Dugo vremena je izgledalo kao da je prirodnim vinima suđeno da ostanu u zapećku, da je reč o vinskom podžanru koji je „ispucao svoje“. Ali, krajem prošle decenije nešto se promenilo, i prirodna vina su počela da se pojavljuju na jelovnicima restorana u Bruklinu, istočnom Londonu, ali i u hipermarketima u Kopenhagenu i Stokholmu. Ovaj novi tip vina bio se u tom trenutku savršeno uklopio u jednu širu revoluciju ukusa, pošto su nejasni pojmovi kao što su “prirodni” i “zanatski” postajali uslovi za sofisticiranost, a potrošači su želeli da obeduju u restoranima tipa „od farme do stola“ i opremaju svoje domove recikliranim drvetom i istim takvim enterijerom – reciklažni dizajn je postao svetski trend. Ono što je nekada bila strast jedne tvrdokorne grupice ekscentričnih vinara iz istočne Francuske je, nekako, postalo „globalno kul“.
Negde oko 2010. godine, londonski vinski eksperti i posvećenici počeli su da uočavaju ovaj stil, usput ne znajući šta bi i kako s njim. “Češkali smo se po glavama i premišljali, jer je definicija bila vrlo nejasna. Na ovaj način možete dobiti veoma dobro vino… a onda i ono koje je naprosto užasno: staklenke iz kojih je cvrčalo usled vrenja, penušajući se naokolo i šireći prilično neprijatan miris”, rekao je Ronan Sejbern iz londonske vinoteke 67 Pall Mall. Vinska štampa je prirodna vina opisivala kao svojevrsno minsko polje: tek nekoliko „zicera“, konvencionalnih izbora u polju eksplozivno loših boca. “Nemojte da pravite grešku misleći da samo zato što vino ima drugačiji ili neočekivani ukus znači i da je dobro”, napisala je 2011. godine vinska kritičarka Viktorija Mur u londonskom Telegrafu, u članku pod nazivom “Budite oprezni na vinskom sajmu”. Dejvid Harvi, londonski uvoznik za Raeburn Fine Wines podsetio je da su “mnogi vinski profesionalci i kritičari odavno prokazali čitavu stvar. Pretpostavili su rezultate i kvalitet samim tim jer su i te kako poznavali konvencionalna vina – znali su sve.“
Početkom 2011. godine, kako je rastao „buntovnički“ pokret prirodnih vina, Sejbern je pozvao Daga Vrega (Doug Wregg) iz „Les Caves de Pyrene“, jednog od najvećih uvoznika prirodnih vina u Britaniji, da obezbedi sud i uvid jednog uskog kruga poznavalaca – vinske elite iz Vagabonda, malog bara u zapadnom Londonu. Među 12 ljudi koji su prisustvovali bili su Isa Bal, somelijer restorana „Debeli patak“ (The Fat Duck) u vlasništvu Hestona Blumentala i Džensis Robinson (Jancis Robinson), vinska kritičarka Fajnenšel tajmsa, koja je angažovana i u ulozi savetnice vinskih podruma britanske kraljice. Grupa je uključivala osam od 170 svetskih „Majstora somelijera“ (Master Sommeliers) i tri od 289 „Majstora vina“ (Masters of Wine), koji su svoja poznavanja stekli kroz iscrpljujuće i naporne profesionalne programe za čije su okončanje neretko potrebne i decenije: to su oni koji su u stanju da neke vinare uzdignu na nivo velemajstora vinskog sveta.
“Osećao sam dosta neprijateljstva u sobi”, prisetio se Vreg. Robinsonova, kritičarka FT-a, okarakterisala je raspoloženje kao “podozrivo”. Među vinima koje je Vreg predstavio bilo je nekoliko hitova. Vitka staklenka osvežavajućeg šardonea „Jura“ iz vinarije Žan-Fransoa Ganevaa (Jean-François Ganevat) bila je dobro primljena. Ne tako dobro je primljen jedan game – snažan, pikantan i proizveden bez sumpora – vino iz regiona jugoistočne Loare koje je više od jedne osobe tom prilikom označilo sa “VA”, ili promenljive kiselosti (volatile acidity) – kritično nepovoljna skraćenica za spektar kiselina koje mirišu na – sirće.
Ali to nije bila Vregova najspornija degustacija. Džej Rajner, novinar Observera, pisao je u svom članku da „smo on i ja te zime na ručku u jednom londonskom restoranu (Galvinu) dobili boce s veoma mutnom tečnošću, koje su mirisale kao da su pokupljene udno dvorišta.“ Ali skeptici koji gaje „glavne sumnje i bojazni“ – naime, da su prirodna vina veoma nedosledna po svojim osobinama i kvalitetu, kao i da ih je đavolski teško definisati jer se ne uklapaju sa tradicionalnim stilovima – i dalje su ostali krunski argument koji nije išao u prilog prirodnim vinima. “Osećam se kao da nakon ove degustacije nisam postao ništa pametniji nego pre nje”, rekao je Sejbern. “Neka su bila dobra, a neka, pa, užasna.”
Među prisutnima je u tom momentu postojao osećaj i da je, poput paleo dijete ili probiotika, prirodno vino u najboljem slučaju trend, a u najgorem slučaju kult čije su pristalice bile sklone grozničavom ustoličavanju do ranga svetinje. Vreg, koji je bio pravi vernik za prirodno uzgajana vina, nije bio najbolje pripremljen da ih eventualno ubedi u nešto drugo, recimo, da su prirodna vina nešto što kvalitetom treba da odudara od njihove podozrivosti. “Govoriti o prirodnim vinima sa Dagom je kao razgovarati s mormonom o Bogu”, rekao je jedan od prisutnih. Drugo dvoje (koji su ocenjivali) upoređivalo je prirodna vina sa “carevim novim odelom”.
Ipak, prigovori kritičara na račun prirodnih vina su isti oni razlozi koji sada osiguravaju njihov uspeh na tržištu. Sociolozi s Univerziteta u Torontu, Džosi Džonston (Josée Johnston), čija je specijalnost sociologija hrane, i Šion Bauman (Shyon Baumann) su 2007. objavili rezultate zapažene studije u kojoj se tvrdi da je uticaj francuske “visoke kuhinje” opao u 20. stoleću, dok je, nausprot njoj, uspon doživela jedna pragmatičnija, egalitarnija i „narodnim masama pristupačnija“, američka kulinarska tradicija. Analizirajući hiljade novinskih članaka, oni su pokazali da su kvaliteti autentičnosti – uključujući geografsku specifičnost, jednostavnost i ličnu povezanost – zadominirali savremenim pisanjem o hrani. “Autentičnost se”, stoji u ovoj studiji, “koristi kako bi obezbedila razliku bez otvorenog ispoljavanja snobizma.”
Nekonzistentnost, nečistoća, jaki mirisi, komadići kvasca i drveta sa loze koji ponekad ulaze u bocu – sve to signalizira potrošaču da je prirodno vino alternativa blagom, monotonom “savršenstvu” komercijalnih proizvoda, na isti način kao što i male asimetrije razlikuju ručno izrađeni nameštaj od fabričkog. Prirodna vina nude sliku na kojoj se ništa ne može sakriti, i koja je, samim tim, u suprotnosti sa dosadnom i uštogljenom kulturom tradicionalnog vinskog sveta. Za mnoge ljude kojima klasična restoranska vinska karta predstavlja paklenu kombinaciju geografskog, istorijskog i hemijskog testa, „iskušavanja posebno osmišljenog kako bi se gosti osećali glupo“, sada, konačno, postoji i nešto vrlo privlačno u vezi ovog uzdizanja hijerarhije „problematičnih buntovnika“, ili barem, izvesne alternative koja čini da se dosadašnja hijerrhija može i ignorisati.
„Kada odlučite da je doslednost manje važna, zadobijate veću slobodu za način na koji ih probate: Nema nikoga iza ili iznad vas ko bi vam poturao svoje vinske opservacije; umesto da tražite greške, naprosto prihvatate ono što vam vino daje – kaže Vreg. „Bili smo u Terroirs-u, vinskom baru na Trafalgar skveru koji je Les Caves otvorio 2008. godine, okruženi uglavnom starijom garniturom pobornika u Oksford-majicama ili odelima, gotovo svi sa čašom ili bocom ispunjenim nečim što bi do pre 10 godina bilo gotovo neprepoznatljivo kao vino.“
Vreg je težak onda kada opisuje tipove tla ili vinarsku praksu, ali ima tendenciju da interpretira konačni proizvod na nekonvencionalni, labav i pomalo anarhični način, kao buntovni učitelj koji poznaje nastavni plan i program, ali poziva učenike da neprestano sumnjaju u ispravnost sistema koji ga je stvorio. “Klijenti će mi reći, ‘Oh, berba iz 2015. nije kao što je bila 2014-te’, a ja kažem ‘Dobro’, jer, to su, jelte različite godine, i, ukoliko ih je vinar pošteno pravio, ne pokušavajući da manipuliše vinom prema nekoj ideji kvaliteta – vino će uvek biti drugačije”, rekao je on. Jednom kada neko prihvati premise za spravljanje prirodnog vina, on „na određeni način,isključuje sve viševekovne rizike tipa ‘ah, te je godine bila loša berba – oh, bila je sjajna berba one godine!’. Sve što je proizvedeno – valja, a svako je prirodno vino dobro kao i sva druga (prirodna).”
Krute granice vremenom počinju da blede: Prirodna vina ne mogu zauvek ostati odvojena od svog tržišta. Postoje „prirodni vinari“ koji žele da prošire svoj posao, i postoje vodeći vinari – koji pokušavaju da reše problem koji je izveštaj vinarskih industrija iz 2016. nazvao „dugoročnim pitanjem zapošljavanja mladih“ – svi su oni željni da nešto nauče iz fenomena popularnosti prirodnih vina među mladim ljudima, zainteresovanih za domaća piva i žestoka – pića baš kao što su oni zainteresovani za vina.
Izabel Ležeron (Isabelle Legeron), uticajna somelijerka i vinska spisateljica kaže da je njena vizija budućnosti prirodnog vina “u pravljenju distance od ove slike bitnika u sandalama koji nemaju pojma šta rade”. Ona priželjkuje veću transparentnost i jasnije standarde o tome šta zapravo ide u konačni proizvod tj bocu prirodnog vina – nešto za šta ona smatra da proces prirodnog vina bez hemikalija favorizuje u odnosu na tradicionalno spravljana vina. Ona, takođe, želi da sa tržišta nestanu „boce s etiketama na kojima su prizori obnaženih dama“, koje ona naziva „prilično nesretnim proizvodom mamurluka ‘kluba zagorelih dečaka’ “.
Džej Rejner (koji, blago rečeno, ne spada u ljubitelje prirodnih vina) povukao je paralelu između prirodnih vina i uspeha pokreta organske proizvodnje hrane. Uprkos svojoj ogromnoj prepoznatljivosti, organska hrana i dalje predstavlja tek mali deo ukupnog svetskog tržišta, mada je njen rast obezbedio preko potreban kontrast i kritički osvrt na glavne tokove prehrambene industrije – što je stav koji se ne može ignorisati. Kao rezultat toga, mejnstrim je za kratko vreme postao „malo više organski“.
Ovaj proces je krajem prošle godine mogao da se ovlaš „uhvati“ u Šato Palmeru (Château Palmer), jednoj od najprestižnijih svetskih vinarija. I dok prirodni vinari često teže ka lakšim, svetlijim vinima, Chateau Palmer decenijama pravi gusta, visoko koncentrisana vina koja još decenijama neće odležati do svog punog potencijala. To je vino za jahtu, privatni avion i berzanske ajkule.
Ipak, kao dobar pokazatelj kako se razmišljanje o prirodnom uzgajanju vina infiltrira do najviših nivoa industrije može poslužiti direktor Šato Palmera, Tomas Durus, koji je svoje imanje u Bordou sasvim prilagodio biodinamičkoj poljoprivredi. To uključuje eliminaciju hemijskih đubriva i pesticida, uz primenu Štajnerovih teorija o biodiverzitetu i obradama flore i useva na lokacijama gde rastu. Durus je izjavio da će „za 10 godina svi ozbiljnije klasifikovani zasadi loze [u Bordou] ići ovim putem.“ Umesto uobičajenog prizora hiljada čokota koji izbijaju sa golog tla, među špalirima loze se odmah uočavalo zdravo grožđe koje je promaljalo iz sloja zdravih zelenih listova. Krave su davale obilno prirodno đubrivo, a uz njih su tu bile i ovce na ispaši, došle iz obližnjeg tora.
Sabrina Perne, glavna vinarka Šatoa Palmer uverljivo izlaže kako biodinamičko vinogradarstvo nije samo marketing. „Potrošači žele da piju više prirodnih proizvoda. Ali to nije samo trend. Nema budućnosti u ubijanju Zemlje“, rekla je ona. U proteklih nekoliko godina, Chateau Palmer je takođe eksperimentisao sa smanjenjem sadržaja sumpora u svojim vinima. „Prvi put kada smo Tomas i ja probali naše vino bez sumpora bilo je neverovatno“, kaže Perneova. “Bilo je tako otvoreno, tako izražajno. Sumpor čini vino veoma zatvorenim. “
Ako ovo deluje kao poznata priča o tržištu koje apsorbuje kritike i pretvara ih u nove načine zarađivanja novca, možda je ipak vredno napomenuti da će neki ključni elementi prirodno uzgajanih vina verovatno prkositi pokušajima povećanja proizvodnje. Svi u Šato Palmeru naglašavaju da njihova vina ne nastaju na potpuno prirodan način, već da samo što je moguće više ukidaju postojeće aditive. „Ne možemo da pravimo vino koje je potpuno bez sumpora. Ja ne želim vrenje i mutan sadržaj već da ona budu čista,” kaže Tomas Durus. A sa 10.000 sanduka vina – od kojih je cena svakog u maloprodaji veća od 2.300 evra – za razliku od manjih proizvođača prirodnih vina, oni sebi ne mogu priuštiti greške.
“Ovo je problem velikih gazdinstava i vinarija”, rekao je Siril Dibrej (Cyril Dubrey), vinar u selu Martijak, na oko 50 kilometara južno od Šatoa Palmer. “Morate smireno prihvatiti da ćete neke od bačvi izgubiti, ili pak naprosto prihvatiti vino onakvo kakvo je ispalo.”
Ali to je, uostalom, veoma dobar stav koji je potkrepljen njegovim „uradi sam“ načinom uzgajanja; Dibrejevi mali vinogradi leže naspram košarkaških terena i komšijskih bazena u dvorištima od kojih ga deli samo zajednička ograda.
“Trebalo bi da budete slobodni u glavi i srcu”, izgovara on smirenim zadovoljstvom. Potiče iz vodeće vinarske porodice i proučavao je enologiju u oblasti u kojoj je živeo. Nikada nije požalio što je prekinuo tu tradiciju. „Ponosan sam na vino koje potiče s ovog mesta. Ništa mu nije dodato. Vino je čisto.”