Britanski ekonomski novinar Martin Volf za Fajnenšel tajms pravi kratak i efektan osvrt na stanje ostrvske ekonomije u zadnjih gotovo šest decenija.

Kada sam bio mlad, šezdesetih godina, Britanija je bila poznata kao „bolesnik Evrope“ zbog svoje dugotrajne, višedecenijske ekonomske slabosti. Pa ipak, nakon mandata premijerke Margaret Tačer 80-ih godina prošlog veka, ovaj žalobni epitet se više nije činio primenjivim na Ostrvljane. Međutim, sada, još jednom, dok polazim u inostranstvo – a posebno u kontinentalnu Evropu – ima onih koji me pitaju “Šta to nije u redu sa Britanijom?”, uz mešavinu zbunjenosti, sažaljenja i “šadenfrojdea” (Schadenfreude), pomalo zlobnih šala i peckanja. Ali mogu da opišem simptome: Britanija prolazi kroz šest kriza u isto vreme.

Prva i najvažnija, najteža je ekonomska kriza. Polazna tačka bila je šok usled finansijske krize 2008. godine. Ali danas, najvažniji aspekt ovog stanja jeste stagnacija produktivnosti. Prema Savetodavnom odboru, međunarodnoj poslovnoj nevladinoj organizaciji, proizvodnja po satu u Britaniji porasla je za samo 3,5 odsto između 2008. i 2018. Od svih značajnih zemalja sa visokim dohotkom, samo je Italija imala manji rast. Ipak, to nije zato što je produktivnost Britanije već visoka. Naprotiv, proizvodnja po satu u Britaniji zaostaje za onom u Irskoj, Belgiji, Sjedinjenim Državama, Danskoj, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Singapuru, Švedskoj, Austriji, Australiji, Finskoj i Kanadi. Visoka stopa zaposlenosti i niska stopa nezaposlenosti su dobre vesti. Međutim, stagnirajuća produktivnost znači stagnirajuće realne prihode po glavi Britanca. To znači da jednoj grupi može biti bolje samo ako drugoj bude lošije. Ovo ne predstavlja sretnu sliku ekonomske i socijalne politike. Dug period fiskalnog zatezanja učinio je ovu situaciju još nesretnijim.

Druga kriza vezana je za pitanje: da li nacionalni identitet mora biti ekskluzivan? To pitanje se ubrzo pretvara u pitanje lojalnosti. Mnogi su zadovoljni višestrukim identitetima. Drugi insistiraju na postojanju samo jednog. Jedan način gledanja na ovu podelu je onaj između “ljudi odnekuda” i “ljudi s bilo kog mesta”, kako ga Dejvid Gudhart definiše u svojoj knjizi „Put nekuda“ (The Road to Somewhere). Ali, jednom kada se ispolitizuje, to postaje daleko gorče, neugodnije i razdornije. A bilo je tako – tokom Bregzita.

Treća kriza, Bregzit, oboružala je kolektivni nacionalni identitet, pretvarajući te razlike u optužbe zbog izdaje („britanskog identiteta“). Normalna demokratska politika podvrgava se (i upravlja se) apelima za većom zajedničkom lojalnošću. Kada ideja o “izdaji” postane deo političke debate, onda je moguća samo potpuna pobeda ili potpuni poraz. Takve perspektive su nespojive sa normalnim demokratskim životom u kojem važi princip „uzmi i pruži, a pruži da bio jednom mogao i uzeti“. I tako se, u stvari, to i dokazalo i pokazalo: Britanija je brojčano podeljena na dva gotovo podjednaka dela, a emocije su tako intenzivne da je neku nacionalnu rezoluciju o jedinstvu ciljeva trenutno nemoguće i pomisliti.

Četvrta kriza je politička. Postojeće partije, istorijski zasnovane na klasnim podelama, ne uklapaju se u trenutne podele identiteta, naime, između onih koji su rado prihvatili kako britanski tako i evropski identitet, i onih koji insistiraju da onaj prvi (britanski) isključuje taj drugi (barem u slučaju ako taj „evropski“ identitet znači „biti građanin EU”). Konzervativci i laburisti, dve najveće britanske stranke devastirane bregzitovskim procesom, a neka nova politička konfiguracija tek treba da se pojavi.

Šta nije u redu sa Britanijom?

Peta kriza je ustavna (pod čim mislim da se odnosi na pravila političke igre). Članstvo u EU je ustavno pitanje. Upotreba referenduma kao sredstva za rešavanje takvih ustavnih pitanja je sama po sebi ustavno pitanje. Ukoliko bi na referendumima trebalo da se odlučuje o takvim stvarima, koja je, u tom slučaju, uloga parlamenta u tumačenju i implementaciji te odluke? Šta je, po tom pitanju, razumno pravilo koje odlučujuće utiče na glasanje putem ustavnog referenduma? Da li bi to trebalo da bude prosta većina ili značajno velika većina? I, napokon, zbog čega smo se zaglibili u ovaj neopisivi haos a da prethodno sebi i kao društvo u celini nismo postavili malopre navedena  pitanja?

Šesta i možda najvažnija kriza od svih je – problem liderstva. Britanija je naišla na “krizu cajtnota”, situaciju u kojoj se politički akteri osećaju napeto, pod stresom i u panici zbog činjenice da imaju veoma malo vremena da ispoštuju zadati rok: prisutan je sukob između Dejvida Kamerona i Tereze Mej, koja istrajava u svojoj tvrdoglavosti. Sada se mogu naslutiti izgledi za raspisivanje opštih izbora, sa konzervativnom partijom koju predvodi Boris Džonson, i koja se suočava sa laburističkom partijom, koju predvodi Džeremi Korbin. Ova dvojica nemaju mnogo toga zajedničkog. Oni mi se, međutim čine i kao ponajmanje kvalifikovani potencijalni premijeri, čak i u zemlji koja je, na kraju krajeva, još uvek stalna članica Saveta bezbednosti UN. Jedan od njih je neizlečivi pajac i živopisni galamdžija koji zagovara Bregzit, a drugi je tvrdokorni socijalista i doživotni pristalica levičarskih despota. Sa takvim liderima, nered se može samo još više pogoršavati – a to sigurno hoće.

Zašto su se tolike krize obrušile na ovu zemlju u isto vreme, i kako se sve one utiču jedna na drugu – to su ona zaista krucijelna pitanja. Loši ekonomski ishodi, u smislu realnog rasta prihoda, sigurno su povezani sa „procvatom“ nacionalnog identiteta kao jednog možda ključnog i najvažnijeg pitanja, iako postoje i drugi faktori, među kojima posebno treba imati u vidu i pitanje imigracija. Ono što je važno, međutim, nije to šta je izazvalo sve ovo već to što će biti potrebno izuzetno puno vremena da se iz svega ovoga izvuče. Britanija će, nažalost, i dalje ostati bolesna.

Financial Times