Svi bi da izvuku što više od velikih rudarskih kompanija

Kako rastu cene zlatu, dijamantima i bakru, tako je sve više zemalja koje zahtevaju da zapadni rudarski operateri plaćaju sve veću rudnu rentu tj prava za korišćenje ali i poreze, da te sirovine obrađuju na lokalnom nivou ali i da odstupe od kontrole rudnika.

Od džungli Konga do indonezijskih visija, besni borba između države tj njenih donosilaca odluka i velikih rudarskih kompanija zbog kontrole nad proizvodima vitalnim za proizvodnju praktično svega: od čelika i električnih automobila, do pametnih telefona.

Lideri u razvijanju sveta, podstaknuti rastućim cenama mineralnih sirovina, već godinama iznoseći svoje najoštrije zahteve zapadnim rudarskim kompanijama i apelujući na njih da im isplaćuju visoke naknade i poreze, da prerađuju sirovine robu na lokalnom nivou a ne izvan zemlje, kao i da odstupe od kontrole rudnika.

U Indoneziji su Rio Tinto PLC i Freeport – McMoRan Inc. bili pritisnuti da prodaju većinski deo paketa akcija a time i kontrolu drugog najvećeg svetskog rudnika bakra, Grasberga, zemlji koja ima za cilj da državne kompanije koje su dosad bile u posedu resursa transformišu u svoje komercijalne industrijske nemani.

Tanzanija je prošle godine udarila na filijalu kanadskog Barrick Gold Corp-a sa poreskim računima od 190 milijardi dolara, što je četiri puta više od bruto domaćeg proizvoda zemlje. U martu je Zambija predala kanadskoj firmi  Quantum Minerals Ltd. račun za uvozne dažbine i kazne u ukupnom iznosu od oko 8 milijardi dolara. Demokratska Republika Kongo je u junu potpisala novi zakon o rudarstvu, kojim će imati veći deo rudarske dobiti. Papua Nova Gvineja, Mali, Sijera Leone i drugi su takođe razmatrali svoje ugovore o rudarstvu i onome što piše u njihovom zakonodavstvo.

“Neću oklevati da zatvorim sve rudnike ukoliko kompanije ne budu plaćale ono što nam dosad duguju”, izjavio je prošle godine tanzanijski predsednik Džon Magufuli. “Pokrenuo sam ekonomski rat.” Tamzanija i zemlje koje imaju sličnu situaciju kažu da zemlje zaslužuju više od profita nastalog izvlačenjem njihovih sirovina. Zahtevi za većim učešćem u bogatstvu resursa porasli su pre nego što su cene porasle – ali ljudi u ovoj industriji kažu da fiskalni i politički pritisci sada ojačavaju odluke ovih vlada da izvuku više bogatstva koje prave rudarski konglomerati.

Talas novih, populističkih vlada pokušava da plati svoje račune i dugove jer su se u poslednjih nekoliko godina uzajmile sa strane kako bi obezbedile svoju infrastrukturu. Vlade ovih zemalja gledaju na privatne kompanije – koje su, inače, često i najveće kompanije u zemlji i koje nemaju previše fleksibilnosti da bi odustale od svojih višegodišnjih investicija – kao na potencijalni izvor prihoda. Cene mnogih roba su se oporavile, iako nisu blizu rekordnih nivoa kao pre oko osam godina, dok se profit 40 najvećih rudarskih kompanija na svetu prošle godine više nego udvostručio.

“Mi smo veoma profitabilni i stoga svi – zajednice, vlade – žele da zadobiju što veći deo kolača”, rekao je izvršni direktor kompanije Rio Tinto Žan-Sebastijen Žak u intervjuu. Rudari tvrde da zaslužuju velike profite zbog finansijskih rizika koje preuzimaju i ogromnih troškova za istraživanje i izgradnju rudnika. Ipak, rudari kažu da imaju novo shvatanje važnosti otkrivanja ugovora, kao i potrebu bolje saradnje sa vladama kako bi stekli ono što nazivaju „društvenom licencom za rad“ – široko rasprostranjene podrške zajednice.

Neki rudarski giganti opstaju i ostaju tako što nastoje da opovrgnu svoje ili poteze dotičnih država domaćina,ili pak pokušavajući da s njima ispregovaraju o drukčijim uslovima, koji im obično daju prava iskopavanja resursa u zamenu za plaćanje naknade. Druge  kompanije se kod kuće u svojim domicilnim zemljama okreću novim investicijama, nadajući se da im tehnologija može pomoći u oživljavanju starijih lokacija. Anglo-australijska BHP Group doo, najveća svetska kompanija za rudarstvo po vrednosti, kaže da želi da se fokusira na mesta koja su predvidljivija i stabilnija, uključujući Australiju i Sjedinjene Države koje su izašle iz Južne Afrike, Mozambika, Indonezije i drugih zemalja.

Neki rudarski giganti koji odlaze prodaju svoje akcije ili pokušavaju da ispregovaraju o novim uslovima. Neki rudari u odlasku prodaju svoju imovinu lokalnim investitorima ili kineskim kompanijama, koji su podstaknuti potrebama kod kuće i koji se ne suočavaju sa pritiscima akcionara u odnosu na rizik koji zapadni rudari preduzimaju. Kompanije u državnom vlasništvu takođe teže da prijavljuju manje nego što to čine međunarodne rudarske firme.

Rukovodioci iz rudarstva kažu da će oživljavanje onoga što oni nazivaju „sirovinskim nacionalizmom“ ugušiti ulaganja u nove projekte usled povećanih troškova i rizika. Lokalnim rudarskim preduzećima mogu nedostajati kapital ili veština samostalnog obavljanja poslova, što potencijalno smanjuje proizvodnju, kažu oni. Zemlje koje zavise od prihoda nastalih sirovinama – sredstava namenjenih kojima potom finansiraju svoje budžete – mogle bi doživeti neugodnosti.

Kada se radi o svetskim tržištima, smanjeno snabdevanje moglo bi značajno povećati cene metala ukoliko globalni rast i dalje snažan, dok bi proizvodnja Teslinog novog modela 3 i Eplovog ajfona postali skuplji.

U Tanzaniji, populistički nastrojeni Magufuli je 2015. godine preuzeo vlast, i to na izborima obeleženim povicima o navodnoj prevari samo kako bi počeo da centralizuje i učvršćava svoju vlast. Nakon predizborne kampanje, tokom koje je obećavao da će obezbediti veći udeo države nad svojim sirovinama, lider čiji je nadimak “Buldožer” je mnogim kompanijama poništio rudarske dozvole, podigavši im naknade koje treba da plate i optuživši filijale kompanija Barrick Gold i Acacia Mining PLC za nedovoljno potkrepljene izveštaje o proizvodnji zlata i bakra, što ga je dovelo do računice od čak 190 milijardi dolara u neplaćenim porezima, kaznama i kamatama.

Ova zemlja je, takođe, jednoj britanskoj rudarskoj firmi na aerodromu zaplenila oko 15 miliona dolara vrednu pošiljku dijamanata, tvrdeći da je njihova vrednost potcenjena, ali i zabranivši izvoz nekih metalnih koncentrata kako bi podstakao razvoj svoje lokalne industrije za preradu sirovina. Magufuli, za koga ankete govore je rekao da je popularan na lokalu, poništavaju ravnotežu između prisustva stranih kompanija i domicilnih poreskih obveznika, jer su pod prethodnim administracijama mnogi rudari dobijali podsticajne poslove.

 „Akacia“, koja čini 15% ukupnog izvoza Tanzanije, negirala je da je učinila bilo šta loše. Firma „Barrick“ je prošle godine izjavila da će „Acacia“ platiti 300 miliona dolara u sklopu dogovora za rešavanje spora, odnosno skoro 40% prihoda Akacije u 2017. godini, ali nije postignut konačni sporazum. Proizvodnja „Akacije“ je proširena u odnosu na tanzanijsku zabranu izvoza metalnih koncentrata, a kompanija je rekla da želi da proda udeo ili čak svu svoju imovinu koju poseduje u toj zemlji.

Na Zambiju se dugo gledalo kao na jednu od zemalja sa najvećim prilivom investicija u tom delu sveta, ali se i to promenilo. Njena pozicija kao afričkog proizvođača bakra broj dva, odmah iza Konga, pomogla je u podsticanju ekonomskog rasta, što je doprinelo podizanju trgovačkih centara i poboljšanju kvaliteta kuća – upotrebljavajući danas i ciglu, nakon što su se dosad pravile isključivo od opeke.

I mada su cene bakra primerene, one su i dalje za oko 40% niže u odnosu na njihov cenovni vrhunac iz 2011. godine, što takođe pogoršava finansije zambijske vlade. Rudarstvo je 2016. predstavljalo 12% BDP-a ove zemlje. Očekuje se da će u 2018. godini iznos zambijskog državnog duga ići do 66% BDP-a, u odnosu na samo 27% koliki je bio pre pet godina.

Prvi rudnik bakra u posedu First Quantum Sentinel-a, čija je gradnja koštala 2,3 milijarde dolara, ušao je u proizvodnju u novembru 2016. godine. Iz rudarskog okna svakodnevno izlazi preko 45 gigantskih kamiona punih rude. Radnici i njihove porodice šetali su duž asfaltiranih ulica s alejama, načičkanih ogromnim mravinjacima u gradu kojeg je podigla firma First Quantum, mestu izgrađenom za više od 85 miliona dolara.

Zambija je ovog proleća firmi First Quantum ispostavila račun od skoro osam milijardi američkih dolara zbog, kako je rečeno, netačnih deklaracija a samim tim i nižih carinskih dažbina na uvoz njenih mašina i materijala dopremljenih u Zambiju kao sredstvo kojim će Sentinel obavljati posao – uz sve to, idu i kazne i zatezne kamate. “Tražićemo sve dostupne opcije kako bi naša država naplatila sve poreze u ime zambijskog naroda”, rekao je u martu glasnogovornik zambijske Uprave javnih prihoda. Zvaničnici su odbili da dalje komentarišu. First Quantum je negirao da je počinio bilo kakvo krivično delo. “Potpuno smo zatečeni ovim (razvojem situacije)”, rekao je Filip Paskal, izvršni direktor kompanije First Quantum na objavljenu vest o novčanoj kazni. “Potpuno odbijamo opciju da platimo celokupan iznos.” First Quantum je rekao da, po ovom pitanju, ta firma stupa u dijalog sa vladom.

Zambija je u septembru najavila nove poreske mere na rudarske kompanije, uključujući povećanje naknade od 1,5 procentnih poena, novu petoprocentnu naknadu za uvoz bakra i kobaltnih koncentrata kao i carinu od 15% na izvoz plemenitih metala i dragog kamenja. Ministar finansija je rekao da je svrha ovih mera obezbediti uslove da “i Zambijci imaju neke koristi od svog mineralnog bogatstva”.

U Indijskom okeanu, u Indoneziji, mnogi strani rudari prodali su svoje operacije drugim preduzećima nakon politike višegodišnjih revizija koje su indonežanske vlasti primenjivale na rudarske kompanije. Lideri ovog arhipelaga bogatog mineralima dugo su želeli da im inostrani rudari udele veće parče svog profitnog kolača, uzrokovanih zabrinutošću da su upravo ovakve firme imale dobru saradnju sa bivšim diktatorom Suhartom, koji je vladao do 1998. godine. Indonezija se fokusirala na rudnik bakra Grasberg, njen daleko najvažniji prirodni resurs, koji je brojnim Indonežanima najveći simbol inostrane korporativne moći.

Smeštena u planinama visine preko 4200 metara u dalekoj pokrajini Papua, ova je bila Friportova „keš-krava“ koju je ova firma zdušno muzla, katapultirajući kompaniju iz Feniksa u red najvećih proizvođača bakra, sa 1,8 milijardi dolara u prošloj godini. To je takođe bio izvor lokalne kontroverze, pošto je njegov prvi ugovor bio potpisan 1967. godine, koji prvobitno nije davao nikakav udeo vladi. Pregovori o ugovoru tada – kao i u decenijama koje su usledile – bili su zasuti izveštajima o neuspešnoj ekspertizi poslovanja u nekadašnjem autoritarnom režimu, kao i saradnji koju je ta kompanija imala sa Suhartoom i njegovim krugom bliskih lica, što je istraživanjem lista Volstrit Džornal dokumentovano. Friport je rekao da je njegovn ugovor bio fer.

Rudnik je takođe bio zabrinut zbog tvrdnji da je „Freeport“ prouzrokovao štetu životnoj sredini i da se sarađivao sa vojskom Indonezije, koja je nasilno razbila separatiste koji se protive rudniku. Freeport je na ove optužbe odvratio kako se pridržava najviših standarda ljudskih prava, kao i da je posvećen minimiziranju njenog uticaja na životnu sredinu. Rečeno je i da je u Grasberg uloženo više od 14 milijardi dolara tokom više od pet decenija i da je jedan od najvećih poreskih obveznika u Indoneziji.

Sa licencom koja je istekla 2021. godine, pregovori su se prošle godine intenzivirali kako bi Indoneziji dali više kontrole i profita. Džakarta je otkazala „Friportovu“ izvoznu dozvolu.

“Nakon 50 godina, takođe moramo razmotriti interese građana Indonezije”, rekao je Luhut Panđaitan, koordinator ministra za pomorske mere koji nadgleda iskopavanja minerala.

Friport je u ovom rudniku proglasio „višu silu“, otpustivši više od 10% od svojih 32.000 radnika, zapretivši da će Indoneziju poterati na međunarodnu arbitražu. Potom je Džakarta pripretila smanjenjem usluga potrebnih da bi se roba stranaca izvezla, kao što je to, recimo, pristup carinskoj dokumentaciji ali i rudarskim preduzećima čiji porezi nisu ažurirani na osnovu novih dozvola.

Inspektori za ekologiju su početkom 2018. godine naložili Friportu da počne da reciklira 95% svog otpada iz obližnje reke, u koju je dotad odbacivao jalovinu koja je činila 50% otpada. Izvršni direktor Ričard Adkerson rekao je da je to nemoguće. “To se ne može učiniti u roku od šest meseci, 24 meseca, pet godina… Ovo je toliko daleko od rokova (koje ispostavlja indonežanska vlast)”, poručio je on investitorima. On je izrazio bojazan da iza ovih poteza stoje politički motivi.

Džakarta je rekla da taj potez nije politički motivisan i da je izazvan kršenjima tokom posete ovoj lokaciji. Cena deonica Friporta pala je za 15% na dan kada su vesti obelodanjene. Akcije su trenutno blizu 18-tomesečnog minimuma. Dogovor je potpisan u septembru i u njemu stoji da će državno preduzeće PT Indonesia Asahan Aluminium, ili Inalum, platiti 3,5 milijardi dolara Rio Tintu zbog svoje zainteresovanosti za Grasberg kao i 350 miliona za Freeport, podižući Inalumov udeo sa 9,4% na 51%. Freeport će zadržati 49% i rukovoditi rudnikom. Adkerson je ranije opisao rezultat ove pogodbe kao “glavnu koncesiju”, neophodnu za njihovo dalje investiranje u tom delu sveta.

Freeport je zauzet izgradnjom novog rudnika bakra u Arizoni, pridružujući se zapadnim kompanijama koje rade na proširenju operacija u SAD, Kanadi i Australiji. Sirovine kojima raspolaže kompanija Lone Star pronađene su tokom istraživanja u blizini rudnika Saford kompanije, a očekuje se da će proizvodnja početi do kraja 2020. godine. Freeport predviđa da će rudnik proizvoditi oko 90 miliona kilograma bakra godišnje, a da će vek njegove eksploatacije biti oko dve decenije.

Rio Tinto i BHP kažu da su potrebna autonomna vozila ali i sposobnost kopanja na većim dubinama zbog naprednih sistema za kontrolu klime i analize podataka – sve ovo ga je učinilo ekonomski izvodljivim za rudna područja koja su daleko pod zemljom, kao što je zajednički projekat firme Resolution Copper u Superioru, Arizona, BHP-ov spin-off projekat kojeg je za 1.3 milijarde dolara nedavno kupila Arizona Mining i njen ogranak Hermosa za eksploataciju cinka, olova i srebra iz Santa Kruza, Arizona, za 1,3 milijarde dolara. Kompanija radi na iskopavanju uglja u Južnoj Africi, gde je državna politika zahtevala od rudarskih kompanija da prodaju velike udele entitetima u nepoznatom vlasništvu.

“Želimo da idemo na mesta na kojima smo dobrodošli i na kojima nema surevnjivosti prema našim ulaganjima “, rekao je izvršni direktor BHP-a Endrju Mekenzi.

 

Za Wall Street Journal iz Kampale Nicholas Bariyo i Rhiannon Hoyle

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.