Prema studiji firme On Device Research koja se bavi istraživanjem tržišta u Americi, jedna od deset osoba koje apliciraju za posao bude odbijena zbog sadržaja koji je postavila na društvenim mrežama. U isto vreme, 70% mladih ispitanika kaže da ne bi menjalo svoje ponašanje na internetu čak i ukoliko to utiče na njihov posao.

Da li kompanije imaju pravo da vrše selekciju kandidata na osnovu njihovih privatnih profila na društvenim mrežama?

Svima nam je poznato da je prema Zakonu o radu zabranjeno pravljenje razlika među kandidatima na osnovu ličnih svojstava poput pola, boje kože, veroispovesti, bračnog statusa i drugih. Diskriminacija prema ovom zakonu postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila lice koje traži zaposlenje u nepovoljniji položaj u odnosu na druge. Po istom principu, ni to da li je kandidat član neke političke partije ili sindikata, koju muziku sluša i da li je tetoviran, ne bi smelo da utiče na odluku o zaposlenju. Ali da li bi sve kompanije zaposlile potpuno istetovirane kandidate?

Društvene mreže promenile su način na koji komuniciramo i kako se predstavljamo svetu, pa gore navedena “lična svojstva” koja su ranije mogla da se sakriju na radnom mestu, danas postaju svima dostupna. Ovo višestruko koriste i HR menadžeri, koji za razliku od običnih korisnika u većini slučajeva ne gledaju samo fotografije – informacije koje oni najčešće traže o kandidatima su: profesionalni imidž na društvenim mrežama, činjenice kojima se potkrepljuju osobine koje su navedene u biografiji, dokaz da je kandidat kompletna ličnost sa širokim spektrom interesovanja.

A šta kada jednom ipak dobijete posao?

Za potrebe ovog teksta, sproveli smo anketu među 300 studenata Univerziteta u Beogradu, kojima smo postavili pitanja “Da li smatrate da je etički da kompanija za koju radite prati vaš profil na društvenim mrežama i da li biste radili za kompaniju koja to sprovodi?”. Rezultati pokazuju da više od 60% ispitanika ne bi radilo za kompaniju koja im prati lične profile. Iako ovi stavovi verovatno popuštaju pod pritiskom velike nezaposlenosti u Srbiji, poslodavci kojima je stalo do zadovoljstva zaposlenih trebalo bi da imaju u vidu ove rezultate.

U svetu u kome je sve digitalno i uslovljeno imidžom, da li je etički prihvatljivo da poslodavci prate aktivnosti svojih zaposlenih na društvenim mrežama i utiču na njihovo ponašanje na njihovim privatnim profilima?

Zaposleni u javnosti predstavljaju ambasadore svog poslodavca, tj. kompanije u kojoj rade. U velikim kompanijama koje se javno zalažu za određene vrednosti, očekuje se da svi zaposleni i dele iste. Samim tim, slika koju zaposleni stvaraju o sebi utiče na kreiranje imidža kompanije. Sa brzim načinom širenja informacija, kompanije nemaju luksuz da dozvole da se zaposleni ponašaju neprimereno ili neetički, u samoj kompaniji, ili bilo gde u javnosti, samim tim i na online platformama.

Potreba da se ovaj sektor kontroliše dovela je do prakse da danas poslodavci donose kodekse ponašanja, koji uključuju ponašanje na društvenim mrežama, koje kandidati prihvataju sa Ugovorom o radu. Poslodavac može svako kršenje pravilnika ponašanja da sankcioniše, što samim tim znači da bi ukoliko kompanija proceni da se zaposleni “nedolično ponašao na internetu”, u ekstremim situacijama istom mogao da da otkaz.

Da li je ovakva praksa etična ili ne, samo vreme će pokazati. Do tada svakom pojedincu ostaje da svesno donosi odluke o svojim postupcima i odgovorno prihvata posledice koje sa njima dolaze.

(Napomena: Članak su napisali Jovan Praštalo i Martina Petrović, učesnici edukativnog programa Američke privredne komore u Srbiji- AmChamps)