Da li je neoliberalizam odgovoran za finansijsku krizu (II/II)

04

Od 2008. godine do danas nameće se pitanje: koji je uzrok (ili koji su uzroci) aktuelne dužničko-finansijske krize? Nije mali broj kritičara koji svojim odgovorima žele da “senzibilizuju” mase. Oni gaje populistička shvatanja, kojima iniciraju stav o “nužnosti ekonomskih promena”, jer drže do ideje kako je postojeći neoliberalni koncept društva prouzrokovao krizu zato što je sistem zasnovan na „konzumerizmu“. Pitanje je da li je ovo tačno, i kako našu aktuelnu realnost treba sagledati – kroz političke, ekonomske i socioločke činjenice – kao i da li smo intelektualno sposobni da ove pojmove odgovorno koristimo kada je reč o određenim ekonomskim i privrednim problemima, koji već sedam godina lome globalnu ekonomiju i njene aktere.

Neoliberalna ideja sastoji se iz niza ekonomskih koncepata kojima se želi povratak na klasična načela ekonomskih liberala u odnosima države i njene ekonomske politike. Jedna od najvažnijih premisa neoliberalnog koncepta jeste fiskalna disciplina, odnosno štedljivost države. Dakle, shodno stavovima neoliberala, javni sektor treba sažimati na minimalne funkcije države, uz preko potrebno sprečavanje svakog rasta javne potrošnje. Razlog tome je što svaka javna potrošnja znači i veće poreze, a onaj deo novca koji se u budžetu ne skupi kroz oporezivanje svake godine odlazi u deficit – a on se akumulira, prerastajući u javni dug.

Reklo bi se da javni dug predstavlja lošu stvar, jer nijednoj državi nije potrebno da troši vise novca nego što su njene prihodne mogućnosti. Isto važi i za njene građane. Činjenice su, međutim, sasvim suprotne od ovakvog inače sasvim racionalnog stava, koji je veoma bitan radi sagledavanja same suštine klasičnog liberalističkog koncepta, popularno prozvanog neoliberalizam. Kada bi Amerikanci i Evropljani zaista živeli u skladu s ovim neoliberalnim načelima, imali bi vladajuće garniture čije bi se fiskalne politike zasnivale na niskim porezima i zaduženjima, kao i uravnoteženim budžetima.

07

Međutim, rastuće potrebe uglavnom levo orijentisanih političara da ostvare svoje “socijalističke ideale” doprinele su državnim intervencijama, regulaciji, inflaciji i bumu raznih programa koji “neguju” države blagostanja, pomažući neefikasnim akterima u svojim ekonomijama, uz razne druge oblike javne potrošnje. Sve te budžetske obaveze finansiraju se stalnim rastom nametnutih potraživanja (to jest poreza) od onih koji bi trebalo da deo novca stvorenog svojim radom daju državi. A s obzirom da su i socijalisti svesni da porezi mogu biti loši po ekonomiju – zato što umanjuju raspoloživi novac za zapošljavanje i ulaganje u biznis, umanjujući time i ekonomski rast – onda stavljaju poverenje u najmoćnije političko oružje koje im je u posedu a to je – deficit. Porezi, dakle, ne smeju da rastu previše, iako javni sektor može da troši koliko god je potrebno. A potrebe rastu onako kako raste i osećaj (među)zavisnosti unutar države kao snažnog mehanizma, koja bi trebalo da rešava sve ekonomske i socijalne i izazove s kojima se neprestano suočava.

Levo orijentisanim ekonomistima i socijalistima je presudno važna socijalna odgovornost svake državne strukture, mada to neko treba i da plati. Zagovornici neoklasične (neoliberalne) ekonomske doktrine, zastupljeni u strankama klasično liberalne i liberalno konzervativne orijentacije smatraju upravo suprotno: da država bi trebalo da oporezuje i troši što manje. Drukčije rečeno: najbitnije su individualne slobode, a samim tim i što je moguće veća odgovornost pojedinca za ekonomski rast, dok siromašnim građanima treba pomagati kroz karitativne aktivnosti NVO. Neoliberali isto tako smatraju da država treba da bude u toj meri socijalno odgovorna kako bi što manje oporezivala i trošila javni novac koji su joj poverili njeni poreski obveznici, i kako bi prestala da teret otplaćivanja dugova prebacuje na poreske obveznike u budućnosti. Zapravo je država blagostanja ta koja je veliki teret stavila na pleća današnjih mladih generacija, koje će biti prinuđene da plaćaju visoke poreze… kojima će u budućnosti otplaćivati današnju rastrošnost njihovih političkih garnitura.

Amerika i izazovi

Da bi svet u kojem živimo bio sigurniji i, ako ništa drugo, sprečio još veće survavanje u dužničku krizu, biće hitno potrebna odricanja – koja su, naravno, veoma bolna.

Demokrate u SAD, kao tradicionalni zagovornici veće državne regulacije,trebalo bi da odustanu od svog programa univerzalnog zdravstva i ostalih socijalnih programa, baš kao i državnih podsticaja u ekonomiji. Republikanci će morati da pre svega odustanu od svoje već tradicionalne politike vojnog intervencionizma. Drukčije rečeno, jedina održiva perspektiva SAD nalazi se u značajnom smanjenju apetita savezne vlade u Vašingtonu. S obzirom da republikanci, baš kao i demokrate, ne mogu da se usaglase oko pitanja vezanih za radikalne rezove u domenima nacionalne i socijalne sigurnosti, već svako želi rezove u samo jednom određenom segmentu, a povećanje u drugom, sasvim je izvesno kako jedino libertarijanci (odnosno klasični liberali) nude odgovorna i fiskalno održiva rešenja, sačinjena od radikalnih rezova dugova i potrošnje. I upravo ovi libertarijanci predstavljaju one koje nazivamo neoliberalma.

05

Evropa i dugovi

Situacija je unekoliko slična onoj koja vlada u evropskim zemljama, s naglaskom na članice evrozone, s obzirom da je potrebno obezbediti budućnost zajedničke valute. Problem visokog javnog duga u brojnim zemljama može se početi da se rešava samo rezanjem onih troškova koji su prouzrokovali ta zaduženja. Drugim rečima, uslediće period otpuštanja u javnom sektoru, deregulacija (tj. izlazak države iz upravljanja ekonomijom) i privatizacija. Izgledi za održivost penzionih sistema je na slobodnom tržištu, a barem jednim delom i zdravstvenog sistema. Programi finansijskih injekcija kao podrške ekonomiji i socijalnih naknada moraju, ako ništa drugo, da se u najmanju ruku snize drastično, ako ne i potpuno ukinu. U svakom slučaju, predstoji puno posla uz rešavanje teških zadataka, na bolnom putu sprovođenja neoliberalnih postulata kroz javne politike, što bi, na duge staze, trebalo da rezultira snižavanjem poreza, javnog duga i, naravno, javne potrošnje.

Neoliberalizam kao ultimativni pokretač

Da bi sistem funkcionisao kako treba, potrebno je oživeti “klasične” vrednosti individualnih sloboda i odgovornosti svakog pojedinca, a uloga države treba da se svede na klasične funkcije obezbeđivanja sigurnosti poretka i ličnih sloboda, kao i sprovođenja osnovnih zakonskih uslova za slobodnu trgovinu uslugama i robama.

Evropskoj uniji biće potrebno veće oslanjanje na dalju liberalizaciju trgovine kao i na potencijalne moći sloboda koje nudi unutrašnje tržište. Visoki troškovi i rashodi regionalne politike, programa Zajedničke poljoprivredne politike i same briselske administracije, koji sačinjavaju većinu budžetskog EU “kolača”, nužno iziskuju rezove, tako da će njene članice biti prinuđene da preuzimaju daleko više odgovornosti. S obzirom da i evropski nacionalni budžeti iziskuju rezove kako bi se snizio javni dug, biće potrebno više prostora za buduća rešenja kako bi se vratila i prepustila snazi slobodnog tržišta. A to je upravo ono što zagovaraju neoliberali, kao navodni inicijatori dužničke krize.

Razumeti klasičnu ekonomsku doktrinu, odnosno klasični liberalizam, može doprineti svakom građaninu pri sticanju dobrih moralnih stavova i vrlina poput štedljivosti, skromnosti, produktivnosti, radne i poslovne etike, odgovornosti, individualnih sloboda i umerenosti u potrošnji. Samo se na taj način može početi s rešavanjem stvarnih uzroka strukturne i dužničke krize, umesto da pod populističkim uticajem nastavimo sa samozavaravanjem – kako je neoliberalizam “dežurni krivac” za dužničku krizu i, shodno tome, predstojeću recesiju.

09

Nemačka, kolevka neoliberalizma

Bilo bi korisno objasniti suštinu i poreklo pojma neoliberalizam. Izvor nije na američkom tlu, nasuprot predstavama svih onih koji bi upravo u neoliberalizmu olako pronašli polaznu osnovu za kritiku neoliberalizma, pritom se pozivajući na uzornost nemačkog modela.

Upravo nasuprot brojnim stereotipima i predrasudama o svom karakteru, neoliberalni koncept je ekonomska doktrina idejno nastala u Nemačkoj 30-tih godina prošlog veka. Ovaj pojam je 1932. prvi počeo da koristi nemački ekonomista i sociolog Aleksander Rištou. Ovaj „novi liberalizam“ bazirao se na jakoj državi, ali ne u smislu velike snage njenih intervencija i regulacija, koje bi mogle da narušavaju slobodno tržište. Upravo sasvim suprotno. Rištou je zastupao stav da snažna država kreira sistem koji postavlja minimalan zakonski okvir za zaštitu privatnog vlasništva i funkcionisanje slobodnog tržišta, tržišta na kojem su subvencije dopuštene jedino u veoma ograničenom trajanju i iznosu, nasuprot konceptu koji zastupaju socijalisti.

Uočavajući posledice koje je Hitlerov nacionalsocijalizam ostavio u nemačkoj međuratnoj ekonomiji, karakterisane obimnim i snažnim regulacijama, subvencijama i državnim intervencijama, kao i gušenjem ekonomskih i građanskih sloboda, grupa nemačkih ekonomista okupljenih oko takozvane “Frajburške škole” ponudila je Nemcima drukčija rešenja u okviru doktrine neoliberalizma. Hero Miler je 1950. u akademskom časopisu „Ordo“ po prvi put pomenuo pojam „ordoliberalizam“. Četiri godine pre njega je Alfred Miler-Armak, šef ekonomske politike pri nemačkom ministarstvu ekonomije, zalažući se u svojoj knjizi za neoliberalizam, stvorio pojam socijalno-tržišne ekonomije. Stoga se jasno vidi kako je neoliberalizam, u stvari, doktrina nemačkih ordoliberalnih ekonomista, koncept na kojem je zasnovano nemačko posleratno „ekonomsko čudo“, odnosno socijalno tržišni model ekonomije, ali i čitava evropska ekonomska integracija.

Pojam ordoliberalizma odnosno „novog liberalizma“ (tj. neoliberalizma), odnosio se na nužnost stvaranja poretka kojim će se garantovati konkurencija na slobodnom tržištu, s obzirom da je jedino kroz aktivnost privatnog sektora moguće postići efikasnost ekonomskih resursa. Nemački ordoliberali gajili su uverenje da poredak, odnosno država imaju dužnost da postave zakonski okvir za uspostavljanje ekonomskih sloboda baziranih na slobodnom pristupu tržištu, uravnoteženom državnom budžetu, privatnom vlasništvu, monetarnoj stabilnosti, obezbeđivanju sigurnosti poslovnih ugovora i plaćanja obaveza – sve su ovo i danas osnovne vrednosti neoliberalnog kapitalizma.

16

Neoliberalizam se snažno protivio nacicističkom konceptu vođenja države 1930-tih godina i uopšte etatističkoj idolatriji snažne države koja reguliše i interveniše zarad rešavanja ekonomskih i socijalnih problema. I upravo su nacisti bili ti koji su otpočeli ekspanzivnu politiku javnih investicija i javnih radova, sa ciljem podsticanja zapošljavanja i smanjivanja nezaposlenosti. Ipak, ovakve politike su se pokazale kao neodržive na isti način kao i njima slične politike koje je promovisao ekonomista Džon Mejnard Kejnz, i koji će potom postati uzor mnogim socijalistima.

Nemački koncept ordoliberalne doktrine zaživeo je tek u posleratnom periodu, u trenutku kada je model socijalno tržišne ekonomije predstavljao pokretački motor obnove i uspostavljanja tzv. „nemačkog ekonomskog čuda“ – promovišući svoj način kao generalni pravac razvoja čitave evro-ekonomske integracije. Ovaj socijalni aspekt nemačkog socijalno-tržišnog ekonomskog modela nije bio socijalističkog tipa u smislu povećanja javne potrošnje za razne državne intervencije i regulacije kao i državu blagostanja. Upravo suprotno: socijalna politika se za nemačke liberale sastojala od rušenja svih prepreka monetarnoj stabilnosti cena i slobodnom tržišnom nadmetanju. Ordoliberalni ekonomisti bili su svesni da samo cene obrazovane na slobodnom tržištu mogu imati tendenciju sniženja, i da samo stabilan kurs garantuje i stabilne cene. Razne forme kartela, monopola kao i devalvacija nacionalne valute, motivisani protekcionizmom i podsticanjem domaće proizvodnje i izvoza nisu našli svoje uporište u izvornom nemačkom razvojnom konceptu. Nemačka je kasnije skrenula s tog puta, uputivši se ka državi blagostanja.

Isto tako, ordoliberali nisu krivili kapitalizam ili liberalizam za nastanak ekonomskih problema, kao što je to bio slučaj nakon Velike ekonomske krize iz 1929, kada su fašisti i nacisti – ali i socijalisti – uzrok krize videli upravo u liberalnom kapitalizmu. Neoliberali su na ekonomske probleme gledali upravo u nedostatku ekonomskih sloboda ili usled neodgovornog ponašanja, nekorektnog ponašanja prouzrokovanog izostankom vrlina određenih aktera unutar slobodnog tržišta. I dok su socijalisti mislili da je kapitalistički koncept “dežurni krivac” kojeg treba menjati kolektivno, neoliberali su na sve probleme uvek gledali konkretno i s racionalnim pristupom.

Zato je važno analizirati uzroke dužničke krize kako bi se videlo da i Americi i Evropi baš nedostaju neoliberalne politike, suprotno od kritika kako je neoliberalizam uzrokovao krizu. Stoga je jedini održivi lek za dugove upravo snižavanje javne potrošnje i poreza.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s