Inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom

„Svaka ideologija je jaka koliko su joj potencijali jaki“, govorio je Marks. Da li je neoliberalni kapitalizam sagoreo u svojoj slobodi i da li je „nevidljiva ruka“ samoregulisanog tržišta došla na naplatu ili je samo na redu pauza pred redefinisanje poretka?

Neoliberalizam kao dominantna „izvozna“ ideologija kreće krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina sa teritorije Ujedinjenog Kraljevstva pod vlašću Margaret Tačer i iz Sjedinjenih Američkih Država iz vremena predsednika Ronalda Regana. Uvoznici ideologije nisu morali da budu iz demokratskih poredaka, pa je tako jedan od prvih „uvoznika“ bio vođa čileanskog autoritarnog režima Augusto Pinoče.

Cela „izvozna grana“ svoju ekspanziju dobila je nakon što je spiritus movens ove škole mišljenja Milton Fridman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1976. godine, upravo za kreiranje novonastalog pravca baziranog na idejama Adama Smita još iz 18. veka. Razradivši ideju neoliberalizma, Fridman, inače savetnik Tačerove i Regana, dogmatizovao je principe nove vere — vere samoregulacije tržišta.

Vrhovni zakon ovakvog pravca trebalo je da bude romantična ideja ekonomskog postulata ponude i potražnje, odnosno čisto slobodno tržište bez mešanja države u ekonomiju, protivljenje protekcionizmu (barijerama i taksama) i visokim stopama poreza čime bi se, kako su mnogi verovali, smanjili monopoli na tržištu.

„Globalisti svih zemalja, ujedinite se“

Kreatori ideologije (ni)su računali na surogat proizvod neoliberalnog kapitalizma — pojavu globalnih tržišnih monopolista, koji upravo „nevidljivom rukom“ tržišta kontrolišu nedodirljivu dogmu ponude i tražnje i time pretvaraju slobodno tržište u nadgledano i laboratorisano.

Na prvi pogled, dva potpuno različita principa, dva logički teško spojiva ideološka kraja, kad se dublje sagleda, počivaju, izgleda, na veoma sličnim fundamentalnim smernicama. Nijedna od dve ideologije ne poznaje veru niti naciju.S jedne strane, neoliberalni kapitalizam se manifestuje kroz simfoniju globalizma, demokratije i prosperiteta, dok je za komunizam karakterističan državni intervencionizam (država ulaže i forsira svoje proizvodne procese) i jednostranačje, ali, iz prakse bi se reklo, ne nužno i loš prosperitet svojih građana. Kapitalizam predvode elitistički krugovi sa radnicima kao neiscrpnim resursom snage, dok u komunizmu na čelu pokreta deklarativno stoje radnici kao motor razvitka sa elitizovanim i povlašćenim vrhom u partiji.

Tako dolazimo do čuvene transformacije od komunističko-socijalističke maksime „proleteri svih zemalja, ujedinite se“ do „globalisti svih zemalja, ujedinite se“. Kako to da je jedan suštinski antikomunistički projekat prerastao u sličnu mašineriju koja otkriva sve nedostatke neoliberalnog kapitalizma kao izvorno antipolitičkog projekta?

Fantastična četvorka i Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju

U momentu kada je neoliberalni kapitalizam doživljavao svoj procvat, teško da su njegovi začetnici mogli da zamisle da će 30 godina kasnije neko drugi preuzeti ulogu glavnog igrača i protagoniste ovakve politike.

Do pre samo dve i po godine, na jednom od G7 skupova, zajedno su sedeli i smeškali se etablirani bičevi globalizma Barak Obama, Dejvid Kameron, Angela Merkel i Fransoa Oland, ubeđeni u apsolutnu dominaciju nad svetom i dogovarajući se kako sprovesti u delo dugo najavljivani odgovor kineskom projektu „Jedan pojas — jedan put“. Transpacifički sporazum za ekonomsku saradnju danas postoji na papiru, ali, nakon povlačenja SAD na čelu sa Trampom, ostatak zemalja Grupe 7 je ostao obezglavljen i bez novih ideja u daljem sprovođenju projekta. Udarac ekvivalentan izlasku SAD iz NATO-a.

Treba li spominjati da je, sem Obame, koga je nasledio Tramp, predstavnik sušte suprotnosti celokupne politike prethodnika, i Kameron u Velikoj Britaniji doživeo ogroman poraz nakon izglasavanja „bregzita“. Angeli Merkel, kao neprikosnovenom lideru Evropske unije, sprema se zamena koja će imati težak zadatak da održi takav autoritet, dok u Francuskoj Makron predstavlja možda poslednji trzaj liberalne levice u buktećoj situaciji „žutih prsluka“.

Kineski globalizam i zapadni merkantilizam

Kina, zemlja za koju se vezuje neprikosnoveno jednostranačje ali i prosperitet uprkos odsustvu demokratije zapadnog tipa, pobija nekadašnju tezu direktne povezanosti demokratije sa razvitkom i prosperitetom zemlje. Kapitalističko-komunistička „legura“ sistema kao da je bila dobitna kombinacija dveju suprotstavljenih teorija čija fuzija daje unutrašnju strogu kontrolu resursa i spoljašnji maksimalno liberalni pristup izvozu i investicijama zarad prodora na druga tržišta.

Razlozi uspeha ovakvog projekta su brojni — svakako da su kapaciteti, dobra struktura investicija i plan razvoja najvažniji, a sve pod čvrstom kontrolom neprikosnovenih lidera.

Za razliku od Kine, SAD, kao doskorašnji stub liberalnog ekonomskog projekta, ne samo da neće nastaviti takav vid razvoja, već će biti pionir istupanja iz sopstvenih projekata i organizacija. Pretnje napuštanju STO (Svetske trgovinske organizacije) put su ka novim ekonomskim krizama, dok uvođenjem barijera, kako fizičkih — zid sa Meksikom, tako i ekonomskih — sa EU i Kinom, mogu biti samo kratkoročno rešenje, ali, što je i ključno — znak da se zaista dešavaju tektonska pomeranja u svetskoj trci u ekonomiji.

Tramp i SAD kao da se ugledaju na novovekovni evropski merkantilizam, gde se cilj ogleda isključivo u pozitivnom trgovinskom bilansu sa drugom zemljom i bazira se na većim državnim investicijama u sopstvenu privredu, čak i po cenu uvođenja carina i otežavanju stranoj robi da uđe na lokalno tržište. Međutim, prelaz sa liderske pozicije globaliste ka dominantnom merkantlisti nije lako ostvariv.

Kada, na primer, imate jednu veliku fabriku automobila u zemlji, a uvodite carine na čelik koji morate da uvozite, samim tim povećavate i cenu svoje proizvodnje, što se već na početku nije svidelo kako stranim proizvođačima tako ni domaćim američkim, poput „Harlija Dejvidsona“.

Štafeta globalizma

Beskonačna akumulacija problema i kontrolisanje tih istih problema je umetnost politike koja čini najveće sile dominantnim. One rano prepoznaju određene procese i tamo gde nisu na „čelu stola“ neće ni da sede, dok svaku slabost svoju ili druge zemlje, iskoriste i pretvore u sopstvenu korist i moć. Upravo zato su u naprednim zemljama, pokretačima svetske ekonomije, promene stalne.

I u drugim zemljama su neophodne promene i one moraju da prate makroprocese u svojim mikrookruženjima. Mašine globalizma su poput velikih „titanika“ kojima nije lako da ugase motore i izbegnu ledeni breg pred njima, one to čine obično suptilno, dok su ishitreni potezi rizični kako za njih same tako i za okolne „brodiće“ koji plove nadajući se „dobrim talasima“ i koji direktno zavise od snage jačeg. Nekad se i najvećima desi „izliv sopstvene ideologije u mozak“ ili popularno „ideološki suficit“, što ne bi bio prvi put — zaokretanje sopstvenog sistema za 180 stepeni.

Ta inverzija neoliberalnog kapitalizma, sa bumerang efektom, krenula je da izjeda samu sebe i okrenula leđa svom doskorašnjem neprikosnovenom gospodaru. Štafetu neoliberalnog kapitalizma i povezivanja tržišta u svom novokomponovanom ruhu nastavljaju istočne zemlje, predvođene Kinom. Sa novim ambicijama i ideološkim potencijalima koji, čini se, nisu presušili, čak su našli i modus u kome bolje funkcionišu.

 

Sputnik News

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.