Reč “neoliberalizam” je verovatno najomraženija ne samo u Srbiji već i u svetu, omražena među “širokim narodnim masama” koje uglavnom čine levičari, populisti i socijalisti. Oni koji kritikuju neoliberalizam dobili su dodatni podsticaj za još žešće kritike neoliberalnog koncepta kapitalizma onda kada je u Sjedinjenim Američkim Državama započela velika finansijska kriza, ne znajući da je doprinos krizi prouzrokovan upravo štetnim državnim intervencijama a ne njihovim izostankom. Protivnici neoliberalizma reći će kako je upravo kriza – izazvana neoliberalizmom – pokazala da politika slobodnog tržišta nije dovoljna, već da su nužne svojevrsne intervencije od strane države kao i ekonomska regulacija.

Čak i kada bi se u obzir uzela činjenica da je problem počeo na finansijskom tržištu Sjedinjenih Država, postavlja se pitanje: šta je to što je prouzrokovalo kolaps finansijskih institucija? Da li je to izostanak regulacije ili je u pitanju nedostatak vrlina određenih “igrača” koji učestvuju u ovom kolosalnom kapitalističkom sistemu? Čak i ako je tačno ono prvo, to, eventualno, može da predstavlja argument u prilog boljoj regulaciji finansijskog sektora ali ne i celokupne kapitalističke ekonomije, koja uključuje i realni sektor. Populisti, kolektivisti i socijalistii će uzroke ekonomskih problema pronalaziti upravo u nedostatku regulacija i izostanku državne intervencije. Shodno ovome, oni će isuviše lako okriviti čitav kapitalistički sistem kako bi opravdali svoje stavove, mada, po dosadašnjem iskustvu, dotični skupo koštaju poreske obveznike.

S druge strane, neoliberali će analizu tih istih problema sprovesti daleko ozbiljnije. I odmah se nameće nekoliko važnih pitanja. Prvo, da li je moguće sprečiti tako očiglednu ljudsku pohlepu i nedostatak vrlina u poslovanju snažnijom (državnom) regulacijom? Drugo, da li je izvodljivo okriviti celokupan kapitalistički sistem usled neodgovornog ponašanja određenih aktera u jednom segmentu čitavog finansijskog tržišta? Treće, nije li finansijska kriza uzrokovana takođe i lošim intervencijama američkih Federalnih rezervi u kontekstu tržišta nekretnina? Četvrto, da li se može smatrati odgovornim davanje uprošćenih populističkih odgovora, vezanih uz odnos koji postoji između neoliberalizma i ekonomske krize?

Evo pokušaja odgovora na ovakve kritike.

Prvo, neoliberali smatraju da država ne može ni da reguliše niti reši nedostatak vrlina, koja je stvar individualne odgovornosti svakog aktera slobodnog tržišta – vrline treba da se vezuju uz svaku slobodu, kako bi se postigla odgovornost. Drugo, sistem neoliberalnog kapitalizma je previše složen da bi mogao da se, tek tako, uprošćen, smatra za krivca koji je proizveo finansijsku krizu, prouzrokovanu nesumnjivim i očiglednim nedostatkom vrlina. Treće, finansijska kriza takođe predstavlja i posledicu loših državnih intervencija, što može ići u prilog liberalnom kapitalizmu, a na štetu socijalističke doktrine državnog intervencionizma. Četvrto, neoliberalni koncept predstavlja vrlo široku doktrinu, i stoga se ne može tumačiti kroz simplifikovane predstave koje možda gaje široke narodne mase, i koje služe u populističke svrhe, s obzirom da se neoliberalizam pre svega odnosi na smanjivanje državih intervencija, a s idejom da privatni sektor bude što je moguće slobodniji za investicije, samim tim i za nova radna mesta, a time i ekonomski rast. Drugim rečima, suština neoliberalizma ogleda se u podržavanju privatizacionih procesa, što nižih poreza, što većeg tržišnog nadmetanja, održavanja stabilnosti cena, deregulacije ekonomskih odnosa i smanjenja birokratije.

Izvor dužničke krize: intervencionizam države

Otkada je na čelu Sjedinjenih Država američki predsednik Barak Obama, i dok su demokrate imale većinu u Kongresu, bilo je jasno da će SAD učiniti politički zaokret. S obzirom na kolosalne razmere recesije, očekivanja su bila velika. Veliko predizborno obećanje demokrata – svima dostupno zdravstveno osiguranje – postalo je američka realnost, uprkos upozorenjima da će ovakav glomazan federalni program povećati javni dug i biti još dodatno opterećenje američkih poreskih obveznika.

Ubrzo potom, uvećali su se i ostali federalni rashodi za razne oblike socijalnih programa, kako bi demokrate na neki način ipak opravdale osnovni razlog dobijene podrške svojih birača. Takođe, administracija Baraka Obame dobila je odobrenje Kongresa i za veliki stimulativni paket ekonomskih podsticaja.

U međuvremenu, troškovi odbrambene politike, zasnovani pre svega na ratovima, dodatno su porasli jer je Amerika planirala tek postepeno povlačenje iz Iraka i Afganistana. Sve ovo gore navedeno, kao i mnogi drugi programi koji su trošili američki federalni budžet, jesu uzrok rastućih budžetskih deficita, odnosno američkog javnog duga. Podaci više nego jasno kazuju da je za taj glavni problem “najzaslužniji” baš predsednik Obama, čak i više nego njegov prethodnik Džordž Buš junior, koji je svojom ratnom politikom ali i ogromnim ekonomskim stimulansima inicirao tu tragičnu sagu o američkoj dužničkoj krizi.

Sve te državne intervencije napumpale su rashodnu stranu američkog saveznog budžeta, a bez pokrića od prihoda. Bio je to američki “response”, odgovor na posledice krize tobože prouzrokovane neoliberalnim konceptom. Ceh i posledice te poprilično nerazumne politike danas ne plaćaju samo SAD već čitav svet, koji u opštoj panici prouzrokovanoj neizvesnošću ovog “vašingtonskog dužničkog lavirinta” srlja u još jednu veliku recesiju.

Ne tako davno, američki Kongres je, želeći da po svaku cenu sprečiti bankrot najveće svetske ekonomije, “uvali” i postigne tek kompromisno rešenje. Tada je dogovoreno podizanje ograničenja zaduživanja, uz obavezu rezanja javne potrošnje za otprilike isti iznos. Svim američkim političarima bilo je jasno da bi bankrotom SAD izgubile sposobnost plaćanja obaveza prema budžetskim korisnicima, ali takođe i kreditni rejting… a time i konkurentnost u odnosu na svoje takmace sa globalnog tržišta.

Bankrot je dakle, tim kompromisnim dogovorom izbegnut. Oni koji su realisti rekli bi – barem za sada. Ipak, svako ko je iole racionalan može lako da pojmi da problem nije rešen, već jedino odložen za neki budući, neodložni trenutak. Ako je već izvesno kako je američka javna potrošnja previsoka, kao i da postoji fiskalna neodrživost rastućeg budžetskog deficita koji kumulativno stvara i rastući javni dug, zbog čega onda demokrate i Obamina administracija ne pokazuju želju za radikalnim budžetskim rezovima? Baš nasuprot tome: oni tek žele umerene rezove na rashodnoj strani budžeta, uz koju ide istovremeno povećanje prihoda. Drukčije rečeno, demokrate nastoje da povećaju poreze. Koliko je to racionalno rešenje, već dovoljno govori podatak o neizvesnosti koja vlada privatnim sektorom ove zemlje usled prethodnih povećanja poreza. Naime, mnogi američki poslodavci osećaju rizik od zapošljavanja novih radnika. S obzirom da rastu porezi, raste i deficit, koji će u budućnosti morati da plati poslovni sektor. Ovakva neodgovorna fiskalna politika predstavlja rizik za poslovni sektor koji će već danas, a još više u budućnosti, biti primoran da otplaćuje cenu ove fiskalne neodgovornosti vašingtonskih političara.

I upravo to je razlog zbog kojeg se stopa nezaposlenosti ne smanjuje ispod devet odsto, dok rast bruto domaćeg proizvoda ipak ne poseduje dovoljno potencijala da bi najvećoj svetskoj ekonomiji poslao signal za definitivni oporavak. Čitava neizvesnost, uprkos trenutno izbegnutom bankrotu, doprinela je sniženju američkog kreditnog rejtinga sa AAA na AA+ (na dan 20. aprila 2015. godine, S&P ocenjuju Sjedinjene Države sa AA+, Moody’s sa Aaa, a a jedino joj Fitch daje AAA). Poredeći na globalnom planu, aktuelni kreditni rejting je opet odličan, ali više nije najbolji. Ipak, sasvim je dovoljan da bi izazivao potrese na svetskim finansijskim tržištima jer, iako nije loš, ukazuje na negativne tendencije koje postoje u američkoj ekonomiji, prouzrokovane malopre pomenutom fiskalnom i dužničkom krizom.

Amerika je dugo vremena bila najmoćnija svetska ekonomija, što će ostati i nadalje. Uprkos padu ekonomske slobode, Sjedinjene Države ostaju najkonkurentnija svetska ekonomija. Njen kreditni rejting i dalje je veoma visok, mada ne i najbolji. I BDP raste, mada ne dovoljno za jedan uverljiv oporavak. Stopa nezaposlenosti ne pada ispod devet odsto, što predstavlja svojevrsni šok za američke građane, iako je ova stopa potpuno normalna za mnoge zapadnoevropske zemlje – i nezavisno od krize. Javni dug SAD raste, premda mnoge članice evrozone kubure s još većim problemima svojih javnih dugova. Amerikanci i dalje spadaju među vodeće zemlje sveta u produktivnosti rada i broju radnih sati, što ih čini najbogatijom nacijom na svetu. Lista pozitivnih pokazatelja se ovde ne zaustavlja.

Američki ekonomski izazovi, dakle, rastu, ali rastu i evropski. Kina je već izbila u vrh kao snažan konkurent zapadnim ekonomijama. Razlog? U Kini je, pre svega, isplativo poslovati. Cena proizvodnje je neprikosnoveno niska, u šta je uključena i cena daleko jeftinije radne snage u odnosu na SAD i EU. Ova zemlja gotovo da i nema bilo kakvu naznaku države blagostanja, pa poreski obveznici ne moraju da strahuju zbog rastućih troškova socijalne države. Tu su i drugi razlozi snažnog kineskog uzleta i privrednog rasta zasnovanog na izvozu i investicijama.

EU i SAD su veoma daleko od kineske stvarnosti. Prednost zapadne Evrope i Sjedinjenih Država je i dalje viši standard stanovništva. Ipak, za deo ovog visokog standarda Evropljani i Amerikanci su se u velikoj meri zaduživali. Sam po sebi, dug nije toliki problem kada je umeren, ako postoji izvesnost otplate i sniženja. Ali stvarnost je upravo suprotna. Jedino je izvesna činjenica da će zaduženja javnih sektora, ali i stanovnika u SAD i EU nastaviti da rastu, pod uslovom da se Zapad ne odrekne svog komfornog životnog stila i ukoliko nastavi sa dosadašnjim načinom života. Shodno tome, dužnička kriza nije neka nova stvarnost u koju je zapao čitav svet, pa je odjednom počeo da paniči, što se videlo i na berzama. Ova je kriza dugoročno stvarana našom pohlepom i rastrošnim životnim stilom. I s tom činjenicom bi se svako složio.