Ovaj članak Stivena Kinga – savet piscima početnicima – prvobitno je objavljen 1986. u izdanju magazina The Writer, a reizdat 1988. u Priručniku za pisce.

I. Prvi Uvod

Tako je. Znam da zvuči kao reklama za neku petpračku školu pisanja, ali ću vam stvarno reći sve što je potrebno da biste imali uspešnu i finansijski izdašnu karijeru pisca – i odista ću vam to objasniti za deset minuta, koliko mi je tačno trebalo da jednom i sam naučim sve to. Međutim, ovo će vam, zapravo, oduzeti dvadesetak minuta da biste ga pročitali jer moram da vam ispričam priču, a onda i da napišem drugi uvod. Ali ovo, tvrdim, ne bi trebalo da računati u tih deset minuta.

II. Priča, ili kako je Stiven King naučio da piše

Kada sam bio student druge godine srednje škole, uradio sam jednu nevaljalu stvar tipičnu za drugaka, koja me je stavila u nepriliku u koje nezreli nevaljalci često upadaju. Pisao sam i objavljivao male satirične novine pod nazivom Selo Vomit. U ovom malom listu ismevao sam brojne nastavnike svoje gimnazije u Lisabonu, država Mejn. Nisu to bili baš nežni podsmesi; išli su od skatoloških do krajnje okrutnih.

Na kraju je kopija ovih mini-novina pronašla svoj put do ruku jednog od nastavnika, a pošto sam bio dovoljno mudar da svoje ime stavim u impresum (greška od koje se, kako tvrde neki kritičari, još uvek nisam u potpunosti oporavio), morao sam da odem u njegovu kancelariju. “Sofisticirani satiričar” tj. moja malenkost imala je da se po ko zna koji put vrati na ono što je stvarno bio: četrnaestogodišnji šmrkavac koji se tresao os straha u svojim čizmama, pitajući se da li će ga suspendovati… što smo onda, u sećanju već izbledele 1964. zvali “trodnevnim odmorom”.

Nisam bio suspendovan. Bio sam primoran da odradim niz izvinjenja – sva su bila opravdana, mada su mi i dalje ostala poput prljavštinu u psećoj gubici – proveo sam nedelju dana u “pritvorskoj sali”. Školski savetnik nije imao nikakvih sumnji da postoji daleko konstruktivniji način za kanalisanje mog talenta. Ovog puta bio je to pravi posao – i to po odobrenju urednika lista Lisbon Enterprise: pisanje u sportskoj rubrici ovog nedeljnika od dvanaest strana, kakav već treba da bude list za stanovnika svakog malog grada – prisan i neposredan. Ovaj je urednik bio čovek koji me je naučio svemu što danas znam o pisanju – i to za deset minuta. Zvao se Džon Guld – ne onaj čuveni humorista, niti romanopisac iz Nove Engleske koji je napisao Greenleaf Fires, mada verujem da je s obojicom bio u srodstvu.

Rekao mi je da mu je potreban sportski novinar, pa bismo stoga mogli da “okušamo jedan drugog”, ako hoću. Rekao sam mu da mi je čak i viša algebra daleko bliskija od baratanja sportskim podacima. Guld klimnu glavom, rekavši: “Naučićeš”.

Odgovorih mu da ću se potruditi da barem pokušam da naučim. Guld mi je dao ogromnu rolnu žutog papira, obećavši mi platu od pola centi za reč. Prve dve priče koje sam napisao imale su veze sa gimnazijskim košarkaškim utakmicama u kojoj je član mog školskog tima razbio Lisbon High, postigavši novi rekord. Jedna priča je bila klasična reportaža, a druga karakterističan članak.

Odneo sam ih Guldu dan nakon utakmice, da bi ih imao spremne za štampu jer su novine izlazile petkom. Prvo je pročitao onu tipičnu, učinivši dve manje ispravke kako bi ih “zaoštrio”. A onda je krenuo da čita onu glavnu priču, uzevši crni flomaster za korekcije. U tom trenutku, Guld me je naučio svemu što mi je ikada bilo potrebno da znam o mom zanatu pisca. Voleo bih da i danas imam tu originalnu priču i njegove prepravke – uramio bih je jer one i te kako zaslužuju da ovde budu u mojoj “priči o pisanju priče”, s njegovim uređivačkim korekcijama i svim ostalim – ali se, srećom, dobro sećam kako je izgledala kada je završio s prepravkama. Evo primera:

(Napomena: ovo je verzija pre nego što su uređivačke oznake navedene na Kingovom originalnom primerku)

“Sinoć, u našoj mnogovoljenoj Lisabonskoj gimnaziji, navijači kao i ljubitelji Džej Hilsa bili su opijeni atletskim performansama neponovljivim u dosadašnjoj istoriji škole: Bob Rensom, poznat kao “Metak Bob” kako zbog svoje veličine tako i preciznosti postigao je trideset sedam poena. Učinio je to s milošću i brzo … ali i s naročitom nežnošću, počinivši samo dve lične greške u svom gotovo viteškom nastojanju da obori rekord koji Lisabocima izmiče još od 1953…”

Beleške i oznake nakon Guldovog preuređivanja:

“Sinoć su u sali Lisabonske gimnazije navijači i ljubitelji Džeja Hilsa bili opijeni atletskim performansama neponovljivim u istoriji ove škole: Bob Rensom je postigao trideset sedam poena. Postigao ih je s milošću prema protivniku i velikom brzinom… a i s naročitom nežnošću, počinivši samo dve lične greške, trudeći se da potuče rekord koji košarkaškom timu Lisabona izmiče još od 1953…”

Kada je Guld okončao korekcije moje verzije, s ispravkama dopisanim iznad svakog retka, podigao je pogled sa stola ka meni i mora da je onda video nešto na mom licu. Učinilo mi se kako mora da je pomislio da je moje pisanje užas, ali nije to bilo u pitanju: bilo je to otkrovenje.

“Samo sam povadio neke loše delove, da znaš”, rekao mi je. “Najveći deo je prilično dobar.” Znam, rekoh mu, što je značilo obe stvari: da, uglavnom je bilo dobro, i da, samo je povadio neke loše delove. “Neću ih ponovo načiniti.”

“Ako bude tako”, rekao mi je, “tada više nikada nećeš morati da radiš ništa drugo. Od ovoga ćeš moći da živiš.”Onda je zabacio glavu nasmejavši se. I bio je u pravu; pisanje je postalo moj posao, i sve dok budem u stanju da pišem ne očekujem da ću više ikada morati da radim nešto drugo.

III. Drugi Uvod

Sve ono što sledi već je ranije rečeno. Ako ste dovoljno zainteresovani za pisanje da biste postali pretplatnik ovog magazina, onda ste sigurno već ranije ili čuli ili pročitali sve ovo (ili skoro sve). Hiljade kurseva širom SAD svake godine podučava pisanju; tu su seminari, pa razgovori sa gostujućim predavačima, koji onda odgovoraju na pitanja polaznika… da bi potom sabijali u sebe što više džin-tonika, koji ulazi u troškove njihovog gostovanja. A sve se svodi na ono što sledi.

Reći ću ponovo ove stvari jer ljudi često jedino slušaju – zaista slušaju – nekoga ko pravi zaista ogroman novac, radeći ono o čemu potom govori drugima. Ovo je tužno, ali istinito. Tako je i sa mnom: pažljivo ćete me saslušati  pre svega jer znate sve o mom neverovatnom (pre svega finansijskom!) uspehu.

Malopređašnju priču o mojim počecima ispričao sam vam ne da bih zvučao kao neki mitski lik iz romana Horacija Oldžera (Horatio Alger), već da bih podvukao poentu: Gledao sam, slušao, i naučio. Sve do tog dana u kancelariji Džona Gulda, pisao sam svoje prve draftove za priče gabarita oko 2.500 reči. Sledeći draftovi bili su upodobljeni na oko 3.300 reči. Nakon tog sudbonosnog dana kod urednika lokalnih novina, moji draftovi od 2.500 reči skresani su na verzije od 2,200 reči. A dve godine nakon toga, prodao sam svoju prvu priču.

Dakle evo je, bez ikakvog uvijanja. Trebaće vam deset minuta za čitanje, a možete primeniti odmah… ako slušate i poslušate.

IV. Sve što treba da znate o uspešnom pisanju

1. Budite talentovani

On, naravno, i ubija. Jer, šta je talenat? Čujem neke kako povikuju, “i evo nas, spremnih da uletimo u raspredanje o tome ‘šta je smisao života’, sa ozbiljnim pretenzijama, a sveukupno beskorisnim. Za potrebe pisca-početnika, talenat može takođe biti definisan i kao “eventualni uspeh” – da vas štampaju u brojnim izdanjima i da imate novca. Ako ste napisali nešto za nekoga ko vam je već poslao ček, ako ste ga unovčili i on nije lažan, a ako ste onda tim novcem platili račun za struju – smatram vas talentovanim. Sada će neki od vas stvarno početi da urlaju. Neki od vas me nazivaju odvratnom osobom usredsredđenom jedino na novac. Neki od vas me nazivaju pogrdnim imenima. Nazivate li Harolda Robinsa talentovanim? Neko u nekom od vaših američkih odeljenja za engleski jezik ciči i cvili. Virdžinija Klio Endrjuz? Teodor Drajzer? A šta je s tobom, disleksični moronu?

Gluposti. I gore od toga, jer takvi su “promašili temu”. Ovde sada ne govorimo o dobrom ili lošem. Interesuje me da vam pričam o tome kako da vaša priča bude objavljena, a ne o kritičarskim procenama dobrog ili lošeg. Po pravilu, kritički sud dolazi nakon potrošenih provera. O tome imam svoje stavove, ali ću ih uglavnom zadržati za sebe. Oni koje izdavači uredno i stalno plaćaju za njihovo pisanje mogu biti ili sveci ili prokaženi, ali su svi oni osvedočeno uspeli da dopru do mnogobrojnih čitalaca, koji upravo žele da čitaju ono što takvi ljudi pišu. Jer, oni komuniciraju. Jer, oni su talentovani.

Najveći deo uspešnog pisanja leži u talentu, dok je u kontekstu marketinga loš pisac jedino onaj koji za svoje pisanje nije plaćen. Ako niste talentovani, nećete uspeti. A ako ne uspete, trebalo bi da znate kada da prestanete. Kada bi to trebalo da bude? Ne znam. Za svakog pisca je drugačije. Ne posle šest odbijanja izdavača, svakako ni posle šezdeset. Ali nakon šest stotina? Možda. Nakon šest hiljada Prijatelju moj, nakon šest hiljada odbacivanja vreme je da pokušaš sa slikanjem ili programiranjem. Potom, skoro svako ko teži da postane pisac zna kad je sve “toplije” – počinjete da dobijate male pisane beleške uz notu odbijanja, ili lična pisma… možda saosećajni telefonski poziv pun simpatija. Usamljeni ste usred te hladnoće izdavačkog sveta, ali postoje ohrabrujući glasovi … osim ako ne postoji ništa u vašim rečima kojima bi se opravdavalo ohrabrenje. Mislim da dugujete sebi da preskočite što veći deo samozavaravanja. Ako sagledate svet širom otvorenih očiju, znaćete kojim putem da krenete dalje … ili da se vratite nazad.

2. Budite uredni

Kucajte. Pa dupli prored. Koristite lep težak beli papir, nikad onaj brišući, nalik ljusci crnog luka. Ako na vašem rukopisu ima dosta pridodatih fusnota olovkom, uradite još jedan draft tako da bude čist i uredan.

3. Budite samokritični

Ako draft niste previše obeležavali i radili po njemu beleške – to znači da ste bili lenji. Samo Bog dobija Prave Stvari iz prve, pa zato nemojte biti aljkavi.

4. Uklonite sve nepotrebne reči

Želite li da se popnete na binu i propovedate? Fino. Uzmite jednu šamlicu i pokušajte to u parku u vašem komšiluku. Želite li da pišete za novac? Da pređemo na stvar. Ako uklonite sav nepotreban višak slova i reči, i pritom otkrijete kako i dalje ne možete da pronađete poentu, pocepajte to što ste napisali i počnite ispočetka… ili probajte nešto novo.

5. Nikad ne gledajte u drugu literaturu dok radite prvi draft

Hoćete da napišete priču? Fino. Sklonite rečnike i vaše enciklopedije, Almanah Sveta, i svoj rečnik sinonima. Još bolje, bacite ga u đubre. Jedine stvari jezivije od Tesaurusa su one male “puškice” koje koriste lenji studenti da bi prošli domaći zadatak na temu “pročitao sam ovaj roman”… to su one puškice koje se mogu kupiti u vreme ispita. Bilo koju reč koju lovite u Tesaurusu ili nekoj drugoj knjizi jeste pogrešna reč. Nema izuzetaka od ovog pravila. Mislite li kako ste možda pogrešno napisali neku reč? Okej, pa, evo šta onda može da bude vaš izbor: ili je potražite u rečniku kako biste se osigurali da ste je korektno napisali – ali time ćete razbiti svoj tok misli i tako potreban “spisateljski trans” pisca – i sve to zarad nebitnosti – ili ćete odlučiti da to fonetsko pisanje ispravite kasnije. Zašto da ne? Mislite li da će te reči u međuvremenu da negde pobegnu? Naravno da neće, one će i dalje biti na vašem listu hartije. A ako treba da znate koji je najveći grad u Brazilu, a trenutno nemate tu informaciju u glavi, zašto ne napišete da je radnja u Majamiju, ili Klivlendu? Možete proveriti… ali kasnije. Kada sednete da pišete, pišite. Ne radite ništa drugo izuzev odlaska u ve-ce, a i to samo onda kada više ne može da odlažete.

6. Upoznajte tržišta

Samo bi glupan uspeo da priču o džinovskim, Vampirskim slepim miševima koji obleću srednju školu pošalje na adresu kompanij McCall’s, koja živi prodaje dečje odeće “a la slepi miš”, sašivenu za prilike kao što je Noć veštica. Samo bi glupan uspeo da nežnu priču o razlikama između majke i ćerke, koje se jedna drugoj ispovedaju na Badnje veče, pošalje na adresu Plejboja… ali ljudi stalno prave ovakvu grešku. Ne preterujem; U mnogim izdavačkim redakcijama sam viđao takve priče, poslagane na ogromne gomile. Ako ste napisali dobru priču, zašto da je pošaljete u neukom maniru? Da li biste poslati svoje dete u mećavu obučeno samo u bermude i majicu na bretele? Ako volite naučnu fantastiku, koja vas ujedno inspiriše da i sami pokušate s pisanjem svojih priča, prethodno čitajte magazine koji objavljuju priče s takvom tematikom.

Ako želite da pišete ispovedne romane, takođe prethodno čitajte časopise na temu. I tako dalje. Nije u pitanju samo to koji je časopis najadekvatniji za vašu najnoviju priču; posle izvesnog vremena pohvataćete konce, ući u sveukupan ritam raznih izdavača, u ono što urednici vole ili ne vole, a generalne profile i stavove magazina. Ponekad ono što čitate može uticati na vašu sledeću priču, a time i na njenu dobru prodaju.

7. Pišite da bude zabavno

Da li to znači da ne možete pisati “ozbiljnu književnost”? Ne. Negde usput je delovao pogubni uticaj kritičara koji su se založili za ideju da američka čitalačka javnost treba da zabavne romane odeli od ozbiljnih dela, tako da se oni ne preklapaju. Na ovakvu svest kritike i čitalaštva bi nemalo bio iznenađen jedan Čarls Dikens, a da ne pominjemo Džejn Ostin, Džona Štajnbeka, Viljema Foknera, Bernarda Malamuda, i stotine drugih. Ipak, vaše “ozbiljne ideje” moraju napokon uvek služiti svojoj priči, a ne obrnuto. Ponavljam: ako želite da propovedate, uzmite šamlicu i idite u park.

8. Često se zapitajte: “Da li se zabavljam?”

Odgovor ne mora uvek da bude potvrdan. Ali, ako je odgovor na ovo pitanje uvek odričan, onda je vreme za novi projekat – ili novu karijeru.

9. Kako ceniti i proceniti kritike

Pokažite svoj rad većem broju ljudi – desetak, recimo. Slušajte ih pažljivo šta su vam rekli. Budite vedri i odobravajte im, i to znatno. Zatim pregledajte veoma pažljivo šta je ko rekao. Ako svi vaši kritičari govore istu stvar o nekom aspektu vase priče – zaplet koji ne radi, a lik koji zveči od izveštačenosti, povišena naracija tj. preforsirani dijalozi i pripovedni ton, ili npr. 5-6 drugih stvari – promenite te aspekte. Pritom nije bitno da li stvarno volite izmenu nekog karaktera; ako je dosta onih koji kažu da tu nešto ne štima s vašom pričom, to je onda to. Ako njih sedam ili osam ukazuje na istu stvar, i dalje predlažem da je izmenite. Ali ako svi – ili čak većina – kritikuje svako ponaosob nešto drugo, slobodno možete zanemariti sve ono što će reći.

10. Pridržavajte se svih pravila za pravilno podnošenje izdavaču

Povratna poštarina i koverta s povratnom adresom su pravilo za korektno slanje.

11. Agent? Zaboravite ga. Za sada

Agenti dobijaju 10% novca koji njihovi klijenti to jest pisci – to jest možda i vi – zarade svojim pisanjem. Deset odsto ni od čega je ništa. Agenti, takođe, moraju da plaćaju kiriju. Shvatite da pisci početnici ne doprinose neophodno njihovim životima – oni od vas nemaju vajde.

Pustite vaše priče na razne strane. Ako ste uradili roman, pošaljite naokolo propratna pisma izdavačima, jedno po jedno, šaljući im i uzorke poglavlja i/ili kompletan rukopis. I zapamtite Prvo pravilo Stivena Kinga o piscima i njihovim agentima, naučenog iz gorkog ličnog iskustva: Ne treba mi (agent) dokle god stvaram dovoljno da bi neko mogao da me pokrade… tek ako jednog dana budem stvarao dovoljno dobrih priča – tek onda ćete preduzeti neke korake u izboru dobrih agenata.

12. Ako nešto ispadne loše, pocepajte ga

Kada je reč o ljudima, ubijanje iz milosrđa je protivzakonito. Ali, kada su u pitanju književnost i pisanje, to je zakon. Ubijte vašu priču ako ne valja.

To je sve što je potrebno da znate. Ako ste (po)slušali, možete pisati o čemu god poželite. Sada bih vam poželeo prijatan dan, uz želju da što pre potpišete ugovor s izdavačem.

Mojih 10 minuta je isteklo.

Za više saveta Stivena Kinga, pogledajte njegovu Listu predloga za čitanje namenjenu piscima-početnicima.

 

Quartz (Aerogrammes Studio)