Od početka svetske ekonomske krize 2008, u svetskoj a naročito evropskoj javnosti počelo je da se govori o ordoliberalizmu kao modelu izlaska iz krize. U ovom trenutku je teško garantovati ili tvrditi kako je ordoliberalizam i nadalje “legendarni” razvojni model Nemačke, ali ako postoje oni koji bi želeli da ga primene, onda moraju biti svesni da je za to potrebno redizajnirati državu iz samih temelja – a vladajući mentalitet u politici i među političarima treba da odustane od svoje zone političkog komformizma.

Dobro je poznato da se Nemačka izuzetno često pominje kao “motor Evrope”. Zato bi bilo korisno napraviti ad hoc analizu idejnog pokretača tog “motora”, koji suštinski doprinosi ekonomiji unutar zone EU zemalja. Kriza je nametnula nemački ordoliberalizam kao “opšteprisutni” model izlaska iz ekonomske krize. A ako je iko željan da primeni ovaj izvorno nemački model, dobro bi mu bilo da što pre preuredi državu “od podruma do krova”. U tom slučaju, svaki dosadašnji politički model koji se i dalje nalazi u „zoni komfora“ imaće koristi od ovog modela tako što će se – odreći svojih uživanja, i čineći sve kako bi tržište napokon profitiralo od prave i zdrave konkurencije. Nakon svega toga, trebalo bi svim pobornicima ove ideje o socijalno-tržišnoj ekonomiji objasniti kako je jedino, i upravo, i samo tržišna konkurencija najbolja vrsta socijalne politike.

Šta je ordoliberalizam u današnjem svetu?

Teško da se danas može tvrditi kako je ordoliberalizam (i dalje) nemački razvojni model. Poznato je i jasno da kejnzijanski kritičari stroge politike štednje upravo u ordoliberalizmu vide veliki deo problema, s obzirom da nemačka vlada pod vođstvom Angele Merkel već neko vreme sprovodi ovakvu politiku: tu su niska inflacija i monetarna stabilnost, interna devalvacija, snažno zauzdavanje deficita i daljeg rasta javnog duga, zauzdavanje rasta plata – sve je ovo, zapravo, deo nemačke ekonomske politike. Čini se da su ovakve nemačke mere nekim stručnjacima napokon olakšale pronalazak razloga za razrešenje “misterije”: zbog čega u čitavoj Evropi nema dovoljno velikog rasta, već su tu, pre svega, naznake stagnacije? Neki kritičar bi za sve evropske probleme lako okrivio tradicionalnu nemačku „škrtost“ – odnosno pravo da se kaže: umerenost u trošenju – jer, odjednom, zaboga, svi želimo da trošimo više, kako bismo na taj način i ekonomski rasli.

Među onima koji su nešto konzervativniji ipak će se naći dosta “nostalgičara”, koji bi se radije prisećali tih dobrih, starih vremena kada se sve počelo da kreće nabolje – nakon Drugog svetskog rata – umesto da naivno verujemo kako je ordoliberalizam i dalje nemački koncept, i da verujemo kako bilo ko osim samih Nemaca ima nameru da ovaj model prihvati u praksi. U svakom slučaju, ordoliberalni profesor Hans Verner Sin (Hans Werner Sinn) uvek je dobrodošao svakoj zemlji koja bi pokušala, makar i u bledim obrisima, da sačini put socijalno-tržišnoj ekonomiji nemačkog tipa.

Istorijat

U periodu između dva svetska rata, Nemačka je bila suočena s problemom inflacije i razornom ekonomskom krizom. Komunisti i fašisti, kao i novopečeni i tek nastali nacionalsocijalisti su za uzrok krize okrivljavali liberalni kapitalizam (uzgred, mnogi od njih to isto rade i danas). Zapravo, Nemačka je u međuratnom razdoblju bila talac raznolikih totalitarnih ideja i koncepata.

Posledice Hitlerove nacionalsocijalističke politike u tom periodu, koja se ogledala kroz snažan državni intervencionizam, javne radove s promašenim ciljem, subvencije i sveprisutnu državnu regulaciju, kao i gušenje ekonomskih i građanskih sloboda – sve ovo inspirisalo je grupu nemačkih ekonomista okupljenih oko tzv. Frajburške škole da Nemcima ponudi drukčija rešenja.

Njen ključni predstavnik bio je Valter Euken (Walter Eucken), koji je zajedno sa Fridrihom fon Hajekom (Friedrich August von Hayek), predstavljao perjanicu Austrijske ekonomske škole, učestvujući na konferenciji u Mont Pelerinu – mestu na kome su se ugledni ekonomski liberali i konzervativci pripremali arhitekturu i koncept novog nemačkog, ali i evropskog poretka.

Izvori

Nemački ekonomista i sociolog Aleksander Rištou (Alexander Rüstow) je prvi put upotrebio pojam „neoliberalizam” 1932. godine. Taj takozvani „novi liberalizam“ zasnivao se na snažnoj državi, mada ne u smislu snažnih intervencija i regulacija koje bi narušavale slobodno tržište. Upravo suprotno, jer je Rištou smatrao da snažna država stvara poredak koji uspostavlja minimalan zakonski okvir za slobodnu tržišnu konkurenciju i zaštitu privatnog vlasništva. U tom smislu su ordoliberalizam i neoliberalizam zapravo isto, mada se neretko pomisli kako je neoliberalizam nekakav neuredan ekonomski sistem.

Ordoliberalni nemački ekonomisti gajili su uverenje da je dužnost svakog poretka, odnosno svake državne formacije uspostavljanje zakonskih okvira za obezbeđivanje ekonomskih sloboda zasnovanih na zaštiti privatnog vlasništva i poverilaca, sigurnosti ugovora i plaćanju ugovorenih obaveza, slobodnom pristupu tržištima, zaštiti potrošača, monetarnoj stabilnosti, nezavisnosti centralne banke i izbalansiranom državnom budžetu.

Upravo su ovo osnovni postulati i vrednosti tog “toliko neshvaćenog” neoliberalizma. I upravo suprotno netačnim uverenjima da liberalni kapitalizam dopušta dominaciju privatnih interesa nad tržištem, ordoliberali su jasno isticali da je isključivo snažna država najpotrebnija u sprečavanju koncentracije ekonomske i političke moći, u cilju zaštite tržišta. Naravno da se ovakva snažna država istovremeno smatrala i malom državom, to jest snažnom samo u svom nužnom minimumu. Pa i sam je Hajek bio mišljenja da liberalizam ne zahteva slabu državu, već slobodu od privrednog razvoja pod državnom silom i protekcijom.

Ovakav koncept se snažno odupirao nacističkoj politici tokom 30-tih godina prošlog veka i generalno etatističkim ideologijama jake države koja će regulisati i intervenisati kako bi rešavala ekonomske i socijalne izazove. I tako su upravo nacional-socijalisti otpočeli ekspanzivnu politiku javnih investicija i javnih radova u cilju podsticanja zapošljavanja, pa je čak snižena i nezaposlenost (i to na veštački način). Međutim, sprovođenje ovakve politike pokazalo se neodrživom, baš kao i njoj slični izdanci kejnzijanske politike, koja će postati model mnogim pristalicama javnog duga.

Nije samo Hitlerovo doba bilo obeleženo monopolima, kartelima kao i političkom koncentracijom moći. Sve je ovo postojalo i u Bizmarkovo doba, koga su nazivali ocem socijalne države. Između njegovog i Hitlerovog vremena, u epohi Vajmarske republike, nemački narod bio je suočen sa hiperinflacijom. Bila je to lekcija da jednom za sva vremena podvuku crtu, prihvatajući načela zauzdavanja inflacije i stabilnosti cena kao prioriteta svoje politike reda (Ordnungspolitik).

Alfred Miler-Armak, tvorac ekonomske politike nemačkog ministarstva ekonomije, u svojoj knjizi iz 1946. zagovarao je neoliberalizam, stvorivši tom prilikom pojam poznat kao „socijalna tržišna ekonomija“. On je, iz podršku ministra ekonomije Ludvigom Erhardom započeo sprovođenje ovog modela, koji će uskoro biti širom Evrope i sveta prozvan kao “nemačko ekonomsko čudo“ (Wirtschaftswunder). Njih dvojica su jasno stavila do znanja da nema nikavih kontradiktornosti niti zabune, tj. da u njihovom konceptu nema reči o bilo kakvom socijalizmu ili nekoj njegovoj varijanti.