Eksperti pozivaju sve zemlje koje imaju kosmičke programe da zaštite lunarna mesta za sletanje – pre svega otisak stopala Nila Armstronga.
Astronaut Čarls “Pit” Konrad Junior koji je 1969. treći čovek koji je hodao na Mesecu, takođe je postao i prvi lunarni arheolog. Kao deo posade Apola 12, on je pregledao raniji robotski brod, Surveyor 3, i izvukao iz njega TV kameru, aluminijumsku cev i drugu opremu, poslavši natrag na Zemlju dokaze koji su NASA-inim naučnicima bili potrebni da prouče kako se ljudski materijali ponašaju u uslovima na Mesecu.
Kao i svi astronauti koji su posetili mesec, Konrad je ostavio i svoje vlastite artefakte. Neki su bili simbolični, kao što je američka zastava. Drugi su bili prozaični: kamere, prljavo rublje i, naravno, vreće s ljudskim ekskrementima i urinom. NASA-ina lista predmeta vezanih za misije Apollo koji su ostali na površini nalazi se na internetu na 18 pojedinačnih stranica. Stvari ostavljene u misijama na Mesecu su odraz aktivnosti njegovih posetilaca: od geoloških čekića do omota čepova za uši, od seizmografa do visećih mreža za spavanje. Na mesecu su ostale čak i loptice za golf koje pripadaju Alanu Šepardu, koji se malo “zabavljao” ovom igrom tokom misije Apola 14, iako se čini da su ove loptice “mimoišle” one ljude koji su na Zemlji pravili listu stvari za lunarne misije. Sve u svemu, šest sletanja sa ljudskom posadom, dve orbitalne misije sa ljudskom posadom, preko deset robotskih iskrcavanja i više od deset mesta sudara nude znakove multinacionalnog ljudskog prisustva na Mesecu i oko njega. Svaka ostavljena stavka može izgledati kao delić univerzalnog Čoveka, simbola svih nas, ali, svi skupa, nude jedinstven pogled na čovečanstvo.
“Ove lokacije su vremenske kapsule”, kaže Bet O’Liri (Beth O’Leary), antropološkinja sa Državnog univerziteta u Novom Meksiku u Las Krusesu, i u kojem se čuvaju vredni artefakti interesantni svim onim arheolozima i antropolozima koji žele da proučavaju rastući zaostavštinu čovečanstva koje je ostalo u svemiru ili se tamo nalazilo pa je vraćeno na Zemlju. Stručnjaci, na primer, mogu otkriti sve one inženjerske ili upravljačke greške koje su ostale iza njih, na isti način kao što bi nam brod koji potone na Zemlji mogao reći nešto o njegovim komandantima ili putnicima. A arheolozi bi možda čak želeli da prouče DNK mikroba u otpadu astronauta: tragove svarene hrane u ekskrementima ili zdravstvene slike ovih ranih pionira kosmičkih istraživanja: “Obično su arheolozi zainteresovani za artefakte koji datiraju od pre, recimo, 1000 ili 100 godina”, kaže O’Lirijeva, “ali ovde govorimo o savremenoj prošlosti – trenucima koji su se dogodili samo pre nekoliko decenija.”
Kosmo-arheologija možda ne zvuči kao nešto što je bi trebalo da je stvar hitnih procedura: Mesec gotovo da nema vazduha, vode ili geoloških aktivnosti pa samim tim nema ni korozije ili bilo čega sličnog što bi oštetilo ljudske artefakte, ali nova generacija svemirskih misija priprema se da pohodi Mesec pa se povećava rizik da će neko ili nešto interferirati sa postojećim lokacijama. Automatsko sletanje Kineske nacionalne svemirske agencije, prvo kontrolisano sletanje još od 1976. i misije “Luna 24”, signalizira obnovu sofisticiranog lunarnog istraživanja. Uključuje se sve više zemalja, kao i privredni subjekti.
Privatne organizacije učestvovale su i u Guglovom Lunar X čelindžu (2007-2018) koji nudi novčane nagrade za postizanje tehničko-tehnoloških izuma koji bi predstavljali prekretnicu u razvoju svemirskih programa (doduše, nagrade nisu dodeljene, a u najuži izbor ušlo je pet razvojnih timova). Jedna od ovih misija se spustila u blizini mesta sletanja neke od misija iz programa Apolo. Nedavno uvedeni američki Zakon o zaštiti lunarnih artefakata misije (Apollo Lunar Landing Legacy Act), predlaže novi oblik zaštite ovih predmeta. Nažalost, čini se da se ovaj zakon u nekim tačkama sučeljava s već donešenim zakonima o ponašanju u kosmičkim prostranstvima.
Interes O’Lirijeve za čovekove artefakte seže u 1999. godinu, kada joj je kao diplomiranoj studentkinji na jednom seminaru palo na um pitanje: da li se američki zakoni o očuvanju baštine primenjuju na artefakte ostavljene na Mesecu? O’Liri nije znala odgovor, pa je pogledala u pitanje, uskoro otkrivši da međunarosni Ugovor o svemirskom prostoru iz 1967. sprečava pojedinačne nacije da polažu suverenitet u svemirskom prostoru. Međutim, to se ne odnosi na očuvanje imovine koju su nacije ostavile iza sebe. O’Lirijeva je ubedila NASA-u da finansira njena istraživanja na tu temu; njen rad je objavljen pod nazivom “Projekat lunarne zaostavštine” (Lunar Legacy Project). Ona i njene kolege su napravili popis sa sletnog mesta lunarnog modula Apolo 11, započevši lobiranje i za njegovu formalnu zaštitu. Do tada su privatne kompanije, kao što je Lokid Martin, već raspravljale o uzimanju uzoraka sa drugih lunarnih lokacija radi svojih proučavanja. Sama oprema koja je ostavljena na Mesecu je i dalje pripadala vladama koje su je tamo stavile (SAD i Rusija, primarni naslednik sovjetskog svemirskog programa), ali teško da bi bilo bilo prave utehe u slučaju da neka predstojeća misija pregazi preko, recimo, prvog ljudskog otiska na Mesecu, ili premesti objekat bez pravljenja dokumenta o njegovoj originalnoj lokaciji.
Laserski reflektor sa Apola 11 ostavljen na Mesecu
O’Liri je pomogla da se ta stvar pogura i kroz njeno lobiranje u Kaliforniji i Novom Meksiku, državama koje su snažno povezane sa američkim svemirskim programom, inicirajući popisivanje predmeta misije Apola 11 u američkim istorijskim registrima. Ovaj potez je obezbedio simboličnu zaštitu ali je ujedno i privukao pažnju na problem, premda dalje nije učinjeno ništa kako bi se ovaj i rešio. Nije bilo, a nema ni sada, ničega što bi sprečilo neke nove posetioce da dođu u kontakt s predmetima koji se već nalaze u svemiru.
Vandalizam verovatno nije najveća briga, ali čak i nenamerno mešanje jeste zabrinjavajuće. Sletanje u blizini postojećih lokacija moglo bi oštetiti same lokacije, u slučaju sudara ili rasprskavanja lunarne prašine i pritiska izduvnih gasova iz rakete tokom sletanja. “Moja briga sastoji se u mogućim propustima (budućih misija)”, kaže Rodžer Launijus, viši kustos istorije svemira pri Nacionalnom aurokosmičkom muzeju Smitsonijan. “Ukoliko promaše samo malo, mogli bi završiti nasred lokacije, da slete na ove artefakte.” A dobronamerni arheolozi, iako vođeni zakonima o kulturnom nasleđu i profesionalnim kodeksima, gde god oni rade, ipak uništavaju i jedan deo onoga što proučavaju – i to rade rutinski.
O’Lirijeva bi volela da se ove lokacije na Mesecu sačuvaju što je duže moguće kako bi ih budući arheolozi, možda sa nekom sofisticiranijom generacijom instrumenata i manje štetnim tehnikama, mogli ispitati – sve su to tragovi koji upućuju na priču o iskrcavanju ljudske vrste na svemirsko telo koje nije naš dom. Naučnici i inženjeri, takođe, imaju interes da sačuvaju lokacije: žele da prouče proces propadanja opreme ostavljene na Mesecu, to jest proces njenog starenja, kao što su to radili sa uzorcima koje je Konrad uzeo sa Sarvejera 3. Oni, takođe, žele da razreše pitanja vezana za mesečevo stenje, a na koja se isprva nije moglo odgovoriti, uključujući i veličinu narandžastog vulkanskog stakla koje je otkrio geolog Harison Šmit tokom misije Apolo 17.
Do 2011. O’Lirijeva je postala ličnost koju su Amerikanci prepoznavali: NASA-ini istraživači, inženjeri i menadžeri nazvali su O’Lirija i Launijusa, koji piše knjigu o svemirskom nasleđu, na sastanak na kojem se raspravljalo o smernicama za zaštitu lunarnih artefakata i lokacija. “Trebalo bi da ih izbegavamo dok ne postignemo kolektivni dogovor o tome kako da ih proučavamo”, rekao je O’Liri učesnicima sastanka. Neobavezujuće smernice koje je NASA kasnije objavila, i koje su organizatori inicijative Google Lunar X Prize dogovorili da uzmu u obzir, uspostavili su sigurnosne (“keep-out”) zone za letove, rovere ili posete u blizini lokacija iz ere programa Apolo. Rob Kelso, bivši menadžer NASA-e, primećuje da su on i drugi kreatori ovih smernica još uvek osetljivi na pretnje produkovane negativnim publicitetom koje sprečavanje ishitrenih poseta ima: “Ako narušite te lokacije, možete snositi konsekvence”, kaže on.
Početkom ove godine, kongresmenka iz Merilenda Dona Edvards, koja je prethodno radila na NASA-inom projektu Spacelab, i kongresmenka iz Teksasa Edi Bernis Džonson, uložile su napor kako bi otišle i korak dalje u zaštiti artefakata – uvođenjem zakona kojim bi se sletne tačke iz Apolo misije odredile kao jedinice Nacionalnog parka Sjedinjenih Država; one su UNESCO-u dostavile lokacije sletanja kako bi ih ova organizacija proglasila svetskom baštinom. Međutim, zakon predstavlja zagonetku, kako su eksperti za prostornu politiku Henri R. Hercfeld i Skot N. Pejs pisali prošlog meseca u časopisu Science. Moguće je, naime, da ovaj njihov predlog nije u skladu sa Ugovorom o svemirskom prostoru. Kako možete da tvrdite da posedujete lokaciju i njene artefakte i da ih stavite pod kontrolu američkog Sistema nacionalnih parkova, a da pritom ne tvrdite da poseduete zemlju na kojoj ovi artefakti leže? Kako možete posedovati otisak stopala, bez posedovanja tla?
Umesto da podrže predlog zakona koji su podnele Dona Edvards i Edi Bernis Džonson, Hercfeld i Pejs pozivaju zvaničnike Sjedinjenih Država da rade sa ruskom i kineskom vladom na izradi zajedničkog plana zaštite koji se onda može ponuditi drugim zemljama koje razvijaju kosmičke programe. „Prvi korak je jasno razlučivanje između artefakata SAD-a koji su ostali na Mesecu, kao što su zastave i naučna oprema, od teritorije koje ti artefakti zauzimaju. Drugi je sticanje međunarodnog, a ne unilateralnog priznanja za lokacije na kojima počivaju”, pišu Hercfeld i Pejs.
Svemir nije jedino mesto u kojem postoji “vakuum” suvereniteta odnosno izostanak istog: Antarktik je meta brojnih zemalja koje misle da polažu suverenitet nad jednim njegovim delom, dok, recimo i to, otvoreni okean predstavlja prostor koji takođe nikome ne pripada. Ljudi su pronašli izvesne ad hoc načine kako bi sprovodili naučna istraživanja i ujedno čuvali ljudske, istorijske artefakte, ali rezultati nisu uvek bili idealni. Razmislite, kaže Launijus, kako je to kada turisti prave stampedo na lokaciji gde je nekada bilo Skotovo prebivalište na Antarktiku. Ili, kako napominje Kelso, način na koji neki lovci na blago iskorišćavaju odsustvo zakona kojima bi se odredili uslovi za vađenje vrednog potonulog materijala sa dna.
Ako zemlje ne sarađuju kako bi uskoro uspostavile međunarodne zakone o nasleđu, dodaje Kelso, lokacije za iskrcavanje mogu dobiti zaštitu jedino kada bude prekasno. Očuvanje prvih otisaka stopala na Mesecu, a ne sasvim svojina ili teritorija, zahteva novi način saradnje, koji će već sam po sebi predstavljati ogroman skok.