Ima nagoveštaja da je CETA, kanadski trgovinski sporazum sa EU, uspela da se vrati na pravi put. Prevaziđen je najnoviji kamen spoticanja, veto od strane belgijske regije Valone, a sada mora biti odobren od strane ostalih 27 članica EU.

Trnovit i nepredvidljiv put do obostranog izglasavanja ovog sporazuma će nesumnjivo biti upotrebljen kako od strane brexit-ovaca tako i od strane njihovih oponenata, tj. onih koji su želeli da Britanija ostane u EU, sa željom da potkrepe svoje ranije argumente u prilog jednoj ili drugoj opciji. Njihova podrška je predstavlja deo jednog prethodnog narativa. Za Brexitovce, nastojanja EU da s Kanadom dogovori trgovinski sporazum biće samo još jedan dokaz da je Britaniji bolje izvan EU. Za one koji se protive odlasku Britanije iz EU, na teškoće u finalizaciji trgovinskog  dogovora Kanada-EU verovatno će se gledati kao na dokaz kako će Britaniji biti teško da sa EU na zadovoljavajući način okonča pregovore o trgovinskom sporazumu u roku od dve godine, shodno famoznom članu 50.

Mi imamo drugačiji stav. Na osnovu teorije međunarodnih odnosa, tumačimo dogovor EU i Kanade kao nešto što će Britaniji pojasniti da će pregovori o Sporazumu o slobodnoj trgovini biti veoma dugi i teški. Ovo je naknadno podiglo već očekivano veliku cenu koju će Brexit imati po Britance. CETA i kanadski ministar trgovine su samo kolateralna šteta.

Slanje signala

Postoji obimna literatura u oblasti međunarodnih odnosa o temama zastrašivanja i slanja poruka. Ovo se odnosi na to kako države međusobno interaguju i nastoje da ispregovaraju zarad svojih interesa.

Najpoznatiji od njih je “uzajamno osigurano uništenje”. Ova teorija, razvijena tokom Hladnog rata, govori da bi opasnost od nuklearnog napada bila već po sebi dovoljno strašna, a samim tim dovoljan razlog koji bi drugu stranu odvratio od nuklearnog udara – jer bi to dovelo do uništenja obe strane. Iako ova konkretna teorija odvraćanja/zastrašivanja nije toliko relevantna za shvatanje suštine trgovinskih pregovora u kapitalističkoj demokratiji, na delu je jedan mekši oblik zastrašivanja i slanja poruka drugoj strani.

Verodostojna opredeljenost i posvećenost su ključni deo odvraćanja. Ovo ne znači da je Evropska komisija u Briselu naložila Valonskoj regionalnoj vladi da pruži otpor sporazumu CETA, sa ciljem odvraćanja Britanije od napuštanja jedinstvenog tržišta. Ali, tajming o ovoj odluci da se ozvaniči CETA kao takozvani “mešoviti sporazum” (tj. da se mora složiti ne samo vrh evropske vlade već i sve pojedinačne vlade zemalja koje su članice EU) – i davanje Valoniji moći da odbije ovaj sporazum – podržava ideju o nastojanju da se pošalje poruka britanskoj vladi, koja upravo pregovara o post-Brexitovskom EU-UK trgovinskom sporazumu: poruka da je ovaj trgovinski dogovor još daleko od potpunog razjašnjenja. Na taj način, postoji izvesna nada da bi EU mogla odvratiti Britaniju od izlaska iz jedinstvenog tržišta ili iz EU.

U slučaju da je EU imala da se opredeli za “nepomešani sporazum”, dovoljno bi bilo samo odobrenje Evropskog parlamenta, što je proces koji uključuje daleko manji broj potencijalnih učesnika koji mogu da stave veto na (bilo koji) predlog. O ovome se veoma živo raspravljalo tokom prve polovine 2016. Zatim je 5. jula, nedugo nakon britanskog referenduma, saopštenje Žana-Kloda Junkera (Jean-Claude Juncker), predsednika Evropske komisije, bila najava da će se sporazum CETA smatrati “pomešanim”, pa će se stoga zahtevati odobrenje svih zemalja EU – i, kao u slučaju Belgije, pod-nacionalnih zakonodavstava.

Prilikom izglasavanja CETA sporazuma kao mešovitog, Evropska komisija mora da je bila svesna toga da su brojne stavke na koje se može staviti veto širom Starog kontinenta pod kontrolom političara koji postaju sve svesniji da je širom razvijenog sveta u toku porast antiglobalističkog raspoloženja  kao i protivljenje ovakvim trgovinskim sporazumima.

To je nešto čega je kanadska ministarka za međunarodnu trgovinu Kristija Frilend (Chrystia Freeland) bila svesna. Ona je naširoko i intenzivno putovala po Evropi, gde se sastajala sa raznim uticajnim ličnostima ili s onima koji imaju moć da kontrolišu tačke na koje mogu staviti veto. Ona je, recimo, prisustvovala konferenciji nemačke levo orijentisane Socijaldemokratske partije, konstatujući njihovu zabrinutost i obezbeđujući da nemačke socijaldemokrate daju zeleno svetlo za Sporazum.

Poruka Londonu, a ne Otavi

Neki su Kanađani, naravno, donekle zatečeni odlukom Evropske komisije da u “pet do dvanaest” promeni procedure za ratifikaciju, posebno jer je na kanadskoj federalnoj vladi bilo dugo očekivano okončanje teškog zadatka obezbeđenja saglasnosti za CETA dil od strane svih provincijskih pod-nacionalnih vlada. Dva veoma renomirana kanadska stručnjaka, naučnici Armand De Mestral i Markus Gehrin, izjavili su da je “EU trebalo da Kanadi još pre mnogo godina objavi koji su ciljevi CETA sporazuma” – time što je još odavno trebalo da se izjasni da je Sporazum mešovite prirode, i da je za njega potrebno da se slože sve EU članice, a ne samo briselska vlada.

Ono što bi nekim posmatračima u Kanadi moglo da promakne je to da je nedavnom odlukom o postizanju CETA mešovitog sporazuma poslata jasna poruka ka Londonu, a ne ka Otavi. Kanađani ne bi trebalo da uzimaju previše lično posledice julske odluke Evropske komisije – jer, ne radi se o njima, već o Brexit-u.

Pa, kako bi onda Britanija trebalo da odgovori na ovaj signal poslat od strane Evropske komisije? Jasno je da će, gledano u budućoj perspektivi, svi sporazumi između Britanije i EU biti mešoviti sporazumi: O NJIMA ĆE MORATI DA SE JEDNOGLASNO SLOŽE SVE EU ČLANICE, ILI, U PROTIVNOM, NIKAKVIH DOGOVORA NEĆE NI BITI. Pošto izgleda da Velika Britanija namerava da napusti EU i jedinstveno tržište, možda bi trebalo porazmisliti o tome kako će se ovo odraziti na zabrinutost nosilaca veta širom EU. Šarmantna junska ofanziva Kristije Frilend u najmanju ruku može biti sasvim na mestu – iako ovaj potez može doprineti da potpuno novi odsek britanske vlade za izlazak iz EU proradi punom parom.

The Conversation.com 28. oktobar, 2016