Poznata levičarka i feministkinja Elizabet ‘Lizi’ Megi (Lizzy Maggie) je 1903. patentirala društvenu igru koja nam je danas poznata kao Monopol – iako za tu invenciju nikada nije dobila zasluge. Jedna tek objavljena knjiga ima za cilj da tu nepravdu ispravi, piše londonski Gardijan, a povodom jubileja Monopola koji je ovog marta navršio 80 godina postojanja.

Originalni nacrt Liz Megi za tablu na kojoj ja prvi put zaigrala Monopol, ili, kako ga je ona zvala, Landlord 

Jedne noći krajem 1932. filadelfijski biznismen po imenu Čarls Tod i njegova supruga Oliv, predstavili su svojim prijateljima Čarlsu Derouu i njegovoj supruzi Ester talon za “igru nekretninama” koju su tek nedavno naučili. Dva para sedela su oko table i oduševljeno bacala kockice, “otkupljujući nekretnine” i pomičući ukrug svoje figure. Todovi su sa zadovoljstvom konstatovali da se Čarlsu i Ester igra jako dopala. U stvari, bili su toliko zauzeti igranjem da je Čarls Tod napravio poseban komplet za igranje uputivši ih u neka od naprednijih pravila. Igra nije imala zvaničan naziv: nije prodata u gotovoj kutiji već je od prijatelja došla prijatelju. Ali, već tada su je svi zvali “Monopol”.

Zajedno sa ostalim prijateljima igrali su je mnogo puta. Jednog dana, bez obzira na svu njegovu prostosrdačnost, Derou je – nezaposlen, i u očajničkoj potrazi za novcem kako bi izdržavao svoju porodicu – pitao Čarlsa Toda za pisani primerak pravila. Tod je bio blago zbunjen, kao da ih nikada pre nije ni napisao. Niti se činilo da su pisana pravila postojala negde drugde.

U stvari, pravila igre je 1903. u Vašingtonu osmislila jedna smela žena koja je za svoje vreme gajila veoma progresivne ideje. Njeno ime bilo je Elizabet Megi. Ipak, njeno mesto u nekoj zvaničnoj veryiji istorije ove igre je, tokom decenija, izbledelo, ustupajući mesto čoveku koji ih je “pokupio” u kući svog prijatelja: bio je to Čarls Derou. Danas, priča o Megi može biti ispričana onako kako se uistinu dogodila. I mada dobar deo ove storije postoji već 40 godina, mit o Čarlsu Derouu i dalje žilavo istrajava kao inspirativna parabola tako tipične američke inovativnosti – ne malim delom zahvaljujući izdavaču Monopola kao i samom Čarlsu koji je te ideje preoteo. Nakon što je prodao verziju igre kompaniji Parker Brothers i pošto je trenutno postigla fenomenalan uspeh, donoseći mu na kraju i milione, novinari su se nizali s uvek istim pitanjem: kako je uspeo da izmisli Monopol tek tako, iz vedra neba – prividna majstorija koja mu se dogodila “iz prve ruke” a koja je unela radost u toliko domaćinstava širom sveta. “Znate, sve to je veoma čudno”, rekao je Derou jednom prilikom za filadelfijski list Germantown Bulletin. “Potpuno neočekivano i nelogično”.

Za Elizabet Megi, svojim prijateljima poznatijoj kao Lizi, problemi novog doba bili su toliko veliki… tako ogromna nejednakost u prihodima i tako moćni monopolisti izgledali su nemoguće dohvatni jednoj nepoznatoj ženi koja je radila kao stenograf, dobivši šansu da slabosti u društvu umanji nečim tako trivijalnim kao što je društvena igra…. Ipak, ona se odvažila da to i pokuša.

Iz noći u noć, nakon što bi završila svoj redovni posao u kancelariji, Lizi bi ostatak večeri sedela u svojoj kući crtajući i prekrajajući, misleći i promišljajući. Bilo je to početkom prošlog veka, ranih 1900-ih, a ona je želela da ta igra odražava njene progresivne političke stavove; tako je čitav trud oko koncipiranja igre imao za cilj izražavanje njenog političkog stava.

Tabla za Landlord, preteče Monopola

Potomak škotskih useljenika, Lizi je bila bledolike puti, snažne vilice i čvrste radne etike. U to vreme je bila neudata, što je u to doba bilo neuobičajeno za ženu njene dobi. Međutim, ono što je bilo još neobičnije jeste činjenica da je predvodila svoje ukućane: Uštedela je za svoju kuću potpuno sama, kupivši je zajedno s nekoliko hektara zemlje.

Živela je u okrugu Princ Džordž, Vašington DC, u kojem su stanovnici njenog bloka bili jedan mlekar, jedan torbar koji se predstavljao kao “piljar”, mornar, stolar i muzičar. Lizi je svoju kuću delila s glumcem “koji je uredno plaćao stanarinu”, uz svoje afroameričke sluškinje. Takođe je politički bila veoma aktivna, držeći časove o politici i svojim političkim uverenjima u večernjim satima, posle posla. Ipak, nije doprla do dovoljnog broja interesenata. Bio joj je potreban novi medij – nešto što je bilo interaktivnije i kreativnije – nešto u čemu će ljudi neposrednije učestvovati.

Iskrsao je jedan očigledan izlaz. Na prelazu u XX stoleće, društvene igre postale su sve uobičajenije u domovima srednje klase. Pored toga, pojavilo se sve više pronalazača koji su shvatali kako igre nisu bile tek puka razbibriga već i sredstvo komunikacije. I tako je Lizi prionula na posao. Počela je da u javnost iznosi novi koncept igre, koju je tada zvala ‘Zemljoposednik’ (Landlord Game). “Bila je to praktična demonstracija sadašnjeg sistema dolaženja nekretnina u posed – zapravo opšti grabež, sa svim svojim uobičajenim ishodima i posledicama”, napisala je u Lizi u svom političkom magazinu. “Verovatno bi bilo primerenije nazvati je ‘Igrom Življenja’ (Game of Life), jer sadrži sve elemente uspeha i neuspeha u stvarnom svetu, a njen predmet je sasvim svojstven ljudskom rodu uopšte: sticanje bogatstva.”

Lizina igra uključivala je igranje ulozima. Igrači se utrkuju za novac i imanje, kroz kupovinu, prodaju i izdavanje imanja, pozajmljivanje novca i igranja na sreću bacanjem kockica. Igrači zajme novac, bilo iz banke ili od ostalih igrača, a takođe moraju da plaćaju i porez. U igri postoji “staza” koja omogućava da se igrači svojim figurama kruže tablom – za razliku od pravolinijske putanje, koja je bila najčešći koncept igara koje su se u to vreme igrale. U jednom uglu nalazila se kuća za siromašne i javni park, a preko puta je bio zatvor. Još jedan kutak sadržao je sliku sveta, kao omaž Lizinom političkom heroju, ekonomisti Henriju Džordžu, čija je ideja o poreskim nametima na bogate zemljoposednike direktno inspirisala njenu igru: “Radnik, na Majci Zemlji, proizvodi sve plate”. Takođe, na table su uključene i tri reči koje su opstajale tokom više od jednog veka nakon što ih je Lizi napisala na parčetu papira: go to jail.

Lizi je iscrtala devet pravougaonih prostora duž ivica table, između svakog od uglova. U centru svakog od ovih devet pravougaonika nalazi se železnička pruga, sa prostorima za izdavanje ili prodaju na obe strane. U pravougaonicima tipa “Apsolutno neophodno” nudila je robu kao što je hleb, ili krov nad glavom, dok su “Franšize” predstavljale prostore u kojima se nude usluge poput vode ili svetlosti. Kako igrači kruže tablom, tako istovremeno i “rade” a i “zarađuju” svoje plate. Svaki put kada prođu kroz prostor Majke Zemlje, igrači bi “trebalo da rade na licu Majke Zemlje”, onoliko koliko je dovoljno da bi dobili zaradu u vrednosti od 100 dolara. Igrači kojima ponestane novca bivaju poslati u kuću za siromašne…

Čarls Derou je ideju za Monopol “pokupio” u kući svog prijatelja – invencija Elizabet Megi, njenog istinskog tvorca 

Igrači koji zakorače na nečiji posed bivaju poslati u zatvor, gde se zadržavaju “nesrećnici” sve dok ne “otplate vremensku kaznu”, čekajući trenutak oslobađanja ili plaćanje kazne od 50 dolara. Odlsužiti svoj “vremenski penal” značilo bi čekati sve dok igraču na dve kockice koje baca ne izađu isti brojevi. “Okupljanje, začikavanje i podbadanje od strane ostalih, onda kada se jedan od igrača nađe zatvoren, kao i izrazi lažnih simpatija i saučešća kada je neki od aktera dužan da se uputi u kuću siromašnih, čini veliki deo zabave i veselja ove igre”, rekla je Lizi.

Od svog osnivanja, Lizina igra Landlord je za svoj cilj imala iskorišćavanje prirodnog ljudskog instinkta za takmičenjem. I tako je, što je donekle iznenađujuće, Lizi stvorila dva seta pravila: “antimonopolistički set”, u kojem svi igrači bivaju nagrađeni onda kada je stvoreno bogatstvo, i “monopolistički set”, u kojem je cilj uspostaviti monopol i smrviti svoje protivnike. Njena vizija bila je “zagrljaj dualizma” i prožimanje suprotnosti koje unutar sebe sadrže protivrečnosti, napetost pri nastojanjima da se reši ovaj spor među suprotstavljenim filozofijama. Međutim, i naravno bez znanja Lizi u to doba, “monopolistički set pravila” bio je taj koji je kasnije prevladao maštom i skrivenim težnjama javnosti.

Nakon godina petljanja s raznim verzijama, prototipovima i pravilima igranja, pisanja i razmišljanja o svojoj novoj kreaciji, Lizi je 23. marta 1903. ušla u američki Zavod za patente kako bi osigurala svoju pravnu osnovu za polaganje prava na intelektualno vlasništvo igre. Verziju ove igre je dve godine kasnije objavila za kompaniju Economic Game, njujoršku firmu koja je učinila da Lizi postane i njen suvlasnik. Igra je postala popularna kod levičarskih intelektualaca i na koledžima, a njena popularnost širila se i tokom naredne tri decenije – da bi konačno naišla na interesovanje kvekerske zajednice iz Atlantik Sitija, koja je od Lizi naručila verziju table sa imenima lokalnih kvartova… a odatle je Monopol našao svoj put do Čarlsa Deroua.

Interesantno je što se, za vreme Drugog svetskog rata, usled nestašice materijala za izradu kockica, koristila vrteška.

Današni igled table za igranje Monopola

Evo i nekih osnovnih pravila:

Svaki igrač dobija određenu svotu novca na početku igre, u skladu sa datim uputstvima. Na tabli je obeleženo polje Start, odakle svi igrači odnosno njihove figure kreću. Jedan po jedan igrač bacaju kockice, krećući se za onoliko polja koliko predstavlja zbir vrednosti bačenih kockica. Ako dobije iste vrednosti na obe kockice, igrač igra još jednom nakon ovog poteza. Ako tri puta dobije iste, međutim, igrač završava u zatvoru. Igra zavisi od polja na koje figura staje nakon bacanja kockica:

– u slučaju da je stao na ulicu, neku od železničkih stanica, vodovod ili elektrodistribuciju, igrač tada može, ukoliko želi – ukoliko ima dovoljno novca i ukoliko polje nije već kupljeno – da kupi to polje. Dodeljuje mu se kartica na kojoj je obeleženo to polje, i igrač je drži kod sebe.

– u slučaju da je stao na ulicu, neku od železničkih stanica, vodovod ili elektrodistribuciju, koji već pripadaju nekom od drugih igrača, onda igrač plaća tom drugom igraču određenu količinu novca koja piše na kartici za to polje.

– u slučaju da je stao na polje “Idi u zatvor”, istog trenutka prebacuje svoju figuru na polje Zatvor, i čeka da se odigraju još tri kruga.

– u slučaju da je stao na polje Šansa, igrač uzima jednu iz kompleta kartica za šansu, i izvršava instrukcije koje mu se tamo daju

– u slučaju da je stao na polje Iznenađenje, igrač takođe uzima jednu iz kompleta kartica za iznenađenje, i izvršava instrukcije koje mu se tamo daju

– u slučaju da je prošao kroz polje Start, tj. ukoliko je obišao kompletan krug, igraču se uplaćuje određena svota iz blagajne, u skladu sa datim uputstvima

– u slučaju da stane na polje “Platiti porez na prihod” ili “Platiti super porez”, igrač stavlja dogovorenu sumu novca (u skladu s uputstvima) na odgovarajuće mesto na tabli. Porez na prihod je po pravilu duplo veći od super poreza.

– u slučaju da stane na polje Parking, igrač kupi novac koji je prikupljen kroz porez od stajanja na poljima opisanim u prethodnoj stavci i porez plaćen kroz izvlačenje odgovarajućih kartica iz kompleta Šanse i Iznenađenja.

Porez

Porez koji se plaća za stajanje na nekoj ulici je veći što je početna cena kupovine ulice bila veća. Dodatno, ako igrač poseduje sve ulice iste boje, on u tim ulicama može da gradi kućice i hotele. U jednom potezu može da sagradi samo jednu kućicu, i samo ukoliko je u tom potezu stao na željenu ulicu. Kada poseduje 4 kućice na nekom polju, može ih zameniti za jedan hotel. Svaka od opisanih transakcija (kupovina kućice, zamena za hotel isl.) plaća se novcem igrača u blagajnu, u skladu sa sumom koja je određena za dato polje i datu transakciju, a koja je zapisana na kartici za to polje. Porez koji plaćaju drugi igrači stajanjem na tim poljima se povećava kako se dodaju kućice i hoteli.

Porez koji se plaća za stajanje na neku od železničkih stanica je utoliko veći ukoliko neki igrač poseduje više železničkih stanica. Tako najveći porez se plaća kad neki igrač poseduje sve železničke stanice.

Transakcije

Igrač može da vrši transakcije sa drugim igračima. U zamjenu za određeno polje ili polja, igrač može da traži od drugog igrača neka druga polja. Takođe je dozvoljena novčana kompenzacija. Drugi igrač može da pristane da proda ili kupi polja, ali može i da odbije, ili da pregovara oko drugačijih uslova transakcije.

Ukoliko igrač nema više novca, može dati neko od svojih polja pod hipoteku, za šta dobija određenu svotu novca, pa ukoliko ne vrati novac za određeni broj krugova, on gubi to polje i kartica se vraća u blagajnu odakle je ravnopravno može kupiti bilo koji igrač. Svota koja se dobija za stavljanje polja pod hipoteku je po pravilu manja od svote koja je prvobitno uložena u dato polje. Pod hipoteku se prvo stavlja nepokretna imovina na tom polju (kućice, hoteli), a tek kad je polje prazno, i ono se može dati pod hipoteku.

Igra se završava kada ostane samo jedan igrač sa tablom, tj. kada ostali igrači ostanu bez novca i imanja. Dodatno, ako se igrači dogovore ili ako uputstva data uz igru tako nalažu, igra se može završiti nakon određenog vremenskog perioda (45 minuta, 2 sata itd.), a pobednik je onaj koji ima najveću vrednost u tom trenutku (vrednost novca sabrana s vrednošću imanja). U slučaju da se vremensko ograničenje prethodno ne odredi, igra često zna da potraje po nekoliko sati, tako što u jednom trenutku neki igrači gube a drugi dobijaju, a u drugom trenutku se dešava obrnuto itd. pa je igru često dobro vremenski ograničiti.

Pre nego što započnete čitanje drugog dela ove priče, evo kako je izgledala tabla za Monopol štampana u doba SFRJ:

Široko rasprostranjenu verziju igre Monopoly napravili su u preduzeću ‘Kocka’ (ranije poznatom kao preduzeće ‘Hribar Jože’), Ljubljana – Črnuče.