Zašto Amerikanci i Britanci rade tako puno?

Društvo kao celina mora da prosudi ima li života i “nakon radnog vremena“, donosi londonski The Economist.

Godina pred nama će, kao i svaka druga, imati nešto manje od 8,800 sati. Većina ljudi će otprilike trećinu tog vremena potrošiti na spavanje, a drugu trećinu na društvene medije. Veliki deo ostatka će biti potrošen na poslu. Prisutno je povećanje interesa za one aspekte političkog delovanja koje nastoji da se vreme koje ljudi moraju da utroše na posao redukuje. Britanska Laburistička partija saopštila je da će razmotriti uvođenje četvorodnevne radne sedmice kada sledeći put dođe na vlast. Slični podaci potiču i sa američke levice koja je isto tako zaintrigirana ovom idejom. Da bi se procenilo da li takvi potezi za smanjenje radnog vremena imaju bilo kakvu utemeljenost u stvarnom životu, prvo je potrebno razumeti zašto broj radnih sati u tim zemljama dosad već nisu redukovani.

Smanjenje broja radnih sati po radniku spada među najmanje korišćene benefite nastale privrednim razvojem ljudskog društva. Krajem 19. veka, radnici u industrijalizovanim ekonomijama znali su za malo šta drugo izuzev rada. Raditi puno radno vreme je 1870. obično značilo da ćete na poslu provesti između 60 i 70 sati rada nedeljno, ili više od 3.000 sati godišnje. Tokom vekova koji su usledili, rast prihoda bio je praćen stalnim padom nedeljnih sati na poslu, koji su, u proseku, do 1970. godine pali na oko četrdeset. Iako je ova blagodat manje izražena od npr povišice ili povećanja životnog standarda, smanjenje radnih sati na nedeljnom nivou je bio poklon za sve radne ljude – vredan hiljadu ili više sati slobodnog vremena svake godine.

Radno vreme je teško izmeriti. Ipak, najbolje analize ukazuju da su takvi benefiti bili daleko manje velikodušni u potonjim godinama, barem u nekim zemljama (vidi grafikon). U Francuskoj i Nemačkoj, radni sati po osobi nastavili su da padaju u poslednjih nekoliko decenija, premda sporije nego u prošlosti. U Nemačkoj, recimo, gde je jedan od najvećih sindikata nedavno postigao da radnici koji su njegovi članovi dobiju pravo na 28-satnu radnu sedmicu, zaposlenici sada rade manje od 1.400 sati godišnje. Pad broja radnih sati je u Americi i Britaniji bio znatno manji; zapravo, radna satnica je od 2000-te u tim zemljama porasla.

Zašto radna satnica toliko varira? Analize razlika među zemljama fokusiraju se na radnu i nacionalnu kulturu/ mentalitet: naravno, radna satnica nama dragih Evropljana je manja od one koju imaju Amerikanci ili Južni Korejci, koji se trude da postignu standarde nalik evropskim. Takve priče su, međutim, čest odraz neuspeha. Primera radi, Italijani i Grci rade daleko više sati od svojih navodnih severnih suseda. Ekonomisti, sa svoje strane, često razmišljaju o izboru koji ide u prilog većoj ili manjoj radnoj satnici u smislu konkurentnosti koju imaju efekti “supstitucije” i “prihoda”. Sile koje povećavaju povratak na posao (kao što su smanjenje marginalnih poreskih stopa ili viša plata) čine svaki sat rada unosnijim i stoga mogu uzrokovati da radnici izaberu da rade više: da zamene radno vreme za slobodno vreme. S druge strane, kada su ljudi bogatiji, imaju tendenciju da konzumiraju više stvari u kojima uživaju, uključujući i slobodno vreme. Dakle, jedan efikasniji tj plodotvorniji povratak na posao bi, povećanjem prihoda, takođe mogao dovesti do pada.

Većina studija pokazuje da u praksi dominira efekat prihoda: kako se plate povećavaju, ljudi rade manje. Nedavni porast broja radnih sati u Americi i Britaniji, samim tim, deluje čudno, pogotovo što broj radnih sati raste među onim radnicima koji imaju visoka primanja. Uobičajeno je da se ova čudna tendencija objašnjava navođenjem sve ugodnije prirode visokokvalifikovanog rada. Današnji radnici znanja okruženi su pametnim kolegama koji se bave zanimljivim i izazovnim problemima; oni zauzimaju svoje mesto u stvarnom svetu. Zašto bi trebalo da vreme provedeno na tako finansijski isplativ način podrede vremenu provedenom u slobodnim aktivnostima (koje su često manje zadovoljavajuće od samog rada).

To nesumnjivo opisuje okolnosti nekih radnika koji su imali sreće. Ipak, postoji više od jednog načina gledanja na radnu dinamiku. Istraživanje Linde Bel sa Barnard koledža i Ričarda Frimena sa Harvardskog univerziteta, na primer, dovelo je do zaključka da nejednakost predstavlja veliki deo razlike u radnim satima između Amerike i Nemačke. Kada je prihodna lestvica u ekonomiji ili unutar zanimanja „strmija“, ljudi rade duže i jače kako bi povećali svoje šanse da se na toj lestvici prihoda popnu malo više. Nejednakost bi, tako, mogla doprineti većem BDP-u (razlika u autputu po osobi između Amerike i Belgije, na primer, u potpunosti se svodi na razlike u broju radnih sati, a ne na auputu po satu). Ali, kao rezultat toga, uspeh u elitnim profesijama često zavisi od spremnosti da se fokusira na posao, isključujući sve ostalo kao sporedne faktore.

Bolje je zajedno

Štaviše, mnogi radnici mogu smatrati da nemaju kontrolu nad vremenom za koje se očekuje da će ga provesti u radu. Snaga rada, sugerišu Majkl Haberman sa Univerziteta u Montrealu i Kris Mins iz Londonske škole ekonomije, važi jednako kao i nejednakost u određivanju trendova za određivanje radne satnice. Istorijski gledano, organizovani rad je vodio pitanje naplate zbog smanjenog radnog vremena. Sindikati su, kao zakržljala institucija u Americi i Britaniji, bili daleko manje sposobni za postizanje ustupaka kod poslodavaca nego što su to bili u stanju sindikati na tlu Evrope. Slično tome, nedostajalo im je dostizanje većih plata, koje bi siromašnijima omogućile da rade manje – a bez nepodnošljivo nižih prihoda, koji bi išli uz manju radnu satnicu.

Uloga sindikata u ozakonjenju kraćih radnih nedelja nije samo pitanje njihove pregovaračke moći. Na jedan važan način, izbor radne satnice i koliko će ko raditi mora biti nužno kolektivan proces. Profesionalci, bez obzira na to koliko vole svoj posao, mogli bi početi da cene svet u kojem ih podizanje porodice ili korišćenje svih svojih slobodnih dana ne diskvalifikuje od profesionalnog napredovanja. Ali, ukoliko se profesionalci ne slože da kolektivno smanje svoju satnicu, oni koji se odluče da preuzmu više rizika jer žele da koriste više svog slobodnog vremena, jednostavno bivaju istisnuti, ostavljajući da o njihovoj satnici odluči nekolicina radnika opsednutih radom kako bi napredovali do pozicija na kojima će postati donosioci odluka.

Isto tako, važno je da se pojedinačne odluke u vezi sa radnim satima neizbežno razvijaju kao odgovor na izbore koje o slobodnom vremenu donose vaše kolege. Edvard Glejser sa Harvardskog univerziteta, Brus Sakerdot sa Dartmut koledža i Hoze Šenkman sa Kolumbijskog Univerziteta opisuju efekat “socijalnog-multiplikatora”, koji se svodi na ideju da je trošenje vremena na određeni način ugodnije kada drugi čine isto što i vi. Jer, skupo je propustiti posao onda kada su „svi ostali“ tamo,  a zabavnije je prisustvovati slavljima onda kada su i drugi slobodni. Važna je individualna fleksibilnost u izboru radnog vremena i broja sati provedenih na poslu; različiti ljudi imaju različite potrebe i prioritete. Ali, na nekom nivou, društvo kao celina mora da prosudi postoji li život i nakon radnog vremena.

Ovaj članak se pojavio u odeljku Finansija i ekonomije u štampanom izdanju članka pod naslovom “The time off your lives”

The Economist

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.