Istraživač Dejvid Sprat (David Spratt) u novom izveštaju upozorava da “nijedan politički, društveni ili vojni sistem nije sposoban da izađe na kraj” s najgorim ishodima koje nam sa sobom donose klimatske promene.
“Koja je najgora stvar koja se može dogoditi? I da li smo spremni za nju?” Ovo su prva i bazična pitanja kada pričamo o klimatskim promenama na koje pokušava da odgovori Dejvid Sprat, direktor istraživanja u Nacionalnom centru za obnovu klime u Australiji.
Sprat i Jan Danlop (Ian Dunlop), bivši izvršni direktor odeljenja za fosilna goriva pri ovom centru, postavili su sebi za cilj da identifikuju i potom objedine društvene implikacije u razvoju klimatskih promena – ne samo one ekološke već društvene, političke i ekonomske. Uopšteno govoreći, implikacije navedene u ovom izveštaju se ne razlikuju previše od prošlogodišnjeg izveštaja UN-ovog Međuvladinog panela o klimatskim promenama, gde je zaključeno da nam je preostalo još nešto više od deceniju kako bismo sprečili apsolutno najpogubnije klimatske ishode.
Taj izveštaj se fokusirao na sada neizbežna dva stepena zagrevanja, višak temperature i toplote sa kojom će se 411 miliona ljudi u gradovima suočiti: sa nedostatkom vode, propadanjem useva (usled suše ili pak prevelike količine padavina), dok je izvestan i nestanak korala u morima i okeanima. Pa ipak, Sprat i Danlop su ovom prilikom želeli da steknu saznanja i šta je ono što bi bilo apsolutno najfatalnije po život na planeti – ne samo po ljudsku vrstu.
“Izveštaj IPCC-a ima tendenciju da prikazuje stanje kroz srednje vrednosti i rezultate, kao da postoji 50% šanse za ovakav razvoj događaja”, kaže Sprat. Tako smo pomislili da je ipak važno upitati se i ono što zdrava logika nalaže: “A koji su i kakvi oni najveći klimatski uticaji, i kakve su moguće posledice najtežeg scenarija?” Ovo je racionalno pitanje, budući da u oblasti upravljanja rizicima troškovi štete povezani sa ekstremnim učincima bivaju toliko veliki da ih morate izbegavati (statistiški i na terenu).”
A troškovi su zaista visoki. Istraživanje Sprata i Danlopa nam govori da je, u krajnje ekstremnoj klimi, takav razvoj događaja “izvestan put ka okončanju ljudske civilizacije i modernog društva kakvo poznajemo”. Razumevanje toga koliko su, zapravo, visoki ulozi, tvrdi Sprat, nalaže apsolutnu neophodnost da ovo pitanje shvatimo krajnje ozbiljno i pokušamo da izbegnemo najgore moguće posledice.
GQ: Možete li ukratko objasniti šta ovaj izveštaj čini jedinstvenim?
Dejvid Sprat: Uzmimo, na primer, sporazum postignut u Parizu 2015. godine, gde se veliki broj zemalja obavezao na smanjenje svojih emisija ugljen-dioksida. U stvari, ovim sporazumom postignuta je saglasnost o sprovođenju obaveza koje su u ovom trenutku projektovane na još lošije ishode, mada će već preuzete obaveze biti u skladu sa svetskim zagrevanjem za tri stepena. A sa dugoročnim uticajem, pariski put može, zapravo, predstavljati put za uvođenje preko potrebnih mera, ukoliko nas pogodi zagrevanje od četiri stepena ili čak i više.
Dakle, “naš politički dokument, koji se isključivo oslanja na proverene naučne podatke i dokumentaciju, sastojao se u pravljenju slike sveta koji bi doživeo zagrevanje od tri stepena i porasta nivoa mora od pola metra, a zatim iz ovog zbira ishoda i date slike treba izvlačiti neke pouke i zaključke. A na tri stepena zagrevanja je očigledno da ćemo imati ogroman gubitak obradivih površina do nivoa dezertifikacije, uz drastičan pad prinosa, i, usled vrućine, pada u hranljivosti sadržaja useva – uz pojavu hronične nestašice vode. Upravo ovakvi fizički uslovi već danas imaju svoje društvene posledice.
A koje su moguće posledice?
Sprat i Danlop su se zapravo oslanjali na izveštaj “Doba posledica” (Age of Consequences), koji je 2007. objavljen u Sjedinjenim Državama. “Sastavila ga je grupa analitičara iz nacionalne bezbednosti u Vašingtonu, zajedno sa bivšim direktorom Centralne informatvne agencije (CIA). Dakle, ovo je bio vrlo ‘vašingtonski’ pogled. A još smo se 2007. godine pitali šta će se dogoditi ukoliko se naša planeta zagreje za tri stepena, pa smo u tom smislu jednostavno preštampali ovaj scenario. U njemu stoji da će se, na tri stepena toplijoj planeti, dešavati masovne tragedije nama trenutno nesagledivog obima – ono što stručnjaci nazivaju nelinearnim društvenim događajima, što je, u stvari, samo drugi termin za globalni društveni slom (ili čitav niz manjih iznenadnih kolapsa).”
U ovom dokumentu, analitičari iznose prognozu da će zemlje širom sveta biti preplavljene nesagledivim problemima, kao i da će unutrašnja kohezija pojedinačnih zemalja biti pod velikim pritiskom, uključujući i Sjedinjene Države; to je, po njihovim rečima, rezultat dramatičnog porasta migracija i negativnih promena u poljoprivredi, uz problem dostupnosti vode. Dakle, postoji američka nacionalna bezbednost, a insajderi iz CIA-e kažu da će društvena kohezija u Sjedinjenim Državama takođe kolabirati. Društvene posledice se kreću od povećanja verskog fanatizma do otvorenog haosa, a klimatske promene će prouzrokovati trajni pomak u odnosu čoveka prema prirodi. Posledica svih ovih događaja je slom pojedinačnih država, kao i slom odnosa među samim državama u globalnim okvirima.
Da li iza ove prognoze stoji ideja da će, usled masovnih migracija i nestašice hrane, biti više ratnih sukoba?
Mislim, na primer, na to da u Siriji imamo rat koji traje već 11 godina i usled kojeg se raselilo 11 miliona ljudi, interno i eksterno. Neki od uzroka tog rata su povezani sa klimom: Ogromne suše i dezertifikacija koja je pogodila Siriju, usled koje je raseljeno više od milion ljudi, potom nastupanje Arapskog proleća, koje je pre svega izazvano ubrzanim povećanjem cene žitarica kao posledice klimatskih događaja u Rusiji i Kini, događaja koji su se desili u isto vreme. A taj rat je imao nadasve razarajuće posledice.
Ali niko ko je proučavao klimatske promene ili nacionalnu bezbednost nije nužno uzeo u obzir da je upravo sirijski građanski rat rezultat tih naglih i opasnih klimatskih promena.
I upravo je u tome problem. Ono o čemu govorimo može se formulisati pitanjem: možemo li razmišljati o posledicama ukoliko planeta zaista postane tri stepena toplija nego što je sada, a samo da sedimo i čekamo da nas takav ishod pogodi – kako bismo ga potom propratili kuknjavom tipa “O, Gospode, sada imamo svet u kojem vlada takav haos, i koji je toliko rasturen da se nijedan politički, društveni ili vojni sistem ne može nositi s tim.“ Ako budemo ušli u ovaj naš scenario – biće prekasno za sve.
Ono što opisujete zvuči nedvosmisleno apokaliptično, neodoljivo podseća na “Pobesnelog Maksa” (Mad Max).
Dozvolite mi da kažem još i to, naime, da je sedmog juna generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš dao intervju u kojem je rekao da nam, u suštini, ponestaje vremena, a da u politici uvek preovladava trend održavanja statusa kvo, što je, u ovom slučaju, suštinski već put ka neizbežnom prihvatanju situacije od tri stepena zagrevanja i više. A onda je Gutereš rekao i da je ‘Problem u tome što je održavanje postojećeg stanja ravno samoubistvu.’ I sasvim je u pravu: status kvo je kolektivno globalno samoubistvo. Ovo je izjavio generalni sekretar UN-a.”
Dakle, šta je uzrok ovog nedostatka globalne povezanosti i koordinacije u rešavanju ovog problema? Situacija je očigledno strašna, ali se ništa ne preduzima. Čak i zemlje koje su “ostale na brodu” sa Pariskim sporazumom ne ispunjavaju ciljeve koje su sebi zadale i na koje su se obavezale.
Mislim da se morate vratiti na političku i poslovnu elitu, koja ima priliku da predvodi bitku za rešavanje ovih problema, globalnu elitu koja ima sposobnost da utiče na stvari, jer su upravo njihovi glasovi ti koji se pretežno čuju u svetskoj javnosti. Tako to funkcioniše. A oni su odlučili da se ogluše na ovo upozorenje: Odlučili da ne budu ti koji će nas predvoditi u rešavanju ove nadolazeće katastrofe.
Postoji li nešto što bismo mi, “obični građani”, mogli da učinimo – i pored toga što nismo visoki zvaničnici američke nacionalne bezbednosti već obični smrtnici?
To je kako društveni tako i politički problem. Pogađaju me ličnosti poput Grete Tanberg, učenika i studenata koji štrajkuju, a koji u svetskoj javnosti zaista menjaju postojeću priču. Mislim da je ono što Greta govori sa bine samo trenutna iskra otrežnjenja za etablirane kreatore politika. A to, da li će postojeći donosioci odluka učiniti nešto više osim što će nju i njene istomišljenike potapšati po leđima – ne znam. Mislim da ona govori brutalnu istinu, koja nam je neophodna za otrežnjenje. A ako pogledate grupe kao što je britanska “Pobuna protiv odumiranja” (Extinction Rebellion), vidite da su one i stvarno doprinele promeni postojeće medijske priče. Mislim da se (globalna) zajednica na neki volšebni način ipak organizuje, čineći sve što je u njenoj moći, iako nas globalni lideri gotovo uvek iznevere.