Španija, useljenici i poreklo: bašta šarolikog cveća

Kako druga generacija emigranata transformiše pejzaž španskog društva? Priču napisala Juli Hara za englesko izdanje El paisa.

Deca rođena među strancima u Španiji održavaju kulturne veze svojih roditelja i traže reference koje će im pomoći da kreiraju svoj identitet.

Što se mene tiče, ovo (u Španiji) funkcioniše “, kaže Fatima J. (23), koja je rođena u Almeriji od oca Marokanca i majke Španjolke. “Ako treba da komentarišem nešto (u vezi nas doseljenika u Španiju), onda bi to bilo pozitivno. Istina je da kada ste mali, onda vas zadesi puno stvari, a takođe ima puno stvari za koje niste sigurni u novoj sredini (kao što je za nas Španija). Jer, pristup podizanju dece se može toliko razlikovati: postoje stvari uvrežene u kulturi svakog naroda koje drugi narodi odista ne mogu razumeti.”

Deca rođena u Španiji od strane imigrantskih roditelja nisu morala da prolaze kroz tipična iskušenja i stradanja migranata, mada moraju da žive u prostoru između dve kulture. Ona pripadaju novoj generaciji Španaca odgajanoj na Iberijskom poluostrvu, a čiji roditelji potiču mahom iz zemalja sa juga (uglavnom Afrike).

Prema izveštaju o rastu imigracije u Španiji, španski useljenici i njihova deca često su bilingvalni (dvojezični), dok im njihov mešoviti identitet omogućava da uživaju u kulturnim vezama svojih roditelja, istovremeno nastojeći da se pozicioniraju u španskom društvu: ovo su Podaci o integraciji dece imigranata, objavljenim 2014 godine od strane fondacije La Caixa.

U Španiji, 20% rođenih beba potiče od (barem jednog) stranog roditelja

Fátima J., koja je diplomirala na odseku kriminologije Univerziteta Pablo de Olavide u Sevilji objašnjava da je odrastala na dva veoma različita načina razmišljanja, što joj je pomoglo da bude tolerantnija. Fátima gaji dva pristupa životu, i kaže da su je posete Maroku tokom praznika naučile da poštuje vrednost gostoprimstva naroda iz kojeg potiče i njen otac. “Uvek ste dobrodošli u nečiju kuću”, kaže ona. “U Španiji je ovo čudno jer morate biti pozvani od strane rodbine kako biste kod njih obedovali. Međutim, u Maroku su vam vrata otvorena u bilo koje doba dana.”

U prošlosti (2005. godine), nije bilo sasvim jasno da li će imigracija u Španiji nastaviti da raste ili će se taj trend promeniti. U zemlji je registrovano četiri miliona stranaca, što je 10% od 46,7 miliona stanovnika Španije, a podaci iz Nacionalnog zavoda za statistiku (INE) pokazuju da je nova generacija Španaca najbrojnija do sada.

Studija koju je „Verne“ sproveo o rođenjima, nacionalnosti i populaciji otkriva da je 20% od skoro pet miliona rođenih u poslednjoj deceniji – )dakle gotovo milion novorođenih, što je 1.150.629 građana – poticalo od najmanje jednog stranog roditelja, prema podacima INE-a od 2007. do 2017. godine.

“Mislim da se još više osećam Špancem jer sam u ovoj zemlji odrastao, premda se isto tako identifikujem i sa japanskim vrednostima” (Kinue Tsubata, Španac čiji je otac poreklom iz Japana)

Podaci prikupljeni između 2006. i 2016. godine ukazuju na to da su roditelji imigranata koji su stigli u Španiju tokom poslednje decenije pretežno marokanskog porekla (njih oko 26%), uz Rumune (12%), Ekvadorce (6%) i Kineze (4%). Njihova deca jesu ta koja danas transformišu pejzaž španskog društva.

Iker E., student elektronike, takođe živi i proživljava dve različite kulture koje dele jedan jezik. Zahvaljujući naporima svojih roditelja, on takođe gaji snažnu vezu sa Ekvadorom, uprkos činjenici da su ga njegovi roditelji napustili još ​​tokom devedesetih. “Oni (Ekvadorci) su vrlo orijentisani na porodicu”, kaže on. “Svi oni veoma mnogo pomažu kod kuće i to se vidi.”

Rođen 2000. godine, Iker voli ekvadorsku kuhinju iako kaže da su sastojci za te srednjeameričke recepte skupi u Španiji, tako da ih često nemaju. „Međutim, ja isto tako jedem i uživam u španskoj tortiliji, paelji i kokidu [cocido, kuvani obrok na bazi leblebija) koje tako mnogo volim”, kaže on. “Stvarno smo srećni što u kući kuvamo različita jela koja potiču iz različitih kultura.”

Longitudinalna studija o drugoj generaciji (koju je izradila La Caica), koja je trajala tokom perioda od 10 godina, i uz 7.000 obavljenih intervjua, sugeriše da su identiteti dece imigranata fluidni, da laviraju, i da se menjaju tokom vremena i shodno kontekstu u kojem se nalaze, posebno tokom adolescencije.

“Deca imigranata biraju vrednosti iz svake kulture koja vredi sačuvati”, kaže Natali Hadž Handrim (Nathalie Hadj Handrim), koja je na univerzitetu u Barseloni doktorirala na predmetu španske i latinoameričkih civilizacija.

Mónika Sosa (28), rođena je u Havani na Kubi. Sada ima dvojno državljanstvo i ponosna je na svoje kulturno nasleđe. “Moji baba i deda bili su Španci koji su emigrirali na Kubu”, kaže ona. “Tamo su pustili svoje nove korene, i tamo se rodila moja majka”.

Mónika, koja na Sorboni u Parizu trenutno radi na svom masteru na predmetu Primenjenog francuskog jezika, dodaje da su ona i njeni roditelji došli u Španiju i nastanili se u Mazarrónu, u Mursiji, kada joj je bilo četiri godine. Iza zatvorenih vrata, porodica je i dalje veoma „kubanska“. “Nikada nisam imao osećaj da sam neko koji je emigrirao”, kaže ona. “Istovremeno osećam da sam sa Kube; Odrastala sam slušajući salsu, Huana Gabrijela, Marka Entonija, i priče mog oca koji je stalno pričao o komunističkoj diktaturi. Imam dvostruko nasleđe.” Njeni omiljeni kubanski pisac je, kako kaže, Leonardo Padura.

Rođeni u Španiji, ali ne i sa španskim državljanstvom

Nisu sva deca stranaca rođena u Španiji dobila špansko državljanstvo. To zavisi od pravnog statusa njihovih roditelja. Ukoliko nijedan roditelj ne poseduje špansko državljanstvo, u tom slučaju njihova deca uzimaju državljanstvo svojih roditelja – osim ukoliko nisu apatridi.

U pravnom smislu, ovo je poznato kao pravo na državljanstvo po krvi, nasuprot pravu na državljanstvo prema mestu rođenja. Prema španskom zakkonu o građanskim pravima, da bi se deca priznala kao Španci na papiru, bilo koji od njihovih roditelja mora da ima špansko državljanstvo – ili njihovo dete mora da barem godinu dana boravi u Španiji.

Između 2013. i 2017. je 108.074 imigrantske dece dobilo špansko državljanstvo

Fátima A., rođena u Madridu od roditelja poreklom iz Maroka, prekinula je s nasleđem svojih roditelja kada je odrasla. Pre podnošenja zahteva za svoju ličnu kartu, njeni roditelji su morali da čekaju 10 godina do konačnog, zakonskog odobrenja njihovog boravka u Španiji. Ovaj 10-godišnji uslov boravka važi za sve strance, osim za Latinoamerikance i izbeglice koji u ovoj zemlji zvanično moraju da provedu samo dve godine. U 2013. godini, nakon što je uspela da „preskoči“ brojne birokratske prepreke, čitava Fatimina porodica je i zvanično proizvedena u Špance, došavši napokon u posed ličnih dokumenata ove zemlje.

“Moji roditelji su želeli da dobijem špansko državljanstvo kako se ne bih razlikovala [od Španaca], da bih imala jednak tretman kao i oni”, kaže Fatima (20), koja nosi tradicionalnu marokansku maramu. “Posle toga, shvatate da, iako na papiru imate špansko državljanstvo, i dalje se smatrate drugačijim na nacionalnoj osnovi.”

Adrian N. (18), koji je rođen u Madridu, kaže da nema veze sa Ekvatorijalnom Gvinejom odakle potiči roditelji njegovih roditelja. Njegov otac je rođen u Španiji. Asrian studira za inžinjera elektronike i igra fudbal za Rajo Valjekano, aktivan je na Jutjub kanalima poput The Grefg i Pro Gadget.

Prema riječima alžirskog sociologa Abdelmaleka Sajeda, koji je devedesetih proučavao decu imigranata u Francuskoj, administrativna i društvena stvarnost čine da se ova deca uvek nalaze na sredokraći između dva sveta.

“S jedne strane, postoji administracija – papirološka realnost koja određuje nacionalnost […], dok, sa druge strane, postoji društveni kontekst koji čini da ova deca žive između dve države, dve nacionalnosti i dva društva – izvan jasnih pravnih dimenzija […] tako da postaju proizvod ali i žrtve iste priče”, piše Sajed u svom radu  „Dvostruka prisutnost“ (The Double Absence). To je priča koja opisuje emigantski put od njihovih snova do njihovih patnji.

Pogled na podatke INE-a u periodu od 2013. do 2017. godine pokazuje da je bilo 108.074 imigrantske dece koja su u tom periodu stekla špansko državljanstvo, od kojih je njih 46.700 prethodno imalo Marokansko državljanstvo, 8.556 su bili Ekvadorci, 5.818 Bolivijci i 4.318 Nigerijaca.

Roza Aparisio iz istraživačkog instituta José Ortega i Gasset i koautor Longitudinalne studije o drugoj generaciji imigranata, ukazuje na nedavni skok među marokanskim useljenicima koji postaju državljani Španije, nakon što u Španiji provedu 10 godina neprekidnog boravka.

To je zato što je, prema podacima INE, marokanska imigracija, dolaskom 70.000 migranata, dostigla istu tačku na kojoj je bila i pre 10 godina. Prošle godine je iz Maroka u Španiju stiglo 39.000 migranata, sličan broju onih koji su iz te zemlje ušli 2009. godine.

Četiri miliona ljudi, ili oko 10% španskog stanovništva, trenutno su registrovani kao strani državljani, od kojij su većina ili Marokanci ili Rumuni. prema izveštaju Ministarstva za zapošljavanje i socijalna pitanja, ovaj procenat je u 2001. iznosio 3,85%.

Kovanje identiteta kroz umetnost

Kinue Cubata (Kinue Tsubata) je rođena 1995. godine u Španiji, i danas održava bliske veze sa svojim japanskim poreklom i korenima. Iako njena majka potiče iz Alikantea, oba roditelja – njen je otac iz Nagaoke u Japanu – imaju u sebi japanske krvi a i usađene japanske vrednosti, kao što su tačnost, upornost i polaganje pažnje na detalje.

“Mislim da se definitivno više osećam Španjolkom jer sam odrasla u Španiji, ali se takođe prepoznajem i u japanskim vrednostima”, objašnjava Kinue, koja trenutno radi u Londonu na svojoj magistraturi iz japansko-internacionalne administracije u Školi orijentalne i afričke studije. “Imam jake veze sa japanskom kulturom i gledam serije i filmove na japanskom jeziku, tako da neću zaboraviti (japanski) jezik.”Ona kaže da su joj omiljeni japanski animirani filmovi kao što je „Haulov pokretni zamak“ i „Odlučni“, oba nastala u čuvenom japanskom studiju Ghibli.

Otkad je bila mala, bila je primorana da pronađe svoje kulturne odrednice jer su svi na španskoj televiziji i u crtanim filmovima bili – belci. “Bila sam privučena filmovima poput Mulana, a kao mala sam imala japansku Barbiku koja je nosila kimono”, kaže ona. Cubata sada pokušava da što intenzivnije učestvuje u kulturnim događajima koje u Španiji priređuje japanska zajednica.

“Deca imigranata biraju za sebe vrednosti svake kulture iz koje potiču” (Natali Hadž Handrim, doktorka hispanologije i španskog jezika)

Prema rečima majki dece afričkog porekla, kao  što su to Sara Plaza i Kenija Ramos, deci druge generacije useljenika potrebne su odrednice koje bi im pomogle u građenju sopstvenog identiteta, “kako u medijima tako i u okviru institucija”, kaže Sara, majka dvogodišnjeg deteta čiji je otac Senegalac.

“Sve do čega nastoje da dopru (u španskom društvu) sadrži kulturno nasleđe isključivo belih ljudi, a posebno tipične su plavuše sa plavim očima”, kaže Kenija, koja ima sedmogodišnju ćerku.

U cilju izgrađivanja identiteta svoje dece, obe žene pokušavaju da pronađu relevantne kulturne reference u hrani, pričama i igračkama. “Teško je jer u našem okruženju ne postoje informacije”, kaže Kenija; ona ističe da na engleskom postoji daleko više knjiga nego na španskom jeziku, knjige kao što su „Mali Lideri: hrabre žene u crnačkoj istoriji“, ili pak „Kirikú i čarobnjaci“.

Pozorišna trupa „Projekat granice“ (Cross Border Project), koji je začet u Njujorku i koja je od tada pustio korene i u Španiji, radi na komadu „Fiesta, fiesta, fiesta“, koji govori o sedam tinejdžera rođenih u Španiji čiji su roditelji useljenici.

Predstava pokriva teme poput nošenja marama, sukoba među kulturama između roditelja i njihove dece, kao i snovima i strahovima tinejdžera. “Ono što se dešava u učionici na pozorišnim daskama je zapravo ono što se dešava u Španiji”, kaže dramatičarka Lusija Miranda, koja je svoj komad zasnovala na svojim, autentičnim razgovorima i intervjuima sa imigrantima i njihovom decom.

“Pitanje identiteta je veoma važno i sa njim se suočava ne samo Španija već i čitava Evropa, a to nije ono što promovišu nacionalisti. Mislim da se ovo pitanje u javnim debatama skoro i ne pominje. Ljudi koji su mi veoma bliski i dalje govore o Španiji na način koji je potpuno zastareo. Španija više nije bela i katolička. Ona je danas veoma raznolika.”

 

Yuly Jara, El Pais (englesko izdanje)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.