Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici

Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.