Naslovi koji od prekjuče bodu oči na vebu: Pikasovo platno Žene Alžira potuklo je sve dosadašnje aukcijske rekorde. Zaprepašćuje i činjenica da je prethodno aukcijska kuća Christie’s prodala dva dela za po 100 miliona dolara… što je “beznačajno” u odnosu na ovu Pikasovu sliku prodatu za $179.4 miliona. Ovo je dosad nezabeležena vrednost jednog umetničkog dela na nekoj aukciji.
Rekordima za slike priključio se rekord za skulpturu, kada je “Pointing man” Alberta Đakometija kupljen od strane anonimnog ponuđača za 141.3 miliona dolara.
Neki ljudi skloni su da ukažu kako su ovakve aukcije dokaz da je svetsko finansijsko tržište odlepljeno od stvarnosti. Baš kao što je slučaj sa “jednorozima” – onim tehnološkim startapovima čija je vrednost dostigla više od milijardu dolara – mnogi vide i da su aukcijske cene umetničkih dela još jedan dokaz da je vrhunac pozitivnog globalnog poslovanja već iza nas, i da se iznova nalazimo usred ogromnog finansijskog balona predodređenog da pukne.
Bez obzira da li smo u još jednom finansijskom balonu ili na precenjenom tržištu, ovo je debata i oko činjenice koja se ne sme tek tako zanemariti. Ovi primeri, međutim nisu dokaz precenjivanja ili zaista nečeg drugog. U pitanju su, ipak, lična zapažanja i pojedinačni primeri jednokratnih transakcija na smešno malom tržištu kojim dominira smešno bogata klijentela. S obzirom na izbor kojeg treba napraviti između kvantitativnih podataka i parcijalnih događaja, u ovakvoj situaciji uvek treba odabrati podatke. Samim tim, ova prodaja nije dokaz ničega drugog osim jednostavne istine da neki ljudi imaju veoma velike bankovne račune i da nisu u mogućnosti da ih iscrpu kroz uobičajenu raskalašnost – ili kupovinom jedinstvenih umetničkih predmeta po ludim cenama.
Pablo Pikaso: Žene Alžira
Postoji mnogo načina na koje se može razumeti zašto ove fantastične devetocifrene transakcije nisu verodostojni pokazatelj generalne promene u raspoloženju investitora, ili u promeni prirode onoga u šta ulagači ulažu.
Ovakve i slične anegdote o nezamislivim cenama po kojima su se neka umetnička dela prodavala mogu jedino da vam ukazuju na to da se radi o maloj grupi investitora ili čak samo pojedinaca, ali ne i o realnom raspoloženju u svetu investitora. Ovo je bitno napomenuti, jer je upravo “osećanje” ili sentiment merilo kolektivnog emocionalnog stanja – u ovom slučaju, taj kolektiv su ulagači širom sveta. Kolektivno, ono što su masovno uvrežena razmišljanja, stavovi i, što je najvažnije, aktivnosti vezane za ulaganje njihovog novca. Postoji mnogo načina da se ovakvi sentimenti izmere, a najbolji od njih je – izbegavati anegdote, poluistine i neutemeljene priče.
(Pikaso u svojoj vili la Californie u Kanu 1955, godini kada je završio “Žene Alžira”. George Stroud/ Getty Images)
Neki berzanski trgovci oslanjaju se na istraživanja raspoloženja među samim investitorima, u čemu posebno prednjači američko Udruženje individualnih investitora (American Association of Individual Investors) i njihovo poimanje rastućeg/padajućeg tržišta (tzv. “Bull-Bear” princip). Takođe, tek treba pronaći sve važne vrednosti za merenje ovakvih pojava, ostavljajući po strani one retke trenutke kada se indikuju ekstremne krajnosti. Odgovori istraživanja imaju tendenciju da mahnito laviraju, krećući se od jednog fenomena ka dijametralno suprotnom kao reakcija na trenutna dešavanja, a ona obično zaostaju za realnim, aktuelnim ciklusima kretanja finansijskog tržišta.
Ako nameravate da koristite podatke istraživanja AAII, možda nije loše da u njemu obratite pažnju na rezultate istraživanja raspodele imovine. Tokom protekle 23 godine individualni investitori su u proseku održavali portfolio sačinjen od 60 odsto akcija. Od aprila, prema AAII studiji, akcije i akcijski investicioni fondovi čine 67,9 odsto individualnih portfolija. Ovo je nešto više od proseka, ali ispod ekstrema viđenih u prošlosti. U periodu 1999-2000, akcije su bile za 17 odsto veće u odnosu na prosek, dok su u periodu od 2005-07 bile 10 odsto više.
Alberto Đakometi : “Pointing Man”
Postoje brojni drugi načini za merenje sentimenta investitora: VIX (poznatiji i kao indeks straha), protok novca mutual fondova*, put-call količnik, Armsov indeks (tehnička mera napredovanja i opadanja akcija), procenat akcija koje dostižu nove vrhove i padove, procenat akcija kojima se trguje na njujorškoj berzi ispod njihovih (po ličnom izboru) posmatranih 50-todnevnih ili 200-todnevnih prosečnih pomeranja i tako dalje. U većini slučajeva, ovakvi načini za merenje sentimenta investirora teže da budu prilično “gromoglasni”, uglavnom ne nudeći, zapravo, nikakav definitivan uvid.
[*Mutual fond je diversifikovani stok portfolio (jedan „mutual fund“ se sastoji od mnogih stokova pojedinacnih kompanija), koji se aktivno nadgleda od strane fond menadžera. Istorijski gledano, mutual fondovi na duge staze zarađuju 8%-10% godišnje (nekad više nekad manje, mada je ovo prosek u zadnjih 30-tak godina). ** Arms indeks (takođe poznat kao TRIN, akronim za TRading INdex) je 1967. razvio Ričard Arms. Predstavlja indikator zasnovanog na obimu, kojim se određuje tržišna snaga i raspon analiziranjem odnosa između narastajućih ili pak nestajućih problema i njihovih respektivnih opsega. Armsov indeks koristi se za merenje tržišne ponude i potražnje na dnevnom nivou, što se može primeniti na kratke ili duge vremenske periode iako se primarno upotrebljava kao merilo za kratkoročna trgovanja].
Vratimo se umetničkim delima: Na planeti nas ima više od sedam milijardi. SAD ima gotovo 320 miliona ljudi. Koliko njih zaista može sebi priuštiti da potroši skoro 200 miliona dolara na Pikasa ili 150 miliona na Đakometija? Na svetu postoji oko 2.300 (dolarskih) milijardera. Ovaj fakat prilično definiše veličinu globalnog tržišta ovakvim umetničkim predmetima.
To znači da ova rekordna cena na aukciji kazuje i nešto o majušnosti i razređenosti sveta super-bogatih, pa je vrednost ovakvih informacija od malog značaja za tržišni sentiment na berzama. I zato samo mirno i ne paničite – još uvek nema razloga za brigu.