Američki ekonomski oporavak i izgledi monetarnog zatezanja prouzrokovali su značajnu apresijaciju dolara. Ukoliko FED “zategne uzde” polovinom ove godine, dolar će još apresirati. Oni koji su se igrali s valutnim razlikama mogli bi se uskoro opeći.
I dok je Američka Centralna banka (FED) nadomak početku jednog od najiščekivanijih i naširoko predviđanih razdoblja rasta kratkoročnih kamatnih stopa u Sjedinjenim Državama, nije malo onih koji se pitaju kako će ova kretanja uticati na tržišta u nastajanju.
Ovo je pitanje koje se nameće skoro pune dve godine, barem od maja 2013., kada je Ben Bernanke, tadašnji predsednik ove banke gotovo pompezno najavio da će se kvantitativno popuštanje smanjiti te godine, što će prouzrokovati rast dugoročnih kamatnih stopa u Sjedinjenim Državama i podstaći promenu pravca kretanja kapitala ka tržištima u nastajanju (tj. brzorastuće ekonomije). Prisutna su strahovanja od ponavljanja nekadašnjih epizoda, naročito onih iz 1982. i 1994., kad je Fedovo zatezanje doprinelo finansijskoj krizi u zemljama u razvoju, na šta je podsetila generalna direktorka MMF Kristin Lagard. Ako se FED odluči na povećanje kamatne stope, onda se nameće i pitanje: koja su brzorastuće ekonomije najranjivije kada je reč o promeni smera kretanja kapitala?
Ova tržišta su visoko osetljiva na uslove na globalnom tržištu, uključujući ne samo promene vezane uz kratkoročne kamatne stope u Sjedinjenim Državama već i uz ostale finansijske rizike. Uspeh kretanja kapitala – koji je često podstaknut niskim kamatnim stopama u SAD, merenih, recimo, indeksom volatilnosti VIX i “ležernošću” to jest poverenjem i smirenošću koja vlada na globalnom finansijskom tržištu – naprasno se privodi kraju u momentu krucijelnih preokreta u tim uslovima.
Čile kao vodeći reformator
Sve do kraja valutne krize u regionu istočne Azije i drugde krajem 90-ih, vlade brzorastućih zemalja naučile su neke važne lekcije. Pokazalo se da je pet reformi imalo velik učinak: fleksibilniji kursni režimi, veće rezerve stranih valuta, manje prociklične fiskalne politike, ojačani saldo tekućeg računa i manje duga denominovanog u dolarima ili ostalim stranim valutama. Brojne države na brzorastućim tržištima preduzele su korake za sprovođenje tih politika. Njihov izbor bio je stavljen na probu tokom globalne finansijske krize 2008.-2009. One države koje su usvojile ovakve reforme bile su, u proseku, manje zahvaćene krizom dok one koje ih nisu usvojile, naročito zemlje srednjih prihoda u regionu srednje Evrope, bile su uglavnom najsnažnije zahvaćene krizom.
Brojne su zemlje u razvoju koje su nakon 2001. godine uspele da prevladaju svoju dotadašnju “istorijsku šemu” i matricu korišćenja perioda priliva kapitala za finansiranje velikih fiskalnih deficita, kao i deficita na tekućem računu. Kao posledica smanjenog duga i povećanja rezervi, njihova kreditna sposobnost poboljšala se za periode prosperiteta i procvata, to jest između 2003. do 2007.
Do 2008. one su bile dovoljno jake da se odupru finansijskoj krizi primenjujući metod dopuštanja većih deficita u budžetu, čime su ublažile pogoršanje koje je donela 2009. Čile je bio glavni reformator, ali ostale zemlje – Filipini, Bocvana, Kostarika, Kina, Malezija i Južna Koreja – takođe su izbegle procikličnu fiskalnu politiku.
Nažalost, desilo se političko nazadovanje koje je počelo da ugrožava ovo istorijsko prihvatanje procikličnosti. Zemlje kao što je, recimo, Brazil nisu iskoristile ekonomski oporavak u periodu između 2010. i 2014. da bi ojačale svoje budžete, što je razlog zbog kojeg su sada u teškom položaju. Neke zemlje su iskoristile ponovni priliv kapitala u cilju omogućavanja zamašnih deficita na tekućem računu i nakon 2010. Upravo zahvaljujući ovakvim deficitima, zajedno s visokim stopama inflacije, Južnoafrička Republika, Turska i Brazil svrstane su na listu pet krhkih ekonomija koje su bile naročito snažno zahvaćene krizom u trenutku Bernankeove najave iz 2013. godine. Indonezija i Indija su takođe bile na toj listi, iako su započele da se kreću u pravom smeru (delimično zahvaljujući novim vladama koje su u međuvremenu dobile).
Valutne krize
Pored toga, postoje i države, uključujući Rusiju, Argentinu i Venecuelu, koje se nikad nisu kretale pravcem reformi. Ove zemlje su privremeno spašene jakim cenama svojih izvoznih artikala na globalnom tržištu, ali tome je u 2014. godini došao kraj. Manje je uočljiva pretnja denominacija duga u dolarima i ostalim stranim valutama. Valutne krize iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka bile su naročito pogubne zbog toga što su devalvacije bile česte u zemljama koje su svoje pozajmice uzimale u dolarima. Ovaj trend je proizveo valutnu neusklađenost između obaveza u dolarima i prihoda koji su veoma često bili denominovani u lokalnim valutama. Kada se cena dolara udvostručila vezano uz rupije ili pezose, lokalne banke i proizvođači koji su generalno bili solventni nisu više bili u stanju da servisiraju svoje dugove u dolarima.
Usled ovog nepovoljnog efekta na bilans, pokazalo se kako devalvacija ima kontrakcijski efekat, a posledica toga je ozbiljna recesija. Velika većina zajmoprimaca na tržištima u nastajanju je do kraja prošlog stoleća savladala svoju lekciju, onda kad je volatilnost kursnog režima učinila opipljivijim rizike valutne neusklađenosti. A kada su 2003. međunarodni investitori ponovo zakucali na vrata, brojne brzorastuće ekonomije (pre svega zemlje BRICS-a) odbile su da uzimaju dolarske pozajmice ili, ako ne u dolarima, onda u drugim stranim valutama. Umesto toga, uzimali su prilive u obliku direktnih ulaganja, deoničarskog kapitala, ili duga denominovanog u lokalnoj valuti.
Mađarsko pravilo
Relativno manja neusklađenost je bio jedan od faktora usled kojih su tržišta u nastajanju primetno bolje napredovala, u trenutku kad su njihove valute depresirale u periodu od 2008. do 2009. godine nego što je to bio slučaj u prethodnim krizama. Izuzeci u koje treba, pre svega, uvrstiti Mađarsku, gde su vlasnici nekretnina prilično nerazborito pozajmljivali u naizgled jeftinim evrima i “švajcarcima”, pokazali su se kao pravilo. Nažalost, tokom zadnjih pet godina brojna tržišta u nastajanju ponovo su pribegla pozajmljivanju u stranoj valuti. Iako su vlade uglavnom nastavile s pomakom od duga denominovanog u dolarima, korporativni sektor, kako je to već upozorila Banka za međunarodna poravnanja (BIS) je bio naveden na iskušenje izuzetno niskih kamatnih stopa.
U ovakvoj situaciji ispostavlja se da bi kineski privatni sektor mogao da se suoči s najvećim problemom. Većina skorašnjih zajmova ovog sektora krši osnovne postavke teško stečenih znanja i mudrosti do kojih se došlo tokom prošlih kriza: denominovani su u stranoj valuti, kratkoročni su, njima posreduju banke iz senke i poduprti su hipotekama. I mada FED još uvek nije počeo da diže kamatne stope, uhodani ekonomski oporavak Sjedinjenih Država i izgledi monetarnog zatezanja (odnosno restriktivna monetarna politika) prouzrokovali su znatnu apresijaciju dolara prema većini valuta – kako na tržištima u nastajanju tako i u razvijenim zemljama. Ako FED “zategne uzde” već polovinom godine, verovatno je da će dolar da i dalje apresira. Oni koji su se igrali s valutnim razlikama mogli bi se uskoro opeći.
Jeffrey Frankel, profesor stvaranja kapitala i rasta na Harvardu