Da li svetu ponestaje ideja? Deluje da za ovaj pesimistički pogled ima dovoljno opravdanja kada se ima u vidu višegodinji tvrdoglavo spori rast produktivnosti u mnogim zemljama.
Današnje nove tehnologije nisu ni nalik toliko ekonomski značajne kao što su to bile inovacije početkom 20. veka, kada je Robert Gordon ukazao u svojoj uticajnoj knjizi u kojoj je igranje video igara uporedio sa sanitarijama u zatvorenom prostoru. U svom nedavnom radu, grupa ekonomista sa Univerziteta Stenford i MIT – dva svetski najinteresantnija izvora za ideje nove generacije – izračunali su da je sada potrebno više od 20 puta veći broj istraživača u proizvodnji da bi se održao isti onaj ekonomski rast koji je radio 20 puta manji broj istraživača 1930-ih.
Studije pojedinih fenomena podržavaju hipotezu usporavanja napretka: Murov zakon se izdvaja, ali i pada u vodu jer više ne funkcioniše; novi farmaceutski proizvodi zahtevaju daleko više investicija nego ranije; izgleda da je poljoprivredna produktivnost zaustavljena i da nema vidljivog napretka.
Nasuprot ovim dokazima, postavlja se pitanje: da li bi na obećavajuće polje razvoja veštačke inteligencije, sintetičku biologiju, primenu grafena, jeftine čiste energije i druge nove tehnologije trebalo obratiti pažnju kao na puki „hajp“ tj kao na svojevrsno preuveličavanje? Neke od ovih inovacija, napokon, sigurno doprinose produktivnosti i ekonomskom rastu.
Ovo pitanje je od velike važnosti. Kao što je već i Alfred Maršal (Alfred Marshall), jedan od osnivača moderne ekonomije istakao još 1890. godina da ljudi ne mogu da proizvedu novu materiju već samo nove ideje: “napori i žrtvovanja mnogih ljudi dovode do promena oblika ili raspored stvari kako bi se one bolje prilagodile zadovoljavanju željenih potreba”.
Jedno od objašnjenja za kombinaciju ovako sumorne produktivnosti i uzbudljivih inovacija treba potražiti u – kašnjenju: potrebno je dosta vremena da se nove tehnologije pretoče u široku upotrebu, kroz komercijalne svrhe. Što je neka inovacija fundamentalnija, to će biti duže njeno zaostajanje u opštoj primeni i sveprisutnosti. Ovo je bilo tačno za izum i široku primenu struje, za računare u danima njihovog povoja, a izgleda da će važiti za nove tehnologije kao što je AI. Drugi potencijalni faktori uključuju demografske promene, mamurluk izazvan odjecima finansijske krize iz 2008. i pogrešno raspoređivanje ulagačkog kapitala.
Drugo objašnjenje, koje favorizuju neki ekonomisti – a i znatan deo zajednice eksperata u oblasti novih tehnologija – je u tome da se industrijski autput tj učinak, pa stoga i produktivnost, pogrešno mere. Nalazi istraživanja sa Stenfora i MIT-a definišu jednu “ideju” kao jedinicu nacionalnog autputa (merenog na sadašnji tradicionalan način), podeljenog sa ukupnim brojem istraživačkih sati. U razvijenim ekonomijama broj ljudi koji se bave istraživanjem i razvojem postepeno raste tokom decenija. Dakle, pitanje – da li je ideje teže naći? – odista nameće pitanje zašto je rast proizvodnje (učinak) usporen. Odgovor se, delom, nalazi u načinu definisanja ekonomskog rezultata, kao bruto domaćeg proizvoda.
Problemi sa definicijom već su dobro poznati. Jedno je sigurno – ova definicija isključuje neplaćeni posao u kući. Otuda stabilan prelazak žena u plaćeni rad tokom druge polovine 20. veka, na krilima rasta brojki koje prikazuju produktivnost. Za nekog drugog, reklo bi se da su investicije koje su uključene u BDP izostavile nematerijalne investicije, uključujući i ideje. Statističke agencije tek počinju da ih inkorporiraju, tako da svi ti istraživači generišu neotkriveni rezultat tj učinak.
Još jedan nedostatak, manje primetan, ide još dublje. BDP je mera konačnog učinka nakon što svi posredni učinci bili odstranjeni, što se čini sasvim logično (iz kalkulacije uklonjeno sve što nije novostvorena vrednost u toku jedne godine).
Pa ipak, zašto onda preduzeća menjaju strukturu proizvodnje? Prednosti specijalizacije – niže cene i bolji kvalitet – pokretali su ogromnu reorganizaciju proizvodnih lanaca širom sveta tokom prethodne generacije, omogućenih prodorom informacionih i komunikacionih tehnologija. Kompanije sada prepuštaju mnoge aktivnosti koje su ranije obavljale „kod kuće“ – od platnog spiska i čišćenja do snabdevanju sofisticiranim komponentama i računarskih usluga. Drugi oblik ove vrste outsourcinga se može uočiti u aktualnoj tranziciji na cloud computing.
Primenom outsourcing aktivnosti kompanije misle da će poboljšati svoju profitabilnost – zašto se brinuti naknadno i bez potrebe kad neko treći može da obavlja mnoštvo poslova? Međutim, kako se ovo odnosi na usporavanje rasta produktivnosti? To je zato što BDP isključuje sve međusobno isprepletane veze u lancu, dok je dodata vrednost je izbačena. Statistika o BDP-u ne baca svetlost na svetske poremećaje u proizvodnji od 1980-tih godina, jer ovi „neugodni sitni podaci“ bukvalno nisu uzimani u obzir.
Definicija ekonomskog učinka je stvar konvencije. Širi pojam je bruto proizvodnja tj bruto učinak, koji se dodaje kroz posredne veze. Maršal bi to shvatio; on je tvrdio da svaka faza proizvodnje uključuje vredne ideje, kao i da nije bilo nijedne faze koja je bila više ili manje korisna od drugih.
Nasuprot pesimizmu, ne stoji nikakav izvanredni optimizam. Mnogo je toga pogrešnog u ekonomiji, a kamo li činjenica da tako brojna domaćinstva nisu doživela bilo kakav rast svojih prihoda toliko dugo vremena. Ali bi merenje produktivnosti uzimanjem u obzir nematerijalnih dobara u ovoj alternativnoj definiciji ekonomskog učinka izgledala nešto bolje od onog što trenutne statistike pokazuju.