Šta definiše Englesku u doba Bregzita? Njeno samosažaljenje.
Engleski pisci su jednom opisali čitav svet. Sada je onima koji nas gledaju sa strane lakše da uoče šta je to što je ovu ostrvsku zemlju dovelo u sadašnji haos.
Voleo bih da prestanete da pričate o “engleskom”, rekla je moja žena, koja je Engleskinja. “Postoje razne vrste Engleza. Nismo svi kao Jacob Rees-Mogg. Ponovo sam iznela ideju da se svi mogu složiti, da smo svi na neki način krivi.” Naravno, bila je u pravu. Tek nedavno sam počeo da pričam o “Englezima”. Pedeset godina živeo sam u Engleskoj – u Londonu, tom najmanje reprezentativnom mestu na Ostrvu – i većina ljudi koje znam i volim su Englezi; Niko od njih nije Džejkob Ris-Mog (Jacob Rees-Mogg).
Aktuelna kriza nam je sa sobom donela i ovu lošu naviku. Među nekim od uzroka Bregzita najizraženiji je engleski nacionalizam, i lako je – mada pogrešno – iz te apstrakcije preći na konkretnije ideje ljudi koji veruju u njega i označiti ih „Englezima“. Irski pisac Fintan O’Toole to je učinio u svojoj knjizi o Bregzitu, „Heroic Failure“, u kojoj se u samom uvodu izvinjava zbog svog lapsusa. Frazama “Englez“ i „engleski“, piše O’Toole, namera pisca nije bila da opisuje “složene, kontradiktorne i duboko podeljene ljude”, već samo nastojanje da se “istraži mentalitet… čudnovat osećaj (mnogih Engleza), o imaginarnom ugnjetavanju (od strane drugih), koji je u osnovi Bregzita”.
Kako jedna nacija započinje da razume samu sebe? Ko građanima „obezbeđuje“ takvu vrstu „razumevanja“? U prošlosti se dešavalo da su neka društva koja su se upravo oslobodila stega kolonijalizma, još uvek razvijajući snažnu tradiciju pisanja i objavljivanja, često preuzimala svoje analize i uvide „sa strane“, iz drugih delova sveta. Na primer, posetilac Indije tokom 1960-ih, čak i više nego u Pakistanu – trudio bi se da pronađe dobar savremeni prikaz zemlje koju je opisao gotovo svako ko je u njoj živeo. Umesto toga (odnosno sopstvenog uvida), mnogo njih bi se oslanjalo na druge pisce koji su živeli ili dugo boravili na nekom mestu – pisaca kao što su V.S. Najpol ili Džefri Murhaus, čiji su sudovi i osvrti često osporavani u zemljama o kojima su pisali, deklarišući njihove uvide kao manjkave ili površne, ali koje su ipak, i pored svega, uticale na to kako lokalno stanovništvo, ali i posetioci, vide to mesto.
Poznato je da je Viđadhar Suradžprasad Najpol posmatrao „uobičajen prizor“ javne defekacije. “Indijci se olašavaju posvuda”, pisao je, u ritmu koji odjekuje kroz najpoznatiji govor Vinstona Čerčila: “Oni bi se uglavnom, olakšavali pokraj pruga. Oni, međutim, to rade i po plažama; olakšavaju se na padinama brda; na obalama reka; na ulicama; i za to nikada ne nalaze neki izgovor ili pokriće.” Pa ipak, figure ljudi koji čuče (“večni i simbolični poput Rodenovog mislioca”) nikada se nisu pojavljivale u romanima, igranim filmovima ili dokumentarcima. Najpol je osećao da su ovi prizori bili „nevidljivi“ za oko Indijaca, ali da je, možda, istina da su oni prihvaćeni kao neizbežni – kao činjenica koja odražava siromašan život.
Pedeset godina kasnije, jedna daleko bogatija Indija započela je veliku ekspanziju gradnje javnih toaleta, koji su ukazivali da ovi prizori Indijscima uopšte nisu bili tako nevidljivi.
Najpol je pripadao jednoj posebnoj engleskoj tradiciji spisatelja, „književnih putnika“, koji su gajili ubeđenje da je čitav svet izvan Engleske „dohvatljiv“ njihovoj literarnoj „dijagnozi“ i da, shodno toj tradiciji „svevidećig kritičara“, nikada ne oklevaju da otvoreno prosuđuju i opisuju zemlje koje posećuju. Sama Engleska, međutim, nije imala niti osećala potrebu da bude viđena očima onih koji je posmatraju sa strane, „autsajdera“. Od Viljema Kobeta, preko Fridriha Engelsa do Dž.B. Pristlija i Džordža Orvela, engleskim piscima – ili oni kojima je engleski domicilna zemlja – ukazivalo se poverenje da svojim sunarodnicima ispravno prikazuju i objašnjavaju mesta u kojima su boraviji. Asimilovani stranci na u Ujedinjenom Kraljevstvu – stranci kao što su Mađar Džordž Majks (George Mikes – Đerđ Mikeš) a u skorije vreme američki pisac Bil Brajson – uživali su u prijatnom humoru, kojim su uzdizali život Engleza. “Kontinentalci imaju seksualni život; Englezi imaju bočice i termose sa toplom vodom “, kako je Mikeš primećivao. Njegove bi knjige često na koricama imale crtež crtani film osobe (Engleza) sa polucilindrom na glavi.
Bilo je, naravno, i drugih vrsta knjiga o Engleskoj – knjiga koje su pisali oni koji su posećivali britansko Ostrvo: tokom 19 veka, ova kolevka industrijskog napretka i najveće carstvo sveta nije moglo biti ništa drugo osim predmeta fascinacije. Nemački romanopisac Teodor Fontane objavio je nekoliko interesantnih studija o Engleskoj i Škotskoj tokom pedesetih godina 19. stoleća, dok je muslimanski lingvista i aristokrata Mirza Abu Taleb Kan iza sebe ostavio čudesan spis o putovanju kroz Englesku i Irsku 1800. godine. U jednom od najranijih opisa Evrope od strane nekog Indijca, Kan je pisao o parnim motorima, ukusnom zalogaju,, izvrsnim vinima i ženama čija lepota i graciozno plesanje “oduševljavaju moju maštu”.
U Engleskoj, izuzev akademskom krugu, ovi su pisci i knjige ostali uglavnom nepoznati; sve donedavno, poslednje izdanje Kanovih putovanja bilo je 1814. godine. Uobičajena engleska polica za knjige je, umesto knjiga o engleskim okruzima, bila popunjena knjigama koje su napisali putopisci, koji su ih 20-tih godina prošlog veka pisali zahvaljujući tome što su bili u posedu – automobila, koji im je bio dragocena pomoć i „sredstvo za rad“; ili slavni štampani serijali poput „Britanije u slikama“, u kojima su reprodukcije lepih otisaka i slika pričali slikovitu priču o britanskim pomorcima, britanskom vremenu i meteo-uslovima na Ostrvu, britanskim satovima i časovničarima, britanskim insektima… i tako dalje, u serijalima od po nekoliko desetina knjiga. Englesku ili Britanija? Razlika koja se pojavila tokom 1940-ih, kada su se pojavile ove knjige, jedva da se činila važnom. U toj konfuziji je ipak postojala stabilnost. Potreba da sebe pogledamo onako kako drugi gledaju na nas bila je neuroza prepuštena zemljama manje sigurnim i stabilnim od nas samih.
I, odjednom, sve se to promenilo. Posetilac britanskog ostrva je, u svojstvu analitičara, zadobio više i dublje uvide od nas, insajdera, o tome kako je Engleska dostigla sadašnje stanje nestabilnosti: naciju koja je u razmaku od dve godine uspela da uništi reputaciju pragmatičnosti i praktičnosti koju je vekovima gradila.
U „Herojskom propustu“ (Heroic Failure), O’Tul nudi centralnu, seksualnu metaforu za pad Engleza, situaciju kojom Engleska alternativno dominira ali joj se i povinuje: “mazohistička želja za traženjem poniženja, u kombinaciji s grandioznim osećanjem da je takvo ponižavanje predstavljalo uvredu uperenu protiv izuzetno finih ljudi” . Ovo je možda pomalo komplikovano, i uključuje Englesku koja sebe zamišlja kao imperijalnu moć (u svetu), koloniju (u EU), pobednicu (u Drugom svetskom ratu) ali i pobeđenu (ekonomskim performansama svojih evropskih komšija u godinama nakon Drugog svetskog rata). Sve ovo možda deluje previše fiktivno ili izmaštano, ali se radi o mnoštvu tačaka o kojima valja razmišljati.
Nevil Čemberlen ostaje premijer kojim ondašnji i ovdašnji ostrvski anti-evropljani najviše vole da se pozabave. Terezu Mej, Dejvida Kamerona i Teda Hita danas upoređuju s njim, što, naravno, podstiče još jedno poređenje: da je EU ekvivalentna nekadašnjim silama osovine. Boris Džonson je samo najsvežija pojava u toj dugoj liniji antievropskog kursa među Englezima. “Iskreno, ostrvski suverenitet je pitanje koje se proteže sve do Adolfa Hitlera”, rekao je konzervativni ministar Nikolas Ridli koji je 1990. bio angažovan u izgradnji evropskog monetarnog sistema… A nisam baš siguran da ne bih više voleo skloništa od Hitlerovih vazdušnih napada, uz šanse da se odupremo nacistima, od prostog preuzimanja (Britanije) putem ekonomije i finansija.”
Inok Pauel (Inoch Powell) je pre trideset godina izrazio žaljenje što zakoni uvedeni engleskim učešćem na zajedničkom evropskom tržištu podrazumevaju da Britanci uskoro “ne bi preostalo ništa (od ideala) za koje vredi umreti… Patriotizam znači imati naciju za koju ćete umreti, da vam bude drago što zbog te nacije umirete – i to svakog dana vašeg života.”
O’Tul piše da izjave Ridlija i Pauela proizveli su „mučeništvo“ do “novih nivoa samo-uništavajuće fantazije”, ali je, takođe, zaliveni samosažaljenjem da je odvojeno obaveštenje učinilo značajan doprinos angažmanu Engleske. “Od svih prijatnih emocija, samosažaljenje je ona koja u najvećoj meri čini da ostanemo sami na vetrometini… Bregzit, stoga, ima smisla za (ovakvu) naciju, koja obožava da oseća i emituje sažaljenje prema samoj sebi.” Od Dablina do Londona, to je mala mudrost koju valja imati na umu – pre no što padne mrak.