Bilo je potrebno samo 40 godina pa da Aralsko more presuši. Ribarske luke odjednom su se našle usred pustinje. Ali, u jednom malom području nekadašnjeg mora, voda je počela da se vraća.

Kodžabej je ribar koji živi u pustinji. Nekada je gotovo svako dete iz njegovog sela lovilo ribu kako bi preživelo, riba je bila stvar golog opstanka. Ali, 1970-tih godina, riba je počela da odumire a more da presušuje.

Svakoga dana, u proteklih 40 godina, ovo jezero površine oko 68.000 kvadratnih kilometara i dubine 40 metara isparavalo je, nestajući u vazduh. Zbog svoje veličine nazvano je morem, a sa 1100 ostrva s razlogom je nazvano Aralskim (staroturska reč koja znači “ostrvo”). Aralsko more u Centralnoj Aziji nekada je bilo četvrto po veličini jezero u svetu, posle Kaspijskog mora, jezera Superior i Viktorije. Danas je od njega ostalo jedva 10%.

Ovo je sigurno jedna od najdramatičnijih promena na površini Zemlje u proteklih nekoliko stoleća.

U Kodžabejovom domu, kazahstanskom selu Žalanaš, sa nekadašnje severne obale Aralskog mora sada puca pogled gde vode nema ni na vidiku – samo mrko tle i pesak nošen vetrom. “Upravo je ovde bila severna obala, a tamo more. Dolazili bismo ovamo da uživamo u ronjenju, baš ovde gde smo sada. Tu je bila peščana plaža puna dece, okupane suncem i jezerom”, priseća se on.

Iako ga pod starost oči izdaju, uspeva da na horizontu uoči tri crne tačke – ostatke brodova koji su nekada plovili ovim jezerom. Svaka je olupina nekada bila džinovski ribarski brod. Danas su oni nasukani i napušteni; iz njihovog pravca, kroz neumorni vetar, dopiru klepetuše i zvonjava. Iza horizonta, dokle ni zdravo oko ne doseže, leži još na stotine sličnih olupina.

“Ovaj brod je bio veliki i mogao je primiti najmanje 20 ili čak 40 ljudi”, priseća se 86-togodišnji Kodžabej. Više od polovine njegovog života Aralsko more obezbeđivalo je šestinu ukupne količine ribe koja se jela u nekadašnjem Sovjetskom Savezu. Tako je i on odlučio da postane kapetan ribarskog broda.

“Tamo sam, na onom mestu, jednom uhvatio više od 400kg ribe i to iz samo jednog bacanja mreže”, kaže on, pokazujući na lokaciju koja danas služi kao seoska deponija. Izloviti 100kg ribe u jednom mahu bilo je tada sasvim normalno, a riba je bila krupna i zdrava – prisetivši se i jedne teške sedam kilograma. Morski šaran, iverak, som… bila su to dobra vremena. Ipak, podseća se trenutka kada je sve krenulo naopako. Njegov poslednji ulov bio je pre skoro 40 godina, davne 1976, kada je na palubu izneo mrežu punu mrtve ribe.

Zajedno s ostalim ribarima iz sela, Kodžabej je bio primoran da otputuje do skoro 2000km udaljenog jezera Balkaš u istočnom Kazahstanu, blizu kineske granice. Tamo bi u užasnim uslovima provodili po pola godine, bez tuševa i toaleta, zaraženih vaškama, a ostatak godine bili kod kuće, u Žalanašu.

Kako se more povlačilo, tako se menjala i klima.

“Nekada smo uzgajali lubenice i druge kulture kojima smo se hranili, a na pijaci smo prodavali sve što bismo zasadili, zarađujući tako za život”, kaže on. “Sadili bismo detelinu za stoku, a za nas ječam.”

A onda, kiša je prestala da pada. Trava se osušila a mala slatkovodna jezera, što su nekada ležala uz samu obalu mora, nestala su. Krda antilopa koja su u svojim migracijama koristila jezero kao pojilište, izumrla su. Leta su postala pakleno vrela, a zime nesvakidašnje hladne. Pa i samo kretanje okolinom postalo je uveliko otežano. U neka druga vremena, žitelji su se čamcima prebacivali do obližnjih ribarskih sela u komšiluku. Danas to rade kolima – iako jedva da ima puteva. Umesto toga, izdržljivi 4×4 džipovi poskakuju na svom putu ka susednim naseljima, grabeći prašnjavim dnom nekadašnjeg Aralskog jezera.

I pored svega, uprkos promenama, Kodžabej svakoga dana s vrata svoje kuće instinktivno upire pogled ka mestu gde bi trebalo da bude more. U srcu zna da ga više nikada neće ponovo videti, iako je načuo kako postoji šansa da njegov 15-godišnji unuk to i doživi.

U drugom, nekada isto ribarskom selu 24km udaljenom od Žalanaša, voda je samo 5 km od linije nekadašnje obale, manje slana od ove koja je tu već više od 40 godina. Kada je riba izmrla, Duzbej je, kao i Kodžabej, bio primoran da se zaposli negde drugde.

Otišao je na sever Kazahstana kako bi nastavio da lovi ribu, ali je mrzeo izuzetno duga putovanja pa se vratio nazad na Aral da bi, kao pastir, radio sa životinjama – prvo sa krupnom i sitnom stokom a potom i s kamilama. Duzbej sada ponovo radi s ribom – ne u čamcima, već u hladnjači. Tu pohranjuje ulov koji plaća ribarima, a onda čeka dilere da dođu i otkupe ga.

Otporna na so Kambala, ili Crnomorski iverak, prvi su se vratili u more. Zatim, kaže Duzbai, “preostalo nam je samo da se nadamo.” Sada u vodama Aralskog jezera ima i srebrnog smuđa, šarana kao i soma.

Zašto je ovo more nestalo i kako to da se, možda, ponovo vraća?

Dve su najveće reke u Centralnoj Aziji nekada snabdevale vodom Aralsko more: Sir Darja – sa severa, i Amu Darja – s juga. Ali, prelazeći ovaj region od istoka ka zapadu, bilo je očigledno da je Aral postao primarni izvor navodnjavanja za sovjetsku industriju pamuka. Sovjetski planeri želeli da od Centralne Azije stvore najvećeg svetskog proizvođača pamuka, a tokom 1980-ih Uzbekistan ga je zasadio više od bilo koje druge zemlje. Generacije učenika i studenata provodilo bi deo godine u ovim oblastima, pomažući u naporima za što bolje prinose.

Uzbekistan je i dalje među prvih pet svetskih proizvođača pamuka, a prinosi ove kulture jedan su od njegova tri glavna izvozna artikla, uz zemni gas i zlato. Međutim, vremenom su veliki deo od 97,5 kubnih kilometara vode – koliko je Amu Darja na svom 2.414 dugom putu od Pamira svake godine davala Aralskom moru – progutala uzbekistanska polja pamuka.

U nekom trenutku tokom poslednjih pet godina, ova čuvena reka, poznata među Starim Grcima kao Oksus, potpuno je prestala da dotiče u jezero. Nije sasvim poznato kada se tačno ovo dogodilo, jer su uzbečke vlasti odlučile da ovaj podatak ne objavljuju.

Tok Sir Darje, koju je Aleksandar Veliki nekada opisao kao “veliku prepreku svojoj vojsci zbog svojih brzih struja”, takođe je opala, ali – zahvaljujući multilateralnom sporazumu o korišćenju njenih voda potpisanom 1980, deo voda ove reke i dalje utiče u Aralsko more, na području današnjeg Kazahstana.

Kako se Aralsko more smanjivalo, tako se uvećavala koncentracija ogromnih količina pesticida i insekticida koja ga je, tokom godina, postepeno ubijala. Drugim rečima, izgradnjom industrije pamuka, sovjetski planeri su uništili more i ribarstvo.

Ono što je nekada bilo jedno more, prvo se podelilo u dva odvojena slana jezera, Veliki Aral – na jugu, čija otprilike polovina leži u Uzbekistanu, i Mali Aral – na severu, u Kazahstanu. Veliki Aral se, zatim, podelio na istočni i zapadni basen. Potom je pre oko pet meseci, oktobra 2014, istočno more nestalo, ostavljajući samo Mali Aral i zapadni sliv.

Britanska književnica Tara Ficdžerald, koja piše knjigu o narodima sa obala Aralskog mora, nedavno je posetila ovo područje koje je nekada bilo u Uzbekistanu. Sada je tamo, umesto mora – pustinja, poznata u regionu kao “Aralkum”. Hemikalije koje su nekada postojale u slanoj vodi jezera – đubriva i pesticidi – danas lete kroz vazduh, nošene vetrom i ulazeći u pijaću vodu, kaže ona. Žene su upozorene da ne doje svoje bebe vodom iz ovog jezera i okolnih basena.
Vožnja morskim dnom je čudno iskustvo, kaže ona.

“To je tužna slika, ali u tome postoji i nešto lepo. Osećate se kao da se vozite površinom Marsa ili Meseca.” Preostale vode su živahno tirkizne boje, kaže Tara Ficdžerald. “Pokušala sam da plivam ali u vodi ima toliko soli da ne morate da se trudite kako bi ostali na njenoj površini. Ona vas izdiže na površinu, a koža vas peče koliko je slana.”

Ovo more je mrtvo, bez ribe, i još uvek se smanjuje. Nema reka kojima bi u jezero doticale nove zalihe vode, koje bukvalno isparava u letnjim jarama Centralne Azije, a padavina ima malo. Nasuprot tome, u Kazahstanu, na severnom kraju Aralskog mora koje vise ne postoji, vraća se Mali Aral, i to iz dva razloga. Jedan je Sir Darja, koja je nastavila da obezbeđuje svežu vodu. Drugi je brana, koja svu ovu vodu sprečava da oteče u pustinju.

Kako je vremenom Aralsko more nestajalo, postajalo je nalik Snešku Beliću: s krupnim telom i malom glavom. Glava je današnji Mali Aral, a brana Kokaral, izgrađena 2005. godine nalazi se na uskom “vratu”. Ovaj vodeni prolaz je 13km dugačak i visok kao dvospratnica – taj novi dotok obezbeđuje da površina vode naraste tri metra od najniže tačke. Konstantna vodena kaskada sliva se niz ustave brane u pustinju, gde je tle ubrzo potom upije ili, naprosto, ispari. Upravo ova brana uliva nadu kako Kodžabeju i njegovoj porodici tako i Žalanašu, baš kao i najvećem gradu u regionu, današnjem Aralu, u sovjetsko doba poznatom kao Aralsk.

Nekada je ovo bio glavni centar sovjetske ribarske industrije, s multietničkim stanovništvom koje je brojalo oko 40.000 stanovnika. Lokalni žitelji kažu da su danas skoro svi koji poreklom nisu Kazahstanci napustili ovu oblast. Takođe su i mnogi kazahstanski muškarci otišli u potrazi za poslom, mada su se sada neki od njih i vratili.

Mali Aral činio je samo pet odsto ukupne veličine nekadašnjeg Aralskog mora, pa tako i veliki pogoni za preradu ribe već zadugo nemaju puno posla – niti će više ikada biti tako produktivni kao što su nekada bili.

Ali voda je sada samo 17km daleko, a deci se govori kako će, jednog dana, ona ponovo zapljuskivati sada puste i prašnjave lučke dokove. “Želim da u budućnosti postanem inženjer,” kaže Ajdar, 15-godišnji školarac. Nadam se da će se Aralsko more vratiti. A kada se jednom to bude dogodilo, da bismo privukli turiste, želeo bih da se izgradi mnogo hotela i odmarališta – u to bih uložio sve svoje napore”. Jedan od njegovih školskih drugova već se raduje kupanju i igranju u vodi.

Treće dete kaže kako su njena braća otišla da traže posao, ali da su se vratili čim su čuli price da se more vraća. “Ako se more vrati, Aral će prosperirati kao Astani ili Almati,” kaže ona, misleći na prestonicu Kazahstana, kao i njen najveći grad. Cilj kazačke vlade je stvaranje uslova koji će omogućiti da se Mali Aral uveća sve dok ne dođe na staro: dok ne dostigne do svojih nekadašnjih obala. U dogovoru sa Svetskom bankom, dobila je 85 miliona dolara za izgradnju brane Kokaral. Godinama se pričalo o Drugoj Fazi – proširenju brane radi podizanja nivoa vode za još šest metara. Ako bi se to desilo, stručnjaci procenjuju da bi se voda vratilia u Aral za 17 godina. Međutim, u zadnjih nekoliko meseci doneta je odluka o odlaganju ovog koraka, a da se pre toga poveća snabdevanje vodom iz Sir Darje.

Svake godine se izvesna količina gubi prilikom rečnih poplava, pa se planira izgradnja rezervoara koji će tu vodu iz poplava “uhvatiti” i vratiti je, natrag u reku. Takve mere su sve važnije, s obzirom da Kirgistan i dalje gradi velike hidroelektrane na jednoj od dveju reka koje pri spajanju formiraju Sir Darju, što će verovatno povećati protok vode nizvodno tokom zime, dok bi ga tokom leta ograničavali.

Ljudi neumorno pričaju o prošlim danima, kada je Aralsk bio pun ljudi koji prodaju ribu, a najjeftiniju ribu davali su, takoreći, besplatno. Umesto nekada impozantne riblje pijace, sada je tu samo mala ribarnica, sa nekoliko žena koje prodaju skupu ribu u jednoj sumornoj prostoriji. Kilogram šarana košta 4-5 dolara, pa većina lokalaca može sebi priuštiti samo iverak – ako i to. Prodavačice nemaju mnogo čega da prodaju, a čak i ono što imaju ne nalazi uvek kupca. Ako se jednog dana visina brane podigne – u Trećoj Fazi, kako je sada preimenovana – tržište će se proširiti. A kupci koji su se navikli na slanu aralsku ribu – i, zapravo, radije jedu normalnu ribu koja se sada donosi iz Kaspijskog mora – možda opet jednog dana počnu da dodaju so u hranu na tanjiru.

Druga obala

Kodžabej nije jedini koji svakodnevno upire pogled “na otvoreno more” preko pustinje.

Tara Ficdžerald sastala se s još jednim bivšim kapetanom, takođe starcem, koji je nekada radio sasvim istu stvar – ali 400km južnije, u nekadašnjoj uzbečkoj luci Mojnak, na istoimenom jezeru.Njegova deca odselila su se u potrazi za poslom a supruga mu je preminula, dok grad oko njega – zajedno sa šetalištem i pogledom na suvo morsko dno – sada leži beživotan. I ovde je, sve do kraja horizonta, na stotine ribarskih olupina raštrkano po pustinjskom dnu.

“Upitala sam ga zašto je tako dugo gledao ka pustinji”, kaže ona. “A on je odvratio da, ‘Ako budem gledao dovoljno usredsređeno, more će se možda vratiti.'” Ipak, bilo bi potrebno čudo da bi se more vratilo nazad u Mojnak, a Kokaralska brana je jedan od razloga.

“To doprinosi očuvanju Malog Aralskog mora”, kaže Ficdžeraldova. “Ali je, takođe, bila smrtna presuda za Veliki Aral koji je na uzbečkoj strani. Uzbeci su tamo veoma ljuti zbog toga. Brana je zatvorila jedini izvor vode koja je dolazio do njihovog mora.”

Ovim se, međutim, zanemaruje činjenica da je Amu Darja – među ovdašnjim školarcima poznata kao “Amazon Centralne Azije”- već odavno preusmeravana bezbrojnim irigacionim kanalima, kojima se navodnjavaju privatna gazdinstva u Uzbekistanu – polja pamuka i pirinča.

Ovo se radi iz, na prvi pogled, dobrih razloga. Milioni života zavise od ovih biljnih kultura. “Želimo li da sačuvamo celo Aralsko jezero, moramo zaustaviti kompletno navodnjavanje ovog regiona”, kaže Medad Ospanov, šef fondacije Save Aral Sea. “A to bi bilo nemoguće.” Neki sada takođe optužuju uzbečke vlasti za manjak dobre volje u cilju očuvanja mora, a sve zbog ogromnih zaliha nafte i gasa pronađenih pod morskim dnom, koje je daleko lakše izvlačiti u suvim uslovima. Ruske i korejske energetske kompanije već su započele posao.

Šta god da su mogući razlozi, umesto nastojanja da povrati nekadašnje more, uzbečka vlada fokusira se na dva plana poboljšanja životnih uslova žitelja na obodu Aralske pustinje. Jedan je da se na morskom dnu zasadi posebna vrsta drveta koja već dobro uspeva i u bezvodnim oblastima zapadne Kine i Mongolije, kako bi se smanjilo širenje toksičnih soli koje uzrokuju bubrežna i koronarna oboljenja kao i srčane udare. Drugi plan je stvaranje jezera za uzgoj riba. Zvaničnici se nadaju da će ovim plan obezbediti pozamašnu sumu novca od Svetske banke.

Kada su tokom 80-tih razmere katastrofe Aralskog mora prvi put postale očigledne, sovjetski planeri ustanovili su plan preseljenja celokupnog stanovništva Aralskog regiona. Do ovoga nikada nije došlo, i mada su neki napustili ovu oblast svojom voljom mnogi nisu imali nikakvu želju da ostave zemlju svojih predaka.

Za njih je nestanak mora katastrofa. Oživljavanje Malog Arala nekima donosi nadu, mada je on činio samo pet odsto nekadašnjeg mora.

Zapadni basen čini još pet odsto…

..A devedeset odsto mora je nestalo.

Ovo je verovatno najteži ekološki udes na svetu – priča o tome kako je pamuk upio čitavo more.