Pet prljavih tajni američke ekonomije

Ako ima nešto što mi ovih dana ide na živce, onda su to razgovori o američkoj ekonomiji, piše Umair Haque za Harvard Business Review

Hoće li povećanje plata za sedamnaest centi uništiti čovečanstvo? Hoće li jestivi dezodorans pridodati 0.000007 procenata u BDP? Kada bismo vaskrsli ogromne dinosauruse koji jedu ljude, da li bismo mogli da ih iskoristimo da naše magacionere „privole“ da uredno slažu robu na liniju? Zar nije stašno kul kada Dow Jones opet, po ko zna koji put, „potuče rekord“ (ali je sve ostalo, izuzev berze, nepromenjeno ili postaje sve manje)?

Osećam se kao da slušam raspravu o plemenitim zaslugama i istinskoj ljubavi između svih onih žena u seriji „Real Housewives“ i gomile drugarski nastrojenih udvarača, koji im se nabacuju.

Postoji, barem po mom mišljenju, pet prljavih tajni američke ekonomije, koje ne bi trebalo znati.

Pod jedan: Koja je najveća neistina od svih? Da je popravak posustale ekonomije nešto poput teleportovanja na Jupiter: nemoguć! Izvan naših moći! Naučna fantastika!

Suprotno gotovo svemu što čujete po ovom pitanju, evo moje skromne sugestije: dovođenje američke ekonomije u red nije nemoguće. Nije ni tako teško. Ova popravka je prosta; komplikovana je poput vezivanja pertli na patikama sa čičak-trakom (dakle, nema nikakvog vezivanja, dakle – ni problema).

Sjedinjene Države su bogata zemlja koja počinje da liči na prosečnu osobu, onu siromašnu. Infrastruktura se raspada. Njen obrazovni sistem jedva da ičemu podučava. Njena zdravstvena zaštita je i dalje gotovo nepostojeća. Današnju Evropu mogu da za osam sati pređem superbrzim vozovima; a jedva da za devet mogu prevaliti razdaljinu između Vašingtona DC i Bostona. I, ono što najviše brine, jeste stalno trovanje hrane i zaliha vode, time što nastavljamo da upotrebjavamo prljave izvore energije, dok je ostatak bogatog sveta odabrao energiju koja je obnovljiva. Očigledno da Sjedinjenim Državama manjkaju sva ta javna dobra: obrazovanje, zdravstvo, transport, energetika, infrastruktura – da ne spominjemo druge često navođene ali pojednako važna: nedostaju nam parkovi i dobre usluge socijalne zaštite; nedostaju nam društveni centri („mesne zajednice“) koje bi komšije i stanovnici koristili za okupljanje, u cilju rešavanja neposrednih problema u svojoj oblasti.

Sjedinjene Države bi, prema tome, trebalo da ulažu u svoje zajedničko bogatstvo. Amerika je, već pre više od jedne decenije, trebalo da angažuje veliki broj građana u obnovi svoje zastarele infrastrukture, škola, fakulteta, bolnica, parkova, vozova. Da bude angažovano u postizanju standarda na kojima bi im čitav svet pozavideo – a ne grohotom se smejao.

Zašto? Ako su Americi tako očajnički potrebna ulaganja u javna dobra, onda bi poslovi koji su im tako očajnički potrebni mogli biti stvoreni na ovaj način: i to oni poslovi kojima bi se zaista proizvele korisne stvari (ali pričekajmo malo na to). Znate šta je beskorisno? Fensi dizajnerske pelene, TV rijaliti, dubokoumne liste zadataka i sheme, povratne trostruke hipoteke, brza hrana, PowerPoint prezentacije i još mali milion gluposti kojima robujemo samo kako bismo impresionirali one koje potajno mrzimo – kako bismo živeli živote koje uistinu ne želimo, s novcem kojeg zapravo nemamo, i radeći posao koji zatomljuje sva zadovoljstva naše duše. Znate li šta je uistinu korisno, mislim – korisno pametnima? Bolnice, škole, vozovi, parkovi, kursevi i svakovrsno učenje, potom umetnost, knjige, čist vazduh, sveža i pitka voda… svrha, značenje, dostojanstvo. A ako to ne možete da ostvarite, pa šta će vam onda pet stotina rafova u vašoj obližnjoj radnji, šta će vam isti broj TV kanala ili mega šoping-centara?

Dakle: ulagati u javna dobra. Zaposliti čitavu armiju ljudi da ih izgradi; stvoriti milione poslova; poslova koji neće biti nestalni i kratkog daha, uvredljivih za zaposlenog, odvratnih i štetnih kao ptomsu to “McJobs“, jadnih poslova u pečenjarama koji kao cunami razaraju našu ekonomiju; bili bi to pristojni, dobro plaćeni, smisleni poslovi, kojima će ljudi biti ponosni.

Prljava tajna broj dva: Ovo je lažni oporavak – i on će razarati naše društvo, osim ukoliko ne budemo dovoljno mudri da se oporavimo od ovakvog „oporavka“. Bogati postaju još mnogo bogatiji, do te mere da je apsurdno da bilo ko bude toliko bogat. Ali prosečno domaćinstvo postaje sve siromašnije; a siromašni bivaju zgaženi. Sjedinjene Države postaju kastinsko društvo, a podele među kastama su sve šire i uočljivije. Zato je ulaganje u osnovna društvena dobra jedini način – jedini način! – da sa zemlje podigne na noge milione onih čiji su životi urušeni; da ih ponovo dovede do prosperiteta. Da; jedini način.

Prodaja aplikacija poput one za „pasji ljubavni sudar“ naših kućnih ljubimaca – čiji se profit meri milijardama dolara – dok, u isto vreme, prosečno američko domaćinstvo ne može sebi priuštiti ni zdravstvenu zaštitu niti obrazovanje: to nije ekonomija, već – parodija. Previše je tih nekih rastućih industrija koji proizvode nisko plaćene “poslove” u uslužnom sektoru – poslova koji, u suštini, predstavljaju sluškinje i batlere za super-bogate. Zvuči li vam ovo kao zdrava ekonomija? Nisam to ni mislio. I otuda: ulagati u osnovne „gradivne cigle“ društva – to jest, ako želite i mislite da je funkcionalno društvo ono u kojem želite uživati.

Odakle će taj novac doći? Prljava tajna broj tri: Uopšte nije važno. Štampajte ga. Pozajmite. Oslobodite ga kroz poreze, kojima ćete globiti super-bogate, u čijim škrinjama on naprosto hvata prašinu. Odakle? To ni trunku nije bitno. A to je drugorazredno pitanje. Ukoliko Amerika ne bude ulagala u javna dobra, ona kao zemlja i društvo neće uspeti; a ukoliko ne uspe, ne može ni da otplati dugove koje već ima. Nasuprot tome, ako investira u javna dobra i tako stvori milione pristojnih poslova, tada će izvor investicija biti od male važnosti; zato što će ekonomija rasti a građani osetiti prosperitet na svojoj koži. Možemo ovako raspravljati u nedogled: da li ga pozajmiti, štampati, ili ga kroz namete uzeti od bogatih; a trebalo bi. Mi, međutim, umesto toga, imamo na delu jednu lažnu “debatu“, sve vreme se pretvarajući kako „ne možemo prvo ulagati u društvo“; a onda, takvim stavom i lažnim jadanjem, sebi svezati ruke floskulom, naime, da se „društvo raspada“.

Ključna reč: pretvarati se. Evo prljave tajne broj četiri. Stručnjaci – koje mediji često pozivaju da daju svoj sud u oblasti svoe specijalnosti –  ne žele da vi građani znate išta od gore navedenog. Oni žele da verujete kako je rešavanje ekonomskih problema neizvodljivo.  A nije.

Rešenje je jednostavno.Nije komplikovano i lako ga je shvatiti. To je problem čije rešenje puca pred očima kao nebo po savršenom letnjem danu.

Pa, zašto onda stručnjaci ne žele da znate ništa od toga? Očigledno je do blesavosti: Zato što, ukoliko shvatite problem i rešenje, pa… onda bi mogli ostati bez posla. A evo bez čega su već ostali: bez ideja i vremena, bez opcija i, što je najvažnije – bez kredibiliteta.

Svakog kvartala, evo već više od pola decenije, stručnjaci i ekonomisti zinu u čudu kad vide pokazatelje i onda izjavljuju kako su šokirani. Šokirani! Da je privreda još uvek slomljena i bez novca!

A šta bi bilo ako bi se vaš lekar godinama i godinama čudio, mrštio i govorio: “Šokiran sam! Lekovi ne deluju!”… pa, verovatno biste se svojski potrudili da što pre pronađete novog doktora. Možda je vreme da isto učinimo i sa stručnjacima i ekonomistima.

Zapamtite onu staru priču: Jedan sovjetski državljanin dolazi u Ameriku na vrhuncu Hladnog rata. Po svom dolasku, odveden je u prodavnicu namirnica. Gledajući uokolo, razrogačeni oči, i zbunjeno uzvikuje: “Ali nema redova za hleb! Pa, kako to?”. Vidite, sve što mu je rečeno o Sjedinjenim Državama bila je – laž. Nije Amerika bila zemlja dekadencije i varvarstva, već je tada bila zemlja izobilja i neslućenih mogućnosti.

A danas, velikom istorijskom ironijom, sreća se preokrenula. Evo moje nove verzije prethodne priče:

Živim u Evropi i Americi. Svojim američkim prijateljima pričam da u Evropi, ako ste invalid ili ozbiljno bolesni, ili naprosto onemoćate usled starosti – mnoge nacionalne zdravstvene službe šalju negovatelje u vašu kuću. Tako je; u vašu kuću. Da… brinu o vama. U čudu ste, vi moji američki prijatelji, baš kao što je do pre neku deceniju to bio onaj sovjetski građanin, pa biste sada zbunjeno zaustili: “Ali, kako to?! Pa, to je nemoguće.”

Pogrešno. Nije nemoguće. Upravo je takav na delu stvarni prosperitet.

A u toj je paraboli zapretena i priča kako to ekonomije postižu prosperitet. Kreirani su poslovi, a ne samo „McPoslovi“; negovatelj u prosperitetnom društvu imaju pristojne prihode; bolesni su, samim tim, negovani; ne samo što ekonomija raste, već kreira i stvarni prosperitet za građane.

Ekonomija nije samo gomila Veoma Ozbiljnih i Veoma Inteligentnih ekonomista koji raspravljaju o tome koliko anđela može plesati na glavi čiode – izvinjavam se, mislio sam na drugu varijabilu u ovoj jednačini: Važni su životi, a ne anđeli. Ljudski životi.

Evo, dakle, i prljave tajne broj pet.

Ne živimo živote koje smo želeli, ne – sve dok radosno čačkamo prženu veštačku piletinu i ločemo „Doritove“ fluo-srkalice, posmatrajući kako se naše društvo raspada. Živote koje želimo živimo onda kada ih gradimo. Velike stvari. Vredne stvari. Plemenite stvari. A najveće, najcenjenije i najplemenitije od svih koje je čovečanstvo ikada napravilo nisu mobilne aplikacije, dronovi, korporacije ili nečiji profiti. To su društva u kojima se svaki život računa. U kojima se svaki život istinski živi, punim plućima.

Sada, kada znate sve prljave tajne, upućujem vam izazov: Da živite kao da ove tajne ne treba da postoje.

 

Umair Haque

Harvard Business Review

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.