Dug leži iza mnogo toga što se dogodilo u proteklih sedam godina, piše za FT harvardski profesor ekonomije Kenneth Rogoff.

Globalna ekonomija se verovatno nalazi u kasnijim fazama dužničkog ‘super ciklusa’

Šta je prava dijagnoza tavorenja globalne ekonomije? Ušli smo u sedmu godinu globalne finansijske krize, a Međunarodni monetarni fond nastavlja da svoje prognoze globalnog rasta spušta naniže, sada na najniži nivo od 2009. godine.

Neki tvrde da živimo u svetu nedovoljne potražnje, i da smo osuđeni na decenije takozvane sekularne stagnacije. Može biti. Ali, druga mogućnost je da je globalna ekonomija u kasnijim fazama dužničkog “super ciklusa”, koji se slomio pod teretom nagomilanog duga tokom godina manjka regulative i finansijskog viška.

Ako je tako, bilo bi veoma teško dobiti razumljiv dugoročni trend rasta sve dok se dim ne raziđe. Alvin Hansen, profesor na Harvardu, prvi put je izašao sa hipotezom o sekularnoj stagnaciji (odnosno, minornom rastu ili odsustvu rasta u ekonomiji) još 1938, neposredno pre spektakularnog buma produktivnosti.

U kasnim 1970-tim, mnogi analitičari su verovali da će se svet suočiti sa visokom inflacijom i niskim rastom (“stagflacijom”) na neodređeno dugo vreme. U ranim 2000-im, mnogi vrhunski ekonomisti su verovali da će povišeni rast produktivnosti trajati decenijama.

Šta god da je nečiji sud o faktorima koji pritiskaju globalnu ekonomiju, važno je pronaći pristupe koji su robusni. Znatno povećanje kvalitetnih infrastrukturnih investicija je sjajna ideja. Ona, međutim, ne može dovesti do povećanja potrošnje tako da se ona uspostavi kao trajniji trend.

Šta ako je dijagnoza sekularne stagnacije pogrešna? Tada bi loše dizajniran stalni rast državne potrošnje mogao da stvori samu bolest koju je trebalo da izleči.

Zapravo, ne može biti sumnje da je dužnički super-ciklus faktor koji stoji iza značajnog dela onoga što je svet doživeo u proteklih sedam godina. To je rezultiralo prvo krizom rizičnih hartija od vrednosti u SAD, potom krizom evropske periferije, a sada proizvodi nevolje Kinezima i novim, brzorastućim tržištima.

Cela priča ima prethodnike u ranijim sistemskim finansijskim krizama, i kvantitativno i kvalitativno. Iskustvo Amerike – bez obzira da li neko gleda putanje cena u stambenom sektoru ili cene kapitala, nezaposlenost i proizvodnju, ili javni dug – jasno prati standarde iz prošlih sistemskih finansijskih kriza.

Ovo, naravno, ne znači da su sekularni faktori nebitni. Većina finansijskih kriza ima svoje korene u ekonomskom usporavanju usled nemogućnosti da se izdrži teret dugova.

Sigurno je da je nepovoljna demografija važna. Neki ekonomski istoričari tvrde da će stopa tehnološkog napretka uskoro drastično usporiti, ali drugi tvrde suprotno, ukazujući na veštačku inteligenciju i umrežavanje globalnih istraživača, što poboljšava njihovu sposobnost da uče jedni od drugih. Istina je da je rast produktivnosti u SAD i Velikoj Britaniji sumoran u poslednje vreme. To može biti delimično zbog kolapsa svetskih privatnih investicija nakon krize.

Ili je ovo, možda, delimično iluzija; merenje realnog ekonomskog rasta u svetu gde se stalno uvode novi proizvodi je teško – možda teže nego ikada, s obzirom na sve veći značaj nematerijalnih umrežavanja, komunikacije i robe zasnovanih na znanju (knowledge goods) – onih roba i usluga u koje je uključeno znanje (informacije o aplikaciji, funkcionisanju itd). Standardne mere proizvodnje ne uzimaju u obzir slobodno vreme, uključujući odlazak u penziju – baš one prostore gde je tehnološki napredak postigao neke od najvećih uspeha.

Možda je najubedljiviji razlog da se veruje da su ekonomske nevolje u svetu izazvane hroničnim nedostatkom tražnje izuzetno nizak nivo dugoročnih globalnih kamatnih stopa. Ali, opet, postoje i druga objašnjenja.

Postkrizni finansijski propisi su primorali banke, penzione fondove i osiguravajuće kompanije da kupe značajne količine “sigurnog” državnog duga. Ovi propisi su priklještili mnoge male i srednje dužnike, koji se suočavaju sa strogim ograničenjima o tome koliko oni mogu da pozajme, ako uopšte nešto mogu da pozajme.

Strah od sledeće finansijske krize podiže tražnju za državnim obveznicama. Centralne banke su usisale dugoročne sigurne hartije od vrednosti sa tržišta, ponovo namećući opadanje kamatnih stopa.

Ako je dužnički super ciklus izvor naših bolesti, što je pravi odgovor? Radikalan odgovor je da se kamatne stope smanje znatno ispod nule. Ovo će povratiti moć monetarne politike da podstakne rast. Ali za sada to je pitanje daleke budućnosti.

Većina ekonomista se slaže da bi na kratak rok trebalo iskoristiti dugoročna ulaganja u finansiranje produktivnih investicija u infrastrukturu i obrazovanje, ali to bi pomoglo ako bi zemlje stvorile institucije koje bi bile bolje u odabiru projekata.

Američki naprednjaci koji favorizuju ulaganja u infrastrukturu verovatno ne misle na izgradnju ogromne ograde duž meksičke granice, a nemački zagovornici fiskalne ekspanzije ne predviđaju još jedan fijasko sa berlinskim aerodromom.

Američki predsednik Barak Obama je jednom prilikom predložio stvaranje banke za finansiranje infrastrukturnih radova, koja bi zapošljavala tehnokrate sposobne da pruže objektivnu analizu. Bila je to dobra ideja.

Ukoliko razvijene ekonomije nameravaju da nastave sa povećanjem državnih izdvajanja (ono sada čini 57 odsto autputa u Francuskoj), neophodno je da se pronađu bolji načini da se naprave pravi izbori i odluke. Potrebne su nove politike, ali one prave vrste – i kao odgovor na tačnu dijagnozu.

Kenneth Rogoff, FT

(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard)