pitanje.

“Ja jesam”, rekla je Kejt Marvel, istraživač-saradnik NASA-inog Instituta za svemirske studije Goddard. “A to sam nedavno čula.”

Nije misterija zašto je tako. Izveštaji o katastrofama koje prete našoj planeti usled zagrevanja pristižu brzo i žestoki su. Najnovije upozorenje: zapanjujuća analiza Međuvladinog panela o klimatskim promenama, na kojem je predviđena zastrašujuća nestašica hrane, šumski požari i masovno izumiranje koralnih grebena već 2040. godine, ukoliko donosioci odluka svake zemlje pojedinačno ne preduzmu odlučnu akciju.

Pariski sporazum o klimi postavio je za cilj da globalna temperatura ostane na najviše dva stepena Celzijusa iznad nivoa predindustrijske ere. Na dva stepena toplijoj planeti, stvari su već prilično loše: deset puta je verovatnije da će arktički morski led nestati tokom leta, zajedno sa većinom svetskih koralnih grebena. Čak 37% svetske populacije postaje izloženo ekstremnim toplotnim talasima, a procenjuje se da će 411 miliona ljudi biti izloženo teškim nestašicama vode u urbanim sredinama, dok će 80 miliona ljudi biti na udaru poplava usled porasta nivoa mora i okeana.

Ali, ako se globalni porast temperature može održati na 1,5 stepeni Celzijusa, daleko je verovatnije da se arktički morski led ne bi topio tokom leta. Koralni grebeni će i dalje biti na udaru, ali neće biti izbrisani. Procenat ljudi izloženih jakim toplotnim talasima bi pao na oko 14%. Broj onih koji bi bili izloženi urbanoj suši bi se smanjio za više od 60 miliona.

Ipak, nijedna velika industrijalizovana nacija nije na putu da dostigne cilj obuzdavanja zagrevanja na dva stepena, a još manje na 1,5 stepeni. A Zemlja se već zagrejala za 1 stepen. Čak i ukoliko, ogromnim naporima i snagom volje, u velikoj meri smanjimo emisiju gasova staklene bašte, efekti današnje količine ugljen-dioksida u atmosferi će se osećati još vekovima.

Iako je to nesumnjivo mračna prognoza, nije sve tako loše kao što bi moglo biti. Smanjenje količine gasova staklene bašte u atmosferi bi na kraju moglo da preokrene neke od najtežih posledica zagrevanja.

Najgori scenariji su toliko strašni da se pojavila ona vrsta klimatskih situacija koje vuku ka apokaliptičnosti. Ove godine, Viljem T. Volmen je u dva toma objavio rad “Ugljenične ideologije” (Carbon Ideologies), pišući o stanovnicima jedne katastrofalne i očajne budućnosti.

Nakon što je opisao količinu energije potrebnu za izradu stakla, on je jetko dodao: „Nadam se da ste barem u posedu nekoliko prozorskih okana. Možda ste ih izvukli s vašeg potopljenog imanja i ugradili u vaše pećine.”

Za Džejmsa Hansena, naučnika koji je upozorio na klimatske promene u svom značajnom svedočenju Kongresa pre 30 godina, to apokaliptično upozorenje je, po njemu, već zastarela stvar.

“Znam da ima onih koji misle da smo osuđeni na to da budemo zamorni i beskorisni”, rekao je on. Najkatastrofalniji rezultati mogu se izbeći “samo ukoliko budemo pametni, a mislim da smo sposobni i pametni.”

Dr. Kejt Marvel slaže se sa njim. “Važno je naglasiti da nema naučnih temelja za stav o neizbežnoj propasti”, rekla je ona.

“Klimatske promene (još uvek) nisu put bez povratka”, dodala je ona. “Postoji stvarni kontinuum budućnosti, uz kontinuum mogućnosti.”

Tako da, to je to – stvari će biti loše. I da, moramo da učinimo više, mnogo više, kako bismo se oduprli onome što može nastupiti. Ali, na koji nam to način te strašne stvari idu u susret – i koliko ljudi će ljudi biti pogođeno ovim promenama – to zavisi od onoga šta radimo i što ćemo u budućnosti činiti.

I mada ljudi po pravilu izbegavaju da aktivno deluju u cilju rešavanja dugoročnih problema, naša vrsta poseduje sposobnost da gleda unapred.

“Razmišljamo o budućnosti”, kaže Kejt Marvel. “Sadimo drveće” i “imamo decu”.

Ketrin Hejhou (Katharine Hayhoe), klimatološkinja sa Tehničkog univerziteta u Teksasu je primetila da njeni vršnjaci u profesiji imaju tendenciju da budu konzervativni u svojim osvrtima i analizama: “A ako i kažu nešto loše, onda budite sigurni da je verovatno daleko gore nego što su o toj stvari rekli ili napisali.”

Pa ipak, ona i pored svega gaji nadu. “Mladi ljudi prerastaju u klimatske lidere, istakla je ona, a nove tehnologije koje su tek u fazi razvoja već mogu da izvlače ugljen-dioksid iz atmosfere.

“To je skup proces danas, ali činjenica da to možemo da uradimo je ipak neka – možda za sada još uvek prilično tanka – ali ipak nada”, rekla je ona.

Postizanje bolje budućnosti od one koja nam se nadvija u vidu apokaliptičkih prognoza se svodi na objašnjavanje problema prisutnih u našoj sadašnjosti, rekao je dr. Hejhou. Ona kaže da ta poruka o neizbežnoj propasti stvara samoispunjujuće proročanstvo: “Najgore će se dogoditi, jer već u startu odustajemo.”

Možda se može činiti da je napad na klimatske promene poput pomeranja ogromne stene “sa samo nekoliko ruku koje bi je pogurale”, dodala je. Međutim, “postoje milioni ruku koje su već položene na taj kamen”, i to zahvaljujući, recimo, ekonomskim trendovima koji favorizuju obnovljive vidove energije.

“Svet se menja”, kaže Ketrin Hejhou. “Samo se te pozitivne promene ne odvijaju dovoljno brzo.”

Međutim, ne postoji samo jedan način da se govori o klimatskim promenama. Kao što je dr. Kejt Marvel rekla, “Ne postoji ništa što će funkcionisati za sve i na svakom mestu, i ne postoji ‘definicija posla kojeg treba obaviti’ sa kojom se svi slažu.”

Jedna poruka može motivisati ljude da počnu da deluju, neka druga pak može izazvati emocionalnu reakciju u pravcu pokretanja pojedinca da učini nešto korisno, dok nas neka treća može naučiti konkretnim i praktičnim činjenicama. „Sve su to ciljevi za koje se vredi boriti. A ti ciljevi ne predstavljaju istu stvar ”, rekla je ona.

Dr. Marvel ne obožava te apokaliptične poruke koju su neki ljudi “otkrili” u nedavnom klimatskom izveštaju, naime,  da „imamo tek nešto više od jedne decenije“ za ispravljanje problema.

“Spremna sam da se kladim u mnogo novca, u milion dolara, da će za 12 godina i dalje biti ljudi na planeti”, rekla je Marvelova.

Ali to svakako nije razlog za samozadovoljstvo. “Nema litice s koje ćemo se survati u bezdan”, dodaje ona, “ali sigurno da postoji padina kojom smo krenuli nizbrdo”, a svet vremenom može da nastavi da klizi u još veće nevolje.

“Na kraju krajeva”, dodaje ona, “zaista moramo čuti što je moguće više glasova, da se što veći broj ljudi aktivno uključi u rešavanje ovog problema.”

Na kraju krajeva, ona je navela: “Ne postoji niko ko na neki način neće biti pogođen klimatskim promenama.”

John Schwartz, NYT

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.