Prihvatanje rezultata i ishoda u svakodnevnom životu može nas učiniti srećnijim i zadovoljnijim od jurnjave za “najboljim”
Pre jedne decenije psiholog Beri Švarc (Barry Schwartz) je objavio knjigu čija tematika direktno „seče“ kroz našu psihologiju, „Paradoks izbora: Zašto je više, manje“. U njoj, Švarc tvrdi da nas obilje ponude pred koju nas stavlja moderno doba – brauni ili baunti? Koka Kola zero ili dijetkola? Sociologija ili Antropologija kao glavni predmet studija? – čini manje, a ne više srećnim. “Pretrpanost izborima”, kako on to zove, čini da preispitujemo svoje izbore, postavljamo previsoko lestvice očekivanja, a druge krivimo za svoje greške.
Knjiga je iznedrila uobičajene rasprave na TED-u (TED Talks) i na internetu. U skorije vreme, Švarc je intervjuisan u raznim publikacijama i na internet platformama o tome koliko su njegovi saveti validni deset godina kasnije. Uspon društvenih medija, tvrdi on, samo je pojačao agoniju odlučivanja kroz fenomene poput FOMO (strah da se ne propuste “bitne stvari i događaji”).
Jedan od mojih omiljenih „švarcizama“ je ovaj: ako nekada i niste baš sigurni da li ste prisustvovali najboljoj zabavi, ili da li ste kupili najbolji računar, jednostavno se zadovoljite time da je ono što ste uradili ili što posedujete već “dovoljno dobro”. Oni koji tako razmišljaju i čine Švarc naziva “zadovoljnicima” (“satisficers”), i oni su dosledno srećniji od ljudi koje on naziva perfekcionistima (“maximizers”) – osobama koje se nikada neće zadovoljiti manjim od najboljeg od najboljeg. Maksimajzeri zarađuju više, utvrdio je Švarc, ali su i manje zadovoljni svojim poslom. U stvari, oni imaju mnogo veće šanse da postanu klinički depresivni.
Razlog zbog kojeg se to dešava, kako je Švarc objasnio u radu sa svojim kolegom sa Svarthmora (Swarthmore) Endru Vardom, (Andrew Ward), leži u tome što se, uporedo sa poboljšanjem naših životnih okolnosti, naša očekivanja povećavaju. Ljudi počinju da porede svoja iskustva sa vršnjacima koji su uspešniji, ili sa sopstvenim prethodnim iskustvima koja su bila bolja.
[Kad ljudi imaju kontakt sa nečim što je visokog kvaliteta, onda oni počinju da pate od “prokletstva rasuđivanja”. Ono što je bilo lošijeg kvaliteta – ali apsolutno prihvatljivo – više nije dovoljno dobro. Nulta tačka hedonizma počinje da raste (trenutak kada smo zadovoljni) a sa njom rastu i očekivanja. Kao rezultat toga, rastući kvalitet iskustva se kombinuje sa rastućim očekivanjima, i ljudi samo trče u mestu. Sve dok očekivanja drže korak sa realizacijom, ljudi mogu da žive bolje, ali se neće i osećati bolje zbog načina na koji žive.]
Švarcovo rešenje, kako je nedavno objasnio Eriku Barkeru (Eric Barker), blogeru koji piše o psihologiji je da pokušamo da se zadovoljimo sa onim što je prihvatljivo i realno izvodljivo – čak i kada znamo da postoji i nešto što je bolje:
[Kad god vam je potreban novi laptop, pozovite jednog od vaših prijatelja perfekcionista i upitajte ga: “Koji kompjuter si kupio?” I vi kupite taj laptop. Da li će to biti savršen laptop za vas? Verovatno ne. Da li će biti dovoljno dobar laptop za vas? Apsolutno. Za donošenje takve odluke vam je potrebno pet minuta umesto pet nedelja okapanja nad različitim izborima i to je “dovoljno dobra” odluka]
Jednom prilikom kada je na Reditu (Reddit) odgovarao na pitanja, Švarc je rekao da ljudi generalizuju ovaj koncept tako što arbitrarno limitiraju broj izbora koji razmatraju – na primer pet koledža, a ne 25 – i premišljaju se oko “izbora koji je dovoljno dobar, a ne najbolji”. ” ‘Dovoljno’ je skoro uvek dovoljno dobro.” To je korisna informacija koju treba imati na umu odmah pošto počne da nam se vrti u glavi od najnovije ponude svakovrsnih gadžeta.
U našoj kulturi može biti teško da se čovek zadovolji “dovoljno dobrim”. Ipak, kada su u pitanju sreća i zadovoljstvo, “dovoljno dobar” nije samo dobar – to je perfektan izbor.