Mars, ili: zašto ne dirati 4. kamen od Sunca

U naučno-fantastičnom serijalu „Marsova Trilogija“, Kim Stenli Robinson je pisao o ljudima sa Zemlje koji su kao kolonisti odleteli na Mars da ga “teraformišu”, pretvarajući kamenitu crvenu planetu u bujni zeleni svet. Kolonisti su otopili polarne ledene kape nuklearnim eksplozivom, izazivajući efekat staklene bašte koji zagreva planetu. Zatim su Marsovim tlom raspršili genetski modifikovane bakterije i biljke kako bi iz novoosnovane atmosfere dobili vazduh za disanje. Do kraja ovog procesa, njihovi potomci biće u stanju da hodaju i žive na površini Marsa bez svemirskih odela.

Danas mnogi naučnici veruju da je teraformiranje Marsa teoretski moguće uz neprekidno poboljšanje tehnologija i obezbeđivanjem dovoljne količine vremena i resursa. Elon Musk je nedavno tvrdio da SpaceX planira da započne kolonizaciju Marsa 2022. godine, iako kaže da će kolonisti morati da odluče da li će teraformirati planetu. Ali, samo to što smo u stanju da nešto uradimo, ne znači da bi to i trebalo učiniti. Prvo se moramo upitati: Da li je nešto loše u čoveku i čovečanstvu kada želi da preoblikuje Mars za svoje ciljeve?

Argument protiv teraformiranja je lakše postaviti ukoliko pretpostavimo da na Marsu ima života, pa čak i ako taj život u početku predstavljaju samo bakterije. Suštinska vrednost ovih vrsta bi nam dala neki razlog da se uzdržimo od teraformiranja. Najzanimljivije filozofsko pitanje je da li postoje bilo kakvi razlozi protiv teraformiranja, ako se ispostavi da je Mars beživotan. Ukoliko je tako, onda ovo ostavlja dublje posledice po etiku eksploatacije kosmosa, recimo, rudarstva na asteroidima, kao i daljeg istraživanja kosmičkog prostranstva.

Jedna od najstarijih etičkih tradicija, etika vrline, može nas nečemu naučiti o ovoj vrlo modernoj temi. Mnogi popularni pristupi etici fokusiraju se na ponašanje, činove ili namere, dok su razmatranja ljudskog karaktera u najboljem slučaju od drugorazredne važnosti. Ali etika vrline, koju je posebno razvijao Aristotel, započinje posmatranje sa tim što smo, uvereniji u naše sudove o tome ko je npr. dobra osoba pre nego u to šta je prava stvar koju u vezi nje treba učiniti u nekoj posebnoj situaciji. Ako želimo da postanemo dobre osobe, onda treba da se trudimo da budemo poput onih ljudi kojima se divimo. Prema etici vrline, ono što jednog čoveka čini dobrim jeste to posedovanje raznorodnih vrlina poput ljubaznosti, hrabrosti i mudrosti. Ono što osobu čini lošom jeste posedovanje raznih poroka kao što su okrutnost, kukavičluk i – naivnost.

Ima li nečeg lošeg u čovečanstvu koje želi da preoblikuje Mars?

Vrline i poroci jesu karakterne osobine ličnosti i sadržane su u čovekovoj prošlosti ili u obrascima ponašanja i osećanja. Jedan plemenit čin ne čini okrutnu osobu plemenitom, niti jedan izdvojeni čin okrutnosti čini plemenitog čoveka okrutnim. Prema Aristotelu, voditi izrazito ljudski život – napredan ljudski život – znači razvijati svoje vrline i veštine, i koristiti ih u praksi.

I tako, kada je reč o etici čina, kao što je odluka nekih ljudi na Zemlji da se planeta Mars preoblikuje po ugledu na uslove kakvi postoje na našoj planeti, mogli bismo da se upitamo: Kakva bi osoba uradila takvo šta – dobra ili loša?

Entuzijasti često koriste svemirska istraživanja kao priliku da ih proglase za vrla i puna morala. “Hrabro kročiti” – kako se često govorilo u seriji Zvezdane  – ovo je  uglavnom zato što je hrabrost vrlina. Ali, možda nećemo imati priliku da razvijemo vrline bez mogućnosti iskazivanja poroka, a teraformiranje Marsa bi pokazalo obe ove noseće osobine ljudskog karaktera.

Jedna je neosetljivost na lepotu: Mars ima toliko izvanrednih karakteristika koje ga odlikuju prirodnom lepotom. Crvena planeta je dom najvišeg poznatog vulkana na bilo kojoj planeti Sunčevog sistem; to je Olimpus Mons, visok gotovo 22 kilometra, dva i po puta viši od Mont Everesta. Takođe, Mars ima verovatno najspektakularniji sistem kanjona u Sunčevom sistemu, dugačkim kao Sjedinjene Američke Države na pravcu zapad-istok, sa koritima 6 do 7 puta dubljim nego što je to Veliki kanjon u Koloradu. Pejzaž Marsa je sistem u stalnoj promeni, oblikovan vetrom i drugim kompleksnim atmosferskim i geofizičkim ciklusima. Ukoliko bi teraformiranje vratilo vodu na Mars, to bi radikalno transformisalo njegov pejzaž, uništavajući njegovu jedinstvenu lepotu.

Neuspeh da se primereno i moralno postavimo prema prirodnoj lepoti prisutnoj bilo gde u svemiru jeste donekle i zato što bi to činilo jedan karakterističan ljudski život nemogućim. Jedna od stvari koja nas razlikuje od običnih zveri je i naša sklonost ka lepoti, to što je cenimo i u njoj uživamo. Onome ko može lutati Velikim kanjonom a da mu takva prirodna lepota ne proizvede svojevrsni unutarnji potres – ukoliko nije potresen njegovom lepotom, dakle, zasigurno mu promiče nešto jako bitno – ne samo u vezi ove prirodne lepote već u vezi sveta i svemira. Takva će se osoba, takođe, boriti za ostvarivanje karakteristično ljudskih kvaliteta kao što je razvoj određenih veština, umetničkih i muzičkih kao što su sposobnosti za veze i komunikaciju s ostalim ljudima, za ljubav, zasnovanu na priznavanju estetskih kvaliteta. Jedino onaj ko je neosetljiv na lepotu ne bi bio u stanju da prepozna da je uništavanje Marsovog pejzaža svojevrsna ljudska tragedija.

Teraformiranje Marsa uništilo bi njegovu posebnu lepotu.

Odluka o „preradi“ Marsa kako bi bio što više nalik Zemlji takođe bi pokazalo veličinu čovekove oholosti. Često shvaćena kao “prekomerni ponos pred bogovima”, oholost svoje drevne korene vuče iz drevnih mitova; ova ljudska osobina je možda najbolje prikazana mitom o legendarnom Ikaru, čija su se krila od voska i perja istopila i raspala kada je Suncu prišao preblizu, u pokušaju da dostigne raj. Ali, ne morate verovati u bogove kako biste shvatili značaj oholosti: uobraženost i duboka arogancija su tipična obeležja ovog poroka.

Ponekad je oholost izražena u izjavama entuzijasta koji zagovaraju  teraformiranje, kada likujući pominju „svetlu budućnost“ u kojoj će ljudi raspolagati božanskim moćima, sposobni da preobražavaju čitave planete. Obim ovog poduhvata – a sa njim i potencijal za katastrofalan neuspeh – takođe sugerišu da je takvo ponašanje čoveka pokrenuto njegovom urođenom ohološću. Kao što priča o Ikarusu sugeriše, možemo do određene mere razaznati ograničenja koja su se isprečila našim težnjama, postavljaući razložno pitanje: koliki bi bio naš pad ukoliko ne uspemo?

Još jedan razlog za verovanje da će teraformiranje drugih svetova uključivati i našu oholost jeste razmatranje načina na koji tretiramo Zemlju, mesto koje možemo nazvati našim “pravim mestom” ili “domom”. Ako o našem domu mislimo kao o mestu koje nas neguje sve dok ne odrastemo i sazrimo, onda bismo s pravom mogli i morali da pre svega zamerimo samima sebi: sve dok ne naučimo da bolje tretiramo svoju planetu, svoj dom i kolevku koja nas je održala i podigla na noge, svaki pokušaj preoblikovanja drugih planeta koje bismo nazivali „našim domom” bi bio osion. Jer, sa domom se ne postupa tako kako mi postupamo s našom Zemljom.

Ništa od ovoga ne povlači za sobom predubeđenje kako je istraživanje svemira nužno neetičko, ili da ne treba dalje nastojati da istražujemo ili kolonizujemo druge svetove. Umesto toga, ovi argumenti zasnovani na vrlinama i etici ukazuju na to da su podstrek i elan s kojima započinjemo ove naše istraživačke aktivnosti u svemiru veoma važni za njihovu etiku. Svaki put kada izađemo u svemir, trebalo bi da pogledamo iznutra, u sebe – ili, možda, i bolje – jedni druge – i uzmemo u obzir šta ovo naše učešće u konkretnom projektu otkriva o nama samima. Ukoliko se uputimo u beskraje kosmosa svesni lepote i kompleksnosti sistema koje istražujemo – ako smo svesni granica sopstvenih moći i ukoliko smo zdravo umereni u našim ambicijama – onda ljudske aktivnosti u kosmosu takođe mogu doprineti celokupnom ljudskom napretku.

Ali, ukoliko i dalje nastavimo da se ponašamo blago rečeno nesmotreno, dakle osiono i beskrupulozno, oduševljavajući se sopstvenim moćima i bez brige o opstanku lepote i integriteta drugih svetova u kosmosu, sa ciljem da ih bezobzirno osvajamo – naše aktivnosti biće duboko neetične jer ogoljuju i mnogo toga što je prirođeno našem karakteru. Budući da je naš karakter zasnovan na našem ponašanju u prošlosti, način na koji tretiramo sopstvenu planetu relevantan je za etiku našeg istraživanja drugih svetova. Pre nego što počnemo da izazivamo efekat staklene bašte na Marsu, kao što to činimo i ovde na Zemlji, trebalo bi da prethodno rešimo problem i posledice koje ova pojava izaziva u našem domu, na našoj planeti – a tek potom da ga „preselimo“ u kosmos.

Robert Sparrow, The Atlantic

Robert Sparrow je profesor filozofije na Monaševom Univerzitetu u Melburnu, Australija

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s