Mislite da je naslov kontradikcija, oksimoron, paradoks? Niste u pravu: navikli smo da razmišljamo u čistim kategorijama, iako je život neuporedivo složeniji od toga. Stvarnost obiluje paradoksima, a Kina jeste zemlja hajekovskog komunizma.
Rekao bih da se nigde na svetu bogatstvo i materijalni uspeh ne slave tako otvoreno kao u današnjoj Kini. Možda je povod 40-ogodišnjica otvaranja zemlje koja se obeležava ove godine, ali verujem da je glavni razlog za slavlje sam spektakl najuspešnijeg ekonomskog razvoja ostvarenog u istoriji. Bogati preduzetnici se slave u novinama, na televiziji, na konferencijama. Njihovo bogatstvo i priče o usponu iz najdubljeg siromaštva nude se kao primer koji bi svi trebalo da slede. Ayn Rand bi se ovde osećala kao kod kuće. Kao i Hayek: neverovatna količina energije i inovacija rezultat je promena koje su transformisale život 1,4 milijarde ljudi, dva puta više od sabranog broja stanovnika „stare“ EU-15 i SAD. Ljudi su otkrili ekonomske informacije koje su ranije bile nedostupne ili nepoznate, uspostavili nov odnos kapitala i rada u šumpeterovskom maniru i stvorili nezamislivo bogatstvo (svakako nezamislivo za ljude koji pamte Kinu iz 1978).
Na velikom banketu u Pekingu smo slušali životne priče petorice kineskih kapitalista koji su 80-ih godina prošlog veka krenuli od nule (zero! nada!) i postali dolarski milijarderi. Jedan je proveo više godina na selu za vreme Kulturne revolucije, drugi je 7 godina robijao zbog „špekulisanja“, a treći nije krio da je zanat kapitalizma učio varajući ljude u Istočnoj Aziji („posle sam shvatio da ako želim da postanem zaista bogat ne smem varati; varanje je za gubitnike“). Hayek bi bio opčinjen njihovim pričama. I nema te vesti koja bi mu više prijala od one u današnjem Fajnenšal tajmsu o raspuštanju Društva marksista na Univerzitetu u Pekingu zbog pružanja podrške štrajku radnika u Specijalnoj ekonomskoj zoni u Šenženu.
Ali Hayek je u jednoj stvari pogrešio. Taj neverovatni lični (i društveni) uspon ostvaren je pod vladavinom jedne partije, Komunističke partije Kine. Slavljenje bogatstva nije strano marksistima. Razvoj, širenje obrazovnog sistema, rodna jednakost, urbanizacija i ekonomski rast koji će biti brži od rasta u kapitalizmu – to je bilo opravdanje i izvor legitimnosti komunističkih revolucija u manje razvijenim delovima sveta. Tako je govorio Lenjin; to je potvrdio i Trocki zalažući se za masovnu industrijalizaciju, a Staljin je njihove planove sproveo u delo: „Zaostajemo 50 ili 100 godina za razvijenim zemljama. Tu razliku moramo nadoknaditi za 10 godina. Ako u tome ne uspemo, bićemo uništeni“.
Sećam se kako sam kao nadobudni gimnazijalac u Jugoslaviji prelistavao novine tražeći pokazatelje industrijskog rasta. Pošto je Jugoslavija tada bila među zemljama sa najvišim stopama rasta, bio sam duboko razočaran kada bi mesečna stopa pala ispod 10 odsto (na godišnjem nivou). Verovao sam da je rast od 10 odsto uobičajen u komunističkim ekonomijama: zašto bi neko poželeo komunizam ako tako neće dobiti brži rast nego u kapitalizmu?
Slavljenje rasta – novih puteva, novih super brzih vozova, novih stambenih naselja, novih dobro osvetljenih avenija i urednih škola – to je za komuniste prirodna stvar. Ništa manje nego za hajekovske preduzetnike. (Kao ilustraciju predlažem Nerudine divno napisane memoare Confeso Que He Vivido gde on opisuje svoje ogromno zadovoljstvo pred prizorom brana koje je izgradio Sovjetski Savez). Razlika je u tome što Hayekovi preduzetnici slave lični uspeh, koji usput pomaže ostatku društva da krene napred, dok je komunizam podrazumevao podruštvljenje ličnog uspeha.
Ali to se nije dogodilo. Kolektivistički projekat izgradnje je funkcionisao deceniju ili dve da bi rast opao, a razvoj stao. Zavladao je cinizam. Tek Kina i Deng Sjaoping su „natrapali“ (besmrtnim rečima Adama Fergusona) na kombinaciju u kojoj vladavina komunističke partije opstaje, dok se individualnim kapitalistima istovremeno pruža puna sloboda delovanja, pa i sama ekonomija društva. Oni će raditi, bogatiti se, usput bogateći i druge, ali poluge političke moći za to vreme moraju ostati čvrsto u rukama komunističke partije. Kapitalisti su sagradili lokomotivu i obezbedili gorivo, ali za upravljačkom tablom i dalje stoji partija.
Da li bi situacija u Kini bila bolja da je i politička moć u rukama kapitalista? To je složeno pitanje. Možda bi je iskoristili da naprave novu verziju vlade iz Nankinga iz 30-ih godina 20. veka, potkupljivu, slabu i nekompetentnu. U tom slučaju ne bi morali naporno da rade. Bilo bi dovoljno da održavaju stečene ekonomske privilegije. Jedan od najvećih problema američkog kapitalizma danas je to što bogati u sve većoj meri kontrolišu politički proces i tako preusmeravaju ekonomske podsticaje sa proizvodnje i konkurencije na stvaranje i održavanje monopola. U Kini bi situacija verovatno bila mnogo gora. Upravo zahvaljujući tome što je politička sfera uglavnom izolovana od ekonomske sfere, kapitalisti su se bezbedno mogli posvetiti proizvodnji na dovoljnoj udaljenosti od politike (što većoj to bolje, jer je partija izložena rastućoj korupciji).
Kako je Kina otkrila i prigrlila ovu kombinaciju? Postoji više razloga uključujući hiljadugodišnju tradiciju imperijalne birokratije, kao i novi istorijski savez između Komunističke partije i Sun Jat-senovog Kuomintanga (savez kakav nije postajao nigde u ostatku komunističkog sveta). Ali pravo pitanje koje se ovde nameće glasi: da li se to moglo dogoditi i na drugim mestima? Možda. Lenjinova Nova ekonomska politika nije se mnogo razlikovala od kineskih politika iz 80-ih godina. Ali Lenjin je NEP video kao privremeni ustupak kapitalizmu – jer je verovao da je socijalizam progresivniji, pa otuda „naučno“ mora generisati veći rast. Možda su tek neuspesi Velikog skoka napred i Kulturne revolucije uzdrmali kinesko rukovodstvo i uverili Denga i ostale da je privatna inicijativa „progresivnija“ od društvenog planiranja i državnih preduzeća. Lenjin to nije mogao uvideti. Još je bilo prerano.
Pitao sam se šta bi Staljin rekao da vidi današnju Kinu. Verovatno bi mu bilo drago što njegovo ime i dalje čini deo zvaničnog panteona. (U velikoj knjižari u centru Pekinga na prvim policama kod ulaza nalaze se prevodi marksističkih klasika: Marx, Engels, Lenjin… i Staljin. Mali broj ljudi obraća pažnju na njih. Iza su knjige o upravljanju bogatstvom, finansijskoj ekonomiji, investiranju na berze i tako dalje koje su mnogo popularnije.) Staljin bi bio zadivljen kineskim rastom, ogromnim moćima državne uprave i zemlje (u koju više ne mora da šalje savetnike da podstiču tehnološki razvoj), kao i sposobnošću partije da kontroliše stanovništvo na veoma sofisticiran i nenametljiv način.
Staljinu bi se dopao ekonomski uspeh i vojna moć koja ide uz to, ali verovatno bi se zapanjio pred privatnim bogatstvom. Teško je zamisliti da bi on i Jack Ma mogli da opstanu u istoj zemlji. Hayekova reakcija bi bila suprotna: oduševio bi se zato što su njegove tvrdnje o spontanom uređivanju tržišta dobile tako uverljivu potvrdu, ali ne bi razumeo da je to bilo moguće samo zahvaljujući vlasti komunističke partije.
Mada priču o najvećem ekonomskom uspehu svih vremena – koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim – još niko nije sasvim razumeo.