Pojam ordoliberalizam je 1950. “skuvao” Hero Miler 1950. u časopisu “ORDO” – Jahrbuch für die Ordnung von Wirtschaft und Gesellschaft. Suština ordoliberalističkog koncepta zasnivala se na uverenju o nužnosti postojanja poretka (Ordnung), koji bi garantovao i obezbeđivao slobodnu tržišnu trku, iz koje bi proizlazila i efikasnost alokacije resursa. Ovakav bi concept i poredak stvari u ekonomskom sistemu predstavljao zakonski okvir za ekonomsku slobodu, odnosno prava privatnog vlasništva, sigurnost i izvesnost sprovođenja postignutih ugovora uz omogućavanje naplate od strane poverilaca, fiskalnu ravnotežu, slobodan pristup tržištu kapitala, rada, roba i usluga (bez administrativnih barijera), monetarnu stabilnost cena, to jest nisku inflaciju i fiskalnu ravnotežu.

Ekonomisti koji su zagovarali ordoliberalizam videli su etičku odgovornost preduzetnika upravo u poštovanju poretka koji štiti tržišno nadmetanje od opasnosti kartela ili monopola, fiksnih tarifa i zloupotreba vladajućih položaja u državi. Na etičke principe pripadnika Frajburške škole najvećim je delom, i suštinski, uticao luteranski teolog Ditrih Bonhofer koji je bio veliki protivnik Hitlera, a kasnije stradavši kao žrtva nacista. Ekonomista Silven Brojer je 1996. istakao kako ordoliberalizam u sebe uključuje hrišćansko shvatanje slobode, prema kojem je slobodnom tržištu nužno potreban etički okvir – kako bi se sprečila pohlepa.

Socijalna = ekonomska politika

Ekonomisti ordoliberalnih stavova gledaju na socijalnu politiku kao uklanjanje mehanizama koji se protive konkurenciji. To je razlog zbog kojeg, po njima, ekonomska i socijalna politika predstavljaju istu stvar, bez ikakvih kontradiktornosti. Zato bi najbolja socijalna politika trebalo da podstiče tržišnu konkurenciju, iz koje proizlaze niže cene za potrošače, a time i viši kupovni standard života.

Stoga socijalna kohezija proizlazi iz ekonomskog razvoja, kojeg je 1958. godine Ludvig Erhard opisao kao „napredak nastao konkurencijom“. Ovo znači da je prvobitna nemačka socijalna politika, zapravo, bila liberalna ekonomska politika. A istina je i da je, kasnije, nakon nekog vremena, Nemačka s tog puta prešla na put “velike zemlje blagostanja” koja će i nadalje (a i uprkos politici štednje) puno koštati buduće generacije.

Umesto jedne populističke i “širokogrude” politike, ordoliberalna ideja zasnivala se na minimalnoj socijalnoj pomoći od strane države, pre svega fizički nemoćnima i osobama s poteškoćama. Stoga nema govora u nekom “trećem putu” između socijalizma i kapitalizma. Radi se o reakciji, odgovoru na nacizam koji je ionako više nego dovoljno zahvatao “socijalističke” koncepte. Gledano s politikološkog aspekta, sasvim je jasno kako su obe vrste totalitarizma posedovale visok stepen ideološkog preklapanja. Oba koncepta spajao je – kolektivizam, koji je sušta suprotnost ordoliberalnom indiviualizmu.

Efikasnija regulativa i jasna tržišna pravila

Ordoliberali su zagovornici ekonomske slobode koja postoji u okviru jasnih pravila. Bitno je da se radi o tek minimalnim, “horizontalnim” pravilima koja nikome ne idu na ruku, ali nikoga i ne sputavaju. Pravila igre su neophodna utoliko što sloboda tržišta mora da se zaštiti. Valter Euken je uočio važnu ulogu u koordinaciji regulatorne i ekonomske politike – upravo to i jeste polazna tačka nove EU ekonomske politike, koja za svoj prioritet upravo upravo ima stvaranje boljih propisa, radi lakšeg poslovanja na tržištu.

Suštinska i noseća ideja ordoliberalizma jeste stroga podela specifičnih sfera odgovornosti između institucija u sprovođenju ekonomske politike. I to je upravo tačka koja nanosi bol delu stručne javnosti koja zagovara tesniju povezanost monetarne i fiskalne politike, odnosno centralne banke i vlade. Zato se kaže da nijedna centralna banka bilo koje EU članice ne bi smela da bude „ostrvo“ za sebe, a svakako da treba da preuzme svoj deo „odgovornosti“. Izvorni nemački model kreće upravo od nezavisnosti centralne banke. Radi se, zapravo, o ideji koju podržava EU. Ordoliberali su se, shodno tome, prvenstveno protivili bilo kakvim idejama vladanja pomoću političkih pritisaka i uplitanju u rad centralne banke. Kritičari će uvek da napominju usud loših rezultata izvoza i zaposlenosti.

Napravite muzički podijum, ali ne dirigujte – planirajte samo okvir, ali ne i razvoj

Stav ordoliberala je da zadatak vlade tj. države u ekonomskoj politici nije dirigentski (kao u slučaju Francuske). Ovo nije samo pitanje centralne banke već i državnih (visoko politizovanih) preduzeća, kao i adekvatne uloge javne uprave. Zadatak države i njene vlasti bio bi, dakle, stvaranje osnovnog poretka i “pravila igre”, kao okvira za slobodu tržišnog nadmetanja. U suprotnom, svaka tzv. „aktivna“ politika bila bi pristrasna i koruptivna delatnost koja nekima veoma pogoduje, dajući im tako prednost u odnosu na druge učesnike na tržištu.

Zagovornici ordoliberalizma gajili su mišljenje da Nemačka treba da poseduje plan – ali jedino i isključivo za razvoj okvira, uspostavljanje “terena za tržišnu utakmicu”koji će podsticati tržišnu konkurentnost (ali sasvim sigurno ne u svrhu podsticanja razvoja privatnih učesnika tržišta). I sam je Hajek zastupao ovakav stav – bio je klasični liberal, koji je izbegavao bilo kakvu formu tržišnog radikalizma, prema kojem nema nikakvog mesta za bilo kakvu ulogu države.

Oprezno s platama

Takođe, ordoliberali su bili i protiv kolektivnog ugovaranja plata. Rast plata i ostalih beneficija zaposlenih značio bi za ordoliberale povećanje troškova rada, pa time i povećanje nezaposlenosti. Hans Verner Sin (Hans Werner Sinn) se spominje kao jedan od kreatora nemačke reforme tržišta rada koja je rezultirala sniženjem nezaposlenosti – i to skraćivanjem radnog vremena i obuzdavanjem rasta plata. Kritičari upravo u tome vide uzrok slabe potrošnje Nemaca (koji bi trebalo da pokrenu čitavu Evropu).

Značaj ordoliberalizma za integraciju evropskih ekonomija i aktuelne EU prioritete

Ordoliberali, gledano u konktekstu evropskih ekonomskih integracija, tržišno nadmetanje vide kao “ovlašćenje” na nadnacionalnom nivou. I baš je ovakvo razmišljanje podstaklo razvoj savremene Evropske unije, koja se izvorno zasniva na postulatima tržišne trke i unutrašnjeg tržišta. U tom smislu, model nemačkog ordoliberalizma je imao presudnu ulogu za razvoj osnovne ideje evropske integracije – povezivanje Evropljana kroz zajedničko jedinstveno tržište. Pravila unutrašnjeg tržišta EU odnose se upravo na uklanjanje prepreka pristupu tržištu kao i poboljšanje kvaliteta propisa, tačka u kojoj ordoliberali vide bitnu ulogu države.

Pre nego što su to postala takođe i EU pravila, pravila slobodnog tržišnog nadmetanja su Zapadnoj Nemačkoj nametnuli Amerikanci, i to kroz anti-kartelsku pravnu regulativu. Amerikanci su nemačke kartele i monopole iz nacističke epohe smatrali delimično odgovornima za Drugi svetski rat.

Ordoliberalizam je uticao i na politiku Evropske centralne banke (ECB) kao i na Evropsku monetarnu uniju (EMU), na način da su bitni kriterijumi upravo relativno niska stopa inflacije, kao i (barem donekle) uspostavljanje ograničenja na udeo deficita i javnog duga u BDP-u (pravilo „3-60“). Isto tako, nezavisnost ECB-a je podržana upravo načelom ordoliberalizma.

Žilavo nemačko protivljenje uvođenju evroobveznica takođe nalazi svoje uporište u ordoliberalizmu, koji se zasniva na načelima fiskalne odgovornosti svake države. Kako evroobveznice ne razlikuju javni dug pojedinih država članica, već samo zajedničku obavezu, države članice mogle bi da povećavaju svoj javni dug na račun drugih. S druge strane, ordoliberalizam predstavlja ideju pravde, odnosno preuzimanja odgovornosti za sopstvene račune koje je svako od EU članica pojedinačno napravio.

Umesto zaključka

Ordoliberalna politika se sprovodi i u okviru EU pravila za zaštitu tržišnog nadmetanja i liberalizacije pristupa unutrašnjem tržištu EU. Konačno, u širem smislu, reč je o vrlo zahtevnom izazovu da se regulatorni okvir načelno što više pojednostavi, i to do mere u kojoj je srazmeran i usmeren što više na “horizontalna pravila”, umesto širokih i opterećujućih regulacija.

Izvesno je da su strukturni nedostaci pri sprovođenju ordoliberalne politike svakako u području niskog nivoa fiskalne odgovornosti, niskog nivoa vladavine prava i slabe zaštite vlasničkih prava. Nedostatak volje za smanjivanjem potrošačke uloge države na što niži nivo generiše regulatorne i poreske namete kao i brzorastuće dugove koji predstavljaju preveliki teret za ekonomiju. Politika štednje, dakle, nije sama po sebi cilj već sredstvo za podsticanje manjih poreza i susprezanje zaduženja i deficita. Možemo da imamo malu socijalnu pomoć i malu administraciju, ali sebi ne možemo da dopustimo skupu i ekstenzivnu i državu, koja je široki “socijalni osiguravalac”, državu koja subvencioniše sve i svašta, koja je mega-investitor ili monopolista.

Podjednako su veliki zalogaj i javna tj. državna preduzeća, koji su “poligoni i avio-piste” svakovrsnih politizacija. Samo se prisetimo da ordoliberalizam ne toleriše političke moćnike koji pokušavaju da dominiraju nad tržištem, već podstiče nadmetanje privatnih aktera u okviru pravila slobode.

Teško je očekivati da će se Nemačka više ikada vratiti tom izvornom modelu kad je startovala kao država skromnog administrativnog opsega. Nivo političke pohlepe za moći je prevelika, i preduboko je etablirana.

Ipak, svako ko zagovara ordoliberalizam (i liberalizam uopšte) treba da je svestan pozitivnih posledica koje bi sprovođenje ove ideje ostavila na “redizajnirane” države i njihove sisteme javnih politika. Pre toga, preovlađujući politički mentalitet bi trebalo da odustane od zone svog političkog konformizma. To je onda kad god odgovorni govore da je “u praksi teško sprovesti reforme” – pa, usled otpora i/ili izbora, nije zgodno da se previše reskira. Tada niko nema pravo da kaže da želi socijalno tržišnu ekonomiju.

Izvori:

Ulrih Vit: Germany’s Social Market Economy – Between Social Ethos and Rent

Kristijan Jorges i Florijan Ridl: “Social Market Economy” as Europe’s Social Model

Peter Nedergard: The Influence of Ordoliberalism in European Integration

Silven Brojer: The Social Market Economy – The Birth of an Economic Style