Gledano s biološke tačke, Antropocen je izuzetna epoha. Tokom proteklog milenijuma, ljudi su izmenili našu planetu “čišćenjem” zemljišta da bi na njemu “posadili” gradove i pokrenuli poljoprivredu, lovili su životinje do masovnog odumiranja čitavih vrsta, uvodeći pri tom invazivne vrste u osetljive ekosisteme. Trenutno “uživamo” u globalnim posledicama klimatskih promena nastalih našim delovanjem, a na mikroskopskom nivou stvaranjem otpornosti virusa i smrtonosnih mikroorganizama na antibiotike.
Sve do relativno nedavno, naučnici su aktivno ignorisali ove zamke naše ljudske prirode. Polje biotehnologije posebno je poznato po svom oslanjanju na redukcionistički pristup kompleksnosti ekosistema kao i uspostavljanjem kontrole nad prirodnim okruženjem. Međutim, s porastom razmišljanja o posledicama čovekovog delovanja, došlo je do prelaska na rad i “kooperaciju” s prirodom i nastojanja da se uskladimo s njenim zakonima. Na nedavnoj biotehnološkoj konferenciji, Steve Jurvetson je opisao kako se, zahvaljujući novim dostignućima, postepeno pomeramo od “čovečjom rukom proizvedenog, osmišljenog, kontrolisanog, oblikovanog i projektovanog sveta – gde stvari čine ono što želimo od njih – ka svetu odrastanja kroz prirodu, organsku, robusnu budućnost u kojoj se fizički artefakti uzgajaju”.
Danas, dizajneri i bioinženjeri kritički i obazrivo istražuju, trudeći se da izbegnu brojne zamke biologije, tehnologije i politike; oni smišljaju nove forme života i nove načine interakcije sa našim tehno-prirodnim okruženjem. Neki od sledećih projekata postoje samo u naučnoj fantastici ili umetničkim galerijama, drugi su neka vrsta misaonog eksperimenta ili prototipa, nastali u laboratorijama, a neki su u različitim fazama razvoja unutar “prirode” koju smo stvorili za sebe.
Neshvatljivo mali čovek
Ovo će vas od srca namejati, ali stanje planete je toliko alarmantno da su neki savremeni mislioci razmišljali i o ovoj mogućnosti. Hoćemo li zaustaviti “prljavi redizajn” prirode ili ćemo mi sami biti redizajnirani tokom nastupajuće “ere čoveka” u Antropocenu? Incredible Shrinking Man je istraživački projekat koji na duge staze istražuje implikacije smanjivanja ljudi do visine od 20 centimetara. Sa manjim dimenzijama, ljudi bi zauzimali manje prostora i zahtevali manje resursa, oslobađajući životnu sredinu od stresa. Filozofi S. Metju Liao, Anders Sandberg, i Rebeka Rouč (Matthew Liao, Anders Sandberg, Rebecca Roache) su 2012. o tome pisali u časopisu za etičko tretiranje životne sredine. Oni su ponudili jedan skromniji cilj genetskog inženjeringa nad ljudima, a kao odgovor na katastrofalne4 klimatske promene. Smanjenje prosečne visine od samo 6 inča (20cm) odgovaralo bi smanjenju metabolizma od 15 do 18 odsto, a samim tim bi se drastično snizila i potrošnja hrane. Takvo relativno malo smanjenje naše visine moglo bi se postići pre-implantacijom genetskog testera i skriningom embriona koji nose “kratke gene”, primenom hormonalnih terapija tokom detinjstva ili lekovima koji bi se mogli davati tokom trudnoće, radi smanjenja težine deteta.
Projektovani za Šesto Istrebljenje
Glavna briga nas ljudi u Antropocenu je očuvanje ekosistema koji smo razvalili do nivoa potpunog haosa, iako ponekad i samo očuvanje zahteva intervenciju. Paradoksalno a istinito: i očuvanje prirode može zahtevati preuređenje prirode. U radu Projektovanje za šesto istrebljenje, umetnica Aleksandra Dejzi Ginzberg predlaže uzgajanje skupa međusobno zavisnih, ljudskom rukom proizvedenih vrsta koje bi mogle obavljati aktivnosti izumrlih ili onih organizama koji su u nestajanju. Time bi se odgovorilo na probleme pogubnog ljudskog delovanja na prirodu. Među njima je mutant puža koji neutrališe preveliku kiselost tla izazvanog zagađenjem. Tu je i samo-replikujući tj. samoobnavljajući biofilm koji oblaže lišće drveća štiteći ga od zagađenja a uz to vrši i dekontaminaciju vazduha.Takođe, planovi Ginzbergove idu i korak dalje, spajajući ideju za redizajn šume sa (budućim) idejama u – zavodu za patente. Ovo uključuje predloženi sistem upravljanja projektom redizajna prirode, realizacijom patenata na terenu, a možda pre svega finansijske podsticaje za biotehnološke kompanije, kako bi svoje istraživačko-razvojne napore usmerili na projekte u kojima isplativost nije nužno merljiv samo u dolarima.
Hor dagnji
Senzori postavljeni u pametne kuće i pametne gradove prikupljaju podatke o našem ponašanju već duži niz godina, ali naučnici sada počinju da se oslanjaju i na prirodne senzore, kako bi nam nešto više kazali o faktorima životne sredine kao što su nivoi zagađenja i kvalitet vazduha. Hor dagnji Natalije Jeremijenko koristi “prirodnu inteligenciju” dagnji za merenje kvaliteta vode. Ona je u prilepila magnet za jednu stranu dagnje a senzor koji detektuje fluktuacije u magnetnom polju na drugu stranu. S obzirom da je otvaranje i zatvaranje dagnji način na koji one reaguju na uslove u svojoj životnoj sredini, magneti šalju signal računaru, koji “peva” onda kada su dagnje otvorene. Dagnje se same zatvaraju čim otkriju otrove, recimo cink ili olovo, a ostaju otvorene onda kada je voda zdrava za piće. Jeremijenkova kaže da “treba više verovati dagnjama nego naučnim podacima! Ne može biti bilo kakvih propusta oko decimala ili problema s rekalibracijom, kao u nauci, i to sada kada njihovi životi zavise od vode u kojoj se nalaze.”
OpenBiome
U medicini takođe ima pomaka, od redukcionizma i kontrole prema ekocentričnijem pristupu. U protekle dve godine raste svest o mikrobiološkim ekosistemima u ljudskom telu, koji npr. feces u našim crevima transformišu u izuzetno uspešni čudotvorni lek. OpenBiome je “banka fecesa” kojom se prikuplja stolica za upotrebu u fekalnim transplantacijama. Mikrobiomi stomaka jesu domaćin trilionima bakterijskih ćelija koje su od suštinskog značaja za našu probavu i imunitet (Mikrobiomom nazivamo ekološku zajednicu svih oblika života na, i u našem telu). Antibiotici mogu uništiti ovaj za nas nužni i neophodni ekosistem, omogućavajući da, recimo, jedna vrsta kao što je klostridija (Clostridium difficile) – nakon jedne neverovatno uobičajene infekcije koja može izazvati tešku pa i smrtonosnu dijareju – uzme maha. Transplantacija fecesa bogatog mikrobima zdrave osobe u crevima nekoga sa klostridijom ima stopu izlečenja koja je viša od 90 odsto, što je uspeh bez presedana za bilo koju medicinsku tehnologiju.
Novi Kuvar Meteorologa – šta je to???
U Novom meteorološkom kuvaru (The New Weatherman’s Cookbook), umetnik David Benk (David Benqué) ponudio je niz projekata koji koriste sintetičke biologije za neutralisanje ekološki štetnih industrija, pritom promovišući radikalne promene životne sredine. Nnovi meteorolozi” (The New Weathermen), jeste izmišljena grupa genetskih inženjera – nju je izmislio sam Benk, s nadom za postizanjem “simbiotičkog svetskog poretka” sa biotehnološkim uređajima. U jednom projektu pod nazivom #PalmOPS, Novi Meteorolozi predlažu ukidanje industrije palminog ulja, koja je zarad svojih plantaža sravnile prašume i tresetišta – učinilo bi se to kroz kampanju gerilskog prskanja. Cilj je proizvesti inhibitore lipaze, koji sprečavaju ljudsko telo da vari ova ulja, a potom ove inhibitore genetski ugraditi u palme kako bi ljudi osećali fiziološke tegobe konzumiranjem ovog modifikovane verzije ulja – iskustvo bolesti, ono šta Benkue naziva #BIOLULZ.
Vaskrsnuće mamuta
Genetičar Džordž Čerč je nedavno objavio da su naučnici iz njegove laboratorije proizveli DNK slonovih ćelija sa genima uzetim iz ostataka davno izumrlih mamuta nestalih pre oko 4.000 godina. Biti, zapravo, u stanju da “vaskrsnemo” mamute – ili makar da se svedemo na nešto skromniji cilj: da budemo u stanju da iz matičnih ćelija slona stvorimo deblju, dlakaviju i na hladnoću otporniju vrstu slona – ostaje još uvek na tehnološki dugom štapu. Ali, napori da putem genetskog inženeringa ispravimo nepravde nastale istrebljenjem naših predaka predstavljaju fascinantan projekt Antropocena, u kojem su tehnologija i očuvanje prirode i života amalgamisani. Ipak, ideja da primenom bio-dizajna možemo ispraviti fatalne greške počinjene nad našom životnom sredinom učinilo je da su se neki konzervatori zabrinuli da ćemo biti tolerantniji pri raznim intervencijama koje prete vrstama i ekosistemima. Kraće rečeno – saznanje da postoji lek ne znači da ćemo biti zdraviji – naše loše navike mogu i nadalje ostati kao veliki problem u primeni ključnih biotehnoloških izuma. Ili da, nažalost, i pored sve primene biotehnoloških inovacija, ostanemo i dalje “prljavi”, i pogubni po planetarni ekosistem.
Oxitec komarci
Oxitec je britanska biotehnološka kompanija koja je u poslednjih nekoliko godina proizvela na milione genetski modifikovanih komaraca u Centralnoj i Južnoj Americi. Kada se laboratorijski generisani mužjaci u južnoameričkim džunglama spoje sa divljim ženkama, oni proizvode tzv. “samoograničavajuće” potomstvo koje umre pre nego što odraste, uzrokujući da širenje Denge koju produkuju ovi insekti opadne. Napori za iskorenjivanjem komaraca koji su nosioci bolesti – bilo puštanjem u prirodu mužjaka sterilisanih zračenjem ili genetskim inženjeringom, odnosno posebno onih koji u sebi mogu proizvesti hemijski insekticid kao što je DDT – važan su primer antropocene biologije. Kako je Aleksandra Dejzi Ginzberg primetila, “sa Oxitec komarcima i uopšte sintetičkom biologijom, programima koje unosimo u genetski dizajn bića ispisujemo i život a i smrt.
Kristina Agapakis, američko net-izdanje magazina VICE (14. maj 2015)
