Od kraja Drugog svetskog rata, udeo Sjedinjenih Država u svetskom BDP-u pao je sa skoro 30% na oko 18%. Ostale napredne ekonomije su takođe iskusile kontinuirane padove u svojim komadima svetskog ekonomskog kolača. Mi to, međutim, ne bismo znali ukoliko bismo posmatrali međunarodni monetarni sistem, piše profesorka Harvarda Karmen Rajnhart za portal Project Syndicate.
U istom periodu, udeo Kine u svetskom BDP-u se gotovo učetvorostručio, na oko 16% (odmah iza SAD), dok tržišta u razvoju sada čine oko 60% svetske proizvodnje, u odnosu na oko 40% u godinama odmah nakon Drugog svetskog rata. S obzirom da su izgledi za rast naprednih ekonomija ostali umanjeni, ovi trendovi će se verovatno nastaviti – čak i sa vidnim usporavanjima Kine i drugih brzorastućih tržišta.
Pa ipak, globalne finansije nisu odražavale ovu promenu u ravnoteži od naprednih ekonomija ka onima koje imaju brz privredni rast. Posleratni aranžman iz Breton vudsa (Bretton Woods) institucionalizovao je ulogu američkog dolara kao glavne rezervne valute, a do 1970. je oko dve trećine globalnog BDP-a bilo je usidreno u dolaru. Ostatak je u velikoj meri bio podeljen između britanske funte i sovjetske rublje.
U nedavnoj studiji koju je potpisnica ovih redaka, Karmen Rajnhart, uradila sa Itanom Ilseckim i Kenetom Rogofom (Ethan Ilzetzki, Kenneth Rogoff), dokumentovano je da je američki dolar zadržao svoju dominantnu poziciju rezervne svetske valute – i to uz značajnu marginu. Preko 60% svih zemalja (koje čine više od 70% svetskog BDP-a) koriste dolar kao svoje valutno sidro. Ostali pokazatelji, koji uključuju deo trgovine fakturisane u dolarima i udeo sredstava SAD (posebno američke hartije od vrednosti) u deviznim rezervama centralnih banaka, ukazuju na sličan stepen “dolarske dominacije.”
Evro je daleko na drugom mestu. Od ranih 1980-ih, sve do uvođenja evra 1999. godine, uticaj nemačke marke (DM) prvo se širio Zapadnom a kasnije i Istočnom Evropom. Ali, uspon evra, koji je konsolidovao zone u kojima vladaju nemačka marka i francuski franak (Afrika), izgleda da je zaustavljen. Prema nekim merilima (s obzirom na umanjivanje udela Evrope u svetskoj proizvodnji), globalni značaj dolara je u padu.
Ne postoje neke druge velike i međunarodno utvrđene valute koje se trenutno utrkuju kako bi zauzele mesto dolara u globalnom finansijskom liderstvu.
Prisutna je razlika između aktuelnih trendova u proizvodnji i trendova u finansijama (prikazanih na slici), relativno umanjena američka privreda obezbeđuje rezervna sredstva koja idu u korak sa globalnim povećanjem potražnje za dolarom (uglavnom iz tržišta u razvoju).
Američki dolar kao globalno valutno sidro
Ova razlika nije neki fenomen koji je sasvim nov. Uz oporavak koji je u Evropi usledio odmah nakon Drugog svetskog rata, i ekspanziju globalne trgovine, potražnja za (dolarskim) rezervama je tokom 1950-tih brzo rasla, ostavši visoka sve do ranih 1970-tih. U to vreme, američki dolar bio je vezan za zlatnu podlogu. S obzirom da svetske zalihe zlata nisu rasle tako brzim tempom kao što je rasla globalna tražnja za dolarskim rezervama, jaz je bio popunjen američkim hartijama od vrednosti.
Kako je vreme prolazilo, zadovoljavanje globalne potražnje za rezervama u američkim dolarima izazivalo je ujedno i stalni rast odnosa koji je postojao između rezervi “papirnog dolara” prema zlatnim rezervama, što je bilo nespojivo s održavanjem pariteta zvaničnog dolara prema zlatu. Nespojivost američkog nacionalnog cilja (održavanje pariteta) i međunarodne uloge Amerike kao jedinog obezbedioca rezervne valute predstavljalo je suštinu dileme koju je belgijski ekonomista Robert Triffin već 1960. predviđao kao rizik proistekao iz Breton Vuds sistema.
Dva talasa devalvacije, u odnosu na zlato – onaj iz decembra 1971. i februara 1973. godine – nisu bili dovoljni da bi se korigovala “precenjenost” američkog dolara. Breton Vuds sistemu došao je kraj u martu 1973. godine, kada je dolaru i ostalim značajnim valutama dozvoljeno da „plutaju“, dok je vrednost dolara i dalje padala.
Sada, baš kao i onda, Sjedinjene Države mogle bi da zadovolje apetite ostatka sveta za dolarom izdavanjem većeg dolarskog duga. Ovo će obavezivati Amerikance na održavanje deficita tekućeg računa, koji se odražava kroz fiskalne deficite. Naravno, kako je vezanost dolara za zlatnu podlogu već nekoliko decenija prošlost, svaki domaći (tj. američki) fiskalni cilj za suzbijanje rasta američkog duga mogao bi biti u suprotnosti s međunarodnom ulogom jedinog svetskog snabdevača rezervnom valutom (a to je SAD).
Na ovaj ili onaj način, Kina će shvatiti svoje potencijalno istaknuto mesto koje bi mogla da zauzme u rešavanju ove savremene verzije “Trifinove dileme”. Jedna izgledna mogućnost je da neminovno smanjenje američkih deficita tekućeg računa (kad god se to desi) može proisteći iz konstantne deprecijacije dolara (kao što je to bilo 1970-tih), što bi za Kinu i druge velike vlasnike američkih državnih obveznica podrazumevalo obezvređivanje kapitala. Moguće je i da Kina eventualno izraste u novog snabdevača rezervnom valutom. Po ovom scenariju, snabdevanje rezervnom valutom usklađivalo bi se sa ekonomski brzorastućim regionima.
Ova veza može biti direktna – ukoliko renminbi dobije status rezervne valute; ili indirektno – ukoliko obračunska jedinica i specijalna prava vučenja Međunarodnog monetarnog fonda postanu omiljeni među menadžerima rezervi centralnih banaka, s obzirom da je renminbi sada u SDR korpi rezervnih valuta. Status rezervne valute za SDR je dugo negovana ambicija MMF-a, iako ta ideja nikada nije zadobila veću pažnju.
Ovde, međutim, postoji i treća mogućnost: globalna potražnja za američkom valutom kao rezervnim sredstvom mogla bi da splasne. Dok aktuelni odliv kapitala u Kini podstiče trenutno i značajno smanjenje potražnje za američkim državnim obveznicama, jedan održiviji scenario podrazumevao bi prelazak Kine na upravljanje plutajućim režimom deviznog kursa sa dubljim domaćim finansijskim tržištem – i manjim naglaskom na održavanje deviznih rezervi kao kredibilnog sredstva za vođenje valutnih ratova.
Carmen Reinhart, Project Syndicate