(Ilustracija: Paul Thurlby za Gardijan)
Ako ste prosečno zauzeta osoba – posao, deca, kućna priprema obroka, i, prirodno, sprovođenje krvne osvete nad bučnim susedima – možda ne biste bili u stanju da na najpredusretljiviji način odreagujete na tvrdnju da bi (barem neke) životne lekcije trebalo naučiti od onih koji pripadaju monaškom redu. Skriveni u manastiru, oslobođeni od obaveza porodice, bez hipoteka ili šefova koji vam šalju e-mailove u 11 noću – hm, pa ko od nas ne bi poželeo spokojniju egzistenciju od njihove, pomislićete. Ali, kako piše Oliver Barkmen za Gardijan, možda ne bi bilo loše da pročitate i razmislite o priči Džoan Čitister (Joan Chittister), monahinje benediktinskog reda napisane i novoj knjizi Edvarda Helovela (Edward Hallowell), Ka poslovnoj poremećenosti: “Kako se usredsrediti i biti produktivniji” (Driven to Distraction at Work: How to Focus and Be More Productive). Tokom razgovora s monahinjama – iskušenicama u samostanu, koje tek što su zakoračile stazom monaštva, Čitisterova se priseća da je starijim monahinjama postavila pitanje: “Zašto se molimo?” Skoro sve su joj dale odgovore u skladu sa svojom pobožnošću, da se mole “U slavu Boga. “Ne”, napokon joj je odgovorila jedna starija časna sestra. “Molimo se zato što je zvono zazvonilo poziv na molitvu”. Možete raspredati o uzvišenim principima koliko god vam je volja, ali sve se svodi na čvrsto uspostavljenu strukturu – označavanje vremena za nešto, a onda to nešto što morate da da uradite – kako bi uspeli da obavite posao koji ste naumili.
“Zato što je zazvonilo”: Ovo je jezgroviti rezime pristupa vremenskom rasporedu i obavezama izražen pravilima Svetog Benedikta, spisa iz šestog veka nove ere kojeg se još uvek pridržava većina hrišćanskih redova pri upravljanju svojim danima na Zemlji. Ovo Pravilo, ora et labora, razvrstava monaški dan u jasno odeljene periode – za ličnu molitvu, grupna bogosluženja s ostalim monasima, rad, rekreaciju i san – “vremenske granice” između svakog perioda signaliziraju im se zvonom. Biti posvećena monahinja ili monah nije toliko stvar intenziteta predanosti bogosluženju koliko dostojanstvenog prihvatanja – pokoravanja – zvonu. “Kada zvono objavljuje da je potrebno odmah se prebaciti na nešto drugo, treba prionuti na narednu aktivnost koju u tom trenutku treba obavljati”, piše proučavalac katolicizma Vil Derks (Will Derkse)…“Onu stvar koju ste dotad radili ostavljate i započinjete nešto drugo…” Benediktinsku radnu etiku i samodisciplinu pre svega obeležava odvraćanje pažnje s onoga što se do jednog trenutka radilo na ono što treba učiniti u narednom trenutku. “Zašto konkretno baš ova aktivnost, i zašto baš sada? Pa, zato što zvoni.
Ovo može zvučati prilično opresivno mada je, u stvari, Benedikt gotovo komično pragmatičan, pun praštanja i predusretljiv (A na temu alkohola, njegov zajedljiv uzdah odjekuje kroz vekove: “Pročitali smo da monasi ne bi nikako trebalo da piju vino, ali pošto se današnji monasi ne mogu ubediti u to, hajde da se barem složimo oko toga da mogu da umereno piju.”) Benediktinsko upravljanje vremenom i njihov raspored rada ne zastupa ropsko poštovanje satnice mada pokušava – koliko god nesavršeno – da otelotvori etos. Nijedan zadatak ne smatra se manje vrednim pažnje od bilo kog drugog, pa se monasi prihvataju čak i svetovnih poslova na jednoj dubljoj ravni i s određenim značenjem. Ipak, ne treba da budete “u specifičnom raspoloženju” da biste bilo šta obavili; neka to, naprosto, bude kad dođe vreme za tu delatnost. I nema potrebe da se trkamo sa samima sobom kako bismo ispunili ciljeve; svaki put kada prekinete neku delatnost, znate da ćete se uskoro vratiti na nju.
Ideal redovničkog života Benedikt je izneo u svojim pravilima. Krilatica sv. Benedikta je Ora et labora – “moli se i radi”, ili, “moli se i trpi”. Budući da se smatra ocem zapadnoevropske hrišćanske kulture uopšte, papa Pavle VI. proglasio ga je 1964. svecem zaštitnikom Evrope. Njegov dan je 11. juli.
Ako i dalje mislite kako ipak niste u stanju da makar malo ovog duha i radne etike pretopite u vaš užurbani život, razmislite još jednom… U međuvremenu, evo kako je za magazin New Statesman muzičarka Trejsi Torn nedavno opisala svoju pomajku, koja je podigla trojke. Kako je, pobogu, čudila se Trejsi, ova žena uopšte uspevala da uspava tri novorođenčeta i drži se uopšte bilo kakvog rasporeda njihovog (a i svog) spavanja? Podozrevam da bi Benedikt rado odobrio njen odgovor: “Pa, kada je vreme da spavaju, sve ih stavim u njihove krevece i zatvorim vrata”, rekla je ona, “i onda bebe spavaju dokle god ne istekne vreme za spavanje.”
Oliver Barkmen (Oliver Burkeman), govoriće na dešavanju Gardijan Uživo: Kupovina Sreće (Buying Happiness ), sa Filipom Peri (Philippa Perry) 18. maja u londonskom Konvej Holu, London WC1.