Masovni turizam: Poplava koja ruši istoriju čovečanstva

Otkako je Venecija ukinula zabranu za ulazak gigantskih turističkih brodova u svoje luke, jasno je da su mesta na koja turisti hrle nesposobna da se očuvaju tek tako – sama od sebe, piše Sajmon Dženkins za londonski Gardijan i dodaje: „Šteta koju proizvodi masovni turizam uskoro će nadmašiti štetu nastalu najvećim ratnim razaranjima“.
Italijanski sud ukinuo je zabranu na hotele na vodi teške 100.000 tona, koji plove do venecijanskog kanala Giudecca da bi turistima izbliza pokazali Trg Svetog Marka. Odluka je za neverovati. Nije tek u našim ‘modernim vremenima’ novac taj koji je porazio umetnost, mrveći je u komadiće; pa ipak nikada do sada trgovina i merkantilizam nisu tako očito nastojali da pridave koku koja nosi zlatna jaja.

01

Venecija svoje posetioce oduševljava od pamtiveka, ako ne i užasava, svojim ogromnim plutajućim palatama i 15-spratnim zdanjima dvaput većim od bazilike Sv. Marka, koje ovu crkvu i Duždevu palatu nadmoćno nadvisuju i bacaju u senku, svakodnevno u kanale upumpavajući hiljade tona vode koja besomučno udara o drevne gradske šipove, ciglu i fasade. Nakon dozvole da kolosalni okeanski lajneri smeju da zapadno od Giudecca kanala iskrcavaju razdragane turiste na dokove Venecije, turing operateri lobirali su kod gradskih vlasti – uspevši u svom naumu: Sada njihovi klijenti razgledaju ovaj grad iz udobnosti svojih ležaljki. Nadležni tvrde da venecijanski dokovi zavređuju posetu od milion turista godišnje i 5.000 radnih mesta. Ne usuđujemo se da upitamo na osnovu čega je gradski sudija prihvatio ove apsurdne cifre, koje se odnose na čitav sadašnji kapacitet Venecije za kruzere.

Štete od trgovine svetski značajnim istorijskim mestima ubrzo će nadmašiti štetu nastalu ratom. Krunski primer za uništavanje od strane vlasti je nestanak moskovskog radio-tornja, nesvakidašnjeg arhitektonskog dela Vladimira Šukova. Ova čelična konstrukcija podignuta 1922. i visoka 160m s razlogom je nazvana „ruskom Ajfelovom kulom“ – rešetkasta čelična struktura konusnog oblika, radio jarbol koji će možda uskoro biti srušen ili premešten. Gradski arhitekta Moskve Sergej Kuznjecov okarakterisao je ovaj toranj kao „objekat koji se može premestiti na neko drugo mesto“, kao da i sam ne zna da je upravo ova lokacija od velikog značaja: toranj se nalazi odmah do metro stanice Šabolovskaja, kolosalnog relikta iz perioda pionirskih početaka sovjetske ere, u „moru“ stambenih blokova koji su od istorijskog značaja. Toranj bi trebalo po hitnom postupku uvrstiti na listu UNESCO kao objekat od značaja za ljudsku civilizaciju. Nažalost, za to je potrebno da se složi i ruska strana. Putin je 2009. podržavao opstanak ovog tornja, ali njegov glas se u novoj kampanji za zaštitu ne čuje. Najveći arhitekti današnjice – Robert Foster, Tadao Ando, Robert Kolhas, Elizabet Diler i mnogi drugi – uz podršku Nikolasa Serote, direktora muzeja Tejt, Ričarda Para ispred najvećih svetskih fotografa, kao i konstruktori Gaj Nordenson i Lesli Robertson trude se iz petnih žila da ubede moskovske vlasti da ne sruše ovaj toranj. Ipak, i ovde se događa ono što se događalo posvuda, pa i kod nas: radio se o „uništavanju zanemarivanjem“ (demolition by neglect), omiljenom globalnom specijalitetu polit-ekonomskih lobija; zub vremena dokazaće da određeni objekat nije više „ni za šta“ – a onda je sledeći korak jednostavan i „logičan“: srušiti ga.

02

U Kini je prastari Put svile na delu kroz kvart Kašgar u ovom trenutku prerovan buldožerima, što je svetska tragedija. U vreme kada ratni haos preti spomenicima u Siriji, Libiji i Iraku, svojevoljno i namerno uništavati kulturna dobra – koja su već preživela stoleća i milenijume – deluje potpuno sumanuto. I, da ne bi Britanija spočitavala ostalima, londonskom Taueru i Parlament Skveru mogao bi biti oduzet status svetske baštine zbog „plutoflata“( sloja bogatih građevinskih preduzimača koji donosi odluke umesto političara), kojima gradonačelnik Boris Džonson omogućava da nad njima grade stanove za bogatu elitu.

Venecija je poseban slučaj. Odavno su počeli da je čuvaju i očarani britanski entuzijasti, poneseni Bajronovim ushićenjem „bajkovitim gradom srca“. Decenijama grupe poput ‘Save Venice’ ili ‘Venice in Peril’ sprovode kampanju zaštite ovog grada, kome preti ogromna opasnost od plimnih nivoa; oni su iz godine u godinu sve viši i urušavaju kamene temelje i na njima postavljenu ciglu. Ono što, izgleda, ne primećuje ni gradonačelnik a ni turisti jeste sila morskih talasa i so, koji razjedaju Veneciju ekspresnom brzinom.

Nakon 20 godina prepucavanja, konačno je izgrađen i mobilni baraž – pomične brane koje treba da zaštite grad od plimskih talasa i bura, ali je 2010. UNESCO u svom izveštaju upozorio da je prosečni nivo plima već za stopu viši iznad proseka iz 20. veka, i da će „nivo mora napokon toliko porasti da čak ni ova odbrana više neće biti održivo rešenje za venecijansku lagunu i staro jezgro grada“. Ne može se čak ni zamisliti pogubni uticaj svakodnevnih cunami talasa, koje iz sata u sat proizvode turistički kruzeri, i koji se od trupa brodova nezadrživo valjaju ka zidovima starih venecijanskih zdanja.

03

Ako se ovako nastavi, „opušteno“ i bez preko potrebnih kontrola, jasno je da jednog dana više neće ni biti te Venecije koja bi se mogla pogledati iz ležaljki na plovećim višepsratnicama. Problem, kao i većina talijanskih ‘stvari’, leži u politici. Kada je nekadašnja predsednica organizacije „Venecija u opasnosti“, Anna Somers Cocks prošle godine žestoko napala lokalne vlasti jer tolerišu ulazak mega-brodova u jezgro grada, gradonačelnik Đorđo Orsoni istakao je da „nije on taj koji je u stanju kontroliše turističke brodove u Guidecca kanalu“. Bilo je to, kako je rekao, pitanje za lučke vlasti.

Zabrana je uvedena posle katastrofe broda Kosta Konkordija; slična greška u Veneciji bi sravnila Duždevu baziliku Svetog Marka i njegov trg za nekoliko sekundi. Orsoni se izjasnio: „Potrebno nam je da izmestimo velika plovila dalje od trga Svetog Marka, i to što pre… Pomozite mi!“ Italijanska vlada je zabranila brodove, ali je lučka uprava ignorisala ovu zabranu, sa gradskim sudom koji sada stoji iza nje.

U jeku svetske ekonomske krize, komercijalni interesi sada izgledaju tako svemoćno, dok se besomučno i papagajski ponavlja kuknjava tzv. „razvojnog“ lobija, koji svuda krešti onu čuvenu izlizanu mantru o „radnim mestima, ekonomskom rastu i budućnosti“. Drevna mesta su stvar jučerašnjice, ona su prevaziđena, čak i ako su, kao u Veneciji, baš ona ključni gradski resurs. Više je nego sporno koliko, zapravo, radnih mesta Venecija zaista ukida ako bi brodovi bili držani na bezbednoj udaljenosti od starog gradskog jezgra, ali će kratkoročna i kratkovida ekonomija, i statistika već učiniti svoje da uspešno zaplaše političare ili sudije. Pravi ljudi, očigledno, nemaju šase da dugo ostanu na svojim položajima.

Jednom sam mislio da smo kao civilizacija napredovali, brinući o lepim stvarima i lepim mestima. Spasavali smo više, više smo učili i naučili, više čuvajući i ceneći svetska kulturna i umetnička blaga. Pogrešio sam. Muzeji su bogatiji , univerziteti veći a naročito je vrednost imovine veća upravo na ovakvim, ključnim istorijskim mestima. Ali, to ujedno znači da je pritisak nadolazećeg stanovništva na vizuelno bogatstvo, na neprocenjivu lepotu zgrada, gradova i sela veći i opasniji nego ikada. To je jezik novca. Planeri, koji bi trebalo da kanališu profit tamo gde je on najmanje destruktivan, sve su korumpiraniji.

04

Odgovor mora biti u mobilisanju industrije koja pravi novac upravo na reliktima prošlosti. Prema svetskoj turističkoj organizaciji UN, danas ima milijardu stranih turista, cifra koja će se u ovoj deceniji udvostručiti. Mesta koja će biti na raspolaganju za njihove posete sigurno se neće udvostručiti. Uključimo li tu i domaće turiste – jer, zapravo, svi smo mi turisti – to je industrija koja će postati veća od proizvodnje nafte, automobila i potrošačke elektronike.

Turistička industrija jedva da doprinosi poboljšanju njene osnovne investicije – nasleđa prošlosti. Ne postoji globalni predvodnik koji bi radio u pravcu očuvanja istorijskih vrednosti gradova, lokaliteta i pejzaža, koji su sada, kako bi rekli ekonomski liberali, „klasični imovinski gubitaši“; UNESCO je na korak od beskorisnosti. Oni koji brinu o drvenim mestima izgleda da nisu u stanju da definišu svoje ciljeve i lobiraju za svoju stvar.

Turizam može biti druga najveća britanska industrija posle finansijske, završava Sajmon Dženskins. Pa ipak, ova privredna grana još uvek nema ni odeljenje, niti ministra, a ni lobi u parlamentu. Ne uživa nikakve poreske olakšice koje bi je izjednačile sa onim koje su na raspolaganju poljoprivredi, građevinarstvu i filmskoj produkciji. Istorijska zdanja, gradovi i predeli Britanije nisu Venecija. Međutim, i ona su podjednako ranjiva i nezamenljiva – a i jednako popularna. Uvećanje značaja objekata od kulture jeste ključ za profitabilnost turističke industrije. Turizam tek treba da konvertuje taj svoj profit u realnu vlast i političku moć. Britanska politika, nažalost i dalje gleda na lepotu kao na stvar namenjenu slabićima i mlakonjama.

 

Simon Jenkins, The Guardian

This entry was posted in Media.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s