Najnoviji ekonomski podaci iz evrozone sugerišu da je oporavak možda konačno tu, iza ugla. Šta je uzrok tom pozitivnom trendu? Sa kojim preprekama se suočava? Šta se može učiniti da bude održan?
Neposredne uzroke oporavka nije teško razaznati. Prošle godine je evrozona bila na ivici dvostruke recesije. Kada je nedavno pala u tehničku deflaciju, Evropska centralna banka se konačno okrenula agresivnom popuštanju monetarne politike i pokrenula kombinaciju kvantitativnih olakšica (uključujući kupovinu državnih obveznica) i politiku negativnih referentnih stopa.
Finansijske posledice bile su trenutne: u očekivanju ublažavanja monetarne politike, a nakon što je počela, evro je naglo pao, prinosi od obveznica u jezgru evrozone i na periferiji pali su na veoma nizak nivo, a na berzama je započela robusna aktivnost. Ovo je, zajedno sa oštrim padom cena nafte, povećalo ekonomski rast.
Ostali faktori pomažu, takođe. Popuštanje ECB je u suštini proizvelo efekat subvencionisanja bankarskih pozajmica. Fiskalno zatezanje zbog štednje će biti manji ove godine, jer je Evropska komisija odlučila da ublaži svoje stavove. I početak bankarske unije takođe pomaže; Posle najnovijih stres testova i revizije kvaliteta kapitala, banke imaju veću likvidnost i više kapitala na raspolaganju da kreditiraju privatni sektor. Kao rezultat ovih faktora, rast evrozone je nastavljen, a akcije u evrozoni su nedavno nadmašile američke akcije. Slabljenje evra i agresivne mere ECB možda bi mogle da doprinesu i zaustavljanju pritiska deflacije kasnije ove godine.
Ali robusniji i održiv oporavak i dalje se suočava sa mnogim izazovima. Za početak, politički rizici mogli bi izbaciti napredak iz koloseka. Grčka će, nadamo se, ostati u evrozoni. Ali teški pregovori između vlade predvođene Sirizom, i “trojke” (ECB, Evropske komisije i Međunarodnog monetarnog fonda) mogu izazvati neželjenu nevolju –zvanu “Grexident” – ako se sporazum o finansiranju zemlje ne postigne u narednih nekoliko nedelja.
Štaviše, Podemos, levičarska stranka po ugledu na Sirizu, mogla bi da dođe na vlast u Španiji. Populističke antievropske stranke sa desnice i levice predstavljaju izazov za italijanskog premijear Matea Rencija. I Marina Le Pen iz krajnje desničarskog Nacionalnog fronta je snažno zastupljena u anketama znatno pre francuskih predsedničkih izbora 2017.
Sporo otvaranje novih radnih mesta i rast prihoda može da nastavi da potpaljuje jake populističke reakcije na štednju i reforme. Čak i ECB procenjuje da će stopa nezaposlenosti u evrozoni i dalje biti 9,9% u 2017 – znatno iznad 7,2% proseka pre globalne finansijske krize, pre sedam godina. I umor od štednje i reformi na periferiji evrozone praćen je umorom u jezgru evrozone od spasavanja posrnulih zemalja, što vodi jačanju podrške za niz anti-evro politike u Nemačkoj, Holandiji i Finskoj.
Druga prepreka za stabilan oporavak u evrozoni je loše susedstvo. Rusija postaje sve upornija i agresivnija u Ukrajini, na Baltiku, i čak na Balkanu (dok su sankcije protiv Rusije nanela štetu mnogim evropskim ekonomijama). I Bliski Istok gori na vratima: nedavni teroristički napadi u Parizu i Kopenhagenu, i protiv stranih turista u Tunisu, podsetili su Evropu da bi stotine „domaćih“ džihadista moglo da se vrati iz borbi u Siriji, Iraku, ili negde drugde i da inicira nove napade.
Treće, dok politika ECB zadržava troškove pozajmljivanja na niskom nivou, privatni i javni dug u zemljama periferije, izražen u procentima BDP-a je visok i dalje raste, jer se imenilac u dužničkom odnosu – nominalni BDP – jedva povećava. Tako će održivost duga ostati jedno od pitanja za ove ekonomije na srednji rok.
Četvrto, fiskalna politika ostaje kontrakciona, jer Nemačka nastavlja da odbacuje sve brojniji hor savetodavaca koji joj sugerišu da se opredeli za kratkoročni stimulus. Zato, veća nemačka potrošnja neće smanjiti uticaj dodatne štednje na periferiji ili značajan manjak koji se očekuje u naredne tri godine, 300 milijardi evra (325 milijardi dolara) investicionog plana koji je predstavio predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker.
Peto, strukturne reforme su i dalje veoma spore, što koči potencijalni rast. I, dok su strukturne reforme neophodne, neke mere – na primer, liberalizacija tržišta rada i reforma penzionog sistema – mogu povećati stopu štednje u evrozoni i na taj način još više oslabiti agregatnu tražnju (kao što se desilo u Nemačkoj posle njene strukturne reforme pre deset godina).
Konačno, evropska monetarna unija ostaje nepotpuna. Njena dugoročna održivost zahteva tokom vremena pun razvoj bankarske unije, fiskalne unije, ekonomske unije, i na kraju političke unije. Ali proces daljih evropskih integracija je u zastoju.
Ako nezaposlenost u evrozoni ostane i suviše visoka do kraja 2016. godine, godišnja inflacija ostane dosta ispod zadatih 2%, a fiskalna politika i strukturne reforme izvrše kratkotrajni udar na ekonomski rast, jedino što će preostati je nastavak kvantitativnog popuštanja. Ali tekuća kriza evra – koja hrani takve politike – potpaljuje rast suficita tekućeg računa plaćanja u evrozoni.
Zaista, kao evro slabi, u perifernim zemljama deficit u spoljnotrgovinskom bilansu sve više ide ka balansu, a potom će ući u suficit. Nemačka i zemlje u jezgru evrozone već imaju veliki suficit; u odsustvu politike jačanja domaće tražnje, ti viškovi će jednostavno nastaviti da rastu. Tako će monetarna politika ECB preuzeti na sebe veliki rizik da izazove trgovinske i valutne tenzije sa SAD i drugim trgovinskim partnerima.
Da bi se izbegao ovaj ishod, Nemačka mora da usvoji sledeće politike – fiskalni stimulans, da usmeri veću potrošnju u infrastrukturu i javne investicije, i dozvoli brži rast plata – što bi podstaklo domaću potrošnju i smanjilo spoljnotrgovinski suficit zemlje. Osim ako – i dok – Nemačka ne krene u tom smeru, niko ne bi trebalo da se kladi da je moguć snažniji i održiviji oporavak evrozone.